Intervju - Goran Novaković, ministar energetike >

Visokog napona

"Niko neće doći da gradi novu elektranu ako postoji opasnost da se vlasti domogne neka nova populistička vlada koja će građanima kilovat struje ponovo prodavati za 0,9 centi"

"Odgovaraće svi koji su doprineli pometnji sa decembarskim računima za struju. Razgovarao sam i sa generalnim direktorom Elektroprivrede Srbije Gerićem a na Upravnom odboru EPS-a zaključeno je da će odgovarati pojedinci u Elektrodistribuciji Beograd i u svim drugim distribucijama gde se ovo sa računima dogodilo." Ovo su reči Slobodana Lalovića, sekretara Komisije za ispitivanje finansijskih zloupotreba. Komisija se oglasila u četvrtak 31. januara nešto drugačijim povodom od onog zbog koga je osnovana. Pošto je 600.000 vlasnika strujomera u Beogradu dobilo decembarske račune za struju, ispostavilo se da 16.800 računa ima grešku za koju se nije znalo da li je nastala slučajno ili je rezultat "podle i svesne" namere.

Koliki su značaj imale reči sekretara Lalovića videlo se par sati kasnije istog dana: dvojica službenika računskog centra Elektrodistribucije Beograd odmah su suspendovani, a još dvojica stavljeni su "na led" i protiv njih poveden je nekakav istražni postupak.

Bio je to epilog instant afere koja je izazvala priličnu frku u jednom delu srpskog građanstva čija je namera bila da se i ove zime ogreje na struju i da ne plati račun, a tom mentalitetu pod uticajem demagoškog uslovnog refleksa nakratko je podlegla i Vlada Srbije. Iz Elektroprivrede Srbije, ali i Ministarstva energetike stigli su trezveni signali da jednoj reformskoj vladi (kakva je Đinđićeva) ne pristaje da čini ustupke onima koji se neracionalno ponašaju – mnogo troše, a malo plaćaju. Pogotovo što su takvi poznati od ranije: Dragojlo Bažalac, direktor Direkcije za distribuciju u srpskoj elektroprivrednoj kompaniji, saopštio je da 303.000 domaćinstava u Srbiji duguje 2,3 milijarde dinara za struju koju su potrošili do 31. maja prošle godine. Takvima je Elektroprivreda Srbije u 2001. godini dva puta nudila da im deo duga otpiše, a ostalo da otplate na 12 rata. Niko nije hteo da plati čak ni umanjen dug. Elektroprivreda Srbije pokušaće ponovo, sada nudi oprost 35 odsto potraživanja, ukoliko dužnici jednokratno uplate preostalih 65 odsto duga.

Goran Novaković, srpski ministar energetike i rudarstva, kaže da je u neku ruku srećan što ga napadaju zbog visokih decembarskih računa, jer se u tom slučaju pošlo od osnovne pretpostavke da treba platiti robu, odnosno struju, koje je bilo i ima je i dalje. "Ljudi sada tu činjenicu da ima struje uzimaju zdravo za gotovo, kao to je normalna stvar. A kad smo startovali pre godinu dana, sve je bilo u potpunom haosu, prošle godine imali smo 55 dana restrikcija uz toplu zimu. A onda su ljudi iz EPS-a letos bukvalno učinili herojsko delo sa remontom termoelektrana", kaže Novaković.

"VREME": Sa koliko novca su urađeni remonti?

GORAN NOVAKOVIĆ: Sa minimalnim novcem, na kraju je to bilo dve milijarde dinara a rezultat je sjajan. Ali, ne zaboravite da deset godina nije ništa rađeno.

Mi smo u decembru 2001. imali 35 odsto veću proizvodnju struje nego u istom mesecu godinu dana ranije. Naše termoelektrane mogu da proizvedu 90 miliona kilovat-sati dnevno i mi smo pred zimu sve uradili da one rade punim kapacitetom. Onog dana kad je potrošnja bila 150 miliona kilovat-sati, mi smo ovde u Ministarstvu radili 20 sati, u četiri sata ujutru otišao sam odavde kući. Taj dan proizveli smo sve što smo mogli, sve što imamo radilo je i bilo na mreži, sve što smo mogli da kupimo u okruženju kupili smo, da sam imao kofer pun novca ne bih mogao više da kupim jer nije bilo za prodaju, zvali smo Crnogorce da malo "smanje gas", spustili smo sve fabrike na minimum, apelovali smo na građane... uradili smo sve što smo mogli. I sistem je izdržao, ali je bio blizu raspada. Da nije bilo tarifnog sistema, Elektroprivreda Srbije tog dana bukvalno bi se raspala jer bi potrošnja porasla na 165 miliona. Da bismo vratili sistem na mrežu, trebalo bi nam tri dana sa potpuno komandnom ekonomijom u kojoj bi neko građanima morao da diktira: "na Dorćolu smete da upalite dve sijalice, ali još ne smete da uključite peći, u Nišu možete da upalite peći, ali ne i bojlere..." Ko ima malo dete u kući a napolju je minus 15 naravno da ne bi slušao savete iz Ministarstva, nego bi uključio sve što ima i onda bi ceo sistem padao i padao... i ne bi se povratio tri do sedam dana. Bila bi to potpuna katastrofa u Srbiji sa restrikcijama po 20 sati.

Ništa od te katastrofe nije se desilo jer smo dobro uradili remonte i kupili struju u inostranstvu. Kažu mi kupite struju, ja pitam da li imamo novac, oni kažu majstore, ti se snađi. Tako sam kupovao struju bez novca, na kredit, na obećanje, uzmem nešto para od Amerikanaca, napravimo neki fond, ubaci u njega nešto Evropska unija, molimo Japance da i oni nešto daju... Dakle, sve je urađeno što je moglo da se uradi, sve smo platili do žute banke a jedini cilj je bio da imamo struje. To smo ispunili, a to niko ne primećuje, svi se ponašaju u stilu "pa šta, sad ima struje, kakvo je to čudo". Pa jeste čudo za Srbiju zato što je Srbija sada na nivou bruto nacionalnog dohotka po stanovniku iz 1965. godine. Sećam se da je te 1965. po ulicama Beograda bilo najviše fića i da smo se okupljali kod komšije koji je imao novca da kupi televizor. Dakle, ako smo na nivou 1965, mi smo afrička zemlja i nije realno da trošimo ovoliko struje. Ali, naša očekivanja i nivo obrazovanja su na nivou srednje razvijene centralnoevropske zemlje.

Hoću da kažem da nije normalno da imamo struju u ovakvoj situaciji u kakvoj se sada nalazi Srbija kad je reč o novcu, normalno bi bilo da imamo restrikcije po 10 sati. Znači, mi smo ipak odradili neki valjan posao i to bi građani trebalo da znaju. A posle toga može da ide psovanje za velike decembarske račune.

Građani vide samo ono što je loše po njih.

Mi smo od proleća govorili ljudima da će struja poskupeti, da će biti visoki računi i da se svako ko može preorijentiše na neki drugi vid grejanja. Znam da onaj ko živi u centru Beograda nema mnogo alternativa i mora da se greje na struju. Mi smo pričali, ali nas niko nije slušao. I onda je došao decembar, najhladniji decembar u poslednjih 48 godina. Prirodno je da je proizvedeno maksimalno moguće, građani su mnogo potrošili i na kraju je došao račun. Sad postoji problem što neki od tih ljudi koji su trošili struju nemaju grešku u visokom računu, ali ne mogu da ga plate. Mi kao država možemo da ih podsetimo da smo ih upozoravali da će račun da bude veliki, a oni odgovaraju da nisu mogli u roku od šest meseci da se prebace na alternativni način grejanja. Ti ljudi su u pravu, oni nisu imali alternativu a nisu imali ni 50.000 dinara platu i sada imaju problem. Naši računi, ako se grejete na struju, jesu veliki u odnosu na naše plate, ali su potpuno realni kad pogledate okruženje. Znate, ako je meni plata dve hiljade maraka i stigne mi račun za struju 200 maraka, to jeste veliki račun, ja malo gunđam ali platim. Ako supruga i ja imamo platu 600 maraka, a platim 200 za struju, onda mogu da preživim mada mi taj račun bitno smanjuje komfor. Ako mi je plata 300 maraka, supruga ne radi i imamo dvoje dece, mi ne možemo da platimo 200 maraka račun za struju. Koja mi je opcija: da platim struju a da mi deca ne jedu? Pa ja ne bih platio račun za struju. Takvim ljudima moramo da pomognemo.

Poenta oko poskupljenja je u tome što je cena struje rasla brže od naših zarada. Ali, sad u igru ulazi Svetska banka koja kaže – evo vam zajam, ali morate prvo da mi pokažete da je struja dovoljno poskupela a vi ćete na osnovu tog zajma da radite remonte elektrana u kojima će učestvovati vaše firme i vaši radnici koji će na taj način obezbediti i veće nadnice, pa će moći da plate i veće račune za struju.

Nažalost, u proteklih godinu dana plate nisu mnogo porasle a računi za struju su porasli. Tu je problem, ovo je klasična prva godina tranzicije. Ako gledamo cenu u odnosu na naše prihode – struja je skupa. Ali, proizvodnja struje svuda košta manje-više isto. Mi smo računali da kad bismo otpustili polovinu ljudi iz EPS-a, to ne bi imalo gotovo nikakvog efekta na finansijsko stanje te kompanije.

Znači li to da je problem EPS-a zapravo problem niskog standarda građana Srbije?

U suštini se svodi na to. Možemo da napravimo poređenje cene struje i benzina. Benzin je u poslednjih trideset godina uglavnom imao tržišnu cenu. Država je u vreme Miloševićevog režima izabrala da plaća razliku između proizvođačke cene struje od tri centa i potrošačke cene od 0,9 centi. Kao rezultat takve ekonomije dobili smo to da se čitav narod grejao na struju i da je uništen EPS. Narod je navikavan da razmišlja u stilu "dala mi je država jeftinu struju", ali nije tako jer je struja roba kao i svaka druga. Pa kad odete kolima na pumpu i kupite benzin, morate odmah da platite.

Povodom aktuelizovanih rasprava na temu stanja u Elektroprivredi Srbije, premijer Zoran Đinđić nazvao je tu državnu kompaniju grobarom srpske privrede. Njeni ukupni gubici premašuju 2,5 milijarde dolara a ukupne obaveze u ovoj godini, bez isplate zarada radnicima, dostižu 961 milion dolara. U EPS-u tvrde da od prodaje struje i uglja kompanija može da zaradi 568 miliona dolara.

To što zimus ima struje još ne znači da je Elektroprivreda konačno stala na noge. Šta je sledeći korak?

Citiraću premijera jer je to suština: "EPS treba da remontuje samog sebe." To zapravo znači restrukturiranje. Ima u tom poslu nekih stvari oko kojih ne treba mnogo lupati glavu. EPS ima podzemne rudnike uglja, a nema nikakve racionalne osnove da oni ostanu u EPS-u jer nisu tehnološka celina. U tim rudnicima je zaposleno 5500 hiljada radnika. Ideja je da rudnike sa podzemnom eksploatacijom odvojimo od EPS-a i svaki pojedinačno da vidi da li može da opstane na tržištu. Oni koji to ne mogu treba da se ugase, ali šta s tim ljudima. Jedna ideja je da ih zaposlimo u kopanju borata. To je onaj beli prah koji se koristi u industriji deterdženata, toga izgleda imamo u izobilju i to nam je pored hrane pravo nacionalno bogatstvo. Borata ima samo u Turskoj, SAD i kod nas i nigde više u svetu. Ima mnogo kompanija koje su zainteresovane za borate, ali treba ispitati ležišta i rezerve i za to je potreban novac. Dakle, jedan deo rudara će umesto uglja kopati borate. Drugi deo će otići u prevremenu penziju, a trećem delu ćemo ponuditi da prodaju kuće, recimo u Raškoj, i presele se u Kostolac, gde će moći da naprave nove kuće i dobiju posao na površinskim kopovima.

Idemo dalje, narednih osam hiljada radnika EPS-a su sa Kosova. Ako stvarno rade, oni treba da ostanu u EPS-u ili ako ne rade a primaju 60 odsto plate, onda treba da ih prevedemo u Ministarstvo za socijalna pitanja.

Dakle, to je 13.000 radnika i kad njih zbrinemo, u EPS ostaje 47.000. Među onima koji ostaju mnogi ne spadaju u Elektroprivredu, na primer EPS turs, to sve treba da se privatizuje mada su sindikati protiv. Na primer, problem vidim u firmi koja se zove Kolubara – Ugostiteljstvo, tu radi hiljadu ljudi i mislim da je treba privatizovati. To nije jedina firma u REIK Kolubara koja može da se privatizuje, na primer Kolubara – Metal je dobro preduzeće i lako bi moglo da se proda i da radi za Kolubaru ali i okolne firme.

Posle svega, koliko bi u EPS-u trebalo da ostane radnika?

U svetu postoje privatne kompanije gde radi veoma malo ljudi. Postoje, međutim, veoma dobri državni sistemi kao na primer u Izraelu. Evo poređenja: naš EPS ima 60.000 radnika i 7300 instalisanih megavata. Izrael ima 11.000 megavata instalisane snage, a 9700 radnika. Znači, imaju šest puta manje ljudi i 50 odsto više kapaciteta i prema toj računici 12 puta su bolji od nas.

Dakle, kad očistimo još neke firme satelite, u EPS-u bi realno posle tri godine moglo da ostane 30.000 ljudi.

Ima li Vlada stratešku odluku šta će raditi sa EPS-om posle restrukturiranja? Da li će ostati državno preduzeće ili će se privatizovati?

Ima nekoliko modela, a najbolji za nas je da se EPS odvoji u tri preduzeća: proizvodnju, prenos i elektrodistribuciju. Proizvodnja koju čine hidro i termo elektrane sa rudnicima može da se privatizuje. Ali, onaj ko to kupuje mora da ima garantovanu cenu struje, država mora da mu garantuje bar četiri centa za kilovat.

Dalje, postojalo bi preduzeće za prenos struje, to je zapravo EPS, i on ostaje u državnim rukama zato što mora da postoji sigurnost u isporukama struje. Jer i pored tržišne ekonomije ne sme da se dozvoli da privatnik iz bilo kojih razloga "zavrne slavinu" i ostavi građane bez struje, što se pokazalo sada sa krizom struje u Kaliforniji.

I na kraju, distribucije bi se privatizovale, kao najnormalnija preduzeća koja kupuju struju od proizvođača i prodaju građanima, ali i brinu o tome da građani plaćaju struju.

U takvom sistemu, preduzeće koje proizvodi struju ne interesuju građani, njemu je važno da proizvede što više struje i da što više proda distribuciji. U takvom tržišnom modelu, distribucije prvo kupuju struju od jeftinih proizvođača. U našem slučaju to bi bio "Đerdap", "Obrenovac" možda leti ne bi mnogo prodao, a zimi, kad potražnja poraste, prodao bi sve. Ako je zima izuzetno hladna i treba nam još struje a naši domaći proizvođači ne mogu da je obezbede, onda bi elektrodistribucije kupovale struju u inostranstvu na slobodnom tržištu po principu ponude i potražnje. To znači da će ta struja biti skupa, ali građani će morati da biraju: ili će da plate skupu struju, ili je neće imati, ili će štedeti. Sve se potpuno svodi na tržište.

U oktobru prošle godine struja je, odlukom Vlade Srbije, privremeno poskupela tokom zimske sezone u nižim tarifama deset odsto, a u crvenoj tarifi 54 odsto. Tada je odlučeno da se 31. marta 2002. godine cena struje vrati na nivo iz septembra i za sve kategorije potrošača poskupi 15 odsto, što praktično znači da će biti skuplja za manje, a jeftinija za veće potrošače. "Struja mora biti skuplja jer kompaniji nedostaju u ovoj godini 393 miliona dolara", upozoravaju iz EPS-a i kao argument nude i analize stručnjaka Svetske banke koji to potvrđuju. Iz Ministarstva energetike takođe je najavljeno da će u ovoj godini, najverovatnije 1. aprila, biti još jedno poskupljenje od 50 odsto.

To je neminovnost zbog koje će neki opet da škrguću zubima?

Mi smo najteže i najgore po građane uradili. Cena struje mora da dođe između četiri i pet centi. Jasno je da ne može da dođe odmah. U prvoj godini išli smo od 0,9 do 2,1 cent i to je poskupljenje od 140 odsto, što je strašno. Dobra vest – najgore je za nama. Sada u drugoj godini treba da idemo od 2,1 do tri centa za kilovat, to je 50 odsto poskupljenja. Onda iduće godine od tri do četiri centa za kilovat, što čini 30 odsto poskupljena i 2003. godine od četiri do pet centi, što je 20 odsto poskupljenja. Ako pretpostavimo da će i plate da rastu, onda to neće biti strašno.

Struja će, posmatrano ekonomske, morati da poskupi i to je svima jasno. Ali, postoje i drugi aspekti, onda se meša i politika. Imaćemo i sada rasprava između ekonomskog i političkog dela Vlade. Političari više od nas eksperata slušaju birače, pa je svaki put poskupljenje struje zapravo kompromis u kome se sluša i glas građana i glas Međunarodnog monetarnog fonda.

Gledano iz današnje perspektive, kad bi EPS mogao da uđe u proces privatizcije?

Rekao bih 2004. godine, pod pretpostavkom da cena struje poraste dovoljno kako bismo proizvodni sektor učinili interesantnim za potencijalne kupce.

Kada će Srbija dobiti novu elektranu?

Za tri godine od trenutka kad počne da je gradi.

Kad će Srbija početi da gradi novu elektranu?

Pa, recimo da bismo možda mogli ove godine ako se dogovorimo, ali je pitanje s kojim novcem. Dakle, ponovo postoji problem oko novca. U gradnji jedan megavat instalisane snage košta milion dolara, znači novih 600–700 megavata koliko je nama potrebno koštalo bi 600–700 miliona dolara. Mi taj novac nemamo, daj da vidimo da neko dođe to da gradi. Ali, taj što bi došao da gradi elektranu hoće unapred garanciju da će imati dovoljno visoku cenu struje da bi mogao da ostvari profit. Niko neće doći da gradi novu elektranu ako postoji opasnost da se vlasti domogne neka nova populistička vlada koja će građanima kilovat struje ponovo prodavati za 0,9 centi.

Šta realno može da se uradi da bi Srbija imala struju?

Prvo – da nastavimo da radimo remonte i da uradimo kapitalne remonte. Drugo – možemo da uvezemo struju, i treće – mnogo možemo da uštedimo.


 

Šalter i ljubaznost

Dođe čovek i kaže da ima stan od 30 kvadrata i račun za struju od 8000 maraka. Očigledno je greška EDB-a i prvo mu se treba izviniti, pa mu ponuditi bon od hiljadu dinara za sledeći mesec uz veliko izvinjenje. Ljudi koji rade na šalteru moraju da prođu trening, kurs, da nauče kako da odgovaraju klijentima na šalteru, kako da se nasmeše, da budu ljubazni. Pravilo broj jedan je – mušterija je uvek u pravu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net