Politička kriza >

Skupštinski inženjering

Odluka vladajuće većine da kao neka inspekcija rada prekroji sastav Skupštine može da pokrene lavinu optužbi za izbornu krađu i ugrozi poredak

UIGRANA PREDSTAVA: Nova uloga žena u Skupštini

Umesto rekonstrukcije srpske vlade, na sednici Predsedništva DOS-a u petak uveče 24. maja u Skadarliji, pribeglo se – rekonstrukciji Skupštine. Predsedništvo DOS-a (bez predstavnika DSS-a) odlučilo je da zameni 50 poslanika za koje skupštinski elektronski listing pokazuje da najkraće borave u skupštinskoj sali.

Zoran Đinđić posle te sednice saopštava da je to zato što toliko poslanika ima u rezervi. Od ukupno 250 kandidata sa izborne liste u Skupštinu prilikom njenog konstituisanja ušlo je 176 poslanika, što je DOS-u ostavilo rezervu od 74 poslanika. DOS je (uključujući i DSS) do sada već zamenio njih 17, dok je među preostalih 57 kandidata ostalo 13 predstavnika DSS-a. Na rezervnoj listi su, međutim, i premijer Zoran Đinđić, Vuk Obradović, koji je posle ostavke otišao u opoziciju, ambasador Ivan Visković itd... Očito, crta "neispunjene norme" podvučena je ispod čarobne brojke od 50 koja odgovara Vladi – menjaju se 23 poslanika DSS-a i 27 poslanika iz ostalih članica DOS-a. Pošto DSS u rezervi ima samo 13 poslanika, to praktično znači da se oduzima deset mandata DSS-u, približno onoliko koliko ima nepouzdani Velja Ilić (devet poslanika).

Tri dana posle te odluke Ilić, međutim, saopštava da će i on, kad se stvar "izaranžira", svojoj poslaničkoj grupi savetovati da se povuče iz Skupštine ("da ne pravimo troškove"), a mandate će pokloniti Vladi, pošto, po njegovom mišljenju, ako se DSS povuče iz Skupštine, "nema razloga da postoji parlament". Naglašava da poslednjim sednicama Predsedništva DOS-a nije prisustvovao pošto nije želeo da učestvuje u nečasnim radnjama.

SUD ŠEFOVA: Nezgoda je i u tome što je među tih 17 šefova, koji su odlučivali o podobnosti narodnih poslanika, bilo osam ministara uključujući predsednika i potpredsednike Vlade), dva bivša ministra (od kojih je jedan u krivičnom postupku) i jedan bivši koordinator u rangu sekretara. Umesto da ministri odgovaraju poslanicima, biva obrnuto pa ta inspekcija rada zvuči ibijevski. ("Šta će mi ovakav narod. Zameniću ga!")

Premijer Đinđić u izjavi Glasu Amerike kaže kako je ugled parlamenta veoma nizak i da je ovo pokušaj da se utisak o njemu popravi. Tim rečima (da Srbija zaslužuje bolji parlament) Slobodan Milošević je 1993. raspustio Skupštinu u trenutku kada se ljuljala vlada Nikole Šainovića. Sudeći po aprilskom istraživanju Instituta društvenih nauka, ugled parlamenta je, međutim, samo malo gori od rejtinga Đinđićeve vlade – Vlada Srbije (-44: +49), Skupština Srbije (-49:+42). Premijer lično ima prilično loš saldo (-47:+48). Više pozitivnih poena od njega imaju Koštunica, Labus, Dinkić, Đelić, Svilanović i Čović. Veći broj negativnih poena od njega imaju samo Batić, Milošević, Mihajlović, Šešelj i Drašković. Više od polovine birača (51 odsto) po istoj sondaži traži vanredne izbore.

Među poslanicima predloženim za zamenu su predsednici važnih odbora, nekih s nadležnošću za kontrolu Vlade u osetljivoj materiji – za zakonodavstvo, za bezbednost i administrativnog odbora, zatim bivši predsednik Skupštine, šef poslaničke grupe najveće stranke itd...

TAOCI S MANDATOM: To poigravanje mandatima odslikava jednu ugrađenu slabost našeg partijskog sistema, slabost poslaničke funkcije. Poslanički mandati su u vlasništvu partijskih nomenklatura. Većina šefova partija uobičava da u sefu drži deponovane ostavke svih svojih poslanika. Uz to, Vlada po Ustavu ima mogućnost da predloži predsedniku Republike raspuštanje parlamenta. Skupština je sistemski stavljena u inferioran položaj i suštinski nju mogu da kontrolišu i Vlada i vrhovi partija. Ona, sudeći po sadašnjem toku stvari, ne može da kontroliše nikoga. Postavljeni u inferioran položaj, poslanici se, naravno, ponašaju neodgovorno.

U toku izrade budućeg izbornog zakona dobro bi bilo ako bi se formirao javni pritisak za učvršćivanje institucije narodnog poslanika, tumača narodne volje i nosioca narodnog suvereniteta.

PUZEĆI DRŽAVNI UDAR: Izgleda da je Vlada prešla crvenu liniju, koju ne sme prelaziti kad je u pitanju parlament. Vlada može da traži izbore, a sastav parlamenta određuju isključivo birači. Kad se krene drugim putem, obično se upada u duboku krizu.

Boro Majdanac iz Arhiva Srbije, autor knjige o istoriji parlamentarizma u Srbiji, priča o onom karakterističnom slučaju iz 1882. kada je zbog "Bontuove afere" 50 radikala podnelo ostavku i napustilo skupštinu – raspisani su delimični izbori; radikali opet pobedili, ali neće u skupštinu; na novim izborima opet pobeđuju radikali, vlada potom donosi zakon da isključeni poslanici ne mogu da uđu u skupštinu i da mandat dobija drugi sa liste. Na sedam mesta protivkandidati dobijaju nula glasova i ta mesta ostaju prazna, a sa izvesnog broja mesta dolaze kandidati koji su dobili samo dva glasa, njih zovu dvoglasci, a tu skupštinu dvoglasačka.

Sociolog Đorđe Vukadinović s Filozofskog fakulteta ocenjuje da aktuelni potez Vlade zapravo predstavlja puzeći državni udar.

EKSPRES: Pošto je DSS bojkotom Skupštine testirao Vladinu većinu, pošto radikali socijalisti i poslanici SSJ-a takođe nisu hteli da daju kvorum, Vladina većina se nekako sakupila i odmah, brzinom na kojoj bi mogla da joj čestita i koalicija JUL-SPS, onomad, 1999, posle isključenja Nove demokratije, usvojila Zakon o ministarstvima u načelu, sprečivši raspravu o Vladi. Sve dalje je kafanski skandal – radikali u tom kontekstu prave jedan od uigranih nereda i radikalka Nataša Jovanović vodom poliva predsednicu Skupštine Natašu Mićić. Do sada je bilo polivanja predsedavajućeg: Šešelj je uz čupanje mikrofona polio Radomana Božovića u Skupštini Jugoslavije, u jednoj prilici radikali su polili Dragana Maršićanina.

Zgađenost Vladi privrženih medija i DOS-ove javnosti nad radikalskim incidentima iskorišćena je potom – za ofanzivu na DSS.

Pitanje je zašto se Vlada posle svega zaplela u donošenje tog u osnovi nepotrebnog zakona o ministarstvima. Nedostajući ministar zdravlja mogao je da bude izabran na osnovu postojećeg zakona o ministarstvima, da je Vlada imala većinu koju tvrdi da ima. Jasno je bilo da je aranžman s rekonstrukcijom Vlade propao, da to i nije bila neka ozbiljna rekonstrukcija, već više trgovački aranžman, da Velja Ilić neće suštinski dugoročno podržavati tu vladu. Izlaz je bio u suštinskim pregovorima sa DSS-om, ali i jedna i druga strana su se već previše međusobno omrznule i udaljile i već prešle na mrcvareće iscrpljivanje.

Đinđićeva vlada je najavljivala rekonstrukciju još od avgusta prošle godine, ali je izbegavala parlamentarnu raspravu o svom radu pod izgovorom da bi to zloupotrebili radikali, koji se ne ponašaju kao odgovorna opozicija. I korišćenje institucije poslaničkih pitanja izbegavano je tako što bi poslanici vladine većine spuštali kvorum.

U srpskoj skupštini postoji institucija koja se zove interpelacija, za čije pokretanje je potrebno 50 poslanika, ali ona nije korišćena. Za pokretanje interpelacije DSS bi morao da se osloni na nekoga iz postojeće opozicije ili da ubedi nekoga iz vladajuće većine što se nije desilo, jer u opisanoj poziciji tu stranku je stizala optužba da sarađuju sa, kako je to za drugu stranu nekad govorio Slobodan Milošević, "snagama mraka i bezumlja".

Pribeglo se podnošenju izveštaja u užem krugu. Na prošloj (dedinjskoj) sednici Predsedništva DOS-a usvojen je premijerov izveštaj, kao i njegov plan za neposrednu budućnost, svečano je najavljena rekonstrukcija, uz najave da će biti konkretizovana zaduženja za svakog ministra do 2004. godine. Onda je ispalo da je račun pravljen bez Velje i da ta rekonstrukcija ne donosi ništa suštinski novo.

OPSTRUKCIJA: DSS, koji od avgusta prošle godine osporava Đinđićevu vladu, odlučio se za doziranu opstrukciju da bi pokazao da Vlada zapravo nema stabilnu većinu i da mora da pristane na ozbiljne ustupke i na vanredne izbore. U pojedinim slučajevima oni su slali u salu po nekolicinu poslanika da bi "poklonili" kvorum. Većina je počela raznim kaznenim merama da suzbija opstrukciju.

Koštunica je od lidera DOS-a neposredno pre skadarlijskog sastanka tražio poništenje Zaključka Administrativnog odbora od 20. maja kao akta "pravnog nasilja nad Poslovnikom i pravne farse". On je kritikovao jasnu težnju većine da kažnjava ono odsustvovanje koje spada u legitimni vid političkog delovanja, a da se istovremeno prenebregava, pa čak i podstiče, fiktivno prisustvovanje, koje inače podleže krivičnoj odgovornosti.

To se, naravno odnosi na onaj čuveni slučaj "solunca" Borislava Novakovića, inače predsednika Skupštine Novog Sada, za koga je konstatovano i da je glasao i da je bio u Solunu.

Kao nekad socijalisti, Vladina većina, a najčešće predstavnici DS-a, počela je demagošku priču o tome da poslanici primaju platu a ne rade, da su "za nerad" podigli 70.000 DM", itd...

DOS je u proteklom periodu menjao Poslovnik ograničavajući vreme za raspravu, kako bi suzbio radikalsku opstrukciju. Za onemogućavanje opozicije korišćene su verbalne pretnje sudskim progonom (a da se u sudovima ništa nije okončalo), prebacivanjem zbog događaja iz prošlosti, osporavanjem prava da uopšte iz tih klupa dođe neko pitanje itd...

Dosovci su se, kao i svaka vlast, izrugivali nad nedostojnošću opozicije, zaboravljajući ponekad da izvesnu dozu nereda u parlamentu moraju tolerisati, zato što oni u krajnjoj liniji deluju kao neka vrsta psihološkog pražnjenja. Izbegavanje konflikata u parlamentu samo delimično koristi narodnom zdravlju. Ako se ti konflikti prenesu van parlamenta, obično imaju teže posledice.

Najozbiljniji opstrukcioni demarš DSS-a usledio je onog dana kada je Skupština odbila da sasluša predsednika Jugoslavije Koštunicu, povodom rasprave o platformi za preuređenje odnosa u srpsko-crnogorskoj federaciji. Oni su procenili da se Vlada ne može dugo održati bez njihove podrške i da sama mora pristati na vanredne parlamentarne izbore. "Politički motivisanom odsustvovanju" sa sednica Skupštine pribegavali su u pojedinim slučajevima poslanici Građanskog saveza Srbije, Socijaldemokratije, Socijaldemokratske unije i Demokratske stranke.

IZBEGAVANJE IZBORA: Taktika srpske vlade svodila se na izbegavanje vanrednih izbora. Izgovori su različiti – da će oni odložiti reforme, da mnogo koštaju itd. Pitanje je koliko je to perspektivna taktika. Jedni izbori, republički predsednički, po postojećem ustavu moraju se održati sledeće jeseni, a onda je praktično malo važno koliko će se kutija još postaviti.

Po postojećoj distribuciji biračkih simpatija DOS bez DSS-a pobedio bi sa 3:2, ali je pitanje da li se taj deo koalicije može održati. Naime, prilično velike političke razlike ispoljene su i između Velimira Ilića i nekoliko članica Vladine većine povodom Ilićevih grubih izjava koje dodiruju najosetljivije tabue političke korektnosti (zaštita nacionalnosti, porekla, verske pripadnosti političkih aktera), ali je i ta stvar posle salvi polemika zabašurena. Svađa Ilića s guvernerom Dinkićem oko "kiparske istrage" buknula je, uz pominjanje suda i službenika policije, usred finiša oko rekonstrukcije Vlade. Čanak ratuje čas s Vlahovićem (oko privatizacije), čas s Đelićem (oko vojvođanskog budžeta). Vojvođani prave mali DOS i svađaju se. Batić i Protić igraju svoju igru miniranja srpsko-crnogorskog sporazuma koji je Vlada u kojoj sedi Batić prihvatila.

Sve te razlike ostavljane su po strani. Za Vladinu većinu državni neprijatelj broj jedan je Vojislav Koštunica, nosilac liste na kojoj je izabrana ta većina. Taj spor je počeo pre republičkih izbora još oko toga da li Đinđić treba da dobije mandat pre izbora ili posle njih, a nastavio se sporovima oko Haga, surčinske mafije, vojske, Pavkovića, Perišića, KOS-a itd.

Koštunica je sumnjao u Đinđićeve namere, ali nije uspeo da uspostavi nijedan mehanizam kontrole. Izgleda da se on kaje što tada na izbore nije išao sa odvojenom listom. Ognjen Pribićević iz Instituta društvenih nauka konstatuje da se jednostavno loše pogodio i da je pri formiranju srpske vlade pristao samo na Ministarstvo zdravlja i jedno potpredsedničko mesto što se daje junior partneru. Posle je izgubio i mesto predsednika Skupštine Srbije.

ZABORAVLJENI SPORAZUM: Jedna odredba DOS-ovog koalicionog sporazuma (član 10) obavezuje članice DOS-a da politički i propagandno podržavaju republičku vladu i to je bio povod da neki iz Vladine većine traže isključenje DSS-a iz koalicije zbog njenog upornog osporavanja Vlade. Sa strane DSS-a, međutim, pozivali su se na odredbu istog sporazuma da je Vlada dužna da u svoj program uključi i stavove Vojislava Koštunice, s aluzijom da se ona te obaveze ne pridržava. Vladinoj većini se takođe prigovara da je svojom samovoljom lišila DSS mesta predsednika srpske skupštine i da u Skupštini Jugoslavije nije pružila podršku kandidatu DSS-a za ministra finansija i da je koaliciona ravnoteža ozbiljno narušena.

AVANGARDNI IZGOVOR: DS, Vlada, G17 PLUS uživeli su se u ulogu reformske avangarde i počeli su iz toga da izvode i neke mandatske računice. Zoran Živković, savezni ministar policije, a i drugi, naročito iz Demokratske stranke, najavljivali su oduzimanje mandata DSS-u pod izgovorom da je ova partija napustila izborna obećanja i da, dakle, treba "završiti tu izbornu krađu".

Izgleda da drugi nisu mogli prihvatiti tako cinično objašnjenje. Oni ipak zaziru od toga što DSS po ugovoru vuče četvrtinu mandata, a i što u ispitivanjima javnog mnjenja vuče oko 40 odsto podrške vladajućeg režima. Bilo kako bilo, odlučili su se za umerenu odmazdu radi obezbeđivanja Vladine većine. To je proizvelo bumerang efekat, pošto mnogi čelnike DOS-a nisu doživljavali kao autentičnog tumača narodne volje. Ponavljano je da pojedine članice imaju minoran uticaj u javnom mnjenju. DSS, ali i neki politički analitičari, ukazivao je na to da se ovde radi o izbornoj krađi. Na vidiku su bile političke i pravne teškoće.

Predstavnik Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSid) Marko Blagojević ocenio je da odluka o oduzimanju mandata nema pravno utemeljenje u Zakonu o izboru poslanika, kojim se propisuje da mandat prestaje smrću poslanika, istekom roka na koji je izabran, ostavkom na položaj i prestankom članstva u stranci ili koaliciji.

Đinđić ponavlja da DOS kao celina raspolaže mandatima i da može isključiti poslanike iz koalicije i tako ih zameniti.

Inače, stranke DOS-a su se koalicionim sporazumom od 28. novembra 2000. dogovorile oko raspodele poslaničkih mandata u Skupštini Srbije tako da su, u stvari, naglašeno, do u promil, zaštitile pojedinačne partijske interese. U sporazumu je precizirano da poslanika kome prestane mandat po zakonu zamenjuje njegova stranka, a ako ona za to nema mogućnost, mandat se ustupa drugim članicama DOS-a. Ugovorom je propisano mesto koje svaki kandidat ima na listi. Broj 1. Zoran Đinđić; 2. DSS... 250. NS...

Prema tom sporazumu, DS i DSS dobijaju po 22,4 odsto, Socijaldemokratija i Građanski savez Srbije, Nova demokratija i Nova Srbija po 5,6 , Socijaldemokratska unija 2,4 , Sandžačka demokratska partija i Liga za Šumadiju po 0,8 odsto mesta... DOS-ov izborni sporazum zabranjuje bekstvo poslanika iz jedne članice u drugu. Potpisnice koalicionog sporazuma tada su se saglasile da izbor poslaničkih kandidata bude autonomna stvar svake od stranaka potpisnica, pri čemu se ne mogu kandidovati poslanički kandidati koji su posle 2. juna 2000. prešli iz jedne u drugu stranku DOS-a.

Taj detalj govori kako je taj sporazum zapravo visoko rangirao partijski interes članica. Tada je Vuksanović prešao iz DS-a u Perišićev PDS i ta odredba se po svoj prilici odnosila na njega.

Sada treba da presude Republička izborna komisija i Administrativni odbor Skupštine Srbije. Administrativni odbor ima 14 članova. Predsednik je funkcioner DS-a Goran Vesić, i sam na listi nedisciplinovanih, a u Odboru su i po tri člana DSS-a i DS-a, dva iz SPS-a, dok je po jedan član iz SSJ-a, DHSS-a, ND-a, SDP-a, LSV-a i Sandžačke demokratske partije. Taj odbor treba da konstatuje da je poslaniku prestao mandat, skupštinska većina to treba da primi k znanju, Republička izborna komisija treba da obavesti Skupštinu o sledećem kandidatu, većina to treba da konstatuje...

DOS je do sada menjao poslanike, ali to je bilo u saglasnosti s matičnim partijama. DSS je očekivao da će Vladina većina posegnuti za njegovim mandatima, ali osim verbalnih opomena nije preduzimao ništa. Koštunica je na Glavnom odboru DSS-a, na primer, podsetio da je 15. jula 1999. Skupština Srbije oduzela mandate Novoj demokratiji, uz obrazloženje da je ta stranka "narušila izborne i programske ciljeve SPS-JUL-ND-Slobodan Milošević". Početkom avgusta 1999. pokrenut je spor pred Ustavnim sudom zbog oduzimanja mandata. ND je tada ocenio da je očigledno da se ostali, dakle SPS i JUL, nisu držali izbornih i programskih ciljeva izbornog saveza. Uz to je išla samo konstatacija da su od tada prošle samo dve godine, da se većina aktera promenila, samo su neki ostali, ali su, očigledno, svi stari metodi tu. Ako DOS namerava da preuzme ceo Miloševićev instrumentarijum, mi ga u tome ne možemo sprečiti. Možemo, međutim, da ne učestvujemo u tome, konstatuje tada Koštunica. On, dakle, zagovara pasivnu rezistenciju.

U prošlom režimu različito se postupalo s mandatima. Dragan Veselinov, lider i poslanik Koalicije "Vojvodina", oduzeo je republički poslanički mandat Nenadu Čanku i drugovima. Glamočaninovim radikalima ("prodanovići") mandati nisu oduzeti kad su napustili Srpsku radikalnu stranku jer tako je htela većina.

Nije jasno kojim se sudovima DSS obraća kada najavljuje da će se oko svojih mandata suditi. Ustavni sud u Srbiji ostaje nekompletan i nema tela koje presuđuje o kršenju Ustava. Ministarstvo pravde nije nedavno ispoštovalo sudsku odluku o vraćanju mandata frakciji Vuka Obradovića. Odnosno, donelo je novo, istovetno rešenje.

Izvesne rezerve prema toj odluci iskazala je Socijaldemokratija (Korać je posle korigovao utisak rekavši da podržava odluku); Čović, pa i predsednik Reformista Vojvodine Miodrag Isakov izjavljuje da bi oduzimanje poslaničkih mandata Demokratskoj stranci Srbije u republičkom parlamentu bilo političko nasilje, a i da se ne sme dozvoliti da se oduzimanjem njenih mandata jača Demokratska stranka, koja ima daleko manje poverenja građana...

To je možda i signal o još mogućem kompromisu. Goran Svilanović, kome je posle perioda u kome skoro da nije napravio grešku sada zapalo da "predsedava tom izbornom krađom", posle te odluke Predsedništva kaže da je izlaz ipak u tome da se Vlada i DSS ipak dogovore o bitnim stvarima, o zakonima koje je nužno doneti, promeni Ustava i datumu izbora na početku ili na kraju iduće godine. Sličan pokušaj pomiriteljske platforme iznosi Socijaldemokratska partija, uz procenu da će istrajavanje na sukobu i izostanak sporazuma naneti opštu štetu. Iz DSS-a, uz izvesnu notu prihvatanja, poručuju da Predsedništvo treba da se dogovori sa samim sobom i da pregovori dolaze u obzir samo posle povlačenja odluke. Isto su uzalud tražili posle smene predsednika srpske skupštine Dragana Maršićanina. S Vladine strane i dalje dolaze tonovi neprihvatanja i težnja da se domognu DSS-ovog imetka.

DSS je oduzimanje mandata proglasio za postizbornu krađu. Potpredsednik DSS-a Zoran Šami čak kaže da to otimanje deset poslanika pomalo liči na državni udar.

OPTUŽBE I JAVNOST: To su teške optužbe. Naša javnost je pokazala veliku osetljivost na izbornu krađu. Pitanje je sada koliko će DSS to uporno ponavljati i kako će glasači to prihvatiti. Novija tradicija kaže da reakcija u takvim povodima može da eskalira.

Slobodan Milošević je dva puta visoko platio izbornu krađu: 1996. tri meseca su trajali protesti i morao je da popusti; od 24. septembra do 5. oktobra 2000. pokušaj prekrajanja izborne volje završio se padom režima.

Nema nagoveštaja da bi DSS sada mogao primeniti vanparlamentarne oblike borbe niti da će u dogledno vreme ići na otvorenu vanparlamentarnu kampanju. Vanparlamentarna opozicija, koja najavljuje Vidovdanski sabor, sigurno će koristiti tu temu.

DSS prioritet daje donošenju savezne ustavne platforme, a izbore stavlja na drugo mesto. Na republičkom nivou odlučuje se za, kako zasad izgleda, benignu akciju – nastavak opstrukcije, sudsku inicijativu i formiranje vlade u senci. Iz te vlade u senci, koja bi mogla da bude formirana, treba da proisteknu izvesni zakonski predlozi kao što je zakon o denacionalizaciji, o sukobu interesa i zakon o građevinskom zemljištu. Pre kulminacije krize ova stranka je najavila da radi na formulisanju ustavnog predloga.

Pitanje je šta od toga može biti. Mada je obaveza o usaglašavanju republičkog ustava s federalnom ustavnom platformom ugovorena i potpisana, promena Ustava Srbije posle ove operacije neće biti moguća, pošto su za njegovu promenu potrebne dvotrećinska većina od 167 poslanika i potvrda na referendumu. Ostatak DOS-a bi u najboljem slučaju mogao imati 141 poslanika, znatno manje od dvotrećinske većine (167); DSS sa preostalih 35 biće u opstrukciji.

Pokušaj Vlade da učvrsti većinu otkrio je, dakle, niz fundamentalnih slabosti vladajuće koalicije, improvizaciju, gramzivost, tvrdoglavost, narcizam, cinizam, jarost sukoba. To rezultira produbljenjem krize državnih institucija i onemogućavanjem rešavanja krupnih pitanja kao što je promena Ustava. To stanje vodi u dalja sporenja, suđenja i mrcvarenja.

Samo jedna reč ukazuje na izlaz iz tog galimatijasa – izbori.


 

Opstrukcija ili pravno nasilje

Opstrukcija je u protekloj deceniji bila omiljeno sredstvo političke borbe. Ostao je zapažen opstrukcioni govor koji je 1992. držao Milan Paroški. Kada je Živorad Igić u devetomartovskoj raspravi (1991) rekao "opozicija nas vija celu noć", opozicija, u kojoj su tada bili SPO i DS, izlazi, ali socijalisti brzo pristaju na ustupke, pošto napolju traju demonstracije.

Tadašnji režim je pokušavao da suzbije parlamentarnu opstrukciju kao jedan od instrumenata opozicione borbe (demokrate '92, ili SPO u dužem periodu 1995-96, radikali 1994-95).

Tada vladajući socijalisti koristili su različite metode – jednom su (kada je najavljeno formiranje tzv. paralelnog parlamenta) odložili sve sednice i proglasili da je Skupština zatvorena zbog krečenja. Na Vladin predlog budžeta za 1995. tadašnja opozicija u srpskoj skupštini podnela je 310 amandmana, a na čitav Vladin paket zakona čak 500. Pošto budžet treba da bude donet do 31. decembra, opstrukcija je mogla rezultirati ustavnom krizom i novim izborima. Marjanovićeva vlada je doskočila opoziciji tako što je u nedelju 24. decembra u 9 sati povukla predlog budžeta i prateći paket zakona, a u 9.20 predložila novi, unekoliko izmenjeni predlog po hitnoj proceduri. Tako je izbegla da se raspravlja o amandmanima koje su podneli opozicioni poslanici i paket je za nepuna dva dana ekspresno izglasan.

Opozicija je tokom devedesetih opstrukciju smatrala istorijskom tekovinom. Podsećano je na to kako je to bilo u Srbiji 1907, kada su samostalci u borbi protiv tada jakih Pašićevih starih radikala povodom smrti jednog poslanika u prisustvu vlasti otvorili fazu dugih skupštinskih borbi, fazu opstrukcije koja je trajala sve do 1908. kada je završena kompromisom, kako rad političkih stranaka u Kraljevini Srbiji opisuje mr Olga Popović-Obradović.

Opstrukcija je bila i sredstvo režima. U razaranju parlamentarne atmosfere veliku pomoć socijalistima pružio je vođa Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj. Radikali su inače uporno koristili opstrukciju kao metod parlamentarne borbe protiv socijalista 1994-95, u vreme dejtonskog zaokreta i protiv DOS-a od samog početka. Na primer, na sednici Skupštine Srbije 23. oktobra 2000. poslanici SRS-a primenili su parlamentarnu opstrukciju tokom rasprave o Zakonu o ministarstvima prelazne vlade tako što su ponavljali optužbe da je DOS izvršio puč.

Teror tesne većine

Prošle nedelje na promociji Koštuničine knjige Ugrožena sloboda u njegovom matičnom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, zbirke eseja o klasicima demokratskih liberalnih teorija, među retkim političkim aluzijama Koštunica pominje teror većine kao faktor ugrožavanja demokratije danas. DSS zatim prihvata tu floskulu precizirajući "teror tesne većine".

Sa strane Vladine većine DSS-u je prigovarano da je i na vlasti i u opoziciji, da i pored povlačenja ministra zdravlja Joksimovića i potpredsednika srpske vlade Pravdića ipak sedi u upravnim odborima, da izbegava odgovornost za bolne odluke. DSS se prošle nedelje odlučio za još jedan demarš najavivši povlačenje iz svih upravnih odbora u koje predstavnike šalje Vlada. Oni kažu da je u nadležnosti Vlade Srbije 70 upravnih odbora, javnih preduzeća, agencija, fondova, direkcija i zavoda, da ukupan broj članova u njima iznosi 447, a da DSS drži samo 28, što iznosi 6,2 odsto. U 29 okruga u Srbiji, predstavnici DSS-a se nalaze na čelu u pet okruga i po svoj prilici povući će se s tih mesta.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net