"Vreme" istražuje >

Naš hotel u Atini

Predsednik Srbije Milan Milutinović optužen je pred Haškim tribunalom za ratne zločine. Zvanični državni stav je: dok je na toj funkciji, izručenje ne dolazi u obzir. Sam Milutinović je već dugo čovek bez ikakve političke važnosti, osim u jednom slučaju – dužina njegovog mandata određuje raspisivanje izbora u Srbiji. U toj senci – Haga i izbora – celokupna je karijera aktuelnog predsednika Srbije. Istraživanje "Vremena" nema za cilj da je osvetli iz svih uglova; atinski dani Milana Milutinovića značajni su kako zbog svojih posledica, tako i kao nauk sadašnjoj vlasti i diplomatama

Plaka se može opisati kao neka vrsta atinske Skadarlije. Pešačka zona s kaldrmom u samom srcu grada, dakle, u podnožju Akropolja, sa mnoštvom trgovina sa suvenirima, restoranima sa živom muzikom, kafanicama, mamiparama svih vrsta – i hotelima.

Jedan od njih je Atos u uskoj ulici Patrou broj tri. Na samom je početku Plake i ne odskače mnogo od ostalih hotela: trospratna zgrada s urednom fasadom, mermernim ulazom i negovanim cvećem u sveže belo ofarbanim velikim saksijama.

Ranog majskog jutra, pred Atosom, uostalom kao i na celoj Plaki, nije bilo uobičajne gomile turista. Niko nije ulazio ni izlazio; tek jedan recepcioner započinjao je radni dan. Zašto bi ovaj hotel – a hotela u Atini i Grčkoj bar ne manjka – bio predmet interesa reportera "Vremena"? I u Beogradu i u Atini, naime, govori se već dugo da je vlasnik Atosa Milan Milutinović, aktuelni predsednik Srbije, nekadašnji ambasador Jugoslavije u Grčkoj i ministar inostranih poslova.

EMBAHADE: Na licu mesta uverili smo se da to, makar formalno, nije tačno: u knjigama Privredne komore Grčke, odeljenju za registrovanje preduzeća, stoji da je Atos registrovan na ime Miloša Lončara, ujedno i ovlašćenog da potpisuje papire i rukovodi hotelom. A Miloš Lončar je bivši direktor građevinskog preduzeća Novograp iz Novog Sada, ekskluzivnog izvođača radova na našim diplomatsko-konzularnim objektima u celom svetu, kasnije direktor Diposa, akcionarskog društva kome su bili povereni stanovi i vile iz diplomatskog stambenog fonda i Lončar je još Milutinovićev rođak po bočnoj liniji.

Da bi se razumelo zašto je priča o "predsednikovom hotelu" zvučala uverljivo, treba se vratiti na početak u 1989. kada je Milutinović imenovan za ambasadora u Grčkoj.

Profesionalni sastav Saveznog ministarstva spoljnih poslova (SMIP) nije bio oduševljen ovim amaterom ambasadorom bez diplomatskog iskustva; zazirali su i od njegovog ličnog prijateljstva s Miloševićem koji ga je po dolasku na čelo partije izgurao do vrha kadrovske liste. Bivši smipovci kažu da je Milutinović brižljivo birao ljude koji će raditi u njegovom okruženju, s tim što je niže rangirani kadar – od šofera do domara – po ustaljenoj praksi "preporučivala" državna bezbednost.

"Vozač Mija bio je bog i batina i ambasadorov lični poverenik", tvrdi diplomata u sadašnjem sastavu jugoslovenske ambasade u Atini.

"Ambasador je mogao u svakom trenutku da za nekoliko sati izdejstvuje da se neko od zaposlenih odmah vrati u Beograd bez ikakvog obrazloženja." Mi smo zapravo drhtali od Miloševića", kaže nekadašnja sekretarica iz naših diplomatskih i konzularnih predstavništava u Grčkoj.

Milutinovića sagovornici opisuju kao čoveka koji je držao pare u jednoj i zveckao ključevima stanova u drugoj ruci. Za uzvrat je od svojih potčinjenih, kako u ambasadi tako i kasnije kao ministar spoljnih poslova, tražio bezrezervnu lojalnost i – ćutanje.

DRAHME I NEIMARI: Milutinović je u Atini zatekao kasu ambasade punu novca naših firmi koje su tu ostavljale pare na čuvanje, ali i drahmi u vrednosti od 6.000.000 dolara od naplaćivanja taksi za produžavanje i izdavanje pasoša, overavanje prepisa i raznih drugih dokumenata. Taj vanbudžetski savezni prihod se godinama taložio u ambasadi, budući da Grčka ne dozvoljava iznošenje nacionalne valute van zemlje.

Jedan od prvih Milutinovićevih poteza bio je pronalaženje rešenje za ovaj mrtvi kapital: ambasador je otvorio račun na ime ambasade u izvesnoj grčkoj banci i položio drahme u nju; novac su mogli da podižu samo Milutinović i računopolagač nezavisno jedan od drugog. Obojica su deponovali svoje potpise. Ukoliko bi ambasador računopolagaču naložio isplatu mimo propisa, ovaj je bio dužan da zatraži pismeno naređenje.

U leto 1991. krenuo je Milutinović s delom tako oslobođenog kapitala u renoviranje zgrade naše ambasade u Atini, konzulata u Solunu i Srpske kuće na Krfu. Celokupni posao je poveren kome drugom nego Novograpu i Milošu Lončaru; ponude eventualno zainteresovanih drugih građevinskih firmi niti su bile predviđene, niti su se prikupljale.

"Nije baš vidljivo to što je Novograp uradio na zgradi ambasade u Atini budući da se stalno nešto ponovo poravlja", kaže za "Vreme" naš nedavno u Atinu postavljeni diplomata. "Sve je nekako zamazano, loše urađeno, cevi neispravne. Ne bi se reklo da su za to date velike pare. Međutim, po Milutinovićevom nalogu, od radnog prostora ambasade oduzet je jedan deo i pretvoren u dvosobni stan s ogromnim kupatilom od 30 kvadratnih metara. Stan je superluksuzno uređen i u njemu je gostovao bračni par Milošević-Marković."

Ipak, kako kažu sagovornici iz Grčke, ovaj stan je najviše koristila Mirjana Marković koja je često dolazila avionom savezne vlade u Atinu da bi obnovila garderobu i kupovala razne kućne potrepštine.

"Bilo je zanimljivo gledati u centru Atine gospođu Marković u društvu supruge ambasadora Milutinovića kako u najekskluzivnijim prodavnicama pazari dok ih s velikim kesama punim kupljene razne robe u rukama čekaju dvojica grmalja, njihovih telohranitelja. Istovremeno, nekoliko metara od njih stajali su ulični svirači i prosjaci iz Srbije", kaže grčki novinar Leonidas Hadžiprodromidis.

Prema kazivanju zaposlenih u SMIP-u, za renoviranje pomenutih objekata u Grčkoj bilo je odobreno 700.000 nemačkih maraka. Može se zamisliti šok kad je u SMIP-u ispostavljen račun na 2.700.000 dolara, kako tvrde tadašnji službenici ovg ministarstva. Oni dodaju i da je zamenik šefa finansijske službe Stanko Mičić bio odmah najuren s posla jer se usprotivio prihvatanju enormnog iznosa.

"Nije Milutinović odstranio samo Mičića. Nastojao je da eliminiše i sve one koji se nisu uklapali u njegovu ekipu", tvrde mnogi smipovci.

Nekako posle renovinaranja u Grčkoj, raširila se priča da je Milutinović kupio hotel u Atini. Kako smo ustanovili, Atos nije registrovan na njegovo, već na Lončarevo ime. Međutim, đavo leži u detaljima, kažu grčki sagovornici.

"Lično sam proverio i utvrdio da je Milutinović u svojstvu ambasadora intervenisao u našem ministarstvu inostranih poslova tako da su svi papiri neophodni pri kupoprodaji hotela bili u rekordnom vremenu sređeni", kaže Hadžiprodromidis.

GRČKI CAR: Kada su 1992. uvedene sankcije Jugoslaviji Milutinović je postao krajnje važan čovek.

"Bio je car, ništa nije moglo da prođe iz Grčke u Srbiju bez njegovog aminovanja", tvrde poslovni ljudi iz Atine koji su u saradnji s našim povlašćenim trgovcima "razbijali" ekonomsku blokadu i s papirima dobijenim u ambasadi SRJ bez ikakvih smetnji i plaćanja dažbina plasirali na crno tržište raznovrsnu robu – od nafte do cigareta.

"Svaka naša ambasada predstavlja državu i papiri koje ona izda smatraju se validnim", objašnjavaju carinici. Pojednostavljeno, to znači da humanitarna pomoć ili bilo šta drugo s naznakom "za potrebe zemlje ili vojske" glatko prolazi granicu, bez ikakve kontrole. U tom kontekstu, primećuju naši ljudi u Atini, zanimljivo je da su prilikom renoviranja tamošnje jugoslovenske ambasade dva ili tri kamiona izvođača građevinskih radova redovno odlazila puna iz Atine preko granice i vraćala se takođe natovrena – kao da su šut odnosili i pesak dovozili iz Srbije.

U Grčkoj je i javna tajna da je Marko Milošević, pod pokroviteljstvom ambasadora Milutinovića, imao najviše uspeha u trgovini, pogotovo tokom sankcija. Bio je "ugrađen" u mnoge poslove s naftom i cigaretama.

POT, REPOTTAPI: Milutinović je bio svemoćan u ambasadi u Grčkoj. To je ostao i kada je 1997. postao ministar inostranih poslova. Upravo tada se otkrilo da je računopolagač Vlada Božić proneverio oko 150.000 maraka. Ovo za SMIP nije bilo ništa novo: posle nekoliko pronevera, posebno one kada je iz Indije morao da beži zbog kockarskih dugova, Božić je bio poslat u Atinu kao računopolagač ambasade. Na tom mestu ostao je neko vreme i nakon Milutinovićevog dolaska u Beograd.

Nakon pronevere, kadrovska služba je na kolegijumu SMIP-a zatražila da se Božić vrati iz ambasade u Beograd. Milutinović je, prema rečima članova kolegijuma, u svom stilu odgovorio: "Ko vas j..., vi ste ga i postavili. Uostalom, on je za mene dobar".

Božić je ipak, po savetu prijatelja, posle dolaska u Beograd otišao u Resor državne bezbednosti i priznao proneveru, to jest, da je novac prokockao i da nema načina da ga vrati. Njegovo potpisano priznanje bilo je prosleđeno drugom čoveku RDB-a Dragiši Ristivojeviću Giletu koji je potčinjenima objasnio: "Ovo nije naš, već posao redovne policije. Pošaljite to priznanje SMIP-u, pa nek oni lupaju glavu". Glavu niko nije lupao, sve je bilo zataškano, Božić je bio upućen na oporavak, posle dvadesetak dana došao u SMIP, uzeo svoju radnu knjižicu i dokumentaciju i ubrzo dobio posao u Carini. (Vidi okvir VIP poktovitelj.)

Inače, iako ministar inostranih poslova, Milutinović nije bio razrešen zvanja ambasadora u Atini.

UMESTO EPILOGA: U aktuelnom sudskom procesu povodom misterioznog "nestanka" 113 vila i mnoštva stanova iz diplomatsko-stambenog fonda, Milutinović se gotovo ne pominje iako je, kako je objavljivano, Miloš Lončar došao na mesto direktora Diposa, kome su bile poverene vile i stanovi, upravo na Milutinovićevo insistiranje. Lončar je inače optužen s grupom bivših funkcionera zbog malverzacija s državnom imovinom.

"Deo tih vila i stanova izdavali smo i to se obavljalo bez konkursa, tako što bi se zainteresovani nama obratili i mi smo te zahteve prosleđivali SMIP-u pod čijom smo ingerencijom i uputstvima sve radili. To ministarstvo je odlučivalo kome će se i pod kojim uslovima izdavati objekti, a ja sam ugovore potpisivao u ime SMIP-a", objašnjavao je Lončar pred sudom. Nijednom nije pomenuo Milutinovića, bez čijeg potpisa niko nije mogao da se useli u vilu ili stan. Indikativno je da je Lončar na sudu zatražio da javnost bude isključena kada bude govorio o nekim detaljima koje nisu zabeležili u istražnom postupku. Udovoljeno mu je – Lončarevo izlaganje pred sudom proglašeno je državnom tajnom.

Kakvu to tajnu Lončar zna? U koje vile i stanove je instalirana oprema naših tajnih službi? Ili, kakva je i čija oprema ugrađena u naša diplomatska predstavništva koja je renovirao u Grčkoj, Francuskoj, Engleskoj i nekim drugim državama. Oboje teško da ima ikakvu vezu s krivičnim delima za koje je optužen, a na mnoga od tih pitanja jedino bi Milutinović mogao da odgovori.


 

Milošević vs. Milutinović

Prva varničenja na relaciji Milošević–Milutinović izbila su kada je Milutinović naložio Lončaru da Srpsku kuću na Krfu, skromnu zgradu s malo eksponata ostalih tokom boravka srpske vojske na tom ostrvu, preuredi i od nje napravi letnjikovac ne bi li fascinirao svog šefa. Međutim, kada ju je Milošević video, smrknuto mu je naredio da je odmah vrati u prvobitno stanje.

Prilikom dočeka jedne Nove godine, Milutinović – sad već kao ministar inostranih dela – zaželeo je da je proslavi u Atini. Državnim avionom je otputovao i nedugo posle povratka račun za korišćenje aviona dostavljen je srpskoj vladi koja nije htela da ga plati. Problem je stigao do Miloševića i onda je usledilo "ribanje" Milutinovića.

Po dolasku naše delegacije u Njujork na jedno zasedanje UN, Milutinović je zatražio od Vlatka Jovanovića, našeg posmatrača u toj organizaciji da mu obezbedi smeštaj u hotelu Nacional u kome su odseli predsednici država. Jovanović mu je odgovorio da nema problema, uz napomenu da je u tom hotelu boravak 2000 dolara dnevno. Milošević je tu poruku pročitao i zamerio takvo rasipništvo Milutinovića, koji je potom napao Jovanovića preteći da će našu kompletnu misiju u UN vratiti kući.

Bruka je pukla i kad je general Petar Gračanin saopštio Miloševiću da Milutinović istovremeno prima dve plate: i ambasadorsku i ministarsku. Usledila je nova rasprava.

Bruka zbog novinara

Grčki publicista i novinar istraživač Leonidas Hadžiprodromidris objavio je 1991. godine oštar tekst protiv Miloševićeve politike predviđajući šta će se dogoditi narednih godina.

"Ambasador Milutinović je zbog mog pisanja dobio nervni slom", kaže Hadžiprodromidris. "Napisao je zvanično pismo ministrastvu inostranih poslova Grčke zahtevajući da budem otpušten iz ‘Elefterotipije’, lista u kome sam radio, navodeći da hoću da pokvarim grčko-srpske odnose iako sam u tekstu jasno odvojio srpski narod od Miloševića i njegove pogubne politike."

Milutinovićevo pismo bilo je objavljeno i ocenjeno kao, najblaže rečeno, bezobrazluk neukog diplomate koji se u demokratskoj zemlji drznuo da zahteva progon novinara u privatnom uglednom listu.

Leonidas je, inače, u Beogradu proveo 15 godina. Tokom vladavine vojne hunte bio je osuđen na 20 godina robije, izdržao je pet i bio pušten. U Beogradu je diplomirao sociologiju i prevodi na grčki dela naših klasika.

U interesu države

Valja napomenuti da je SMIP uvek bio država u državi, samostalan i odvojen od svake vlasti: nije se događalo da neka spoljna državna kontrola ili revizor pregledaju finansijske knjige ili bilo šta drugo kako bi utvrdili da li je, na primer, bilo kršenja propisa, pronevera, krađa, mita, neovlašćenog trošenja novca. Ukoliko bi nešto i bilo otkriveno, uvek bi sve ostajalo u okviru kuće i zataškavano pod parolom da se to čini u interesu države. Pozamašni prostor u medijima davao se jedino kad bi strani mediji objavili da je, primera radi, šifrant u našoj ambasadi u Venecueli uhvaćen prilikom pokušaja krijumčarenja 20 kilograma kokaina.

Jedan od načelnika u bivšoj državnoj bezbednosti kaže da se ljudi koji počine neko krivično delo, dok su u diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu, stavljaju na led sve do eventualnog otpuštanja ili penzionisanja i da se tek tada izvode pred sud. Niko se, međutim, ne seća takvih procesa.

"U SMIP niko ne sme ni da proviri, a kamoli da zatraži neka dokumenta na uvid", kažu savezni devizni inspektori. Kontrola finansija u SMIP-u moguća je isključivo po nalogu savezne vlade, odnosno, saveznog ministra finansija i SMIP-a. Bez takvog naloga ne može se dobiti ni informacija. Sve postaje jasnije ako se zna činjenica da iz državnog vrha nikad niko nije ni tražio kontrolu vanbudžetskih prihoda SMIP-a. Ko zna šta bi sve izronilo iz arhive. Ukoliko nije bivši gneralni sekretar SMIP-a Danilo Pantić, takođe optužen za "muvanje" sa Diposovim vilama i stanovima, uništio dokumentaciju o finansijama u SMIP-u, kao što je prošle godine bilo javno objavljeno.

Mister Deset Odsto

Nije samo Atina budila pažnju i naših i grčkih trgovaca. Veoma je bio zanimljiv i konzulat u Solunu čijeg prvog čoveka, otpravnika poslova Gojka Ristića poslovni ljudi znaju više po nadimku Mister Deset Odsto nego po imenu. Oko osam godina bio je prezaposlen na poslovima uvoza i izvoza. Njegov dosije u odgovarajućoj službi krcat je, tvrde u SMIP-u. Naravno, ukoliko još postoji, kažu u SMIP-u, uz napomenu da je Ristić bio vraćen iz Soluna upravo zbog nekih nedozvoljenih poslova. Višedecenijska praksa da se sve brljotine – vojne, političke, diplomatske – brižljivo kriju ostala je na snazi bez ikakve šanse da se izmeni. Tako je i Ristićevo poslovanje ostalo skriveno. "Šta mislite kako bi zvučalo, na primer, objavljivanje informacije da je Miša Stevović, svojevremeno naš ambasador u Libiji, bio vraćen u Beograd jer je imao primedbu na pokušaj generala Nikole Ljubičića da vojnim avionom prošvercuje u Beograd 15 televizora u boji (naš vojni izaslanik upakovao ih je i utovario u letelicu)? Kome bi to koristilo? Ćuti i ne talasaj, osnovno je pravilo", kaže stari smipovac koji je nekada službovao u Libiji i prisustvovao skandalu.

Bording lista

Kad je postao ministar, Milutinović je isključivo sam vodio kadrovsku politiku. Niko nije mogao da bude primljen bez njegovog odobrenja. Smenjivao je ljude u talasima i zapošljavao samo one u koje je imao puno poverenje. Nije se mnogo obazirao ni na tvrdu struju SPS-a koja je insistirala da u diplomatiji budu isključivo Srbi. Izazvao je veliko ogorčenje saradnika kada je ukinuo plaćanje školarine deci zaposlenih u ambasadi, ali tek kad mu je sin završio srednju školu u Atini i otišao u London na studije.

Upamćen je i po broju izdatih diplomatskih pasoša.

"Na Jatovom letu Atina–Beograd dobili smo bording listu na kojoj je pisalo da imamo VIP (veoma značajna osoba) putnika, odnosno, ambasadora", kažu dve stjuardese. "Kad ono, u avion ulazi Milutinovićev sin Veljko, veoma pristojan, s nekoliko odela u rukama, na vešalicama, naravno. Na njemu sve vrhunskog kvaliteta, od zlatnog roleksa na ruci do cipela. Kako smo ga procenile, na sebi je nosio oko 12.000 dolara." Domaćicama u avionu inače treba verovati u proceni, dobro su upućene u cene ekskluzivne robe. Diplomatske pasoše po pravilu dobijaju i svi članovi neke državne delegacije, s tim što su po povratku u zemlju dužni da ih deponuju u SMIP do sledećeg puta, što se nikada nije praktikovalo.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net