Slučaj Delimustafić >

Ko je ko

Od priče koja je danima privlačila pažnju medija s prostora bivše SFRJ, ostalo je još pokoje retko prisećanje na nekadašnje i trenutne Delimustafićeve poslove, a isplivala su i javnosti do sada ne toliko poznata imena. Najinteresantniji su izgleda bili Zoran Janjušević, Momčilo Mandić i Zoran Drakulić

Novinarskim jezikom rečeno, afera Delimustafić je mrtva. Bar za sada. Započeta hapšenjem bivšeg ministra unutrašnjih poslova BiH, nastavljena objavljivanjem različitih spiskova "uglednih ljudi" s kojima se Alija Delimustafić video ili viđao u Beogradu, a finalizovana već uobičajenim prebacivanjem lopte između DS-a i DSS-a, izgubila je na značaju čim je ustanovljeno da, kao ni mnoge druge do sada, neće ništa bitnije izmeniti u odnosima unutar vladajuće koalicije. Dalja sudbina samog Delimustafića za sada nije poznata – iako je prošlo već nekoliko sedmica od hapšenja, niko od nadležnih još nije jasno odgovorio na pitanje da li će bivšem ministru biti suđeno u Jugoslaviji ili će biti izručen Bosni i Hercegovini. U svakom slučaju, od priče koja je danima privlačila pažnju medija s prostora bivše SFRJ, ostalo je još pokoje retko prisećanje na nekadašnje i trenutne Delimustafićeve poslove, a isplivala su i javnosti do sada ne toliko poznata imena. Za ovdašnje političke i medijske krugove najinteresantniji su izgleda bili Zoran Janjušević, Momčilo Mandić i Zoran Drakulić.

KO JE S KIM: Jedina konkretna informacija za koju su se brže-bolje uhvatili i političari i mediji ticala se preduzeća Astro tehnolodži čiji je direktor Borislav Radosavljević uhapšen s Delimustafićem. U tom kontekstu, prvo se pojavilo ime Zorana Drakulića – u saopštenju Demokratske stranke od 27. januara navodi se da je "već dokazano" da je Alija Delimustafić "radio u prostorijama koje mu je iznajmio istaknuti član DSS-a i finansijer te stranke Zoran Drakulić". Demanti koji medijima upućuje Drakulić u priču će uvesti ime Zorana Janjuševića: "Kako se još jednom ‘potvrđuje’ prethodno lansirana, pa demantovana informacija o mojoj navodnoj vezi s preduzećem Astro tehnolodži, čije prostorije je pretresla policija, još jednom izjavljujem da one nisu u mojoj svojini. Uz ovaj demanti prilažem fakturu o zakupu navedenog poslovnog prostora koje je preduzeću Astro tehnolodži 28. januara 2002. godine izdao stečajni upravnik zakupodavca – Brodogradilišta, Beograd Zoran Janjušević. Nadam se da će gospodin Janjušević, koji je istovremeno savetnik predsednika Vlade Republike Srbije i član Saveta za državnu bezbednost, pomoći da navedeni savet, vlada, Demokratska stranka i javnost saznaju istinu." Treće ime na top-listi najzanimljivijih, ime Momčila Mandića, prvi je pomenuo ministar policije Dušan Mihajlović: ministar je ustvrdio kako je nekadašnji Delimustafićev pomoćnik, pomenuti Mandić, jedan od finansijera DSS-a. Svako potonje pominjanje ova tri imena osvetliće donekle biografije Janjuševića, Drakulića i Mandića, ali će i dalje ostati nejasno kakva je njihova međusobna veza i da li su zaista nedavno imali bilo kakav kontakt s Delimustafićem. Jedino što je postalo očigledno jeste ko je od njih "čovek DS-a", a ko "čovek DSS-a".

U sredu 30. januara, Vojislav Koštunica izjavljuje kako se u "krugovima bliskim Vladi Srbije nalaze ljudi koji su na početku rata u BiH bili podređeni Delimustafiću", navodeći pri tom i Janjuševića, nekad navodno zaposlenog u MUP-u BiH. Janjušević tu tvrdnju sledećeg dana demantuje ističući da je od 20. jula 1992. do 31. marta 1993. bio zaposlen u MUP-u Republike Srpske, i to kao operativni radnik Službe za nacionalnu bezbednost. Osim toga, on je naveo da Borislava Radosavljevića ne poznaje i da je ugovor o zakupu potpisao kao stečajni upravnik brodogradilišta, bez susreta s rukovodstvom firme Astro tehnolodži. Uz činjenicu da je savetnik Zorana Đinđića i član novoformiranog saveta, ovo Janjuševićevo dopisivanje s predsednikom SRJ i čelnikom DSS-a jasno je pokazalo na čijoj je strani.

Što se tiče Zorana Drakulića, njegova bliskost s jednom ili drugom partijom tokom afere Delimustafić nije detaljnije razmatrana, ali čak i bez dodatnih spekulacija, bilo je dovoljno malo se vratiti u prošlost. U oktobru 2001. DSS odbija predlog DOS-a da se za generalnog direktora NIS-a imenuje Dimitrije Vukčević, a istovremeno Drakulić ne prihvata ponudu da bude predsednik Upravnog odbora te kompanije – DSS navodi da Vukčević "nije podoban za obavljanje dužnosti direktora" i "da nikada nije radio u naftnoj privredi", dok Drakulić nastupa s praktično istim obrazloženjem ističući da ne može da prihvati kandidaturu za predsednika UO dok "...se za generalnog direktora NIS-a predlaže lice koje nema elementarne spoznaje o poslovanju naftne privrede". Izvori bliski vrhu DSS-a priznaju Drakulićevu bliskost s ovom strankom, ali istovremeno ističu da je "Drakulić poznat kao čovek koji je finansirao mnoge antimiloševićevske projekte".

Na direktno pitanje "Blica" ima li dokaze o finansijskoj vezi između Momčila Mandića i DSS-a, Dušan Mihajlović je nekoliko dana posle prvih optužbi na tu temu, odgovorio konstatacijom da Mandić očigledno plaća i novinare: "Kad mi kažete koliko ste vi dobili, odgovoriću vam na vaše pitanje". Izvor "Vremena" iz drugog tabora, DSS-a, tvrdi da Mandića nikada nije upoznao, ali da je moguće da je on jedan od donatora ove stranke, dok upućeni krugovi u Banjaluci kažu da je opštepoznata činjenica da je Mandić "finansirao SDS, pa verovatno i DSS, kao stranku blisku SDS-u".

KO JE KO: Za razliku od ostalih aktera ove priče, Zoran Janjušević se ovih dana nijednom nije pojavio u rubrici tipa "Lik i delo" verovatno zbog toga što su podaci o njemu najkontradiktorniji. Prema tvrdnjama s jedne strane, osim što je bio angažovan pri MUP-u BiH (a samim tim bio i u nekoj vezi s Delimustafićem), Janjušević je svojevremeno bio umešan u "promet tehnologijom za prisluškivanje". Isti izvor navodi da se o njemu "dosta zna, ali da još nije trenutak za objavljivanje tih informacija". Osim DSS-a, takve tvrdnje ne iznosi niko drugi. Izvori iz Banjaluke potvrđuju da je Janjušević bio pripadnik MUP-a Republike Srpske, "i to ne neka krupna riba", dok je predsednik Stranke srpskog jedinstva podsetio javnost da je "Janjušević bio ranjavan za vreme rata u BiH, kao i da je dobio odlikovanje od MUP-a RS". Na srbijanskoj sceni, Janjušević se prvi put pojavljuje u martu 2001. kao opunomoćnik Zorana Đinđića za "snimanje stanja" u Brodogradilištu "Beograd". U to doba, u Privrednom sudu je otvoren stečajni postupak za brodogradilište zbog duga procenjenog na preko 11 miliona nemačkih maraka prema poveriocima i još dva i po miliona prema Trust banci kao garantu. Posle toga, brodogradilište se ne pominje, a za sada je nemoguće saznati u kojoj je fazi stečajni postupak. U međuvremenu, Janjušević je počeo da figurira kao savetnik Zorana Đinđića – prema tvrdnjama iz DS-a zadužen je za privredu, a prema tvrdnjama iz DSS-a za državnu bezbednost. Ukoliko se u obzir uzme njegova policijska i privredna delatnost, obe teze na prvi pogled izgledaju potpuno logično. Međutim, ako se ima u vidu Janjuševićev trenutni angažman u Savetu za bezbednost, s jedne strane, postavlja se pitanje zašto je neko zadužen za privredu (i Brodogradilište, pride) sada zadužen za bezbednost, a, s druge, zašto je baš bivši policajac angažovan u privredi.

Zoran Drakulić poznat je najpre kao finansijski direktor Jugoaraba, dela holdinga Geneks koji je poslovao s bliskoistočnim zemljama. Prema tvrdnjama hrvatskih medija, Drakulić je u ime ove firme s kazahstanskom vladom sklopio ugovor o eksploataciji dragog kamenja vredan milijardu dolara, dok se u ovdašnjima često ističe kako je upravo on kupio prve boinge za Geneks. O Drakulićevom poslovnom umeću dovoljno govori i podatak da je, dok su neki tek pakovali kofere za Kipar, on tamo već stvorio svoju kompaniju YU point s ispostavama od Londona do Kine. Kao jednog od najuspešnijih srpskih privrednika, Evropska unija ga je bez dodatne provere automatski stavila na spisak ljudi bliskih Miloševićevom režimu kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU-a – nesporazum je brzo izglađen, a Drakulić je do kraja održao svoje obećanje da "njegova noga neće u Srbiju sve dok je Slobodan na Dedinju". Koliko god bila zanimljiva, biografija Zorana Drakulića na prvi pogled zaista ne ostavlja mnogo prostora za spekulacije o njegovoj navodnoj vezi s Alijom Delimustafićem. Zašto je Demokratska stranka baš u ovoj aferi "potegla" njegovo ime, ostaje nepoznato – u DS-u za sada ne žele da kažu ništa više od onoga što je već saopšteno javnosti.

U međustranačkim rovarenjima po prljavom vešu, izgleda da je jedino Dušan Mihajlović (koliko god neargumentovano to bilo) našao pravu metu: sudeći po biografiji Momčila Mandića, njegova umešanost u bilo šta automatski može da asocira na nešto mutno i nejasno. Zvanično, Mandić je do sada uspeo da bude: sudija Osnovnog suda u Sarajevu, pomoćnik Alije Delimustafića, ministar za pravosuđe i upravu u Vladi RS od maja 1992. do januara 1993, šef Biroa Vlade RS u Beogradu, direktor Privredne banke Sarajevo takođe u Beogradu, šef komisije RS za odnose s Unproforom i, konačno, direktor (neki kažu i vlasnik) Rukometnog kluba "Partizan". Šta je radio na svim tim funkcijama, za sada se zna samo nezvanično.

Kao pomoćnik Alije Delimustafića, Momčilo Mandić je navodno proneverio preko 150 hiljada maraka (u dinarskoj protivvrednosti) iz kase MUP-a, da bi se taj broj denominacijom sveo na neverovatnu i nepunu jednu nemačku marku! Banjalučki "Ekstra magazin" objavio je 1998. godine tekst u kome se kaže kako je Mandić početkom rata u Bosni bio jedan od glavnih organizatora pražnjenja magacina s robnim rezervama u Lukavici: prema tvrdnjama tog magazina, vrednost iznete robe bila je više desetina miliona dolara, a pored Mandića, u "pražnjenju" je, između ostalih, učestvovao i Momčilo Krajišnik. Isti izvor navodi da je nekoliko dana pre izbijanja rata u Sarajevo iz Topčidera dovezeno 27 hiljada saobraćajnih i vozačkih dozvola, ličnih karata i pasoša, i da je celu pošiljku Mandić sa svojom ekipom prodavao tražeći 1200-1500 nemačkih maraka za saobraćajnu i 250-300 maraka za vozačku dozvolu. U beogradskom Birou Vlade RS Mandić nije ostao poimence upamćen, ali se često pominje da se to telo bavilo "svim i svačim", od uvoza nafte u RS, preko prodaje pasoša za hiljadu maraka, do mahinacija s humanitarnom pomoći. U međuvremenu, Mandić je bio rad da se umeša u sukobe u MUP-u RS, da pritekne u pomoć kada je trebalo sprečiti širenje uticaja Biljane Plavšić u policiji ili kada je trebalo asistirati Jovici Stanišiću u različitim prekodrinskim poslovima. Pored svega toga, Mandić se pominje i kao vlasnik kontroverznog banjalučkog magazina "Prst", kao i trećine Enjubovog stambeno-poslovnog kompleksa na Novom Beogradu. Iako je na optužbe ministra Mihajlovića odgovorio tvrdnjom kako je sam ministar onomad tražio od njega kredit za svoju Lutru izbegavši pri tom da detaljnije komentariše svoju povezanost s Delimustafićem, Mandićeva priča mogla bi biti zanimljiva za dalje rasplitanje afere oko bivšeg bosanskog ministra.

Čini se, međutim, da to rasplitanje više nikome nije ni važno. Uprkos pokušaju obeju strana da izmene situaciju, posle interdosovske rafalne paljbe (uz upotrebu "informacija koje su poznate, ali će biti dokazane kasnije"), situacija na relaciji DS – DSS i dalje je nerešena. Do neke sledeće afere, kada će isplivati neka nova misteriozna imena, otkriven još poneki problematični finansijer ili obznanjeno ko sve slobodno šeta Beogradom. Kako stvari sada stoje, na taj trenutak ipak nećemo čekati tako dugo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net