Osiromašeni uranijum – A-bomba XXI veka (5) >

Radioaktivna budućnost

U čekanju da povodom osiromašenog uranijuma neko nešto uradi ili plati – najbolje oboje – Srbiji su prošle tri godine. Ili ništa, sa stanovišta večnosti (i uranijuma). Što se posledica tiče, večnost se za nas tek otvara

POKLON S NEBA: Irak

Neka vrsta napora ljudskih zajednica da ograniče nasilje, upotrebu pojedinih oružja i posledice ratnih sukoba može se pratiti kroz istoriju većine poznatih civilizacija. Uprkos cinicima, taj napor jeste neka vrsta konstante, ma koliko da su ostvarenja nikakva, mala i razočaravajuća. Strah ključnih potencijalnih neprijatelja da bi i sami mogli trpeti posledice učinio je da se ponekad bar uzdržavaju od upotrebe pojedinih oružja ili nekontrolisanog nasilja, mnogo više nego bilo koji argument pacifista ili nalog vere. U tom smislu, sadašnja monopolarna raspodela snaga u svetu ne može da ohrabri, čak i da nema američkih planova za upotrebu "klasičnog" nuklearnog oružja protiv arbitrarno odabranih zemalja "osovine zla" ili sad već više nego masovne upotrebe naoružanja i opreme sa osiromašenim uranijumom od strane pojedinih država, NATO-a ili ad hok alijansi protiv odabranih neprijatelja.

Žalosni dvadeseti vek naučio nas je da istrebljenje čitavih naroda može biti javno proglašen ratni cilj, ali i da se u borbi protiv takvih ambicija može koristiti oružje masovnog uništenja: cela pomenuta nauka stala je u nekoliko godina između 1. septembra 1939. godine i 9. avgusta 1945. S ne preterano pesimističke tačke gledišta, jedina novina uvedena u poslednjoj deceniji prošlog veka svodi se na izum i upotrebu politički korektnog jezika. U tom rečniku rat može biti "humanitaran" i "čist", a civilne žrtve obezobličene kao "kolateralna šteta" čak i kada prevazilaze obim javno ciljanih "hirurški preciznih" razaranja. Zato ne čudi što je delotvorna politička volja manje-više upadljivo usmerena na prikrivanje, iznuđeno parcijalno objavljivanje i manipulaciju podacima. Da postoji odgovarajuća politička volja, primena naoružanja i opreme sa osiromašenim uranijumom mogla bi biti zabranjena na osnovu sledećih međunarodnih sporazuma, deklaracija i konvencija:

(1) Petrogradska deklaracija (1868): "Jedini zakoniti cilj koji sebi države moraju postaviti jeste slabljenje vojne sile neprijatelja..."

(2) (Druga haška) Konvencija o zakonima i običajima rata na kopnu, Hag 1899.

(3) (Četvrta haška) Konvencija o zakonima i običajima rata na kopnu, Hag 1907, posebno uvodna De Martensova klauzula: "Visoke strane ugovornice nalaze za potrebno da konstatuju da u svim slučajevima koji nisu regulisani prihvaćenim odredbama, stanovništvo i zaraćene strane ostaju pod vlašću i zaštitom načela međunarodnog prava, koja proističu iz običaja ustaljenih između prosvećenih naroda, zakona čovečnosti i zahteva javne svesti."

(4) Pravilnik o zakonima i običajima rata na kopnu, pridodat Četvrtoj haškoj konvenciji iz 1907, čl. 22: Zaraćene strane ne uživaju neograničeno pravo u pogledu izbora sredstava za borbu protiv neprijatelja. U ime tog načela zabranjena je, između ostalog, i "upotreba oružja, metaka i materijala koji prouzrokuje nepotrebne patnje".

(5) Protokol o zabrani upotrebe u ratu zagušljivih, otrovnih i sličnih gasova i bakterioloških sredstava ratovanja, Ženeva 1925 – uzima se i kao zabrana upotrebe kasnije razvijenog radioaktivnog oružja zbog sličnosti efekata.

(6) Konvencija o zaštiti civilnih lica u vreme rata, Ženeva 1949.

(7) Deklaracija konferencije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini, Stokholm 1972.

(8) Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje i skladištenja bakterioloških (bioloških) i toksičnih oružja i o njihovom uništavanju, 1972.

(9) Prvi dodatni protokol: O zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba iz 1977. (uz Ženevsku konvenciju iz 1949). Čl. 35. stav 1 potvrđuje načelo zabrane neograničenog ratovanja koje prouzrokuje nepotrebne žrtve. Član 35. stav 2 zabranjuje "primenu oružja, projektila, materijala i metoda ratovanja takve prirode da prouzrokuju suvišne povrede ili nepotrebne patnje". Zbog dugoročne kontaminacije terena na kome se primenjuju, upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom može se podvesti i pod član 35. stav 3, kao i član 55, koji zabranjuju "primenu metoda ili sredstava ratovanja namenjenih za prouzrokovanje, ili zbog čije bi se upotrebe moglo očekivati nastupanje opsežnih, dugotrajnih i jakih oštećenja prirodne okoline". Upotrebom oružja sa osiromašenim uranijumom krše se i norme o zaštiti civilnog stanovništva istog Protokola, član 48, član 51. tačke 1, 4-c, 5-b; član 57. tač. 2-a-ii.

(10) Deklaracija iz Rio de Žaneira o prirodnoj okolini i razvoju; Izveštaj sa konferencije UN-a o prirodnoj okolini i razvoju, Rio de Žaneiro 1992, Aneks I.

(11) Upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom u suprotnosti je sa zaključcima Potkomisije UN-a za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina, koja je osudila oružje koje sadrži osiromašeni uranijum, zajedno sa drugim oružjima za masovno uništavanje i oružjima sa dejstvom koje se ne može ograničiti (Rezolucija Potkomisije UN-a za prevenciju diskriminacije i zaštitu prava manjina br. 1996/16, od 29. avgusta 1996. E/CN.4/SUB.2/RES/1996/16; Saopštenje za javnost UN-a od 4. IX 1996, HR/CN/755; Rezolucija Potkomisije UN-a za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina br. 1997/36, od 28. avgusta 1997. E/CN.4/SUB.2/RES/1997/36.

Sindrom kratkog pamćenja (1)

Početkom prošle godine pojava Balkanskog sindroma ustalasala je svetsku, prvenstveno evropsku javnost. Danas, jedva da se može naći prosečan čitalac, gledalac ili slušalac ondašnjih vesti koji će umeti da odgovori na pitanje šta je to Balkanski sindrom. Bura povodom objavljivanja podataka o tridesetak smrtnih slučajeva među pripadnicima međunarodnih vojnih i civilnih snaga koji su službovali na Balkanu donekle je koincidirala sa izveštajem eksperata UNEP-a o ispitivanju 11 lokacija na Kosovu i Metohiji. Umirujućim izveštajem, bar sa stanovišta laika: utvrđena je neznatna radioaktivnost lokalizovana isključivo na mestima pogodaka.

Ovogodišnjem izveštaju UNEP-a, koji obuhvata rezultate ispitivanja pet od 11 lokacija na jugu Srbije, jednu u Crnoj Gori i jedan oklopni transporter VJ, nije prethodila – i, za sada, ne sledi ga – nikakva povećana pažnja, čak ni pažnja ovdašnjih medija i stručnjaka.

Upotreba uzbuđenja

Prošlogodišnju evropsku uzbunu zbog Balkanskog sindroma NATO je – uz intonaciju iz Vašingtona i terciranje Londona – smirivao standardnom kombinacijom zvaničnih izjava (o nepostojanju dokaza uzročno-posledične veze između osiromašenog uranijuma i Zalivskog odnosno Balkanskog sindroma), stručnih mišljenja (sanitetskih oficira NATO članica) i ponovljene spremnosti da se podrže nezavisna naučna istraživanja (bez preciziranja vrste i obima te podrške).

Povodom posledica upotrebe osiromašenog uranijuma Irak je, uprkos sankcijama i gotovo potpunoj izolovanosti, ipak uspeo da se probije do pojedinih agencija Ujedinjenih nacija, od kojih je verovatno ključna nota stalne misije Iraka iz maja 1996, objavljena u dokumentima Centra za ljudska prava UN-a u Ženevi. Alarmantni izveštaji retkih zapadnih lekara koji su se, mahom samoinicijativno, na licu mesta suočili sa zdravstvenim i ekološkim posledicama Pustinjske oluje, rastući uticaj lobija američkih veterana i nevladinih, mirovnih i sličnih organizacija, pokreta i centara, konačno su osiromašeni uranijum doveli do Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Prethodno je, početkom novembra prošle godine, Prvi komitet UN-a potvrdio okvirnu rezoluciju o zabrani upotrebe osiromašenog uranijuma u industriji naoružanja. Većina je bila tesna: 49 zemalja glasalo je za rezoluciju, 45 protiv, uz 39 uzdržanih. Nakon mesec dana lobiranja iz Vašingtona, kada je rezolucija – na predlog Iraka – dospela na dnevni red Generalne skupštine, ishod glasanja ponovo je bio tesan – rezolucija je odbijena sa 54 glasa, prema 45 za usvajanje i 45 uzdržanih. Ljubljanska "Mladina", iz koje su preuzeti ovi podaci, kritikovala je stav slovenačke vlade koja je na pomenutom glasanju podržala dalju upotrebu osiromašenog uranijuma, kao što je i u ranijim sličnim slučajevima stalno glasala u horu koji vode SAD (protiv rezolucija o smanjenju nuklearne opasnosti, zabrani nuklearnog oružja, pa čak i protiv rezolucije o ulozi nauke i tehnologije u kontekstu međunarodne bezbednosti i razoružanja; sve tri su, uprkos Sloveniji i SAD, usvojene).

Taj primer, lako je zapaziti, samo potvrđuje staro pravilo da u sukobu načela i interesa nema neizvesnog ishoda. Što se tiče osiromašenog uranijuma, ima izvesnih znakova da se – posle iračkog, bosanskog, kosovskog i avganistanskog eksperimenta, da one na Bliskom istoku, u Portoriku, na Okinavi i probnim poligonima za trenutak ostavimo po strani – nešto menja. Neke zapadne armije najavile su postepenu zamenu postojeće municije i naoružanja sa osiromašenim uranijumom "klasičnim" potkalibarnim zrnima od tungstena ili volframa. To bi se moglo prihvatiti kao dobar znak, da nije istovremenih upozorenja kako se i u oblast naoružanja i arsenala postepeno uvodi politički korektna terminologija, čiji vokabular služi prvenstveno prikrivanju stvarnog značenja i – doslovno – sadržaja. Tako se, u poslednje vreme, izbegava čak i termin "penetrator" u korist neutralnijih i manje asocijativnih.

Sindrom kratkog pamćenja (2)

Nevolja je – sa stanovišta običnog sveta i zdravog razuma – u tome što načelne odluke, bez obzira na način njihovog donošenja u mreži isprepletenih interesa, proizvode konkretne posledice. U slučaju osiromašenog uranijuma to, između ostalog, znači i da nadležna specijalizovana asocijacija UN-a, Svetska zdravstvena organizacija (WHO), neće moći – ni posle više od jedne decenije – da istražuje efekte njegove upotrebe u Iraku.

U istom smislu – finansijske podrške, pre svega – neizvesna je i budućnost nalaza eksperata UNEP-a za osiromašeni uranijum na Kosovu i Metohiji, Srbiji i Crnoj Gori. Samo prva faza dekontaminacije 3500 (od ukupno 7500) kvadratnih metara tla na rtu Arza u Boki Kotorskoj koštala je oko 250.000 eura, još toliko potrebno je za kakvo-takvo okončanje posla. Srazmerno površini kontaminiranih područja, u Srbiji bi ta procedura mogla koštati gotovo 17 puta više (8,5 miliona eura). Za Kosovo i Metohiju nije moguće napraviti ni približnu procenu, osim preko poređenja broja priznatih pogođenih lokacija: 1 u Crnoj Gori, 8 u Srbiji, 112 na Kosovu i Metohiji. Čak ni tako grubo poređenje ne obuhvata troškove koji se u budućnosti ne mogu izbeći kroz obezbeđenje monitoringa tj. redovne kontrole izvora vode, vegetacije i hrane. "Sindrom kratkog pamćenja" u tom slučaju pokazuje se kao skuplji način: s vremenom, problem zagađenja osiromašenim uranijumom se smanjuje. Naprotiv. Činjenica da taj deo efekata upotrebe osiromašenog uranijuma i cenu kakve-takve kontrole ili prevencije posledica gotovo svi zvanični izvori prećutkuju, ukrštena sa sve većim brojem objavljenih podataka o diskretnim upozorenjima na ponašanje NATO vojnika i specijalizovanih jedinica u lokalnim uslovima, ukazuje na postojanje jasne svesti o rizicima, ako ne i neposrednim opasnostima kontaminiranosti.

Zdrav razum, novčanik i lopata

Stručnjaci o radioaktivnosti govore bez uzbuđenja. Bar sedam od deset reći će da je kombinacija prirodnog fona zračenja i svega što doprinose njegovi "veštački" izvori počev od uvođenja električne struje (a neki i od uranijumske glazure za keramičko posuđe u XVII veku, kada su rudari umirali od "planinske bolesti" koja će kasnije biti nazvana rak pluća) neuporedivo opasnija od zračenja koje donosi osiromašeni uranijum. Standardna formulacija glasi da je njegovo zračenje za dve petine manje od zračenja prirodnog uranijuma. Nevolja je, međutim, u koncentraciji i statistici. Zaista neoboriv argument u tvrdnji da je osiromašeni uranijum "bezopasan" takođe je statističke prirode: "Samo epidemiološki dokazi su naučno prihvatljivi u pripisivanju uzroka", kaže Rozali Bertel, predsednica Međunarodnog instituta za brigu o javnom zdravlju (IICPH), koja inače smatra da je osiromašeni uranijum visoko toksičan, a njegovu upotrebu naziva radijacionim i hemijskim ratom. Međutim, priznatih ispitivanja posledica primene osiromašenog uranijuma na nivou statistički relevantnih populacija – iračke, na primer – nema, kao što će, po svoj prilici, proći još mnogo vremena do tako obimnih istraživanja na Kosovu i Metohiji ili u Avganistanu. Neizvesno je čak i međunarodno priznanje lokalnih rezultata ili statistika, s obzirom na nerazvijenost zdravstvenih službi i istraživački potencijal pomenutih područja. U tom smislu, dopušteno je pojednostavljenje koje kaže da utvrđivanje posledica ratne upotrebe osiromašenog uranijuma mogu da organizuju i plate samo oni kojima to nije u interesu, isti oni koji to oružje koriste.

Što se Srbije tiče, jedva da treba reći kako je u osudama agresora do 5. oktobra 2000, a u čekanju na inostranu pomoć, pisanju i sastavljanju projekata, najavama transparentnih tendera, organizaciji nadležnog ministarstva, konstrukciji i rekonstrukciji vlade te sličnim i srodnim reformskim poslovima posle pomenutog datuma – izgubljeno previše vremena. Ne želeći da se ponavlja, Jagoš Raičević, naučni saradnik Laboratorije za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta za nuklearne nauke "Vinča", upućuje na svoje otvoreno pismo predsedniku srpske vlade ("Vreme", 24. maj 2001). Umesto beskrajnih rasprava o štetnosti osiromašenog uranijuma kojima se naciji ispira mozak lekcijama iz nuklearne fizike, najavljivanja Ministarstva za ekologiju ekipiranog znalcima koji se time "već godinama uspešno bave", lekarskih i laboratorijskih analiza ("s kojima lanac ekoloških problema ne počinje već se, naprotiv, završava"), budućem ministarstvu za ekologiju (koje je i u ovom trenutku još stvar budućnosti) "potrebnija je veza s MUP-om nego s naukom i Srpskim lekarskim društvom".

S tačno jednogodišnje vremenske distance, citirani stavovi deluju gotovo proročanski beznadežno. Stanje poslova ostalo je na istom. Jedino je Vojska Jugoslavije obavila svoj deo radova: prikupila fragmente, označila i ogradila kontaminirana područja, objavljujući čak i imena petorice svojih oficira i petorice saradnika podgoričkog JUCETI-ja koji su raščišćavali rt Arza. Sve ostalo čeka. I uranijum.


 

Informacije i dezinformacije

Zgrada RTS-a u Beogradu gađana je bombama s punjenjem od oko 100 kg osiromašenog uranijuma, tvrdila je ruska štampa 1999. Domaći stručnjaci demantovali su radioaktivnost na svim bombardovanim lokacijama severno od Bujanovca, ali u to vreme (ni do sada?) nije obavljeno merenje radioaktivnosti u zgradi kineske ambasade.

Planirana istraživanja posledica bombardovanja Hadžića u BiH, čiji je inicijator bio sadašnji načelnik Vojnomedicinske akademije dr Zoran Stanković, nisu ni započeta, navodno po odluci Radovana Karadžića i/ili Zorana Lilića, da bi se sprečilo eventualno iseljavanje stanovništva.

U leto 1999. višnje na plantažama PKB-a u Begaljici – gde je palo šest NATO projektila – nisu rodile; drveće je ostalo bez lišća. Dve godine ranije, iz BiH (preciznije, Republike Srpske) stižu vesti o sušenju i čudnim pojavama na stablima voća i drugom bilju, o smanjenju mlečnosti krava i pojavi krvi u mleku, opadanju kose kod dece školskog uzrasta, povećanju broja malignih oboljenja i leukemije u nekim bolnicama. Istovremeno, mediji prenose pojedinačne sumnje da "Vinča strašno umanjuje veličinu ove afere" i da je "Milošević... od samog početka znao sve".

Početkom aprila, u vreme objavljivanja najnovijeg izveštaja Ekološkog programa UN-a (UNEP), o čijim detaljima je bilo reči u prošlom broju "Vremena", neki ovdašnji mediji objavili su – kao i u različitim prilikama proteklih godina – vesti o "čudnim" pojavama koje se (ne) dovode u vezu sa osiromašenim uranijumom: tele sa dva trupa, osam nogu i jednom glavom (u selu Kođura), miš sa repom veverice (pronađen u selu Borovac, jednoj od meta NATO bombardovanja 1999). Ovog puta nije bilo – i inače retkih – reportaža o bolesnicima koji svoje tegobe povezuju s činjenicom da su se u vreme bombardovanja kao pripadnici VJ nalazili na pogođenim lokacijama.

Žensko iskustvo

Kerol Piku bila je u sastavu medicinske jedinice koja je prva ušla u Kuvajt i Irak. Od 150 članova jedinice koja je – bez ikakve zaštite – prošla putem za Basru, danas je četrdeset bolesno, a šest mrtvo (ubistva, samoubistva, srčani napadi, rak). "Na putu je bilo stvari koje nikada ranije nisam videla... Zvali smo ga ‘autoput za pakao’, vi ga znate kao ‘autoput smrti’ – bili smo sigurni da tim putem idemo u smrt. Niko nas nije upozorio na kontaminante." Još u Iraku primetila je promene na koži, potom se razbolela: "Više nisam mogla da kontrolišem stomak i bešiku. Rekli su mi da je to nešto mehaničko i da to treba da proverim kad se vratim u SAD. Kada sam počela da tražim odgovore, zaprećeno mi je gubitkom vojne karijere. Nazvao me je jedan ‘atomski veteran’ (jedan od 250.000 vojnika koji su, prema zvaničnim podacima, bili izloženi radijaciji tokom američkih nuklearnih proba od 1942. do 1963. godine) i rekao: ‘Ti imaš trovanje osiromašenim uranijumom.’ Civilni lekar mi je 1992. postavio dijagnozu oboljenja zbog izloženosti trovanju, hroničnu encefalopatiju, nenormalnu aktivnost imunog sistema i hemijsko trovanje. Vojska to mišljenje nije prihvatila kao razlog za medicinsko ispitivanje i otpuštena sam sa dijagnozom ‘nekontrolisanost stomaka i bešike – etiologija nepoznata’. Imam duže i kraće gubitke pamćenja. Imam encefalopatiju izazvanu trovanjem, promene funkcije tiroidne žlezde i razvoj sumnjivih ljuspičastih kanceroznih ćelija uterusa. Vojska me je dvanaest puta medicinski ispitivala i opet želi da ponovi testove. Mišići mi propadaju. Više uopšte ne kontrolišem stomak i bešiku."

Biomedicinski efekti

Najveća pretnja radijacije životu je oštećenje genetske informacije, obrasca u kom nastaju sva živa bića. Genetska oštećenja izazvana zračenjem su doživotna i prenose se kroz generacije. Čak i niske doze ozračenja su kancerogene posle dužeg izlaganja (Gofman 1990). Generacija može patiti od raka, oštećenja imunog sistema, leukemije, deformiteta i problema plodnosti. Dok mnogi od tih zdravstvenih problema rastu, pojedinci ne mogu dokazati da li je taj porast posledica prirodnog zračenja u okruženju ili određenog izlaganja zračenju. Samo epidemiološki dokazi su naučno prihvatljivi u pripisivanju uzroka. Najekstremnija posledica tokom vremena može biti jednostavno opadanje reprodukcije. Zračenje je poznati uzrok steriliteta (Gofman 1981).

Specifična razlika

Snežana Pavlović iz Instituta nuklearnih nauka "Vinča" izjavila je svojevremeno da "NATO negira opasnost koristeći kao osnovu svog odbijanja činjenicu da je zaista teško dokazati direktnu vezu između osiromašenog uranijuma i posledica po ljudsko zdravlje na maloj populaciji". Specifična razlika, međutim, leži u sledećoj rečenici: "Ako određena osoba za koju se zna da je bila izložena radijaciji oboli od maligniteta, radijacija mora biti smatrana uzročnikom jer je od svih kancerogenih faktora radijacija najdominantniji. Standardno pravilo Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAAE) glasi da se radijacija ne sme koristiti ukoliko je šteta veća od koristi. Niko ne može da dokaže nikakav dobitak od bombardovanja osiromašenim uranijumom za bilo kog stanovnika Kosova, bio on Srbin ili Albanac."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net