Uspešna konverzija >

Izronile milijarde

Kako uložiti 1200 miliona nemačkih maraka nove devizne štednje (sada se ona može izraziti u vrednosti od oko 615 miliona eura) da bi se bar "zaradile" obećane kamate i kako veći deo od oko 3,6 milijardi nemačkih maraka, to jest oko 1850 miliona eura – koji ovde i dalje kruže u gotovini – privući u banke i institucionalizovane finansijske kanale

Vest iz Narodne banke Jugoslavije da je do 21. februara ove godine već oko 4,8 milijardi nemačkih maraka na teritoriji Srbije zamenjeno za novu evropsku valutu euro ili za švajcarske franke i američke dolare predstavlja svojevrsno iznena?enje jer su prethodne procene o iznosu deviza koje osiromašeno gra?anstvo drži "u slamaricama" u većini slučajeva bile skromnije. Istina, Bundes banka je već ranije iznela procenu da je ovde u opticaju čak devet milijardi nemačkih maraka, ali se smatralo da nemački stručnjaci pri tom ne vode dovoljno računa o ovdašnjoj "političkoj topografiji", te da su u taj iznos veravatno ubacili i kosovske i crnogorske marke, s kojima jugoslovenska centralna banka, me?utim, realno nema kontakt. Uzgred, prema vestima iz Crne Gore, u kojoj je prvo marka, a potom euro zvanična domicilna valuta, tamo je zamenjeno oko 260 miliona maraka za oko 125 miliona eura. Sve u svemu, s obzirom na nemačke procene i na okolnost da će zamena starih evropskih valuta trajati do kraja maja, neki posmatrači smatraju da će ukupna konverzija u SRJ na kraju doseći oko šest milijardi nemačkih maraka. Pošto će oko četvrtina te sume neko vreme boraviti na računima poslovnih banaka, kao glavno, postavlja se pitanje – kako "okrenuti" te pare?

USLOVI I TEMPO: Pre no što pokušamo odgovoriti na to pitanje da pogledamo nešto detaljnije okolnosti i podatke o razlozima uspeha konverzije, strukturi te novčane mase i dinamici njene zamene. Prvo treba odati priznanje pragmatičnom i spretnom rukovodstvu Narodne banke Jugoslavije sa guvernerom Mla?anom Dinkićem na čelu, koje je, pre svega, odlučilo da se okane pretencioznog i glupog pokušaja da se zamena novčanih rezervi stanovništva iskoristi za istraživanje njihovog porekla – što bi verovatno više od polovine strane efektive na našoj teritoriji "odbilo" od domicilnih banaka, a od konverzije napravilo nepotrebnu društvenu dramu, s mnogo puta vi?enim "praznim ishodom". Zatim, stiče se utisak da je NBJ precizno odvagnula i proviziju za zamenu gotovine za gotovinu (0,9 odsto) i uslove i kamate na one iznose deviza koje se konvertuju pa ostavljaju na pretežno kratkoročnu štednju (godišnja kamata do pet odsto) – što je sve zajedno nešto povoljnije od pravila iz državnog okruženja, ali ne toliko da bi se pokrenule šire špekulacije i novac iz inostranstva privukao na "pranje". Uostalom, sumnju da se ovde "peru" značajniji iznosi "vrućeg novca" iz inostranstva otklanja najviše okolnost da naše banke ne mogu obavljati sa inostanstvom kapitalne transfere – što automatski odbija mafijaška ulaganja. Nije zapažena ni povećana konverzija u pograničnim krajevima – što tako?e upućuje na zaključak da su jugoslovenski uslovi zamene dobro odmereni.

Kad se pogleda dinamika konverzije, vidimo da je do 31. decembra prošle godine nova devizna štednja za samo pola godine porasla sa oko 60 na 680 miliona nemačkih maraka i da je u gotovinskom obliku u švajcarske franke i američke dolare dotle konvertovano još oko 680 miliona nemačkih maraka. Dakle, može se reći da je već tokom prošle godine konverzija dosegla oko 1350 miliona nemačkih maraka. Samo u januaru, mesecu koji u Srbiji gotovo da sadrži više neradnih nego radnih dana i koji je ovoga puta bio praćen i zatvaranjem mreže četiri velike bankrotirane državne banke, u gotovinskom obliku je zamenjeno 1350 miliona nemačkih maraka. Pri tom treba uočiti da je u tom mesecu devizna štednja porasla za dodatnih 270 miliona nemačkih maraka (za dolare i švajcarce zamenjeno je oko 100 miliona nemačkih maraka). Dakle, već do 31. januara zamenjeno je ukupno 3110 miliona nemačkih maraka. U februaru je konverzija nastavljena sličnim tempom, pa 21. februara imamo sledeće stanje: gotovinska zamena za euro ukupno 2830 miliona maraka, nova devizna štednja 1200 miliona nemačkih maraka i zamena za dolare i švajcarske franke 820 miliona nemačkih maraka. Sve ukupno – preko 4,8 milijardi nemačkih maraka.

Iz tekućih saopštenja Narodne banke Jugoslavije valja zapaziti još nekoliko "detalja". Prvo, da su "pravna lica" zamenila samo 57 miliona nemačkih maraka, a sve ostalo pojedinci. To sugeriše zaključak da domaće firme nisu u zemlju vratile značajnije iznose svojih "deviznih rezervi" koje drže na inostranim računima. Podatak da je oko 30 odsto deviza povereno našim malobrojnim bankama koje su deo stranih bankarskih sistema može se različito ocenjivati. Dežurne finansijske patriote to mogu shvatiti kao "nacionalnu opasnost", a večiti optimisti mogu slaviti činjenicu da je čak 70 odsto deviza povereno domaćim bankama uprkos ranijem temeljnom "kaljanju" njihovog ugleda u vreme Miloševića i onih pre njega. Značajnu, ali ne i neku nadnaravnu ulogu u konverziji odigrala je i tek osnovana Nacionalna štedionica, koja je za samo nekoliko sedmica postojanja, s još nerazvijenom mrežom poslovnica, zamenila 75 miliona nemačkih maraka (kako se tu isplatilo ulaganje u osnivački kapital manje od 10 miliona maraka).

A ŠTA SAD: Ako sada ostavimo po strani sve mnogobrojne pozitivne političko-ekonomsko-psihološke efekte ove konverzije koju je ovoga puta, da ponovimo, spretno izvela Narodna banka Jugoslavije (setimo se samo nekadašnjeg haosa koji je uvek vladao prilikom zamene nekih starih za neke nove dinare) – da vidimo šta dalje? Tu su dva veoma povezana problema – kako uložiti spomenutih 1200 miliona nemačkih maraka nove devizne štednje (sada se ona može izraziti u vrednosti od oko 615 miliona eura) da bi se bar "zaradile" obećane kamate i kako veći deo od oko 3,6 milijardi nemačkih maraka, to jest oko 1850 miliona eura – koji ovde i dalje kruže u gotovinskom obliku – privući u banke i institucionalizovane finansijske kanale.

Dr Stanko Radmilović, osnivač novosadskog Financinga, kaže da i ovaj slučaj pokazuje kako nije dobro kad se tranzicione reforme izvode na parče, sporo i jedna posle druge, a ne istovremeno, pa sada imamo problem što nešto brže i nešto više transformisan bankarski sektor, kolokvijalno rečeno, nema s kim da radi u realnom sektoru privrede, te nije dovoljno pravno obezbe?en u mogućim poslovima. Krajnje uprošćeno, ovaj problem se može izraziti pitanjem – kako poslovati s poverenim novcem u zemlji u kojoj se izme?u 30 i 40 odsto potraživanja već desetak godina ne može naplatiti. I kako održati stabilnost banaka i finansijskog sistema u zemlji u kojoj se već dvadeset godina učešće gotovog novca u novčanoj masi kreće izme?u 25 i 50 odsto?

Posle egzemplarnog sloma velikih državnih banaka, naše poslovne banke (njihov menadžment i personal) sada prvi put postaju stvarno profitne novčane ustanove koje treba da se izbore za zaradu pa je otuda razumljivo što "dumaju" šta da učine s poverenim deviznim novcem u zemlji u kojoj još vegetira oko 7000 preduzeća u "društvenoj svojini", a pod kontrolom ove ili one političke partije iz DOS-a, i u državi u kojoj proizvodnja beznadežno stagnira, a kupovna moć stanovništva napreduje puževim korakom. U takvoj situaciji, hajde da malo "karikiramo", možda bi najsigurnije bilo da naše banke deviznu štednju ulože, na primer, u nemačke obveznice na pet godina koje godišnje donose prinos od četiri odsto, a svakog trenutka se mogu prodati, uglavnom po nominalnoj ceni. Ili, da te pare povere nekom od austrijskih investicionih fondova koji odbacuju godišnji prinos od pet odsto, itd. No, čak i ako bi guverner dozvolio takav "izvoz kapitala" iz Srbije, to bi bilo apsurdno – da zemlja koja vapi za ulaganjima, zbog sigurnosti štediša ne sme da ulaže na sopstvenoj teritoriji.

Iz Narodne banke Jugoslavije i Vlade Srbije, istina, stižu najave da će se i kod nas stvoriti uslovi za, bar, hipotekarno obezbe?enje finansijskih plasmana na nekretninama. Ipak, treba upozoriti da i hipotekarni sistem ima svoja ograničenja. Setimo se samo u kakvu je katastrofalnu krizu pre nekoliko godina upala nemačka Hipoferajn banka koja je veoma mnogo ulagala u revitalizaciju stambenog i poslovnog prostora na nekadašnjoj teritoriji DDR. Naime, mnogi su uzeli takve (inače, iz političkih razloga) beneficirane kredite, ali se ispostavilo da za tako obnovljene nekretnine nema dovoljno zainteresovanih zakupaca, pa su vlasnici stanova i kuća, inače dužnici kredita – zakasnili. Hipoferajn je aktivirala hipoteke, na tržištu nekretnina ogromno se uvećala ponuda, cene su pale na niske grane i nisu pokrivale obaveze. Sve se moglo srušiti, pa je bavarska vlada morala da interveniše sa nekoliko milijardi – da bi spasla banku. No, ovde Vlada nema taj novac.

Sve u svemu, dok srpska policija, srpski sudovi i srpski zakonodavci ne obezbede potpunu zaštitu privredi i poslovima, ne samo preko "uozbiljavanja" hipotekarnog obezbe?enja nego na svakoj tački ugovora, nema ništa od ekonomskog pogresa. Izme?u ostalog, i zato je važno da nam premijer ne govori kako nema snage da uhapsi nekog krupnog haškog pacijenta i da se plaši gra?anskog rata. Tamo gde država nema snage da hapsi, uteruje dugove i pleni imovinu nemoćnih ili osionih dužnika – nema posla.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net