Država i mafija >

Čedo, pazi metak

Ministar Mihajlović je objasnio da spiskova za likvidaciju i centara moći ima raznih, ali da je interesantno to što se ime Čedomira Jovanovića nalazi na svim tim spiskovima i, odgovarajući na primedbu da iznošenje u javnost nepotpunih podataka ove vrste proizvodi više štete nego koristi, rekao je donekle u šali da je ovaj metod naučio od Amerikanaca - razgovor se vodio na proslavi 4. jula u američkoj rezidenciji

OPTUŽBE, SVAĐA I POMIRENJE KOLEGA MINISTARA: Nebojša Čović...

Još se nije slegla prašina posle duela između generala Pavkovića i Kabineta, kad eto nove afere iz vrhova vlasti. Kao i prethodni, novi skandal uključuje teške reči, uvijene i otvorene pretnje nasiljem te javno iznošenje svog i tuđeg prljavog veša, da bi se na kraju sve završilo trulim kompromisom, uz utisak da prave bitke tek predstoje.

Sve je počelo onim čime se slučaj Pavković završio: pismom u kome visoki državni funkcioner, preskačući svoje pretpostavljene, objavljuje da je žrtva neosnovanog progona i traži od parlamenta da ga uzme u zaštitu. Pavković se saveznoj skupštini žalio na Kabinet predsednika Koštunice i na predsednikove savetnike, dok se Dušan Mihajlović, ministar policije i šef Nove demokratije, obratio skupštini Srbije sa zahtevom da se o njegovom radu pokrene rasprava i najavio da će imenovati pojedince i grupe koje ga ometaju u radu i pokušavaju da ga maknu. Pismo iste ili slične sadržine istovremeno je upućeno premijeru Zoranu Đinđiću. Mihajlović se "ne toliko zbog sebe, već zbog hiljada časnih profesionalaca čiji su životi svakodnevno ugroženi" žali da ga svakodnevno napadaju pristalice stare vlasti i stranke predsednika Koštunice, ali da ga posebno zabrinjava što su se hajci pridružile i neke kolege iz DOS-a, a posebno proziva potpredsednika Vlade i šefa Demokratske alternative Nebojšu Čovića, koji ga je na stranačkom skupu "raspametio neodmerenim izjavama". Pisma su odaslana 1. jula, ali, pre nego što je iko stigao da odgovori, ministar policije je već izašao u javnost da s njom, kako reče, "podeli svoje mišljenje".

...i Dušan Mihajlović

Dušan Mihajlović je to učinio u televizijskoj emisiji "Narod pita", koja se preko Trećeg kanala emituje uživo utorkom uveče i tokom koje gledaoci postavljaju pitanja telefonom. Dok se ministar javno jedio, u program se javio njegov navodni arhineprijatelj ("Ovde potpredsednik Vlade koji se još uvek zove Nebojša Čović."), načisto zbunivši iznenađenu voditeljku i gledaoce. Veran svom maniru da o sebi govori čas u prvom, čas u trećem licu, Čović je demantovao da stoji iza kampanje protiv Mihajlovića. "Ne vidim što bi kolega pravio scenu od onoga što mi nije bila namera", rekao je, čak pohvalivši uspešan rad policije na jugu Srbije. "Nije vam Čović problem, vi dobro znate ko vam je problem... Nemojte insinuirati da je to napad na policiju i Vladu", završio je potpredsednik. To što se ova razmena mišljenja odvijala pred gledaocima, umesto u kabinetu ili privatno, dosta govori o odnosima unutar Vlade. U svakom slučaju, "nesporazum", kako ga je Čović definisao, svakako nije razjašnjen, a Mihajloviću mora da su teško pale i one navodne pohvale vicepremijera jer je opštepoznato da jedinicama na granici sa Kosovom rukovodi Čovićev Koordinacioni odbor, a ne Mihajlovićev MUP.

UTEHA I PRETNJA: Rasplamsale strasti očigledno su konačno aktivirale nekakav alarm, pa su u sredu uveče na scenu stupili vatrogasci u vidu Predsedništva DOS-a. Sastanak je trajao do kasno u noć i završen je saopštenjem u kome se konstatuje da "nije uobičajeno" da se ministar policije, mimo Vlade, obraća Skupštini, ali je istovremeno izražena puna podrška Mihajlovićevom dosadašnjem radu. Potpredsednik Vlade Žarko Korać izjavio je da je sastanak protekao u "veoma prijateljskoj atmosferi", te rekao da su svi, uključujući i Čovića, "iskazali puno razumevanje za teškoće s kojima se suočava ministar policije". Istovremeno, Čović je demantovao trač koji se uporno ponavlja da ima nameru da preuzme Mihajlovićev portfelj i izrazio nadu da je ceo slučaj sada stavljen ad akta. Ta nada se, međutim, pokazala kao neosnovana jer je sutradan Mihajlović u prostorijama MUP-a održao konferenciju za novinare i po treći put sablaznio javnost.

Ovog puta ministar policije nije pominjao Čovića, ali je, žaleći se na aktivnosti domaćih i stranih obaveštajnih i kriminalnih grupa, rekao da ti "centri moći" pokušavaju na razne načine da destabilizuju demokratsku vlast u Beogradu, te da povrh svega imaju nameru da likvidiraju pojedine političare. "Jedino ime koje smo saznali je Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS-a u republičkoj skupštini. Razgovarali smo i o tome obavestili državni vrh." Međutim, ministar je dodao da "nije u interesu" da se u ovom trenutku otkriva identitet pomenutih centara moći niti bilo kakvi drugi detalji o najavljenom atentatu. Istovremeno je izneo veoma neprijatnu optužbu na račun Demokratske stranke Srbije. "Kada je DSS napustio Vladu, ubijen je biši pripadnik DB-a Momir Gavrilović, kada je DSS izašao iz parlamenta, ubijen je general Boško Buha." Mihajlović se ipak uzdržao da otvoreno pripiše stranci predsednika Koštunice odgovornost za ove atentate. "Hteo sam samo da pozovem javnost na razmišljanje o nekim stvarima koje su nam se desile", objasnio je Mihajlović i odmah dao lični primer razmišljanja. "Možda je to slučajnost, ali možda su takvi događaji signal nekom centru da izvrši zločin ne bi li destabilizovao zemlju", rekao je on. DSS je, naravno, ogorčeno porekao bilo kakvu vezu s likvidacijama.

SVE PO SPISKU: Istog dana, nakon zasedanja Skupštine Srbije, prozvani Jovanović je utekao na sporedni izlaz, izbegavši u širokom luku novinare koji su od njega očekivali komentar na ministrovu izjavu. Od tada pa do danas Jovanović se nigde nije oglasio, kao što nije odgovorio ni na uporne pozive iz redakcije "Vremena". Čovek bi možda pomislio da se negde skriva od duge ruke tajanstvenih centara moći, da nije u nedelju viđen na Beogradskom hipodromu, okružen po običaju simpatičnim mladim ljudima, i da nije kasnije uredno prisustvovao sednicama Skupštine. Umesto njega, prozvanim se osetio Borislav Pelević, šef Stranke srpskog jedinstva, koji se prisetio da je i na njega bio pokušan atentat, s tim što je kao organizatora optužio samog Mihajlovića. Kasnije se sve izvrglo u ružnu svađu ministra i Pelevića, u koju su se uključili i policijski generali i u kojoj su se pominjali nekakav šljunak i našminkane frajle. Zatim se čulo da je na spisku za odstrel i ministar pravosuđa Batić, da bi on sam zatim demantovao tu priču (vidi okvir Statusni simbol ili ozbiljna opasnost). Uostalom, priče o spiskovima za likvidaciju mnogo su starije i od DOS-a i od prethodne vlasti i uvek izazivaju slične reakcije, s tim što se na kraju nikada ništa konkretno ne sazna. Prvi put, međutim, priču je lansirao ministar unutrašnjih poslova lično, pa je razumljivo da su se na nju primili i oni koji se obično ne povode za urbanim legendama.

Na pitanje šta mu je to trebalo, ministar Mihajlović je objasnio da spiskova i centara moći ima raznih, ali da je interesantno to što se ime Čedomira Jovanovića nalazi na svim tim spiskovima. A zašto baš Čeda, s obzirom na to da na našoj sceni ima igrača koji su od njega jači, bogatiji, a neki možda čak i fizički privlačniji? "Pa", odgovara ministar, "to je zato što je Čede svugde bilo, i za vreme Miloševića, i tokom hapšenja, i posle. U svemu je učestvovao". Ministar je zatim bacio tračak svetla na "centre moći". "To ja zovem mafija bratstva i jedinstva", rekao je, ukazujući na komplot karadžićevsko-bošnjačko-hrvatskih mafijaša i obaveštajnih službi, u sprezi s domaćim izdajnicima. Na kraju je, odgovarajući na primedbu da iznošenje u javnost nepotpunih podataka ove vrste proizvodi više štete nego koristi, rekao donekle u šali da je ovaj metod naučio od Amerikanaca (razgovor se vodio na proslavi 4. jula u američkoj rezidenciji). Američki politički lideri, zaista, u poslednje vreme zasipaju građane upozorenjima o predstojećim terorističkih akcijama koje se po pravilu ne ostvaruju.

IMA MAFIJENEMA MAFIJE: Kad se razgrnu namerno plasirane dezinformacije i termini iz piljarskih svađa, ostaje pitanje kako je do ove neprijatne epizode došlo i šta na osnovu toga možemo da očekujemo u budućnosti. Činjenica je da je stanje u takozvanom bezbednosnom sistemu zemlje (koji osim policije obuhvata i vojsku, obaveštajne i kontraobaveštajne službe) očajno. Ne radi se samo o tome što broj nerazjašnjenih ubistava iz prethodnog i novog režima i dalje raste, na šta Mihajlovićevi kritičari najviše vole da ukazuju, već o čitavom nizu sistemskih grešaka čije se posledice osećaju svuda. Setimo se samo trapavog načina na koji su plasirane afere Perišić i Delimustafić, uz nedvosmislenu nameru da se saznanja o aktivnostima stranih obaveštajnih centara koriste za domaće političko potkusurivanje. Kako je moguće da pripadniku jedne prigradske grupe, koja se često dovodi u vezu s Čedom Jovanovićem, nad bolesničkom posteljom bdi čitav niz generala policije, zajedno s ljudima koji su javno osumnjičeni za višestruke otmice i iznude? Da ne pominjemo pobunu Crvenih beretki, malverzacije sa uvozom opreme (ne, nije reč o zipo upaljačima), nejasnu komandnu situaciju na jugu Srbije i povrh svega, opšte osećanje građana da policija ima važnija posla od hvatanja kriminalaca (na primer, obezbeđivanje istih posle radnog vremena). Ne može se reći da je ministar Mihajlović izvor svih tih problema, ali da nije deo rešenja, to je posle više od godinu dana mandata jasno.

U vreme kada je imenovan, Mihajlović je izgledao kao odličan izbor: kao policajac koji je vremenom prerastao u političara, nudio je najbolje iz obadva sveta. Desilo se obratno: profesionalni policajci ga nikada nisu doživeli kao autoritet, dok kolege političari, po Mihajlovićevom sopstvenom priznanju, kuju zavere protiv njega i pokušavaju da ga sklone. Nezadovoljstvo Mihajlovićevim radom iskazao je, ne mnogo glasno ali uporno, i premijer Đinđić, i na to je Čović mislio kada je rekao da on dobro zna ko mu je problem. Mihajloviću teško pomaže izgovor da pojedinci iz Đinđićevog okruženja pružaju političku podršku nekim od centara moći koje je pominjao, sve dok otvoreno i bez uvijanja ne saopšti svima šta ga muči. Čak i način na koji je plasirao aferu o ugroženom Čedi Jovanoviću nosi sva obeležja Mihajlovićeve nedoslednosti: iskoristivši jedan više meseci star izveštaj, ministar je u stvari uputio uvijenu poruku Đinđiću, Jovanoviću i drugima: "Ja vas štitim", hteo je da kaže, "od zlih ljudi koji hoće da vas pobiju. Očekujem od vas da i vi sačuvate mene."

Poruka je uspešno dešifrovana i, ako je suditi po rečima najviših funkcionera DS-a, primljena prilično hladno. Dok je Đinđić izjavio da se on pretnji ne boji, a potpredsednik stranke i savezni Mihajlovićev kolega Zoran Živković da ta mafija, uostalom, uopšte ne postoji, potpredsednica DS-a Gordana Čomić bila je brutalno jasna. "Demokratska stranka odavno je naučila da štiti svoje funkcionere i članove", rekla je Čomić, dodajući, u ime političke korektnosti, da im je sada "obaveza da štite i građane". Odmah nam je svima mnogo laknulo.


 

Čedomir Jovanović: Čovek koji štrči

Čedomir Jovanović: Čovek koji štrči

Nije mali broj onih koji razlog izjave ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića da Čedomiru Jovanoviću preti likvidacija vide u aktivnostima i stilu života šefa poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije.

Jovanović je na velika vrata ušao u politiku kao jedan od lidera Studentskog protesta 1996/97. Potom postaje član Demokratske stranke i, kasnije, njen potpredsednik. Kao viđeniji član antimiloševićevske opozicije, za razliku od brojnih kolega, nije se isticao u kabinetima i salonima, već je pokazao zaista divljenja vrednu energiju i smisao za organizacioni rad. To mu nije donosilo samo priznanja: bilo je i pesnica, odnosno stolica koje je dobijao u glavu, prijava po zloglasnom Zakonu o informisanju iz 1998, prozivanja za izdaju po tadašnjim državnim medijima i, uopšte, povlačenja po blatu. Jovanović, takođe, nije ostajao dužan – obračunavajući se s raznim nosiocima bivše vlasti, ali i konkurentima iz opozicije, broj prijatelja nije mu se povećao.

Nakon 5. oktobra, odnosno konstituisanja Skupštine posle izbora od 24. decembra 2000, Jovanović je postao šef poslaničke grupe DOS-a. Energije mu opet nije nedostajalo. Međutim, ovog mladog profesionalnog političara više ne prati slogan "Čedo – oženi me". Naprotiv, sa raznih strana stizale su priče kako je homoseksualac, kako je u sprezi s jednim prigradskim mafijaškim klanom, kako se drogira, kako državnu imovinu koristi u privatne svrhe, kako su mu pravi prihodi sumnjivi itd. Naravno, najveći deo pomenutog potiče od njegovih političkih oponenata koji Skupštinu doživljavaju kao propagandnu pozornicu. Za rad samog Jovanovića u parlamentu teško se može upotrebiti termin "meka ruka". Između ostalog, autor je rečenice da stranka koja nije glasala za vladu može tražiti raspravu o njenom poverenju.

S druge strane, stoji činjenica i da je Jovanović učestvovao u čitavom nizu krajnje delikatnih političkih pregovora, na primer prilikom hapšenja Slobodana Miloševića ili pri pobuni Crvenih beretki. On sam nikad nije javno objasnio šta se tu sve dešavalo i kakva je bila njegova uloga. Uostalom, nije objasnio ni kako mu je džip eksplodirao u Avalskoj ulici. Izgleda da voli i podstiče mističnost oko svoje ličnosti: izajavio je da je razlog zbog kojeg nosi minđušu poverio samo patrijarhu Pavlu.

Upućeni kažu da Jovanović kao jedan od najbližih saradnika premijera Zorana Đinđića ima znatnu autonomiju u radu. Da mu vlast prija, javnost se više puta mogla uveriti – posebno kada je nakon njegovog prelaska ulice ispred Skupštine na nedozvoljenom mestu napravljena "zebra", a on prethodno izjavio da bi tu, u stvari, trebalo biti mesto za pešački prelaz. Ili, kada mesecima odbija da dođe na sud i svedoči u procesu protiv Marije Milošević zbog pucnjave prilikom hapšenja njenog oca.

Čedomir Jovanović je mlad političar u usponu i čovek koji – u svakom kontekstu ovdašnje političke scene – štrči. Svojom zaslugom ili sticajem prilika, svejedno.

R. V.

Pretnje: Statusni simbol ili stvarna opasnost

U policiji, inače, nemaju egzaktnih podataka o tome koliko je javnih ličnosti zatražilo zaštitu od pretnji likvidacijom

Učestali slučajevi da se javnosti obelodanjuju pretnje likvidacijom pojedinim ličnostima iz srpske političke elite izgledaju kao posebna vrsta marketinga da bi se namakao neki procent pred izbore. Evo nekih primera koji govore sami za sebe.

1. Sezonu najava pretnji likvidacijom otvorio je u proleće ove godine bivši predsednik SRJ Zoran Lilić u emisiji BK televizije "Nije srpski ćutati". On je tad izjavio da mu izvesni Bjelica preti da će ga ubiti, a kasnije se ovo prezime pominjalo i u kontekstu najavljivanja pretnji ubistvom Ivici Dačiću, visokom funkcioneru jedne struje SPS-a. Motivi ostaju u sferi pretpostavki.

2. Kada se i, ako se ovakve pretnje dogode, nekako je normalno pozvati policiju i prijaviti slučaj, zatražiti zaštitu ili istragu. Policija radi svoj posao, što pokazuje slučaj Branislava Đurića, pomoćnika saveznog ministra privrede i untrašnje trgovine, koji je prošlog leta prijavio da mu je Ilija Tadić iz Savezne tržišne inspekcije pretio. Tadašnji načelnik GSUP-a Beograda Boško Buha razmotrio je slučaj i obavestio Đurića posle 14 dana da su preduzete mere i da je Tadić "upozoren na posledice ukoliko i dalje bude uznemiravao". U policiji, inače, nemaju egzaktnih podataka o tome koliko je javnih ličnosti zatražilo ovakvu vrstu zaštite.

3. Jednom uspostavljeni model teško je izmeniti pa poslednjh nekoliko dana Borislav Pelević, predsednik Stranke spskog jedinstva, optužuje ni manje ni više nego samog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihailovića za dva atentata na sebe. Nije rekao da li je slučaj prijavio policiji, ali je najavio tužbe protiv "prvog čoveka srpske policije". Posle toga, u kontakt emisiji na Trećem kanalu RTS-a, ministar naziva predsednika parlamentarne SSJ Borislava Pelevića "našminkanom frajlom" i poziva ga da objasni grobove koji ga prate, kao i kriminalne aktivnosti koje su valjda obeležile delovanje pomenutog gospodina. Sve to, valjda, u cilju dalje istrage jer je srpska policija postala poznata po tome da saopštava činjenice iz postupaka koji još nisu došli ni kod tužioca.

4. Da ne bi zaostao na polju sticanja političkih poena, nekako se oglasio i DHSS ministra pravde Vladana Batića i saopštio kako je i na njegovog lidera pokušan atentat još pre mesec dana na obrenovačkom drumu. Istraga tapka u mestu. Kasnije je čitav slučaj demantovan, ali je naglašeno da se ministar Batić nalazi "na nekim listama".

5. Sve je začinio potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović u "Utisku nedelje" izjavivši da će na narednoj konferenciji za novinare obelodaniti da se i njemu preti i da mu je život u opasnosti. Ovo je bilo rečeno šaljivim tonom, ali nikad se ne zna. Istini za volju, Nebojša Čović je još rekao da ne misli kako je korisno s takvim podacima izlaziti u javnost, bilo da su istiniti ili ne, jer ne vidi čemu služi obelodanjivanje takvih saznanja.

Slobodan Georgijev


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net