Vodokotlić

Čudesni izum koji omogućava transport nusprodukata varenja iz privremenosti WC šolje u večnost kanalizacije i koji je žiteljima ostalih delova sveta (u ovoj ili onoj formi) dostupan već nekoliko stotina godina, na našim prostorima najčešće ne funkcioniše baš idealno. Ozbiljna statistika verovatno bi pokazala da u 99 odsto jugoslovenskih domova izum ili proizvodi čudne zvukove, ili kaplje, ili zahteva svakodnevan trud (nameštanje plovka, zavrtanje ventila, duže ili ritmično povlačenje). Skoro svako ko ovde živi, jede i vari, imao je tako priliku da bar jednom (ispod cevi a neposredno iza šolje) postavi kanticu u koju će iz izuma nesmetano da kaplje, da zavuče ruku u kazanče ili da pokaže sebi kako se uspešno nosi sa poplavom. Ukoliko imate tu sreću da skoro celu deceniju živite u iznajmljenih 18 kvadrata u kojima se na neki volšeban način kvari sve što se pokvariti može, priča o izumu daleko je živopisnija. Na početku, problem je bila dijagnoza – u komšijski stan na spratu ispod stalno je "curilo", a ni vodoinstalateri privatnici, ni majstori iz firme koja se bavi održavanjem zgrada, ni konzilijumi prijatelja "koji se razumeju" nisu mogli da dokuče izvor tog curenja. Sumnja je padala na sve, od tuša do sudopere, ali je tek višednevno uzdržavanje od korišćenja svake instalacije ponaosob konačno rešilo dilemu. Pošto je utvrđeno da samo odricanje od blagodeti čudesnog izuma može da vrati osmeh na komšijska lica i poštedi muka njihov napaćeni plafon, započela je duga i mukotrpna borba.

Prvi vodoinstalater namestio je plovak i slavodobitno objavio da je stvar rešena. Pošto se curenje na spratu ispod nastavilo, došao je drugi koji je rekao da ovaj prvi pojma nema i da će stvar rešiti samo gitovanje cevi. Treći je, gazeći po vodi do kolena, zamenio ventile, popio tri rakije s komšijom i zakleo se da problema više neće biti. Posle četvrtog, koji je (verovali ili ne) zabetonirao WC šolju i tek zamenjene ventile obezbedio još jednim slojem kučine, voda se više nije slivala komšiji, ali je u izobilju bilo po zidovima. U međuvremenu, na ventilu su se više puta (ničim izazvano) pojavljivale rupice ne veće od glave čiode koje su uzrokovale manje i lako savladive poplave, ali usput i curenje – ne samo komšiji na spratu ispod već i komšiji u stanu pored! Višegodišnje iskustvo učinilo je ipak da ponosna domaćica stvori efikasan sistem borbe protiv zla. Ukoliko je poplava manja, na brzinu se zatvori vodovodni ventil u stanu i pokupi voda, na Kaleniću se kupe novi delovi i potom pozove neko muško čeljade sposobno da do kraja zavrne sve što se zavrnuti može. U slučaju većeg kurcšlusa (pucanje cevi, npr.) trči se do podruma i iskusnim pokretom zatvara voda celoj zgradi – slede dolasci priučenih ili dobrih majstora (najčešće ovih prvih pošto se veći kurcšlusi obično događaju neradnim danima, pa dolaze samo oni koji moraju), stručna zamena problematičnih delova, izvinjavanje komšijama, bezuspešni apeli gazdama da već jednom urade nešto i, konačno, višednevno sušenje i brisanje svega što je u poplavi stradalo.

Kako ni pet godina nije bilo dovoljno da se, ako ništa drugo, ono bar utvrdi šta tačno fali čudesnom izumu u iznajmljenih 18 kvadrata, jednog dana pala je odluka da se potpiše kapitulacija i od poraza napravi atrakcija. Cenjeni gosti počeli su da bivaju obaveštavani o WC-proceduri koja je podrazumevala: 1. punjenje crvene kante vodom, 2. pridizanje iste i 3. izlivanje njenog sadržaja na nusprodukte varenja. U početku nenaviknuti, neki su gunđali, neki se smejali, ali je vremenom svako oguglao i razvio svoj sistem – jedni su punili kantu tokom obavljanja nužde, neki dok su prali ruke, dok su neki stvar rešavali naknadnim usmeravanjem tuša u šolju. Vremenom, gosti su odustali od večitih pitanja tipa: "Kad ćeš već jednom to da središ?", ponosna domaćica od izvinjavanja i objašnjavanja i svi su nekako naučili da žive sa izumom takvim kakav jeste.

A onda je u toalet ušao On. Dan je bio lep, ponosnu domaćicu niko još nije uspeo da iznervira, sve je ličilo na idilu. On se, međutim, zadržao duže nego što je uobičajeno. Iz toaleta se povremeno čuo samo šum vode, ništa sumnjivo. "Možda se tušira", pomislila je domaćica, da bi posle petnaestak minuta njegovog odsustva stvari objasnila eventualnim stomačnim tegobama. I onda, kad je već zaboravila na Njega, iz toaleta se začuo krik... On je stajao na šolji, mokar do gole kože, ne uspevajući da zaustavi izlivanje galona vode iz rupe u zidu. Ona je upala u paniku, malkice psovala, pokušala da mu doda lavor, peškir i klešta, a zatim je, takođe potpuno mokra, otrčala do podruma i zavrnula glavni ventil... Još nije jasno šta je On tačno uradio želeći da joj ulepša život. Poznati su samo detalji: da je (dok je Ona čekala na Njegov povratak iz toaleta ništa ne sluteći) čudesni izum na trenutak proradio; da je gost nameravao da taj trenutak maksimalno produži; da je potom pokušao da osigura jači priliv vode i posegnuo za ventilom koji je, kako to već biva, otkazao poslušnost. Ukratko, za epilog je zaslužan čep ventila koji je ispao iz veštih Mu ruku, a za poplavu (sa čijim se posledicama domaćica borila celog tog idiličnog dana) davno utvrđena činjenica da voda šiklja iz zida ukoliko joj dotok prethodno nije onemogućen.

Crvena kanta i dalje je u upotrebi. Čep ventila stoji na svom mestu. Komšija se nije žalio na curenje vode s plafona, tako da se može pretpostaviti da je akcija bila brza i efikasna. U poplavi su potpuno stradali jedan karmin, kutija štapića za uši i rolna toalet-papira, dok je ostalo osušeno ili se i dalje uspešno oporavlja. A On? Potpuno (i zaista potpuno) je presvučen, osušen i više ne pokušava da popravlja po kući. Za sada.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net