Slabosti jakih reči >

Dehelsinkizacija gospođe Biserko

Odgovorno tvrdim da se "Vreme" ne može prepoznati ni u jednoj od kvalifikacija kojima Sonja Biserko opisuje stanje duha u Srbiji, osim što sebe prepoznajemo u nastojanju da deetnifikujemo zločin

Recimo da se Sonji Biserko dogodi da odvali nešto glupo, a da ja napišem da je to odvalio čitav Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Loše bih se osećao zbog toga. Moja bi obaveza bila da dehelsinkizujem tu glupost. Isto valjda važi i za zločine, mada nemam nameru da jednačim glupave izjave sa zločinima, niti gospođu Biserko sa zločincima, ali je ona umešala "Vreme" u tu priču kritikom uređivačke politike, koja, po noj, relativizuje i deetnifikuje zločin. Radimo to, opet po gđi Biserko, na totalitaran način, ali da ja ne bih, poštovani čitaoci, zapao u zamku pristrasnog prepričavanja, citiraću njenu izjavu, objavljenu u jednom od poslednjih brojeva zagrebačkog "Ferala":

"Želim da ukažem na dva problema s kojima se suočavamo skoro svakodnevno: jedan je uopštavanje i relativizacija zločina i drugi je odnos prema Haškom tribunalu. Kako zločin postaje sve očigledniji i kako su dokazi sve dostupniji, srbijansko društvo, ili da budem preciznija, njegova elita, sve organizovanije čini napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje. Način na koji se ta nova Istina plasira – naročito preko tzv. nezavisnih medija, kao što su B92 ili ‘Vreme’ – jednako je totalitarna kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju. Totalitarni način mišljenja je, nažalost, u srbijanskom društvu sada glavna opstrukcija demokratizaciji društva, što se najbolje vidi kroz interpretaciju bliske prošlosti. Sada se govori o građanskom nacionalizmu, o kulturnom i nekulturnom nacionalizmu, a svaki pokušaj da se otvori pitanje ratnih zločina se tretira kao ‘revolucionarna pravda’. Zato se umesto suočavanja, zahteva argumentovana javna refleksija koja treba da pokaže šta se u stvari desilo. Jer svaki zločin, kako kaže jedan član državne Komisije za istinu i pomirenje, ima ‘svoju prošlost i budućnost’. Postavlja se pitanje da li je i holokaust imao svoju prošlost kako bi se njime opravdalo šest miliona ubijenih Jevreja..."

Odgovorno tvrdim da se "Vreme" ne može prepoznati ni u jednoj od kvalifikacija kojima Sonja Biserko opisuje stanje duha u Srbiji, osim što sebe prepoznajemo u nastojanju da deetnifikujemo zločin. Mi radimo u najboljem uverenju da zločinci imaju ime i prezime i da je totalitaran svaki način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin.

Tako se, verovatno brzopleto dajući podosta konfuznu izjavu, Sonja Biserko predstavila kao Poslednji Mohikanac one škole mišljenja koja se zalagala za denacifikaciju svih preživelih Srba, gazeći, recimo, moje ljudsko pravo da budem nevin dok ne dokaže da sam kriv.

Da sam zloban, rekao bih da iza ovoga stoji želja gospođe Biserko da otvori šalter na kome bi se prodavale indulgencije, a te oproštajnice mogli bismo samo kod nje da pazarimo i u globalnim tokovima pravde bio bi nedužan samo onaj kome to uverenje bude overeno pečatom Helsinškog odbora. Do tada imam da budem kriv i ima da mi je nejasno, kao što izgleda nije jasno Sonji Biserko, zašto se u Hagu onoliko lomataju oko Miloševića dokazujući njegovu krivicu umesto da su ga odmah streljali a potom obesili. Šta se s nama zavitlavaju tužioci i sudije, jer ako su svi Srbi krivi onda je Milošević najkrivlji. Usput, Sonja Biserko se ozbiljno kandiduje za aktivnog člana i glavnog ideologa SPS-a čije tvrdo krilo, uz Šešeljeve radikale, tvrdi da se u Hagu sudi celom srpskom narodu, dok se Karla del Ponte, svako malo ih demantujući, ubi od pokušaja da zločin konkretizuje i sačuva od etnifikacije istog.

"Vreme" se ne bi ni sada mešalo u poslove Sonje Biserko čak i kad se bavi nama, ali uvek postoji tačka kad javni interes nadvlada gadljivost na predmet teme. Helsinški odbor za ljudska prava, čak i u Srbiji, trebalo bi da štiti moja ljudska prava, kao i vaša, poštovani čitaoci, a nikako da nas ovako đuture svrstava u zločince, kažnjavajući nevine i ometajući da u šumi nađemo drvo o koje je neko nekog obesio.

Takav način mišljenja već je, ruku na srce, ogadio ljudima Helsinški odbor pa bi i centrala mogla da se zapita šta joj radi filijala i ko od "treće korpe" pravi kavez.

Daću vam i jedan konkretan primer. Kad je onaj Miodrag Popov, nekad s RTS-a a sada na Pinku, tužio nedavno Petra Lukovića, tražeći milionsku odštetu, Sonja Biserko je dala javnu izjavu da ničeg od toga ne bi bilo da je ovde bilo lustracije.

A činjenice stoje ovako. Popov je tužio Lukovića zato što je ovaj napisao da je Popov u Dnevniku RTS-a rekao da Hrvati prave ogrlice od očiju srpske dece. Popov jeste uređivao te monstruozne dnevnike i vodio te TV dnevnike, ali, izgleda, nikada to nije rekao. Lukoviću se omaklo. Kakve veze ima sad lustracija s tim?

Nema nikakve, osim ako Sonja Biserko ne misli da lustracija znači sledeće:

1) gubitak građanskih prava, pa i prava na aktivnu sudsku zaštitu; 2) 3) kazna streljanjem pa nek se posle žali sudu. 4) Sa stanovišta ljudskih prava, lustracija bi najdalje mogla da ode do zabrana obavljanja delatnosti kojom se čovek nedolično bavio i da ta zabrana važi samo u javnom sektoru. To nikako ne znači da Miodrag Popov nije mogao da nastavi da se bavi novinarstvom kod privatnika Željka Mitrovića, te kao takav štiti svoja ljudska i profesionalna prava, kao što niko mene ne bi mogao da spreči da zaposlim Sonju Biserko ukoliko to bude obostrana želja.

Neki put se na malim stvarima najbolje prikazuju veličine principa. Makar i o ljudskim pravima da je reč.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net