Haško suđenje Slobodanu Miloševiću >

Sećaš li se, Radomire?

Dosadašnjim načinom odbrane Milošević je uspevao da uzdrma kredibilitet određenog broja svedoka pokušavši da sugeriše kako pred njim, sve do jednog, sede samo smutljivci i lažovi. U ulozi sopstvenog advokata on je prilično zainteresovan za to da utvrdi je li u hladnjači pronađenoj u Dunavu bilo oko 50 ili 80 leševa, što, naravno, nimalo ne menja groznu sliku o razvlačenju ljudskih leševa po Srbiji. Kada mu policijski tehničar iz Kladova pomene detalj da je u rancu petogodišnje devojčice pronađene u toj hladnjači bila sveska u kojoj je bio nacrtan samo jedan cvetić i neka kućica, Milošević saopštava da nema više pitanja o toj "fantomskoj hladnjači"

Prepuna sudnica Haškog tribunala, u kojoj se već pet i po meseci sudi bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, pretvorila se u uvo (učinili su to čak i dremljivi studenti međunarodnog prava čije ekskurzije s raznih strana sveta svakodnevno obilaze Tribunal) kada je tužilac Džefri Najs svog potencijalnog "krunskog svedoka" u ovom sudskom procesu, nekadašnjeg šefa srpskog RDB-a Radomira Markovića pitao za detalje sastanka iz marta 1999. u Belom dvoru na Dedinju. Najs je pri tom s puno nade u rukama držao i papir s Markovićevom izjavom datom u beogradskom istražnom zatvoru, iz koje je proizilazilo da je Milošević u Belom dvoru s policijskim vrhom Srbije kovao plan kako da se na Kosovu uklone tragovi zločina i sve ono što bi jednoga dana moglo da zainteresuje haške istražitelje.

Na ovo pitanje, Marković koji mrgodnost nosi kao zaštitni znak, još više je podigao levu obrvu i zatim smireno saopštio kako takva izjava ne odgovora onome što je on zaista izjavio i kako je reč o slobodnoj interpretaciji radnika RDB-a koji ga je saslušavao juna prošle godine. Oni koji tok suđenja prate na engleskom jeziku nisu čuli ovaj odgovor jer se baš tog trenutka u slušalicama pomešao engleski i francuski prevod. Onima koji su pomislili kako u odsudnom trenutku Francuzi ponovo nešto "saveznički pomažu" Miloševiću, sve je ubrzo postalo jasno čim su u sudnici prevaziđeni tehnički problemi. U ponovljenom odgovoru Marković je još odlučnije i namrgođenije ponovio da se u Belom dvoru kod Miloševića nije razgovaralo o uklanjaju tragova zločina, već o uobičajenoj ratnoj asanaciji terena.

NEOKRNJEN RESPEKT: U tom trenutku postalo je jasno da se na jednomesečni odmor u ovom sudskom procesu, koji se za sada bavi samo kosovskom ratnom pričom, odlazi bez najavljivanog završnog udarca haškog tužilaštva i da je prvi pravi "insajder" u priličnoj meri ispao promašena (ili bar krajnje sumnjiva) investicija tima Karle del Ponte. Ljudi iz njenog tima zaboravili su, izgleda, da u sudnicama, bar među onima koji ispituju svoje svedoke, obično vlada pravilo – ne postavljaj pitanja ako ne znaš odgovore, ili ako su odgovori loši po tebe. U Markovićevom slučaju, odgovori su bili unapred poznati jer su tužioci s njim nekoliko dana razgovarali u zatvoru u Ševeningenu i izgleda na vreme čuli ono što je on kasnije kao svedok ponovio i u sudnici. Još tada im je bilo jasno da Marković (bez obzira na ranije pismene izjave) neće biti "pištolj koji se puši" pošto prethodno obori Miloševića, već da bi mogao da ispadne i "pištolj" kojim tužilaštvo puca u sopstvene noge. I pored toga, iz nekih razloga odlučili su se da ga uvedu u sudnicu u kojoj se nekadašnji prvi čovek srpskog RDB-a pre početka svedočenja, klimnuvši glavom, sasvim neuobičajeno javio optuženom, očito jedinom čoveku koga je tamo poznavao.

Vidno deprimirani tužilac Najs, kasnije je samo konstatovao da svedok koga je on pozvao, a koga je Slobodan Milošević ubrzo prisvojio kao svog serijom pitanja – "sećaš li se, Radomire" ("ako se ne sećaš, kaži da se ne sećaš"), razgovara s optuženim na način koji pokazuje da je respekt prema nekadašnjem šefu ostao neokrnjen, bez obzira na nove okolnosti u kojima obojica danas žive. Tih nekoliko završnih časova prvog dela sudskog "procesa stoleća" proteklo je zatim u znaku potpune Najsove indisponiranosti i Miloševićevih pokušaja da dodatno "overi" svedoka Radeta Markovića i preko njega maltene pobije čitavu optužnicu. Tužilac, na primer, uopšte nije primetio da je u svedočenju bivšeg šefa srpskog RDB-a bilo i nekih pukotina na kojima se moglo poraditi veštim ispitivanjem i možda iščačkati i mnogo više od dokaza da je Milošević imao ogromnu moć i uticaj na sve institucije, da je o svemu što se zbivalo u zemlji bio svakodnevno informisan i da su se u njegovoj Srbiji pare (stotine hiljada maraka) prenosile džakovima u koje ih je trpao šef carine Mihalj Kertes. Sam optuženi predstavio je Radeta Markovića kao čoveka koji je sve znao ("je l’ tako Rade da si po prirodi svoga posla bio najbolje obavešten čovek u državi"), da bi ga zatim tužilac Najs pustio da se povremeno zaklanja neznanjem ili demonstrira selektivno sećanje u zavisnosti od pitanja.

S druge strane, očito zadovoljan činjenicom da je još jednog svedoka tužilaštva pretegao na svoju stranu, Milošević je u sudnici počeo da seiri i po svom starom običaju preteruje kada i za trenutak oseti da bi stvari mogle da mu ide u korist. Nije mu bilo dosta to što je od Markovića dobio priznanje o postojanju naredbi ("da, mnogo puta ste to rekli") da se tokom ratnih dejstava na Kosovu ne smeju ubijati civili, da se ne smeju paliti kuće ili otuđivati imovina građana i da se svi prekršioci moraju strogo kažnjavati. Od Markovića je tražio neuporedivo više – da prizna kako JUL i Mirjana Marković nisu pokušavali da se ubace u RDB ili čak i to da je Uroš Šuvaković, kao kadar SPS-a, zato što je "ugledan naučni radnik" i istraživač, nešto istraživao i analizirao po službi bezbednosti. Da je potrajalo, Rade Marković bi možda morao da iznese svoj stav i o Miri Marković kao jednom od najvećih živih pisaca, Marku Miloševiću kao mirnom i skromnom momku koji je zarađivao novac noseći gajbice ili da potvrdi kako su lične karte i pasoši oduzimani kosovskim Albancima na granici samo radi evidencije, da bi im se nešto kasnije vratila stara devizna štednja.

Prošle nedelje, pod visokim merama bezbednosti, Marković je vojnim avionom vraćen iz Haga u Beograd u svoju zatvorsku sobu. Njegov drugi izlazak iz beogradskog zatvora potrajao je punih deset dana i u sudnicu u kojoj se sudi Slobodanu Miloševiću vratio je za trenutak izveštače mnogih vodećih svetskih medija. Po Markovićevom tvrđenju, on je već jednom izlazio iz zatvora, ali samo na nekoliko sati i bez ikakve dozvole nadležnih organa. Tada su ga, kako kaže, čelnici srpske policije i njegovi naslednici na poslu šefa RDB-a izveli na večeru nudeći mu navodno da postane krunski svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića.

AMBICIJE OPTUŽENOG: To šta je optuženi zaista dobio a Džefri Najs eventualno izgubio kroz svedočenja nekadašnjeg šefa srpskog RDB-a, kao i o svemu drugom, procenjivaće na kraju tročlano sudsko veće koje je ne tako davno već upozorilo ljude iz tužilaštva da se u dosadašnjem toku suđenja nedovoljno govorilo o Miloševićevoj komandnoj odgovornosti ili ukazivalo na njegovo plansko osmišljavanje jedne zločinačke politike, na čemu se insistira u optužnici. S nešto više pouzdanosti moglo bi, međutim, da se govori o tome šta je sam optuženi dobio u dosadašnjem toku suđenja.

Na početku ovog sudskog procesa, još dok je bio razapet između odluke o nepriznavanju suda i želje da se ipak brani, Milošević je sebi postavio mnogo ciljeva – da se bori protiv novog svetskog poretka, pokaže kako vladari malih država ne moraju da brinu za svoju sudbinu sve dok ispunjavaju zahteve Zapada, da u svakoj prilici osporava legalnost suda koji mu sudi, da neprekidno podseća na zločine NATO-a i OVK na Kosovu, da se predstavi kao jedini istinski branilac i zaštitnik interesa sopstvenog naroda, da opravda svaki pojedinačni akt vojske i policije učinjen tokom rata, ujedno ratuje protiv režima koji ga je isporučio Hagu (uvek ga naziva "marionetski"), i da se uz put pozabavi i sopstvenom odbranom. Od samog početka nije inače bio spreman za pravo suočavanje s rezultatima sopstvene politike.

Ono što je Miloševiću dosad sasvim sigurno pošlo za rukom jeste činjenica da je, očito mimo želje tužilaštva, u sudnicu uneo i priču o OVK koja polako postaje obavezujuća upravo i za budući rad tima Karle del Ponte ukoliko želi da izbegne učestale prigovore o selektivnosti haške pravde. U samoj optužnici OVK je pomenuta tek ovlašno i suviše nežno, i za nekoga ko je neupućen, mogla je čak da liči na neku humanitarnu organizaciju ili kosovski ogranak društva Majke Tereze. Na samom suđenju, gotovo svi nekadašnji predstavnici međunarodne zajednice koji su se u različitim svojstvima pojavljivali tokom ratnih godina na ovim prostorima, a od februara ove godine prolazili kroz hašku sudnicu kao svedoci (Pedi Ešdaun, Volfgang Petrič, Knut Volebek, general Nauman, zatim bivši britanski vojni ataše u Beogradu Džon Kroslend, kao i većina članova KVM-a), nedvosmisleno su potvrdili da je OVK bila teroristička organizacija koja je na Kosovu počinila mnogo zločina i protiv Srba, ali i protiv nelojalnih Albanaca. Tako nešto niko od njih nije javno izgovarao u vreme kosovskog sukoba. Tri godine kasnije Milošević im je iznudio priznanje da je reč o "terorističkoj organizaciji", čime je indirektno pokazao da je sukob na Kosovu imao sasvim legalnu osnovu. Istovremeno, svi ovi svedoci tvrdili su da je Milošević u obračunu s terorizmom koristio prekomernu silu i da je to zapravo bio najčešći razlog za stradanje civila. Na tom pitanju u nastavku će najverovatnije insistirati obe strane – i tužilaštvo i odbrana, svako iz svojih razloga. Milošević će se svakako kačiti i na neke svežije primere u borbi protiv terorizma pokušavajući da dokaže kako u tom poslu, bar u izvedbi nekih drugih, prigovori o "overdoziranju" pri upotrebi sile obično bivaju zanemareni.

Dosadašnjim načinom odbrane Milošević je uspevao da uzdrma kredibilitet određenog broja svedoka pokušavši da sugeriše kako pred njim, sve do jednog, sede samo smutljivci i lažovi. Takvih svedoka je zaista bilo neuobičajeno mnogo za standarde suđenja za koje se kaže da je proces stoleća i da predstavlja kamen međaš u istoriji međunarodnog pravosuđa. Zbog takvih propusta tužilaštva, Miloševiću je od početka bilo neuporedivo lakše da onima kojima se on prevashodno obraća ponudi priču o kojoj mnogi od njih misle (ili su bar ranije mislili) slično njemu, ne želeći da istovremeno priznaju kako se u Hagu razgovara o brojnim žrtvama i nestanku čitavih porodica. U ulozi sopstvenog advokata on je prilično zainteresovan za to da utvrdi je li u hladnjači pronađenoj u Dunavu bilo oko 50 ili 80 leševa, što, naravno, nimalo ne menja groznu sliku o razvlačenju ljudskih leševa po Srbiji. Kada mu policijski tehničar iz Kladova pomene detalj da je u rancu petogodišnje devojčice pronađene u toj hladnjači bila sveska u kojoj je bio nacrtan samo jedan cvetić i neka kućica, Milošević saopštava da nema više pitanja o toj "fantomskoj hladnjači". U nekim sasvim drugim situacijama, kada su svedoci umanjivali ili negirali srpske žrtve na Kosovu, upotrebljavao je autentične vojne i policijske podatke o broju poginulih koje njegov režim ranije nije rado objavljivao. Upućeni tvrde da je na nekoliko zatvorenih suđenja, uglavnom kada su se u sudnici pojavljivale žene žrtve silovanja, sudija Patrik Robinson pohvalio optuženog za odluku da takve svedoke poštedi ispitivanja i grebanja po ranama na duši.

Dosadašnji tok suđenja pokazao je kroz mnogo detalja kako je Srbija funkcionisala pod Miloševićem. Od tobožnjih političara koji su ubacivani u redove opozicije da bi radili za RDB, preko policijskih tehničara u malom mestu koji odmah po otkrivanju hladnjače s leševima počinju da sklanjaju tragove pre početka bilo kakve istrage ("da neko ne pomisli nešto loše"), do ambijenta u kome se Arkanu toplo savetuje (ne naređuje) da ukloni "duge cevi" svom obezbeđenju, ili s državnog vrha preporučuje da legalizuje sve svoje poslove.

MOĆNO TUŽILAŠTVO: Iako tužioci obično nisu previše popularni i voljeni, možda i zbog prakse da uvek traže neuporedivo više nego što na kraju mogu ili nameravaju da dokažu, ovi iz tima Karle del Ponte (na slučaju Slobodana Miloševića radi ih oko 70), do sada se, po mnogim stručnim mišljenjima, nisu baš proslavili. Nekadašnji predsednik Haškog suda Antonio Kaseze čak je posle nekoliko uvodnih meseci ovog suđenja u jednom intervjuu optužio gospođu Del Ponte da se više bavi skupljanjem jeftinih političkih poena nego onim što se zbiva u sudnici, zbog čega je optuženi Milošević često u prilici da dominira.

Od svih zadataka postavljenih u kosovskom delu optužnice tužilaštvo je dosad najjasnije pokazalo da je na Kosovu stradalo mnogo nedužnih ljudi i da neko za to mora biti kriv. Za dokazivanje komandne odgovornosti optuženog i zajdeničkog zločinačkog udruživanja, moraće da se još potrudi i obezbedi dovoljno uverljive svedoke, pre svega iz redova "insajdera". Ako ne ide drugačije, čak i nuđenjem imuniteta nekom svedoku koji je spreman da, u zamenu za novi identitet, posvedoči da je Milošević direktno planirao, naređivao, podsticao, počinio, ili bar naknadno saznao za zločine a da ništa pri tom nije preduzeo da kazni počinioce. Dosadašnji rezultati tužilaštva mogli bi da se posmatraju i u svetlu moći kojom raspolaže ovaj deo Haškog suda – oko 70 ljudi koji rade na Miloševićevom slučaju, gotovo neograničen budžet, dokazi koje im nude obaveštajne službe gotovo svih NATO članica, mogućnost da u SRJ dođu do izjava svedoka koje požele, pa makar se radilo i o bivšim predsednicima države, šefovima KOS-a, ili RDB-a, uključujući i dokumente koji nose oznaku – vojna ili državna tajna.

Haškom tužilaštvu se mora zameriti pre svega prilično loš odabir svedoka, čije je svedočenje veoma često same zločine i stradanje ljudi guralo u drugi plan ili ih marginalizovalo pretvarajući sudnicu u pozornicu na kojoj je ponekad za dobar deo publike postajalo gotovo važnije je li Milošević dobro odbrusio tužiocu ili sudiji Meju nego da li je u nekom događaju bilo nevinih žrtava. Za tako nešto ponajmanje je kriv sam Slobodan Milošević. Tužilaštvo je kao svedoka za slučaj Izbica, u kome se inače pominju desetine pogubljenih ljudi, izvelo na primer čoveka koji je u sudnici pokazao i svoju košulju na kojoj su bile tri rupe od metka na leđima. Svedok je tvrdio da je preživeo streljanje sa samo nekoliko metara razdaljine, da je bio licem okrenut streljačkom stroju i da su rupe od metaka na leđima verovatno posledica toga što se okrenuo kada je zapucalo. Na pitanje da li je, s obzirom na tri rupe od metka, bio ozbiljno ranjen, odgovorio je da uopšte nije bio ranjen jer ga je izgleda sam Bog sačuvao.

Šta će na kraju od ovakvih svedočenja biti odbačeno, a šta prihvaćeno kao činjenica od vrednosti, odlučivaće isključivo tročlano sudijsko veće koje je do sada zaslužno za utisak da samo suđenje deluje neuporedivo bolje i temeljnije od same optužnice. Stručnjaci koji sa strane prate ovaj proces zameraju sudiji Ričardu Meju da previše gleda na sat i pokazaje gotovo instiktivnu odvratnost prema svemu što može da poremeti njegov vremenski plan suđenja. Sudije su očigledno pomalo razapete između te vremenske stiske, ogromnog broja svedoka i njihovog ličnog uverenja da proces koji bi trajao više od tri godine nikako ne bi mogao da bude jednoga dana opisan kao fer suđenje. Tu je, naravno, i potreba da se ispoštuje pravilo koje kaže da je u ovakvim komplikovanim slučajevima procedura važna koliko i same činjenice. Na sve to nadovezala se i Miloševićeva bolest i neophodnost da se češće prave pauze kako se ne bi dogodilo da "proces stoleća" bude okončan pre stvarnog kraja.

Svi glavni haški akteri svesni su da u sudnici gotovo svakodnevno poziraju za istoriju. Njima će se jednog dana baviti mnogi udžbenici međunarodnog prava, novinari, advokati, političari... Karla del Ponte već je najavila ambiciju da se 2004, kada završi posao sa Miloševićem, premesti na novu hašku adresu: u Međunarodni krivični sud. Slična ambicija pripisivana je ranije i sudiji Meju. Milošević zasad planira da im bitno oteža posao tretirajući Sud u kome sada sede kao organ novog svetskog poretka. I na tom poslu zasad ga ne napušta ambicija da jednoga dana ponovo bude pominjan uz gusle.


 

Raspored

Nastavak suđenja po kosovskom delu optužnice predviđen je 26. avgusta. U beležnici tužioca Džefrija Najsa ostala su još 42 svedoka, koja je samo teoretski moguće ispitati za tri nedelje. Početak suđenja za Bosnu i Hrvatsku zakazan je za 30. septembar i trebalo bi da potraje do kraja aprila 2003. godine, posle čega bi i Slobodan Milošević dobio približno isto toliko vremena da dovede svoje svedoke. Svi ovi termini važe, naravno, samo u slučaju da optuženi izdrži ovakav tempo koji nije u skladu s preporukama doktorskog konzilijuma.

Aprilska promena

Deo ovdašnje javnosti, koji izgleda ne pravi razliku između suda i tužilaštva, uvek se prilično naroguši ako se u medijima posumnja da Miloševićeva krivica do sada nije u potpunosti dokazana ili ako se primeti da je poneko svedočenje ostalo nedorečeno ili sumnjivo. Tako se, na primer, u jednom komentaru objavljenom nedavno u "Politici" tvrdi kako je istina da su neki svedoci bili neubedljivi kada su poricali da nešto znaju o delovanju OVK u svom području. Ali, upozorava dalje potpisnik ovog teksta, "od sredine aprila, svedoci su postali otvoreniji u svojim odgovorima o OVK", dok mediji i komentatori iz Beograda eto, nikada nisu izričito priznali da se tako nešto dogodilo. U "otvorenost" govorenja o OVK spada verovatno svedočenje Šukrija Buje komandanta operativne zone Nerodimlje koji je u sudnici tvrdio da nije ubio samo one vojnike i policajce koji mu nisu bili na nišanu.

Ako je teza o "otvaranju svedoka" posle sredine aprila tačna, bilo bi zaista interesantno utvrditi ko im je pre toga sugerisao ili zabranjivao da govore punu istinu o onome šta znaju, ili bar ko im je kasnije preporučio da promene priču. Interesantno je, inače, da je zamerka ovdašnjim medijima, slepim da vide taj postapriliski talas iskrenosti u sudnici, došla istog dana kada je u Hagu svedočila žena koja je pre tri godine bila u koloni izbeglica bombardovanoj od strane NATO aviona. Tom prilikom poginulo je nekoliko desetina Albanaca, NATO je odmah priznao da je u pitanju "kolateralna greška" i da su njegovi avioni greškom pobili civile, ali tri godine kasnije neko je ipak odlučio da dovede svedoka koji je tvrdio da su ljude u izbegličkoj koloni bombardovali avioni VJ.

U sudnici se još nije pojavio nijedan Albanac svedok koji se ikada uplašio NATO bombi, ili čuo za neki konkretan zločin pripadnika OVK.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net