Teferič u Čelebiću >

Hajduci, jataci i uskoci

Najnovija galama dignuta oko aktivnosti SFOR-a po Bosni samo je obnovila osnovnu dilemu: da li je velikim silama zaista stalo da veselog Radovana Karaõića uhvate? Sve ovo prometanje, patroliranje, opkoljavanje, uskakanje i pretraživanje ne deluje ozbiljno; više je nalik na ritualno vojničko zabušavanje – evo, radimo, zar ne vidite da radimo

Sve je počelo onog tamo vikenda, kada su se u ranu zoru razvile jedinice SFOR-a i zatvorile onaj ćošak istočne Bosne koji zalazi u Crnu Goru južno od Foče, kraj dozlaboga zabit, šumovit i brdovit. Jedino važnije naseljeno mesto tamo jeste Čelebić, istočnobosanska kasaba iz najgorih snova Ive Andrića. SFOR se ponašao kao na vežbi, što je verovatno cela stvar i bila: odsekli su struju i telefone, ometali radio-veze i koordinirano krenuli da pretresaju Čelebić i okolinu, tražeći Radovana Karaõića. Išlo se spektakularno, uz mnogo buke, otvaranja vrata nogom i povremeno eksplozivom; kao u filmu. Pred zabezeknutim stanovništvom šepurila se reprezentacija NATO-a: oklopna vozila, natovarena pešadija s puškama na gotovs, najsavremenija tehnika, helikopteri nad glavama i ostale budalaštine. Spektakl je trajao celo prepodne, da bi se SFOR povukao oko 13 sati, taman na vreme da stigne na ručak. Jedini rezultat bio je zaplena izvesne količine oružja i minsko-eksplozivnih sredstava iz tri skrivena skladišta u tom kraju; ništa spektakularno jer je takvih zaplena (a i većih) bilo i ranije, svako malo. Radovana Karaõića niti su našli niti mu trag namirisali. Mora biti da nije ni bio u blizini. Sutradan su ponovili ceo cirkus u manjem obimu i opet stigli na ručak – bez ikakvih rezultata.

Naravno da se – u nedostatku boljeg i zbog suđenja Miloševiću koje je tek počelo – kompletna medijska scena raskokodakala onoliko; rekao bi čovek da im je Radovan "iz ruka pobjega"... I lokalno stanovništvo setilo se onda Radovana: "Sve do smrti i sudnjega dana/Mi ne damo našeg Radovana!" kažu leci deljeni i lepljeni po Foči i drugim mestima. Guslari su opet dobili temu, posle antologijskih stihova iz 1993: "Radovane, čovječe od gvožđa/ Srpski voždu poslije Karađorđa/ Odbrani nam slobodu i vjeru/ Na studenom Ženevskom jezeru". Nije falio ni Zapad: u "Hamburger Abendblattu" (nisu baš neke poznate novine) izašla je par dana kasnije priča o tome kako je, eto, Francuz opet izdao, a to iz navodno britanskog izvora, kome je, mora biti prekipelo pa nije više mogao da ćuti. K'o biva baš u to subotnje jutro neki je francuski oficir iz NATO-a telefonirao svom jaranu, oficiru policije RS u Foči da ga pita kako je i je li primetio da šta se radi; ovaj je rekao da je primetio i pitao – a zašto? Francuz mu je onda, kao, rekao da zna on zašto, sve onako, značajno, kao onaj "Kum" sa RTS-a kad telefonira onom pijanom Milanu Brezaku u MUP-u Hrvatske, ako se sećate, sa sve namigivanjem. SFOR i NATO su onda najavili istragu, a Francuzi su sa indignacijom demantovali. Celu priču dosolili su uvek spremni teoretičari zavere: Francuzima – vele oni – hvatanje Radovana Karaõića nikako ne bi prijalo jer da bi on onda ispričao kako je zapravo uradio Srebrenicu uz pomoć generala Žanvijea i Jasušija Akašija, a na bazi tajnog sporazuma; a možda i neke druge, još gore, stvari o kojima se samo nagađati može. Uverenje da su Francuzi potajno nastrojeni prosrpski i dalje je jako među nekima na Zapadu.

Prava pitanja u vezi s ovom operacijom, međutim, sasvim su druge prirode. Bilo bi zanimljivo saznati šta su o celoj toj priči mislili oficiri angažovani u njoj, za šta su šanse male: ne smatra se bez neke da je moral trupa najveća vojna tajna... Nije, naime, trebalo da misteriozni francuski oficiri u ranu zoru bude svoje fočanske jarane i tako spasavaju Radovana. Ta količina ljudstva, vozila, helikoptera i ostale tehnike ne pokreće se ni lako ni brzo, čak ni u najsavremenijim armijama. Neki izvori "Vremena" kažu da se tri dana ranije znalo da se nešto sprema – zbog pokreta trupa i tehnike. Teško da su učesnici operacije krenuli sa iskrenom verom da će Karaõića tako uhvatiti; bio je to više lov hajkanjem, pa šta natrči. A vojska svakako mora da vežba, pa zašto ne i ovako; možda nešto i ispadne iz toga... Osim toga, izgleda da su se SFOR-u već na glavu popeli političari i mediji koji insistiraju na hvatanju Karaõića i Mladića, pa je trebalo nešto učiniti.

Sa određenom izvesnošću dade se pretpostaviti da je SFOR imao izvesne indikacije da je teren oko Čelebića interesantan. Takve indikacije rezultat su obaveštajnog rada, vazdušnog i elektronskog izviđanja. Neke pojačane aktivnosti oko tog Čelebića mora da je bilo: veća učestalost radio i telefonskog saobraćaja, na primer; sumnjiva kretanja na terenu. Okolnost da su tajna skladišta oružja pronađena tako brzo (za jedno prepodne) upućuje u tom pravcu. Nešto se, dakle, dešavalo što je moglo upućivati da je Karaõić tu, ali nije nužno moralo; vredelo je provere. Uostalom, kad već tolika vojska sedi u Bosni, zašto ne bi povremeno nešto radila? Osim toga, taj kraj zanimljiv je iz više razloga: nenaseljen je i blizu je Žabljačke visoravni, za koju se veruje da je Karaõiću blizak i pouzdan teren. Isto je i sa severnom Crnom Gorom (Vasojevići), koja je naklonjena i Karaõiću i SNP-u. Nikšić, gde živi Jovanka, Radovanova majka, takođe je blizu.

Sva ova razmatranja, međutim, imaju nekog značaja jedino ako se zna za koji se oblik skrivanja odlučio Radovan Karaõić. Postoje dva pristupa skrivanju, grubo rečeno: u prostranstvu ili u kamuflaži. Na primer: čovek može da se odluči da nestane u šumi i planini; ili može da se odluči da se utopi u okolinu gde se neće videti. Ovaj drugi pristup je ono što se zove metod Edgara Alena Poa: knjiga se najbolje skriva među knjige, komad šljunka na žalu, a čovek među mnogo ljudi. Zanimljiva razrada tog metoda može se naći u knjizi (i filmu) Šest dana Kondora. U slučaju Radovana Karaõića može se očekivati kombinacija ta dva metoda. Karaõićeva karijera begunca ima svoju istoriju i razvoj: jedna je stvar štititi se jakim i brojnim obezbeđenjem koje deluje preventivno na protivnika nesklonog gubicima, a druga je štititi se sakrivanjem od protivnika koji se, izgleda, rešio da ga uhvati – pa makar platio cenu. U ovom drugom slučaju – koji je, čini se – sada nastupio, velika pratnja je samo opterećenje. Po mišljenju ljudi koji se u to razumeju, Karaõiću bi najbolje bilo da svoje obezbeđenje podeli na podjednake grupe i raspe ih po Bosni, Crnoj Gori i Srbiji sa uputstvima da se ponašaju taktički isto kao da je on s njima; nešto nalik na taktiku uličnog umetnika sa tri kutije od šibica. Tako će protivnika razvući, ali i lišiti mogućnosti da stvar obavi iz jednog udarca: ili-ili. Ako protivnik podigne jednu kutiju ispod koje nema ničega, Karaõićevo obezbeđenje biće u prednosti izvukavši zaključke iz načina i okolnosti tog pokušaja. Dosadašnja taktika skretanja pažnje i bacanja mamaca bila je uspešna: puštanje dezinformacija uvek zamara i frustrira protivnika.

Može se takođe pretpostaviti i da je NATO svega toga svestan. Operacije kao ova oko Čelebića dižu tenziju i nameću matricu ponašanja: ako su sada tako uradili, verovatno će i ubuduće tako raditi. Može se osnovano pretpostaviti da će se ova igra zakomplikovati uzajamnim podvalama, lažnim tragovima i diverzijama. Elementarna logika, međutim, kaže da ovakve operacije, kao ova oko Čelebića, nemaju velike šanse za uspeh iz jednostavnog razloga: suviše učesnika, nezgrapnost i sporost. Ono čega bi Radovan Karaõić trebalo da se plaši je nešto drugo: manji timovi najsposobnijih i najupornijih stručnjaka koji bi po obaveštajnim podacima radili iz potpune tajnosti i kamuflaže, noću i tiho, sve dok se ne uvere da je cilj pravi i da mogu vatrom da pribiju obezbeđenje za zemlju dok ne stigne pojačanje helikopterskim desantom većih razmera.


 

Biografija: Radovan Karadžić haški optuženik

Biografija: Radovan Karadžić haški optuženik

Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića, u "čuvenoj hajdučkoj i guslarskoj porodici", u kojoj se napajao kosovskim mitom kao "idealnim modelom za praktičan život i ponašanje". Otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač, i guslar, svirao na dvojnicama i tiple. Karadžići su poreklom sa Kosova, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Po nacionalnosti je Srbin pravoslavac, slavi Svetog Arhangela Mihaila. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao u Sarajevo i upisao medicinsku školu, pa medicinski fakultet (specijalizovao je neuropsihijatriju) u Sarajevu. Deo školovanja proveo i u SAD. Radio u državnoj bolnici u Sarajevu. Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić, imaju Sonju i Sašu. Pisao je pesme (1966. napisao prvu knjigu).

Godine 1987. proveo je 11 meseci u zatvoru, optužen je zbog pronevere, ali je iz zatvora pušten kao nevino osumnjičen jer nije dokazano da je državnim novcem pravio vikendicu na Palama. Smatraju ga izuzetno strpljivim i staloženim, slatkorečiv je i vešt pregovarač.

Latio se politike godine 1989. kada je izabran za predsednika SDS-a jer to viđeniji nisu hteli. Pre rata psihijatar (stručnjak za depresije), u vreme rata vođa bosanskih Srba, predsednik Republike Srpske od 12. maja 1992. godine do 30. juna 1996. godine, kada je pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice i predsednika Srbije Slobodana Miloševića demisionirao i predsednička ovlašćenja preneo na potpredsednicu RS Biljanu Plavšić.

Prema haškoj optužnici odgovoran je za to što su "između aprila 1992. i jula 1995, snage Vojske RS napadale gradove i sela Bosne i Hercegovine, pljačkajući, uništavajući ili razarajući muslimanske ili katoličke vjerske objekte, te muslimanske i hrvatske domove i poslovne objekte, za to što su tokom rata bosanski Muslimani i Hrvati prikupljani i internirani u zatočeničke logore (Omarska, Keraterm, Trnopolje).

Posle rata sve se okrenulo protiv njega. Postao je balast koga bi se svi najradije odrekli. Protiv njega je 24. jula 1995. godine podignuta optužnica Haškog tribunala i sada ga traže lovci na ucenjene glave. Na kraju 2001. godine, njegova glava je prema američkoj poternici vredela pet miliona dolara.

Do sada su čuvari novog svetskog poretka pokušavali desetak puta da uhvate Radovana Karadžića. Jednom su mu nudili da se preda, pod uslovima koje sam postavi.

Radovan Karadžić je, otkako se poslednji put pojavio u javnosti 19. jula 1996, prema raznim medijima, viđan: pred specijalnim bunkerom u Han Pijesku, u Beogradu, u Crnoj Gori kod familije, u srpskim manastirima na Svetoj gori, u Grčkoj, Rusiji, Češkoj... Jedino ga nisu videli u Hagu.

Dokumentacioni centar "Vreme"


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net