Američki predsednik na evropskoj turneji >

Ruski iskorak na Zapad

Po svemu sudeći, Buš se mnogo prijatnije osećao u Rusiji ćaskajući s predsednikom o kome donedavno ni sam nije imao najlepše mišljenje, nego u prestonicama tradicionalnih saveznika. U poseti Rusiji zadržao se tri dana, dok je manje od celog dana proveo sa svojim nemačkim i francuskim domaćinima. Na prvi pogled stiče se utisak da su razgovori u Berlinu i Parizu bili mnogo napetiji od onih koje je vodio s bivšim oficirom KGB-a u Moskvi i Sankt Peterburgu

TAČKA NA HLADNI RAT: Džordž Buš i Vladimir Putin

Džordž Kenan, ili čuveni gospodin X – kako je ovaj američki diplomata pre bezmalo pola veka potpisao članak o tome kakvu politiku SAD treba da vode prema SSSR, verovatno odmahuje glavom u neverici posmatrajući evropsku turneju američkog predsednika Džordža Buša. Članak koji je Kenan objavio u časopisu "Foreign Affairs" ubrzo je postao "jevanđelje" hladnog rata. Turneja američkog predsednika po Evropi, prva njegova poseta Starom kontinentu nakon terorističkog napada 11. septembra, i najupornijim nostalgičarima za vremenom kada su na svetu postojale samo dve supersile koje su jedna drugu gledale preko nukelarnog nišana, dokazala je da je na poglavlje hladnog rata stavljena tačka.

Ako tresak uz koji se pre više od decenije srušio Berlinski zid nije bio dovoljno jak da uveri skeptike da je hladni rat prošlost, splet istorijskih ironija koje su pratile predsednika Buša na evropskoj turneji ne ostavlja dilemu.

Da krenemo od prve ironije. Savetnica predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs je stručnjak za Kremlj. Ona je istupila iz administracije Bušovog oca iz protesta što SAD i previše flertuju s Rusijom, da bi desetak godina kasnije u Kremlju prisustvovala istorijskom sporazumu između predsednika SAD i Rusije koji su se potpisima na dokument od samo tri stranice obavezali da će postojeće nuklearne kapacitete svesti na trećinu.

RAJS U PUTINOVOJ KUĆI: Ironija je i u tome što se u istom časopisu u kome je svojevremeno Kenan sažeo doktrinu hladnog rata (to keep Americans in, Russians out and Germans down) Rajs oglasila pre tri godine i izrazila duboku sumnju u namere ruskog predsednika Vladimira Putina. Pre nekoliko dana bila je na proslavi u njegovoj kući povodom potpisivanja sporazuma kojim se obe države radikalno odriču ogromnog dela svog nuklearnog arsenala. Sporazum je potpisan bezmalo tačno tri decenije pošto su predsednici Nikson i Brežnjev potpisali Sporazum o protivbalističkim raketama (ABM), od koga je danas ostalo tek mrtvo slovo na papiru. Povodom Moskovskog sporazuma, Rajs je izjavila da na njega ne treba gledati kao na prvi rusko-američki sporazum u XXI veku, već kao na "poslednji sporazum prošlog veka".

Ironija je i to što je na turneju koja se zbog svoje važnosti po izanđalom klišeu već naziva istorijskom krenuo američki predsednik koji u istoriji SAD od Prvog svetskog rata naovamo ima najmanje iskustva i znanja o međunarodnim odnosima - čovek koji je doskora mislio da se u Španiji govori "meksički". Zato mu valjda niko nije zamerio što nije mogao da šarmira Nemce kao što je u podeljenom gradu to svojevremeno učinio njegov slavni prethodnik Džon Kenedi rečima: "Ich bin ein Berliner" (Ja sam Berlinac). Buša u Berlinu nije dočekala oduševljena masa kao Kenedija jer oduševljenja naprosto nije ni bilo. Demonstracija i protesta, međutim, jeste bilo, ali su se ljubazni domaćini dobro potrudili da američki predsednik ne vidi ni trag od nemira koji je izazvao njegov dolazak. Nemačka policija imala je s demonstrantima pune ruke posla, pored ionako teških zahteva za oštrije mere bezbednosti nego ikada ranije prilikom posete visokog državnika jednoj zemlji. A naročito zbog toga što se u nemačkoj štampi odnedavno pojavila vest da obaveštajne službe imaju saznanja da se Evropom razmilelo više od trideset talibana i da im je najverovatnije odredište Velika Britanija.

U sukobima policije i demonstranata, od kojih su neki protestovali zbog strepnje da će ih SAD uvući u novi rat protiv Iraka, neki zbog uloge SAD u globalnom zagađenju, a neki što u SAD prepoznaju lidera omražene globalizacije, povređeno je više od 50 osoba. Ništa od toga, međutim, Buš nije video jer su ulice kojima je prolazio bile zatvorene i opustele, na krovovima su se nalazili vladini snajperisti a grad su nadletali helikopteri. Sve to da bi predsednik Buš na miru sa svojim domaćinom kancelarom Gerhardom Šrederom pojeo štrudlu od jabuka sa sladoledom od vanile u kafeu pored Brandenburške kapije koja je nekada delila Berlin na istočni i zapadni deo. No, i kada je obavešten o demonstracijama, Buš se nije dao uznemiriti. "To je dobro", izjavio je nemačkim medijima, "to je demokratija. Vidite, ja baš volim da posetim mesto gde se ljudi osećaju slobodnim da kažu šta misle."

Osim policajaca koji su vodili računa da se izbegne i najmanji incident, težak zadatak su imali i Bušovi domaćini u Berlinu, predvođeni kancelarom Šrederom: da prirede američkom predsedniku srdačnu dobrodošlicu, a da pri tom prikriju ozlojeđenost što je Buš tek nakon 16 meseci otkako je postao predsednik, udostojio posetom najvećeg saveznika SAD na kontinentu i jednog od najvećih koje SAD imaju u svetu.

Buš se u Nemačkoj zadržao nešto manje od 20 sati, ali mu je to bilo dovoljno da "ispegla" neke od nesuglasica koje SAD u poslednje vreme imaju sa svojim evropskim saveznicima. Tu spada odluka SAD da podigne tarife na uvoz evropskog čelika, nezadovoljstvo Evropljana što SAD odbijaju da priznaju Međunarodni krivični tribunal, neslaganje u vezi s izraelsko-palestinskim sukobom... No, za Buša je trenutno najvažnije pitanje globalne koalacije protiv terorizma i uloga evropskih savetnika u toj borbi. Od odgovora na to pitanje zavisi kako će izgledati evroatlantski odnosi u narednim decenijama. Hladni rat je odavno gotov i Buš možda jeste došao u Evropu da konačno sahrani i poslednju relikviju starog doba, nuklearno oružje kojim je bezmalo pola veka svet držan u ravnoteži straha. Međutim, za njega je mnogo važnije pitanje da pridobije što odlučniju podršku u ratu koji je, prema mišljenju njegove administracije, tek počeo: rat protiv terorizma.

I tu se ponovo suočavamo s ironijom. Po svemu sudeći, Buš se mnogo prijatnije osećao u Rusiji ćaskajući s predsednikom o kome donedavno ni sam nije imao najlepše mišljenje, nego u prestonicama tradicionalnih saveznika. U poseti Rusiji zadržao se tri dana, dok je manje od celog dana proveo sa svojim nemačkim i francuskim domaćinima. Na prvi pogled stiče se utisak da su razgovori u Berlinu i Parizu bili mnogo napetiji od onih koje je vodio s bivšim oficirom KGB-a u Moskvi i Sankt Peterburgu, što bi trebalo da podseti na to koliko se svet izmenio od vremena kada je na čelu SAD bio Bušov otac. Uz to, Buš se za manje od godinu dana s Putinom sreo čak pet puta, gotovo isto toliko koliko se predsednik Regan sreo s Gorbačevom za četiri godine, i insajderi tvrde da je od prvog susreta u Ljubljani između dvojice predsednika planula ljubav. Kada se Putin vraćao nakon tog susreta za Vašington, sve je zapanjio rečima da se zagledao u Putinovu dušu i da je video da je on dobar čovek. "Čini mi se da je ovo početak nečeg istorijskog", izjavio je tada Buš, verovatno nehotice parafrazirajući rečenicu kojom se završava film Kazablanka.

NIKAD BOLJE: I zaista, odnosi SAD i Rusije nisu nikada bili bolji bar u poslednjih pola veka, i neprestano se poboljšavaju, dok transatlantski odnosi, ako se izuzme britanski premijer Toni Bler koga Buš ionako smatra "počasnim Amerikancem", nikad nisu bili gori. No, ovo i dalje ne znači da su odnosi s Rusijom odlični, kao što ne znači ni da su odnosi SAD s evropskim saveznicima loši. Naprosto, Amerika i Rusija napokon su našle priliku da uhvate zajednički korak i da nadoknade propuštene prilike iz vremena kada se snaga zemalja merila brojem i dometom bojevih glava. Odnosi, drugim rečima, tek sad postaju zanimljivi. Tužno je što je na tu činjenicu najviše uticala tragedija od 11. septembra, i Buš svakako neće zaboraviti da ga je od svih kolega istog dana najpre pozvao upravo Putin, još dok je sa Floride leteo ka Vašingtonu.

S druge strane, otkad je Buš zimus kao najveću pretnju miru u svetu označio "osovinu zla", u koju je ubrojao Severnu Koreju, Iran i Irak, i kada je najavio da je imperativ američke politike svrgavanje Sadama Huseina s vlasti, između EU-a i SAD razmenjeno je više teških reči. Francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin za Bušovu politiku je rekao da je "pojednostavljena", Šreder se usprotivio rečima da neće dozvoliti da ih "SAD tretiraju kao satelite", a Kris Peten, komesar za spoljnu politiku EU-a, izjavio je da su SAD "ponesene unilateralizmom". Iza ovih optužbi krije se nevoljnost Evropljana da budu uvučeni u nepotreban rat a, opet, ako SAD odluče da uz podršku Britanije povedu rat protiv Sadama Huseina, EU neće moći da izbegne osećaj drugorazrednog aktera na globalnoj sceni. Ova neslaganja usko su vezana za misiju koju NATO treba da igra u novim okolnostima i ona postoje oko ovih pitanja ne samo između evropskih članica NATO-a i SAD već i unutar SAD, a mnoge od ovih dilema razrešavaju se na poslednjoj Bušovoj stanici, u Rimu, gde se održao samit NATO-a. Na samitu je promovisan Savet NATO–Rusija koji Rusiji daje dosad nezamislivo važnu ulogu u Alijansi koja je pre više od 50 godina stvorena upravo da bi odagnala pretnju Moskve i zaštitila Evropu od potencijalne sovjetske invazije. Rusija neće imati pravo veta u okviru NATO-a, ali će u okviru novoosnovanog Saveta imati priliku da se izjasni o nizu za Moskvu osetljivih pitanja, kao što je novi talas proširenja koji se očekuje na samitu u Pragu u novembru ove godine, ali i najvažnije, borba protiv terorizma i razmena obaveštajnih podataka.

Sve ovo, međutim, ne znači da su sve nesuglasice između Rusije i SAD izglađene ovom prilikom, kao i da Buš i Putin nisu imali neprijatne teme, niti da treba precenjivati značaj Moskovskog sporazuma o nuklearnom razoružanju. Iako razoružanje jeste radikalno, od postojećih 6000 obe zemlje treba da svedu broj bojevih glava na oko 2000, ali u roku od deset godina. Ono što se čini ustupkom ruskoj strani jeste to što je Buš u poslednjem trenutku pristao da potpiše sporazum jer je u početku insistirao da to bude džentlmenski dogovor dvojice predsednika. Ovako, sporazum obavezuje i Bušove i Putinove naslednike. SAD su već bile spremne da unište dobar deo nuklearnog arsenala, čak i bez sporazuma s Rusijom. No, sporazum omogućava uspostavljanje poverenja, a Rusija i SAD će osnovati zajedničku komisiju eksperata koja će se brinuti o ruskim skladištima visoko obogaćenog uranijuma i plutonijuma. Procenjuje se da Rusija ima oko 1000 tona ovog materijala, što joj odavno stvara nervozu zbog toga što bi neka teroristička mreža mogla da se dočepa delića opasnog metala.

NEPRIJATNE TEME: I Putin je svestan činjenice da će se u XXI veku moć jedne zemlje meriti privrednim rastom, a ne brojem nuklearnih glava. Njegov strateški interes je da Rusiju uvede u članstvo Svetske trgovinske organizacije i da Kongres ukine oštre ekonomske mere koje su uvedene još u vreme hladnog rata i koje ograničavaju privrednu razmenu između SAD i Rusije. Na taj način bi Rusija mogla da se nametne kao značajniji izvoznik nafte u SAD nego što je to danas Saudijska Arabija.

Najosetljivije pitanje koje se provlačilo tokom susreta Buš–Putin nije ni proširenje NATO-a do samih granica Rusije niti američko vojno prisustvo u zemljama Srednje Azije, bivšim sovjetskim republikama, jer je Putin odavno prestao da sa SAD vodi bitke koje ne može da dobije. Najneprijatnija tema bila je bivša ruska logistička i ekspertska nuklearna pomoć Iranu, državi koju je Buš jasno označio kao jednu od poluga "osovina zla". Dok Rusija tvrdi da je ova pomoć usmerena jedino na izgradnju nuklearne elektrane u Iranu, SAD uzvraćaju pitanjem šta će zemlji toliko bogatoj naftom alternativni izvor energije. Obaveštajni podaci SAD ukazuju da je Iran uveliko na putu da razvije sopstveno nuklearno naoružanje u čemu mu pomoć pruža Rusija. Buš je tim povodom izjavio da je s predsednikom Putinom vodio "iskrene i otvorene razgovore" da bi se uverili da se "vlada na čijem su čelu radikalni klerikalci neće dočepati oružja za masovno uništenje". Putin je razuverio gosta i podsetio ga da na sličan način SAD pomažu Južnoj Koreji i Tajvanu.

No, neprijatne teme ipak su bile u senci pitanja koje čvršće povezuju dve države, kao što se vidi i na NATO–Rusija samitu u Rimu. Za ekstravagantno okruženje pobrinuo se italijanski premijer Silvio Berluskoni, koji od svih prisutnih državnika ima najviše iskustva u šou-biznisu. Za tu priliku izgradio je palatu po uzoru na rimski koloseum nedaleko od Rima gde se postavljaju nove smernice u transatlantskim odnosima i globalnoj borbi protiv terorizma. I tu ima pritajene ironije istorije. Nekada su u rimskim palatama cezari razmišljali kako da se zaštite od varvara koji prete da ugroze dekadentno carstvo i sačuvaju "civilizaciju". Danas, više od dva milenijuma kasnije, sa istim pitanjem suočavaju se novi "čuvari cvilizacije" od nasrtaja novih varvara.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net