Bombaški napad na sedište DSS-a >

Dorćolska prangija

Teško da se aktuelnim političkim sporovima može objasniti bombaški napad na sedište DSS-a. Da li će ovakvi incidenti bojiti najavljena prolećna politička previranja

U BOMBAŠKOJ NOĆI ISPRED SEDIŠTA DSS-a: Vojislav Koštunica...

U petak 1. marta oko 23 časa i 50 minuta, u prizemlje zgrade u kojoj se nalazi sedište Demokratske stranke Srbije, u Ulici braće Jugovića 2a u centru Beograda, bačene su dve kašikare čiji su geleri probili čelična vrata lifta, oštetili stepenište i poštanske sandučiće, izbijena su metalna vrata na firmi Monte Rojal, dok su prozori na okolnim stanovima popucali od eksplozije.

Načelnik Resora javne bezbednosti general-pukovnik Sreten Lukić procenio je da su napadači bacili kašikare sa samog ulaza u zgradu u kojoj se nalazi sedište DSS-a. Neposredno pre eksplozije ovom ulicom su prošla dva crna automobila. Izgleda da je bomba bačena iz crvenog audija 80 beogradske registracije, takozvanog jajeta, verovatno s kradenim tablicama, koji se velikom brzinom uputio ka Kalemegdanu. Gradske ulice su u to vreme prilično prometne, auto luksuzan i crven, a eksplozije odjekuju – neko je želeo da bude viđen.

...i Dušan Mihajlović

Nisu našli ništa. Napravljen je listing vlasnika audija ne samo sa teritorije Beograda već cele Srbije, ali istraga u prvih pet dana nije saopštila opipljive detalje, kao što, uostalom, nije saopštila ni upotrebljive detalje o nizu incidenata koji bi mogli da imaju političku pozadinu. Nedelju dana ranije, u petak 22. februara, nepoznato lice ispalilo je dva metka na člana Narodne stranke i nekadašnjeg crnogorskog saveznog poslanika Vojina Lazarevića, dok je ulazio u zgradu u kojoj stanuje u Beogradu. Dan posle eksplozije pred sedištem Demokratske stranke Srbije, u subotu 2. marta, petnaest minuta posle ponoći, u Cvijićevoj ulici u Beogradu nepoznati napadač kamenom je razbio stakleni izlog na Opštinskom odboru Demohrišćanske stranke Srbije.

SERIJA: Od oktobra 2000. godine nije bilo onako teških političkih ubistava kao u vreme vlasti prošlog režima (ubistva Kundaka, Badže, Arkana, Pavla Bulatovića, Ćuruvije, Žike Petrovića, otmica Ivana Stambolića...), ali je bilo nekoliko nerasvetljenih kriminalnih akata s političkim implikacijama (kod nas je uobičajeno da se kaže terorističkih). Bio je incident s pucanjem pred sedištem Demokratske stranke u Krunskoj baš u trenutku kada su Đinđić i Mihajlović u prostorijama DS-a razgovarali o kadrovskim rešenjima u policiji sa novopostavljenim načelnikom Resora državne bezbednosti Goranom Petrovićem. Potom je došlo do pucnjave u pravcu automobila u kome se nalazio ministar policije Dušan Mihajlović. Posle serije anonimnih pretnji zapaljen je automobil Slobodana Vuksanovića, predsednika Narodne demokratske stranke, nekako u vreme njegovog izlaska iz Pokreta za demokratsku Srbiju.

Nijedan od ovih slučajeva nije proizveo takvu političku tenziju kakvu je izazvalo ubistvo bivšeg policajca Momira Gavrilovića 3. avgusta 2001, neposredno posle njegovog boravka u kabinetu predsednika Koštunice. Policija je odmah saopštila veoma neprijatne detalje o profilu ubijenog Gavrilovića, ali do kraja godine nije saopštila ništa bitno o ubici. Ubijeni Gavrilović je pominjao neke ljude iz tzv. surčinskog klana i neke policijske funkcionere, među njima šefa beogradske policije Boška Buhu, ali je vrlo brzo saopšteno da nema dokaza o njegovoj umešanosti, da bi on potom bio premešten na neutralno mesto u policijskoj hijerarhiji. Surčinski klan je opisan u policijskim publikacijama, ali nije diran, kao ni ostalih 300 opserviranih kriminalaca za čije "poslove" policija zna, ali kaže da nema opipljive dokaze.

IPAK, NA SUD: Posle izručenja Slobodana Miloševića Haškom sudu izgleda da je pojačano obezbeđenje pojedinih političara, mada su neki od njih i u Oktobru bili okruženi veoma pitoresknim obezbeđenjem. Pre izvesnog vremena počelo je razoružavanje različitih privatnih službi obezbeđenja. Navodno je kod pripadnika Šešeljevih telohranitelja pronađen i eksploziv. Šešelj je inače pokušao da politički eksploatiše saslušanja radi rasvetljavanja okolnosti pod kojima je ubijen ministar vojni Pavle Bulatović. SRS je štampala stenogram tih saslušanja pred Anketnim odborom Skupštine Jugoslavije, a Šešelj je za skupštinskom govornicom optuživao vrh srpske vlasti, pre svega Zorana Đinđića za povezanost s mafijom, uz prebacivanje odgovornosti na sadašnju vlast za ubistva pod prethodnom vlašću. Nekoliko političara izjavilo je potom da bi trebalo zaštititi integritet srpskog premijera. Biće, kako izgleda, i sudskog epiloga, pošto je javni tužilac predložio Prvom opštinskom sudu u Beogradu da preduzme istražne radnje protiv Šešelja radi utvrđivanja istinitosti njegovih navoda. Pored Šešelja treba da budu saslušani i oni koje je Šešelj pominjao.

Izgleda da su i vlast i opozicija u proteklom periodu koristili, koliko ko može, policijske, bankarske i druge službene informacije, ili poluinformacije, u političkim obračunima ili za najavu sudskih procesa, ali, koliko je poznato, nijedan nije okončan pravosnažnom presudom.

Nova vlast je pokazivala da je bila fascinirana policijskim materijalima i mahala je papirima kao dete zvečkom. Po tome je karakteristična i afera Delimustafić, koja je, inače, pre okončanja bilo kakve istrage, počela vladinim sumnjičenjem Delimustafića za privredni kriminal, a neke političke i privredne krugove bliske DSS-u i za uspostavljanje veza s njim. Koštunica i DSS su potom uzvratili tvrdnjama da o Delimustafiću više od njih mora znati savetnik premijera Đinđića i član Saveta za bezbednost u Vladi Srbije, bivši policajac RS i prinudni upravnik u beogradskom brodogradilištu Zoran Janjušević. Afera je nekako splasnula i produžava se prebacivanjem DS-a vojnom javnom tužiocu što Delimustafića ne optužuje za ratne zločine, ćutanjem o istrazi o privrednom kriminalu i tužbom Koštuničinog medijskog savetnika Aleksandra Tijanića protiv srpskog premijera Đinđića zbog toga što ga je ovaj povezivao s Delimustafićem, uz zahtev da premijer, ako izgubi spor, ode u crkvu, pravilno se prekrsti i obeća da više neće lagati po Srbiji.

Posle izbijanja te afere predsednik Koštunica je u razgovoru s ministrom unutrašnjih poslova Srbije Dušanom Mihajlovićem, načelnicima Resora državne i javne bezbednosti Andrejom Savićem i Sretenom Lukićem i načelnikom Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije Acom Tomićem predložio da se na saveznom nivou u odgovarajućem telu koordinira rad tajnih službi i da se reguliše upotreba službenih informacija.

S jedne strane, vidljivo je detinjasto posezanje za tajnim policijskim informacijama, s druge strane, Goran Svilanović je u jednoj raspravi o policijskim papirima prilično tvrdo izrazio sumnju da policija možda i sada nadgleda političare. S treće strane gledano, policija, kao i druge grane vlasti, možda u malim stvarima pokazuje višak servilnosti prema novim gazdama, što, uostalom, pokazuje "Čedina zebra", onamo kod Skupštine Srbije. Slobodan Milošević, kad je položio zakletvu 1991, neovlašćeno je prešao ulicu na istom tom mestu (u "Vremenu" smo tada objavili fotografiju), ali mu nisu nacrtali zebru.

DEDINJSKI INKUBATOR: Naviknuta da štiti političare tako što bi najvažnije među njima zatvorila u neko dvorište na Dedinju, gde bi im dojavljivala šta narod priča, policija se našla pred izazovom da izabrane predstavnike naroda štiti isto kao i narod s kojim oni žive. Kažu da je u zgradi u kojoj stanuje Koštunica uzbunu izazvalo to što je neki komšija zaboravio mleko na šporetu i kad je ono počelo da gori posumnjalo se da je požar podmetnut. Na lice mesta u Ulici braće Jugovića prvi je stigao pozornik koji čuva ulaz u Đinđićev stan kod PMF-a, na Studentskom trgu. On je preko motorole pozvao ostale patrole, koje su ubrzo obezbedile mesto, blokirale veći deo grada, obavile uviđaj, ali nije saopšteno da je u toj mreži nešto i uhvaćeno.

Pojačano je obezbeđenje zgrade vlade, na kojoj su neki prozori blindirani. Đinđiću je pre mesec dana savetovano da se preseli u službeni stan na Dedinju i on je to pitanje ostavio otvorenim. Koštunica, koji stanuje na Dorćolu nekoliko blokova niže, odbio je da se preseli iz svog porodičnog stana, navodeći kao primer da je i posle ubistva Palmea u Švedskoj tamošnji premijer uprkos sugestijama policije odlučio da ne menja adresu stanovanja.

E, sad, reći će s pravom čitalac, malo je verovatno da ove naše baš neko prangijama hoće da otera na Dedinje.

Došavši pred sedište svoje stranke negde oko ponoći 1. marta, predsednik Koštunica kaže da je užasnut i zabrinut, da u toj stambenoj zgradi ima ljudi svih uzrasta, da ima dece, ali da na sreću povređenih nema: "Ono što se desilo govori zaista da se naše društvo nalazi u ozbiljnoj krizi. Nije ovo prvi slučaj i ima mnogo razloga za zabrinutost."

Policija ispituje i mogućnosti da sedište DSS-a, koje se nalazi na prvom spratu u Braće Jugovića 2a, možda nije bilo meta napada, već da su bombe namenjene nekoj od firmi u susedstvu. Koliko se zna, nijedna od njih nije prijavila da je meta iznuđivanja, a i moglo bi se pretpostaviti da se takve poruke šalju "usmerenije".

DSS je stavio do znanja da ovaj slučaj ne povezuje s ranije iznetim zahtevima da srpski ministar policije Dušan Mihajlović podnese ostavku, ali je ponovila ocene o kriminalizaciji društva. Ministar unutrašnjih poslova naglasio je da je važno da je DSS razumno prihvatio incident.

OBJAŠNJENJA: Bombaški napad osudile su mnoge stranke, povezujući ga ili s kriminalizacjom društva ili s pokušajem hapšenja Radovana Karadžića, to jest s ratnim lobijem. Mada je ranije bilo najava da se s početkom proleća očekuju incidenti u Preševu i Bujanovcu, ovaj slučaj niko nije povezivao, recimo, s aktivnostima albanskih ekstremista, možda i zbog toga što oni uglavnom nisu izvodili aktivnosti van zona velike demografske koncentracije Albanaca.

Demokratska stranka Srbije saopštava da je eksplozija bombi surov izraz duboke društvene i političke krize koja potresa našu zemlju. Demokratska stranka, preko potpredsednika Borisa Tadića, konstatuje da je to posledica kriminalizacije društva koja je počela pre nešto više od deset godina. DHSS kaže da ne bi valjalo da se oko ovog slučaja pravi misterija jer se pogrešno može protumačiti da su trenutni politički nesporazumi uzrok ovakve vandalske reakcije i ovog kriminalnog čina. DC procenjuje da taj akt ima za cilj stvaranje političke nestabilnosti i traži energičnije razoružavanje stanovništva. Socijaldemokratija Slobodana Orlića smatra da je "ludački bombaški napad na sedište DSS-a do sada najozbiljniji atak na demokratske promene". ND podseća da je i sama pre četiri godine bila meta sličnog napada u kome je potpuno uništena unutrašnjost sedišta stranke u Rajićevoj ulici u Beogradu.

SDU konstatuje da se ovaj napad dogodio neposredno nakon neuspešnog pokušaja SFOR-a da uhapsi Radovana Karadžića uz konstataciju da je "rukopis napadača jasan" i da su to "svi oni čija je ratna politika izazvala tragediju na prostoru bivše SFRJ i izolovala Srbiju od sveta". Čović iz DA izražava sumnju da je napad možda povezan s događajima u Republici Srpskoj, pa i sa "nekim našim međustranačkim odnosima, mada bih ovo drugo gotovo stopostotno mogao da isključim".

Ivković iz SPS-a, koji je izašao na lice mesta, kaže: "Kakav može da bude napad na sedište neke političke stranke, ako ne politički."

DSS trenutno ne drži operativne političke funkcije, ne eksponira se u riskantnoj "haškoj materiji" i teško je povezati napad s nekim "ugroženim interesom".

ULIČNI RADOVI: Ne može se naći ni direktna uzročna veza ovog događaja s političkim okolnostima u Srbiji u proleće 2002 – koje su obeležene odbranom Slobodana Miloševića pred Haškim sudom (koji s dalekosežnim posledicama u srpskom javnom mnjenju gubi bitku – praćen je kletvama, ali nije izgoreo); najavama novih izručenja optuženih; sporovima oko zakona o saradnji s Haškim sudom; srpsko-crnogorskim pregovorima; sukobima u DOS-u; sindikalnim napetostima u Boru i Majdanpeku i približavanjem jedanaeste godišnjice 9. marta, to jest uobičajenim početkom opozicionih "prolećnih radova". Međutim ovakav događaj će svakako bojiti predstojeće političke događaje, naročito one ulične, o čijoj najavi govore i pojedini neidentifikovani aktivisti koji iz automobila megafonima viču: "Ustanak, ustanak!"

Vuksanovićeva Narodna demokratska stranka u Kruševcu organizuje protest pod naslovom "Nije srpski ćutati", a SPO zakazuje miting za 9. mart u Kragujevcu pod motom: "Stop teroru, pljački, rasprodaji Srbije..." Iz SPO-a stižu najave da je to uvod u seriju skupova po srpskim gradovima, u kojima će SPO tražiti izbore na svim nivoima, uz podsećanje da je DOS dao obećanje da će se prvi sledeći izbori održati posle 18 meseci. Vuk Drašković izjavljuje da je "crvenu groznicu" zamenila "žutica" i da je stanje teže nego 9. marta 1991. Omladina Srpskog pokreta obnove počela je da prikuplja potpise za smenu premijera Srbije Zorana Đinđića i raspisivanje prevremenih izbora i tvrdi da će, kada bude prikupljeno milion potpisa, taj zahtev predati Skupštini Srbije.

Pored SPO-a i NDS-a, mitinge najavljuje i i Socijaldemokratija Vuka Obradovića, a srpski radikali žele da i protestima ruše Đinđićevu vladu.

Srpski premijer, koji obilazi regione pod motom "Srbija na pravom putu", ponavlja utisak da većina ljudi podržava reforme, da nema potrebe raspisivati prevremene izbore i da oni u Srbiji zavise od većine u parlamentu, te da nijedna vlada s većinom u parlamentu to ne bi uradila.

Đinđić ponavlja da je njegova vlada s tom komplikovanom većinom od 131 poslanika, iznutra, bezbedna. A spolja? Prema rezultatima telefonske ankete agencije Strateški marketing, obavljene od 25. februara do 2. marta na uzorku od 911 ispitanika iz Srbije, celokupan DOS bi na izborima dobio 61,3 odsto glasova, Socijalistička partija Srbije osvojila bi 9,5 odsto glasova, a Srpska radikalna stranka šest odsto; u slučaju da DSS izađe samostalno na izbore, a ostatak partija iz vladajuće koalicije nastupi u jednom bloku, za DOS bi glasalo 31,1 odsto, a za DSS 29,1 odsto birača. Na dopunske izbore za pet odbornika u Boru, u mesnim zajednicama Sloga, Selina, Ostrelj i Zlot izašlo je 60 odsto od četiri hiljade registrovanih birača, DOS je dobio tri, a DSS dva odbornika. Sada DOS u ovoj opštini ima 23 odbornika, SPS 18, DSS četiri i SPO i grupa građana po jednog.

U vladajućoj koaliciji očito ne računaju na to da bi opozicija mogla da ih iznenadi i uglavnom merkaju jedni druge. Razgovor o konsolidaciji odnosa u ovoj koaliciji ili bar o stvaranju nekog plana za period kohabitacije se, od dana do dana, odlaže – što se tiče platforme za pregovore s Crnogorcima postignuta je saglasnost, a o zakonu o saradnji s Haškim sudom nisu se još sporazumeli, ni između sebe ni s crnogorskim SNP-om.

Na sreću, ne bi se reklo da je bombaški napad na sedište DSS-a tu išta pokvario.


 

M-75

Kašikare bačene na sedište Demokratske stranke Srbije – a reč je o omiljenim ovdašnjim napravama za takve rabote – domaće su proizvodnje i imaju oznaku M-75. Namenjene su za "uništavanje žive sile protivnika u svim uslovima bliske borbe". Omotač bombe M-75 je plastičan, crn i rebrast. Unutar njega je oko 3000 čeličnih kuglica prečnika 2,5 do 3 milimetra povezanih plastičnom masom. Eksplozivno punjenje je od plastičnog eksploziva mase 38 grama. M-75 teži 355 grama, a kuglice su "efikasne" u krugu poluprečnika od dvanaest metara.

Prvu ručnu bombu u Srbiji konstruisao je 1904. general M. Vasić za potrebe srpskih komita u Makedoniji. Pokazala se toliko efikasnom da se o mogućnosti nabavke veće količine ovih bombi, preko švercerskih kanala, raspitivao V. I. Lenjin već 1905. godine. Međutim, Vasićeva bomba, sistema V.T.Z. Kragujevac, pravu međunarodnu slavu doživela je 1914. u Sarajevskom atentatu; Nedeljko Čabrinović bacio je ovu bombu na automobil princa Ferdinanda, a od eksplozije je povređeno nekoliko članova pratnje.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net