Istraživanje – od čega živi estrada >

Zvezde ispod tezge

U jedan ozbiljniji "projekat", kako estradne zvezde vole da nazivaju svoje umetničko delo, ne može se ući bez 20.000 DM, tvrde poznavaoci prilika. Toliko se, naime, plati diskografskoj kući, koja onda plati autore, kompozitore, studija. Tekst u proseku košta 500 DM, a muzika 1000 DM. Kako se vraća uloženi novac

NA VRHU: Aca Lukas, Svetlana Ražnatović i Željko Šašić

Mediji zaduženi za estradne izvođačke radove izvestili su da je Ceca Ražnatović svoj aktuelni album Decenija, kojim u subotu uveče namerava da zapali Marakanu, za prvih mesec dana prodala u tiražu od 200.000 kaseta i 70.000 kompakt-diskova. Izvor nisu naveli. Svi pokušaji da se ova informacija proveri pokazali su se kao bezuspešni, a nikakav zvaničan podatak o prodaji Cecinog albuma nije moguće naći. Iako je obaveza izdavača da tiraže svojih izdanja prijavi SOKOJ-u, izveštaj izdavača o prodaji Decenije nije stigao u ovu agenciju za zaštitu autorskih prava. A ako pitate izdavače o uspešnosti njihovih izdanja, dobićete neverovatan odgovor, nezamisliv u bilo kojoj uređenoj državi – tiraži su "poslovna tajna"! Ova bizarna činjenica je i najbolji indikator stanja na domaćoj estradi koje se može okarakterisati kao – haotično. Ipak, ako zagrebete malo ispod površine, ispostaviće se da u tom haosu ima i nekog sistema.

U normalnim zemljama, glavni izvor prihoda estradnih zvezda su tiraži, tantijeme i koncerti, koji su transparentni i za medije i za poreske organe. A kod nas?

NEMA TIRAŽA: Ako je tiraž poslovna tajna, to praktično znači da za nekoga ko se bavi tim poslom – bilo izdavačku kuću, producenta ili izvođača – ne postoji nijedan realan pokazatelj uspešnosti. "Kod nas je tiraž kao kategorija nepoznat. On postoji, a koliko je realan niko ne zna jer su kuće zbog zakonske neuređenosti ove oblasti prinuđene da rade delimično neregularno. Tako postoji rad na crno i belo, plus piraterija", objašnjava Maksa Ćatović, vlasnik izdavačke kuće Komuna.

Skrivanje tiraža, koji bi trebalo da bude pokazatelj popularnosti određene vrste autora, za posledicu ima i kreiranje virtuelnog muzičkog tržišta. Slađana Milošević kaže da "na lažne napumpane cifre samih izvođača ne treba obraćati pažnju. Tiraži se nalaze na nivou hiljada prodatih primeraka, nikako desetina ili stotina hiljada. U to niko nema precizan uvid osim par rukovodilaca diskografskih kuća. Važno je lagati narod i stvarati lažnu sliku veličine. Postojali su slučajevi izuzetno reklamiranih izvođača čiji su tiraži bili svega par stotina komada. Gledajući ih na privatnim TV stanicama, imao se utisak da su osvojili svet. O tome niko nikada ne govori."

Agenciji SOKOJ izdavačke kuće su dužne da prijave tiraž na osnovu koga ona izdvaja 20 odsto poreza za zaštitu autorskih prava. Međutim, retko koja kuća za nekog pevača prijavi tiraž veći od 500 primeraka. Tako je u prvom kvartalu ove godine izdavačka kuća City records najveći tiraž prijavila za izdanje pod rednim br. 016 i to čitava 203 komada!

"Najtragičnije je što i oni izdavači koji su sa SOKOJ-em potpisali tipski ugovor BIEM-IFPI o pravu snimanja muzičkih dela ne poštuju i ne izvršavaju obaveze iz tog ugovora, ili to čine simbolično", kaže Ivan Tasić, direktor SOKOJ-a. "Ti formalno prijaviš nosač zvuka, dobiješ dozvolu od SOKOJ-a, a onda ne izvršavaš obaveze iz tog ugovora, ili ako ih izvršavaš, to radiš simbolično. Odnosno, prijaviš prodaju 200 komada od tiraža od 5000, a u stvari je prodao 15.000 ili je tiraž koji si prijavio falš. Najveća žrtva u ovoj priči je država, koja bi samo od muzičkih izdanja na ime poreza mogla da ubere oko trideset miliona DM godišnje, a od video izdanja oko pedeset miliona DM. Ovako se zarada raspodeljuje sivim kanalima." Ove procene, skreće pažnju direktor SOKOJ-a, važe za uslove u kojima se cena CD-a kreće od 15 do 30 DM i kasete 10 DM, a naše tržište bi po ovim cenama moglo da računa na prodaju pola CD-a i tri kasete godišnje po glavi stanovnika. Na nedavno održanoj skupštini SOKOJ-a povodom ovog problema predstavljen je Predlog uredbe o prometu nosača zvuka i slike, koji je upućen nadležnima a koji predviđa uvođenje akciznih markica za svaki nosač zvuka i slike. Usvajanje ove odredbe i predloga za izmenu Zakona o autorskim i srodnim pravima, koji se odnose na neizvršavanje obaveze dostavljanja podataka o korišćenim delima i na borbu protiv piraterije, kao i njihovo dosledno sprovođenje, trebalo bi da reše probleme tiraža i piraterije.

TANTIJEME: Pored tiraža važan izvor prihoda na estradi trebalo bi da bude i naknada od autorskih prava. Naime, pored prijave tiraža, izdavači imaju obavezu da SOKOJ-u uplaćuju autorska prava u iznosu od osam odsto od veleprodajne cene nosača zvuka, a SOKOJ zatim taj prihod raspodeljuje u odgovarajućem odnosu na autore teksta, muzike i aranžmana. Pored toga ova agencija ima ovlašćenja da u ime autora pregovara s korisnicima autorskih dela, od radija i televizije do kafića i diskoteka, i da od svih njih ubire određeni prihod. Postoje različite tarifne klase. Na primer, mesečna autorska naknada za emitovanje putem radija i televizije određuje se prema zastupljenosti muzičkog repertoara u odnosu na ukupno trajanje programa i prema broju potencijalnih slušalaca i gledalaca i iznosi od tri do četiri i po odsto od prihoda korisnika. Problem je u tome što SOKOJ-u, uz svega nekoliko izuzetaka, deset godina niko nije uplaćivao ništa, pa tako ni SOKOJ nije isplaćivao autorima. Ivan Tasić kaže da je tendencija povećanja broja korisnika i porasta naplate u poslednjih godinu dana konstantna, ali još nedovoljna. Pri tom, povećanju prihoda najviše je doprineo RTS koji je godinama, po Tasićevim rečima, bio kočnica za ostvarivanje prava autora, a koji danas može da posluži kao primer svim ostalim emisionim preduzećima u pogledu poštovanja ovih prava. Što se ostalih emisionih preduzeća tiče, osnovni je problem što ne postoje tačni podaci o njihovom broju. SOKOJ ima poslovne odnose sa oko 550 radio i televizijskih stanica, a tek polovina ispunjava svoje obaveze prema njemu. Od ostalih se naplata ostvaruje i sudskim putem. Mnogo se očekuje i od dugo najavljivanog Zakona o radiodifuziji koji bi konačno trebalo da uvede red i u ovu oblast.

Prosečna naknada od autorskih prava tj. emitovanja i javnog izvođenja za 2001. iznosila je oko 4000, a najviša oko 300.000 dinara. Saša Vasić je tako prošle godine dobio 900 DM od SOKOJ-a, što je po njegovom mišljenju gotovo ništa u odnosu na ono šta je trebalo da dobije. Vlado Georgiev, trenutno najpopularniji pop pevač u Jugoslaviji, kaže: "Ja od SOKOJ-a nisam dobio ni jedan jedini dinar ni za jednu pesmu. Niko mi nije uplatio ništa, iako je album potpuno regularno zaveden kod SOKOJ-a. Poslednji put sam dobio nešto za neke pesme od pre pet-šest godina što bi moglo da pokrije dva-tri pića". Slađana Milošević kaže da je od autorskih prava moglo da se živi do 90-ih. "TV, radio mediji, kafići, diskoteke, kafane, barovi, svi bi trebalo da prijavljuju i plaćaju autorske i izvođačke honorare, ali to ne čine. Niko ih na to ne primorava, iako ih Zakon na to obavezuje. Potrebna je reforma unutar i same agencije SOKOJ, koja bi morala više pažnje da pokloni radu na terenu, preko svojih agenata i direktnim akcijama, uz podršku izvršnih organa", smatra ona.

PIRATI: Dakle, pravo institucionalno diskografsko tržište kod nas – ne postoji. "A pošto tržište ne postoji, veliki deo pokrivaju pirati", kaže Maksa Ćatović. "Pošto država ne radi svoj posao, diskografske kuće su prinuđene da jedan deo tiraža ne prijavljuju. Naime, autor kaže: pošto SOKOJ ne radi, ja hoću pare unapred, pa pesmu naplaćuje 2000 DM i tu sve počinje. Produkcije onda to kompenzuju tako što od slabijih izvođača uzimaju novac za snimanje, izdavanje... To je začarani krug iz koga je teško izaći, ali kroz regulisanje tržišta i piraterije to bi došlo na svoje. Kada SOKOJ počne de naplaćuje korišćenje autorskih dela od televizije, radija, diskoteka, aviona, autobus, to će biti velike cifre i onda će autori biti zainteresovani za deljenje tog kolača, a ako žele da učestvuju u tome, moraće da poštuju onaj početak – od ploče osam odsto autorima", smatra Ćatović.

"Sami diskografi kažu da je 90 odsto domaće produkcije piratizovano i to u roku od 24 časa od izdavanja. Ovi procenti su u razvijenim zemljama mnogo manji, do 30 odsto, ali ipak veoma visoki", objašnjava Slađana Milošević. Svaki izdavač i svaka izdavačka kuća žale se na pirateriju i zahtevaju od države energične mere. Za uzvrat obećavaju poresku disciplinu. Sporost države u rešavanju ovog problema je neshvatljiva. Milić Vukašinović tvrdi da kad bi bio građanin Amerike, dan-danas bi živeo od pesama koje je napisao Hanki Paldum i novinari ga ne bi pitali pošto mu je pesma. "Spremio sam album za Đinđića. Kad on propjeva, zaštitiće autorska prava", kaže Milić Vukašinović, "i tada će 80 odsto ovih autorčića nestati jer samo kradu turske i egipatske pesme."

GDE SU PARE: Ako na estradi nema novca od tiraža i tantijema, gde onda ima? Pošto su koncerti privilegija one nekolicine najvećih, koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke, najveća lova je na – tezgama u inostranstvu. Čitava estradna industrija je njima podređena, pa je tako jedina profitabilna grana muzičke industrije još uvek – narodnjačka sa svojim satelitima.

Honorari na tezgama zavise naravno od kalibra zvezde, koje pak fabrikuju izdavačke kuće u saradnji s medijima. Kako?

Izdavačke kuće iznajmljuju termine na televizijama sa što većim dometom, a najbolje su one koje imaju satelitski program pa mogu doseći do našijenaca na privremenom radu u inostranstvu. Tako narodnjački izdavači Grand, Best, Gold imaju zakupljene termine na najmoćnijoj televiziji Pink, a JUVE komerc i ZAM na televiziji YU info. U specijalizovanim emisijama predstavljaju svoje zvezde koje se, širinom kukova, dubinom dekoltea i najgrđim mogućim zavijanjima sve češće seksualnog, a sve ređe patriotskog karaktera, preporučuju gazdama kafana i diskoteka po svetu. A pesme prave majstori da pogode žicu gastarbajterske zavičajne tuge.

Ko god domaće "estradne umetnike" upita kako su postigli "slavu", dobiće odgovor - "svojim radom". Mnogi pevači su prošli "sito i rešeto" od kafanskog stolnjaka i svadbarske šatre do stadiona i solističkih koncerata. U estradnim kućama može se saznati da okvirno postoje četiri kategorije pevača koji nastupaju pod određenom "etiketom". U prvu spadaju "mega" zvezde (Ceca, Baja, Aca Lukas, Željko Joksimović...) kojima se honorarišu sâm dolazak u kuću, plus album, plus troškovi, plus spotovi i reklame. Samo njihovo čuvanje pod krovom kuće stvar je prestiža a ujedno i mamac za one kategorije pevača koji sve sami plaćaju. Drugoj kategoriji pevača pokrivaju se troškovi snimanja albuma i reklama ali ne dobijaju honorar za dolazak u kuću. Treća kategorija su oni koji plaćaju sve troškove snimanja a "CD i kasetu" dobijaju na poklon, dok četvrta kategorija sve plaća sama.

U jedan ozbiljniji "projekat", kako estradne zvezde vole da nazivaju svoje umetničko delo, ne može se ući bez 20.000 DM, tvrde poznavaoci prilika. Toliko se, naime, plati diskografskoj kući, koja onda plati autore, kompozitore, studija. Prosečna cena gotove pesme je dakle 2000 DM. Tekst u proseku košta 500 DM, a muzika 1000 DM. Najveću industriju instant hitova svih žanrova i profila predstavlja autorski tandem Futa Radulović-Marina Tucaković, koji ni sami ne znaju koliko su pesama i zvezda napravili, a potpisuju najveće hitove megazvezda Cece Ražnatović, Željka Samardžića i mnogih drugih. Doktor za rokenrol, koji je već dugo u svetu estrade i koji uspešno privređuje od pesama za narodnjake, Milić Vukašinović za pesmu po sistemu "ključ u ruke" traži 3000 DM. "Prava pjesma mora da pogodi pjevača", tvrdi Milić Vukašinović. "U staroj Jugi su pjesme tražile pjevače, a danas mi dolaze tatine i mamine ćerkice. Čak i ne plaćaju dobru pjesmu, već čuvaju pare da se pojave u Grandu- plati pa se klati. Tamo za 20.000 DM dobiješ i album, i reklamu i tezge u inostranstvu. Čovek proda kravu, plati album izdavačkoj kući, dođe na privatnu TV i njače, a mi to slušamo. Eto, to je danas sloboda medija", konstatuje Milić Vukašinović.

Kako se vraća uloženi novac?

TEZGE: U bivšoj Jugoslaviji najveći prihodi su dolazili upravo od koncerata, što u zemlji, što u inostranstvu. Lepa Brena i Slatki greh, Halid Muslimović, Miroslav Ilić, Vesna Zmijanac punili su hale i stadione a cena karte se kretala od pet do sedam DM. U devedesetim cena karte se popela na 20 DM da bi nedavno, na Cecinom koncertu u Parizu, dostigla rekordnih 100 DM. Danas, međutim, velike koncerte mogu da drže samo najveće zvezde, kojih i nema mnogo. Za ostale su tu tezge. Honorari na tezgarenjima kreću se od 500 do 100.000 DM, s tim da osamdeset odsto pevača peva za sume manje od hiljadu maraka, a tek nekolicina može da uzme gastarbajterski petocifreni honorar, kažu upućeni. Tezge u inostranstvu ugovaraju menadžeri i izdavačke kuće, koji za to uzimaju određeni procenat. Neki to rade i na ovaj način: "Moj gazda Mile Bas iz Juveksa brojeve telefona svojih ljubimaca plasira preko satelita. U Francuskoj ima zakupljen 39. kanal, a gazde iz inostranstva nam onda direktno daju ponude", priča folk zvezda Vesna Vukelić Vendi.

Švajcarska je, po rečima mnogih narodnjačkih zvezda, trenutno najunosnije tržište, zbog bezbroj diskoteka i odlične posete. Austrija je takođe plodno tle, Amerika je privilegija onih uspešnijih, a Australija neizvesna zbog nezgodnih gazda, kako kažu. Nekada neprikosnoveno nemačko tržište je u krizi. Naime, mnogi pevači više ne mogu da uđu u Nemačku. Pre su vize dobijali po jeftinoj tarifi preko izvesnog menadžera Jovanovića za koje se ispostavilo da su bile falsifikovane. Kada se ovaj menadžer, navodno, pojavio u jednoj nemačkoj banci sa 100.000 DM u kešu, skrenuo je na sebe pažnju policije, završio u zatvoru i mnogima upropastio posao. Mnogi su se i opekli u traganju za "ludom" zaradom. Daru Bubamaru je, kako je sama navodila u štampi, gazdarica Slavica Momaković (SAD) prevarila za 15.000 DM pa je njen dečko morao da pomenutoj ukrade prsten dok ne vrati dug. Dragan Kojić Keba nije krao prstenje, ali se pre nekoliko sezona iz Australije vratio bez zarade. Kao naročito unosne, upućeni pominju i romske svadbe u Italiji, na kojima u dekolteu pevaljke znaju da nestanu fantastične svote. Nastupima u klubovima, diskotekama, folkotekama i koncertnim salama po belom svetu narodnjaci vraćaju novac koji su na početku uložili u svoju zvezdanu karijeru i finansiraju novi "projekat". Neophodno je stalno biti prisutan na satelitu. I tako ukrug.

PATRIOTIZAM: Iako u kancelariji Ere Ojdanića, u njegovom ofisu na Čukaričkoj padini, stoji "Svadba u junu 2500 DM", "Ispraćaj 3000 DM", on, kao i većina anketiranih, ipak tvrdi da u Jugoslaviji "nema 'leba za estradne radnike". Ostali su samo sve ređa veselja, ispraćaji, svadbe, a kao naročito unosne još važe romska veselja i tzv. vlaške svadbe po istočnoj Srbiji.

VESNA VUKELIĆ VENDI: "Nastupe pogađam fiksno"

Vesna Vukelić Vendi prenosi utiske sa jedne vlaške svadbe: "Celokupan bakšiš orkestra za tri dana neprestanog sviranja bio je 25.000 DM. Koleginica i ja pogodile smo fiksno. Moj honorar bio je 2000 DM." Da postoje različiti načini za pogađanje s gazdom, objašnjava Vendi ilustrujući to primerom: "Gazda ništa ne plati muzici, ali garantuje bakšiš od 30.000 DM. U slučaju da muzika uzme 20.000, gazda doplaćuje 10.000. To se zove garancija. Napominjući da su glavne zvezde u istočnoj Srbiji lokalni pevači koji pevaju na tzv. vlaškom jeziku, Vendi kaže da je od poznatih sa estrade najtraženija Živkica Miletić. Nepogrešiv izbor za romske svadbe je, kažu svi, Šaban Šaulić, koji je i jedini koji može da traži više od 20.000 DM. Kraljica romskih veselja je, po rečima Vendi, Verica Šerifović, a po drugima Zlata Petrović.

Poučeni narodnom pesmom "danas si cvet a sutra uvela ruža", pevači svoj teškom mukom zarađen novac ulažu u sigurne poslove – nekretnine (svaki od njih ima pozamašnu kvadraturu), ali i u malu privredu. Omiljeni su butici (Željko Šašić, Aca Lukas), moteli (Era Ojdanić, Lela Andrić), kafići (Neda Ukraden), cvećare (Radiša Urošević), saloni nameštaja (Gala), frizersko/kozmetički saloni (Nada Obrić), odnosno saloni lepote (Nada Topčagić). Era Ojdanić je otvorio farmu pilića, Lepa Brena, između ostalog, sa suprugom Bobom Živojinovićem drži zastupništvo Forda za Jugoslaviju, a Ceca Ražnatović fudbalski klub i stadion Obilić, stambenu zadrugu Delije, i koješta drugo. Osećaj za biznis, ali i potraga za odgovarajućim statusnim simbolom, folk pevačicu Veru Matović priveo je slikarstvu, pa se u njenoj kolekciji umetničkih dela nalaze i platna Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Milana Konjovića, dok njena koleginica Branka Sovrlić preferira stilski nameštaj. U poslednje vreme nad blagostanjem izvođača muzičkih radova nadvila se senka Božidara Đelića, ali na sam pomen poreza zvezde počinju da kolutaju očima i kukaju kako je strašna kriza u društvu koju oni u svemu dele sa svojim napaćenim narodom.

Nektretnine su tu i na njih nije teško razrezati porez, ali sistem vrednosti koji je decenijama protežirala ovakva estrada zahvaljujući kome je i stekla bogatstvo druga je, mnogo teža, tužnija i, nažalost, još aktuelna priča.

GDE SMO: "Kod nas je estrada poistovećena s turbo-folkom i nacionalističko-ratnoprofiterskom negativnom avangardom, dominantnom tokom devedesetih", kaže u razgovoru za "Vreme" Ivana Kronja, autor knjige Smrtonosni sjajmasovna psihologija i estetika turbo-folka. Ta, kako je ona naziva "negativna avangarda", posle političkih promena 2000. godine utemeljila se, učvrstila, uniformisala i dobila na kvalitetu, tako da se turbo-folk kultura danas veoma teško razobličuje i jasno uočava. "Turbo-folk je prerastao u način privređivanja, što znači da i dalje egzistiraju obrasci stare ideologije, paralelno s pokušajima stvaranja novih", kategorična je Kronja i primećuje da je, baš kao i u proteklom periodu, stanje na estradi ogledalo stanja u društvu.

Problem estrade u današnjoj Srbiji mnogo je dublji i slojevitiji nego što je jednostavno poistovećivanje tog pojma s kulturom "turbo-folka", od koje danas mnogi peru ruke. Estradno nebo je u devedesetim pokrivalo prevashodno privatne televizije (Pink, Palma) s kojih su građani zasipani određenom vrstom zabave koja je zahtevala poistovećivanje s tim i takvim obrascem života, a sve pod sloganom "sve što ti treba doći će s neba" i pod čuvenim populističkim pokličem da "narod to voli". Nedavno pojavljivanje ZAM-a i JUVE komerca na budžetskoj YU info televiziji, pozorišne predstave, televizijske serije, kruže Srbijom (i šire) upozoravaju da se estrada devedesetih kamuflira i oblači jedno novo mondijalističko-globalno ruho, ali s nepromenjenim sadržajem. Ivana Kronja smatra da se danas stvorio hibrid zapadnjačke masmedijalnosti i novokomponovane srpske urbanosti koji pod parolom "estradne zabave" mladima nudi iste obrasce pod kojima su donedavno stradali. Avangardna umetnost je danas u Srbiji atomizirana i prokažena. Svi novi trendovi, od muzike do pozorišt, ravnaju se merilom bogate elite koja navodnim modernizovanjem svoga ukusa želi da pokaže kako nema ama baš nikave veze s ratnim godinama i ratom u kome Srbija nije učestvovala. U tu svrhu stvoren je generički pojam urban-folka, pa čak i sajber-folka!

Milić Vukašinović se gadi da upotrebi reč "estrada" jer smatra da je stanje na njoj posledica kvaziDMokratije koja je zavladala prostorom bivše SFRJ nakon njenog raspada. "Brus Springstin je do 30. godine bio narodni pjevač a danas je jedan od bogova rokenrola. Dobar pjevač je uvijek dobar pjevač, a kiča i šunda ima u svakoj umjetnosti", kaže Mića Vukašinović i dodaje: "U prethodnoj Jugi taman smo postavili neke kriterije zapadnog šou-biznisa kada se sve raspalo. Danas nam ukus kroje ratni profiteri, novopečeni bogataši i kvaziburžoazija. Tek će čukununuci ovih novih korleonea moći da osjete šta su pravi šou-biznis i dobra pjesma."


 

Ulazak na estradu

Da bi se ušlo u čarobni svet estrade, potrebni su volja i – novac. Ali, ponekad ni to nije dovoljno, naročito za one s umetničkim ambicijama u tzv. zabavnoj muzici gde je bara manja, a krokodila više.

Sledeća priča je ilustrativna. Nađa Golubović, osamnaestogodišnja devojka iz Beograda želela je prošle godine da nastupi na festivalu u Budvi. Uz podršku roditelja obratila se jednom poznatom estradnom radniku s molbom da joj napravi pesmu i da sredi da se Nađa pojavi na festivalu. Pošto se uverio da je mlada Nađa talentovana, ponudio je cenovnik. Muzika i tekst 1500 DM, aranžman 1800 DM. U cenu je uračunat i prolaz na festival. Posle nekog vremena pesma je bila snimljena, Nađa ju je otpevala, a da bi se spremila za nastup mesec dana ranije završila je školu. Nekoliko dana pred festival ona i njen otac kupili su avionske karte, da bi je dan uoči festivala autor pesme pozvao i rekao da su iskrsli neki problemi, da je njemu jako žao, ali da Nađa ne može da nastupi na festivalu. Od novca, naravno, nije bilo ni traga ni glasa.

"Možete imati sreće da naiđete na prave ljude u pravo vreme na pravom mestu, ali to je retkost. Mnogo češće ljudi na početku nalete na ptice grabljivice koje im uzmu mnogo novca a onda ništa ne urade za njih. Može se ući i preko gigantskih izdavača, ali, s obzirom na to da je estrada potpuno korumpirana, šta god da radiš – album, spot ili pesmu – moraš biti oporezovan od strane ljudi koji uopšte to ne bi trebalo da rade", kaže Vlado Georgiev. Ponekad se ipak dogodi da neko do estrade dođe potpuno regularnim putem, kao u slučaju pop pevača Saše Vasića. "Napravio sam kompoziciju, snimio je u studiju i poslao je u Komunu koja je tada bila organizator festivala u Budvi. Usledio je poziv iz izdavačke kuće, ponudili su mi da snimim album i tako je sve počelo. Nisam morao ništa da platim, i čak sam jedan od retkih muzičara kome je izdavačka kuća platila da snimi album, ali treba reći da ja nisam baš tipičan primer za to kako se do estrade dolazi", priča Saša Vasić.

Kada je zabavnjačka estrada u pitanju, važnu ulogu u kreiranju zvezda imaju festivali. Nameštanja i korupcije ima koliko voliš. "Do pre dve godine radili smo budvanski festival i to je bio jedini festival gde nije bilo nameštanja", kaže Maksa Ćatović. "Tada sam dobijao razne ponude za nameštanje pobede ovog ili onog izvođača, ali sam ih odbijao jer sam hteo da svi imaju jednake uslove. Sve zavisi isključivo od onoga ko radi festival. Recimo, Oskar popularnosti, koji organizuje Melos estrada. Oni dodele par realnih Oskara, a ostale ko plati. Zna se da Oskar popularnosti košta 1000 DM." Vlado Georgiev, koji je godinama radio kompozicije za festival u Herceg Novom, na festivale gleda ovako: "Dešavalo se da u dve večeri bude 15-16 mojih pesama. Kada sam video da kao hitovi hercegnovskog festivala ostaju moje pesme, a da na nove ljude koje niko ne obraća pažnju, shvatio sam da me neko iskorišćava. Sve je uglavnom namešteno raznim smicalicama. Stave u žiri autora pesme koji svojoj pesmi onda daje maksimum bodova. Sve je u nekim klanovima. Vreme je da se napravi festival gde će se dovesti stručni i pošteni ljudi i gde će mladi konačno imati priliku da ih neko vidi a da ih pre toga niko ne izuje iz cipela."

Sex'n'drugs'n'turbofolk

Droga je nekad bila deo ikonografije rokenrola. Danas su, međutim, rokenroleri strejt, za razliku od narodnjaka. Među prvim imenima koja su se pominjala kao konzumenti teških droga bilo je ime Ace Lukasa, koji je svojevremeno izjavljivao: "Ako je kokain droga, onda sam ja narkoman, izjavio je fudbaler Kaniđa, i ja se slažem sa njim." Danas je Aca Lukas, po sopstvenom priznanju, čist i otvoreno priča o svojim problemima sa "skidanjem" sa droge. Smrt folk-pop pevača Rođe Raičevića od prekomerne upotrebe narkotika u oktobru 2001. otvorila je priču o drogi na narodnjačkoj estradi, za koju se ispostavilo da je ima više nego što se mislilo. Folk pevačica Vesna Rivas izjavljivala je da ima poznatih pevačica koje mesec dana pre objavljivanja albuma počinju da koriste kokain da bi smršale. Vesna Vukelić Vendi govorila je o "poznatom mladom pevaču" koji je "uspeo jer stalno kupuje kokain kod mafijaša koji drže splavove i diskoteke i ovde i na moru, pa on tamo peva, a guraju ga i na televiziji". Navodila je pevačica JUVE komerca i primer uglednog kolege koji je pod stare dane počeo da šmrče kokain, "potresen što više ne zarađuje 100.000 DM mesečno, nego samo 30.000-40.000, pa više ne može svakog meseca da kupi nov džip ili ‘mečku’". Vesna Rivas je preko štampe upozoravala da se droga najčešće konzumira na žurkama i promocijama. "Narko-dileri su tu, uvek, na svakoj većoj promociji. Oni ‘namirišu’ ko je trenutno u usponu i ‘zalepe’ se za njega. Nameste mu najlepšu devojku, a onda ga pozovu na čašćavanje kokainom. Svesni su da od njega mogu da iscede velike pare."

Izvođač-Izdavač-Štampani tiraž-Prodato kaseta-Prodato CD

Zorica Brunclik; PGP RTS 2000; - ; 17 907; 4 710

Lepa Lukić; PGP RTS 2001; - ;1 317; 479

Snežana Đurišić; PGP RTS 2001; 1 000; 485; 276

LUNA; City Records 2001; 20 000; 2 752; 686

Željko Joksimović; City Records2001; 10 000; 9 339; 5 000

Željko Samardžić; City Records2001; 10 000; 5 143; 805

Leontina; City Records 2001; 10 000; 1 223; 327

Dragana Mirković; Hi Fi Centar 2000, tri izdanja; -; 250,292,411; 418, 456, 339

Mile Kitić; Hi Fi Centar 2001, dva izdanja; -; 155,106; 147,155

Šaban Šaulić; Hi Fi Centar 2001, tri izdanja; - ;118,130,157; 341,294,145

Izvor: SOKOJ


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net