Profesor Pavle Nikolić >

Parlamentarna monarhija – povratak tradiciji

 

Nacrt ustava Kraljevine Srbije definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih njenih ravnopravnih građana bez obzira na rasu, nacionalnost, etničko poreklo, jezik i veroispovest. Srbija u dvanaest regiona, ćirilica zvanično pismo

Radikalni preokret izveden 5. oktobra 2000. godine označio je konačan krah dotadašnjeg autoritarnog postkomunističkog režima i, istovremeno, dolaskom demokratskih snaga na vlast, utro put za duboki preobražaj ustavnog uređenja i zemlje uopšte. Bilo je za očekivati da se novoizabrane skupštine Jugoslavije i Srbije odmah pretvore u ustavotvorne skupštine, da stave van snage postojeće ustave, da donesu nužne privremene ustavne akte, pa i zakon o nevažnosti svih zakona i propisa od AVNOJ-a do pada Miloševićevog režima, i da pristupe izradi novih ustava, u prvom redu ustava Srbije. Međutim, tako nije učinjeno, pa posledice ostajanja na snazi oba ustava postaju sve teže i dramatičnije. To onda govori ne samo o neophodnosti već i o hitnosti donošenja novih ustava, posebno ustava Srbije.

Neophodnost donošenja sasvim novog ustava Srbije uslovljena je i činjenicom da je totalitarni Brozov komunistički režim izvršio potpunu destrukciju Srbije, zatro njenu državnost i demokratsku tradiciju, a prerušeni komunistički režim Miloševića doveo zemlju do totalne političke besperspektivnosti i ekonomske bede. Srbija se zbog toga mora vratiti svojim korenima, a to znači ne samo demokratskoj ustavnosti već i svojoj svekolikoj duhovnosti i zakoračiti na put napretka svojstvenog modernim slobodarskim zemljama. Temelj koji može da iznedri vaskrs jedne nove demokratske Srbije je, dakle, sasvim nov ustav koji bi počivao na velikim tekovinama demokratije i moderne ustavnosti i na izvornoj srpskoj tradiciji.

Otuda, takav ustav može (i mora) da donese posebno izabrana ustavotvorna skupština kao verodostojan izraz volje naroda. Ta skupština bi, raspolažući ustavotvornom vlašću, ne samo stavila van snage postojeći ustav od 1990. već i propisala postupak kojim će doneti novi ustav, a zatim i donela taj ustav. Pripremni rad na novom ustavu trebalo bi poveriti Ministarstvu za konstituantu.

Nacrt ustava Kraljevine Srbije, koji je predat nedavno našoj javnosti, upravo polazi od potrebe da to bude jedan sasvim nov ustav. Nalazeći inspiraciju u osvedočenim demokratskim principima i institucijama, ali, kako je rečeno, i u izvornoj srpskoj tradiciji, Nacrt nudi jednu moguću opciju u opredeljivanju za ustrojstvo nove, demokratske Srbije.

NEDOPUSTIVA ANACIONALNOST: Nacrt ustava definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih njenih ravnopravnih građana bez obzira na rasu, nacionalnost, etničko poreklo, jezik i veroispovest. Na taj način, Nacrt odbacuje anacionalno kvalifikovanje Srbije, kao što je to ranije učinio Ustav od 1990, a danas neki od nacrta novog ustava. Anacionalni pristup je apsolutno nedopustiv, pogotovo ako se ima u vidu geneza razbijanja Srbije u ranijem komunističkom režimu. Prihvatanje takvog pristupa ustavnom kvalifikovanju Srbije značilo bi potiranje srpske državnopravne istorije, prenebregavanje činjenice da je Srbija tvorevina srpskog naroda i da je i danas srpski narod većinski u Srbiji, i sl. Uostalom, moderni ustavi, pa i oni stariji, u principu, kvlifikuju dotičnu državu i sa nacionalnog stanovišta (Španija, Rumunija, Francuska, Bugarska, Litvanija, Makedonija itd.). Ovakvim pristupom ovi ustavi, pa, razume se, i Nacrt ustava Srbije, ni u kom slučaju ne vređaju položaj, prava i slobode svih drugih građana niti se oni stavljaju u neki nejednak i neravnopravan odnos sa pripadnicima većinskog naroda. Uzgred rečeno, Nacrt utvrđuje da je ćirilično pismo u službenoj upotrebi, a da je dopuštena upotreba i latiničnog pisma.

Nacrt, takođe, kvalifikuje Srbiju kao demokratsku, pravnu i socijalnu državu koja počiva na sledećim načelima: narodnoj suverenosti, ljudskom dostojanstvu, slobodama i pravima čoveka i građanina, slobodi i jednakosti, vladavini prava, pravdi, političkom pluralizmu, nacionalnoj ravnopravnosti, slobodnom tržištu i privređivanji i pravu na svojinu.

Nacrt ustava polazi od nespornog i u celom slobodarskom svetu prihvaćenog stava da su prava i slobode čoveka i građanina najveća vrednost u društvu. Zbog toga je u Nacrtu i zajemčena široka i u demokratskim državama prihvaćena i poznata skala prava i sloboda. Pri tom, slobode i prava garantovani međunarodnim pravom su ovim nacrtom ustava priznati. Posebno su zajemčena prava pripadnika nacionalnih i etničkih manjina proklamovana u međunarodnim dokumentima i obuhvaćena međunarodnim standardima.

Garantovanje prava i sloboda Nacrt je propratio jednakom i sveobuhvatnom zaštitom (sudska zaštita, ustavnosudska zaštita, upravni spor, pravo na žalbu, branilac prava građana, pravo na obraćanje međunarodnim institucijama i dr.).

KRALJARBITAR: Vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije je vidan znak vraćanja Srbije njenim korenima. Srbija je u toku svoje duge istorije uvek bila monarhija, a u vreme vlade svojih monarhističkih ustava od 1888. i 1903. dosegla i vrhunce evropske ustavnosti. Srbija je bila republika jedino u periodima postojanja komunističkog, odnosno postokumunističkog režima i to iskustvo sa republikom je bilo pogubno.

Nacrtom ustava utvrđena ograničena vlast kralja u duhu i po pravilima ustavne parlamentarne monarhije tipa zapadnoevropskih zemalja, nesporno visok autoritet kralja kao simbola jedinstva i trajnosti države, kao i njegova nadstranačka pozicija, što mu sve omogućava ulogu arbitra i pomiritelja u političkom životu zemlje, sigurna su zaloga oživljavanja demokratske tradicije u Srbiji.

Nacrtom ustava predviđeni su elementi i instrumenti modernog parlamentarnog sistema u kome je jednodoma narodna skupština kao predstavnik srpskog naroda i svih građana, kao i oblasti, nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, a zatim i parlamentarne kontrole nad egzekutivom. Kralj je šef države i najviši predstavnik zemlje u međunarodnim odnosima. On ima pravo da predlaže promenu Ustava, da stavlja suspenzivno veto na zakone koje izglasa Skupština, da predlaže iz redova parlamentarne većine kandidata za predsednika Ministarskog saveta, da imenuje sudije na predlog Vrhovnog saveta sudstva, da raspušta Narodnu skupštinu na predlog ministarskog saveta a posle savetovanja sa predsednikom Skupštine i predsednicima poslaničkih klubova, itd. Akte koje kralj donosi premapotpisuju predsednik ministarskog saveta, odnosno ministar, a u Ustavom određenim slučajevima to čini predsednik Narodne skupštine. Svojim premapotpisom oni preuzimaju odgovornost za kraljeve akte. Ministarski savet vodi unutrašnju i spoljnu politiku, donosi uredbe za primenu zakona itd. Ministarski savet mora da uživa poverenje Skupštine, snosi odgovornost pred Skupštinom, kralj i Skupština mogu da optuže predsednika Ministarskog saveta i ministre pred Ustavnim sudom za povredu Ustava i zakona.

Dakle, Nacrt ustava predviđa organizaciju centralne vlasti na principu podele vlasti, sa težnjom da se obezbede saradnja i uzajamna zavisnost i time postigne ravnoteža vlasti. Pri tom, Nacrt utvrđuje nezavisnost sudstva. Postoje vrhovni sud i ostali redovni sudovi, upravni sud, računski sud, a zatim državno tužilaštvo, branilac prava građana. Vrhovni savet sudstva je posebno telo. Ustavni sud štiti i obezbeđuje ustavnost i zakonitost u skladu sa Ustavom.

REGIONI: S obzirom na to da je decentralizacija uslov, odnosno sastavni deo demokratskog uređenja, Nacrt ustava je predvideo ne samo lokalnu samoupravu već i regionalno ustrojstvo zemlje u vidu oblasne autonomije.

Imajući u vidu neostvarenu autonomiju iz prethodnog perioda (Ustav iz 1990) a naročito pogubne posledice izmišljenog "modela" pokrajinske autonomije uvedenog Ustavom SFRJ od 1974, koji je doveo do potpune destrukcije Srbije i njene neravnopravnosti sa ostalim tadašnjim republikama u okviru Jugoslavije i doprineo razbuktavanju albanskog nacionalizma i separatizma i autonomaštva u Vojvodini, Nacrt ustava Kraljevine Srbije priklanja se obliku regionalne autonomije po stvarnim evropskim merilima. Nacrt predviđa dvanaest oblasti i to u Vojvodini tri (Srem, Banat i Bačka), na Kosovu dve (Kosovo i Metohija), pored ostalih sedam. Autonomnost oblasti bila bi na visokom stepenu, ali manja i po prirodi drugačija od samostalnosti koju uživaju federalne jedinice u federativnoj državi, što bi otklonilo opasnost od bilo kakve federalizacije zemlje i "podržavljenja" oblasti. Autonomnost oblasti se zasniva na Ustavu i ostvaruje u okviru Ustava, a uživala bi ustavnosudsku i svaku drugu zaštitu.

Nacrt predviđa ustrojstvo lokalne samouprave prema modelima moderne demokratske samouprave, zasnovane na širokoj decentralizaciji, predstavničkoj i neposrednoj demokratiji. Reč je o jedinstvenoj lokalnoj samoupravi (opštine), uz postojanje gradova kao zajednica opština na njihovom području.

Ustav Kraljevine Srbije ni u kom slučaju ne bi bio prepreka održanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. Opstanak te zajedničke države, a njenu formu trebalo bi tražiti u realnoj uniji, zahtevao bi samo izvesne manje izmene u Ustavu Srbije, a zatim donošenje ustava Crne Gore usklađenog sa voljom njenih građana, odnosno ustavni akt o srpsko-crnogorskoj realnoj uniji.


 

Ustav Vojvodine – pravno ništavan akt

Zahtevi pojedinih vojvođanskih partija za referendum, ustav i republiku su, u suštini, antidržavni čin usmeren na ponovnu destrukciju Srbije. Osim toga, ovi zahtevi ne samo da nisu utemeljeni na postojećem ustavu Srbije već predstavljaju najgrublji atak na njega.

Status pokrajine u današnjoj Srbiji utvrđen je Ustavom od 1990 (čl. 108-112). Prema tome, svaka promena statusa Vojvodine zahteva promenu tog ustava, a o tome, saglasno Ustavom utvrđenoj proceduri menjanja Ustava, odlučuje Narodna skupština Srbije dvotrećinskom većinom od ukupnog broja poslanika, s tim da izglasanu promenu potvrđuju građani na republičkom referendumu (apsolutnom većinom). Dakle, pokrajinskim referendumom ne može se menjati status Vojvodine. Takva promena statusa bila bi neustavna tj. apsolutno pravno ništavna.

Utvrđujući opšti status pokrajina u Srbiji, Ustav od 1990 (čl. 110, st. 1 i 2 ) propisao je da je statut najviši pravni akt autonomne pokrajine koji donosi pokrajinska skupština uz prethodnu saglasnost republičke skupštine. Prema tome, donošenje ustava Vojvodine predstavljalo bi jedan izrazito samovoljan, a nadasve protivustavan čin. Takav "ustav" bi bio, naravno, pravno ništavan akt. Uzgred rečeno, nigde u svetu autonomne jedinice nemaju ustav, a ne mogu ga ni imati jer je ustav element državnosti, a autonomne jedinice nisu države. Jedini izuzetak je Brozova Jugoslavija u kojoj su na veštački i nasilan način (protivno prirodi autonomije) u biće tadašnjih pokrajina bili uneti krupni elementi državnosti – pored ustava, pokrajine su imale i organe svojstvene isključivo državama (predsedništvo, ustavni sud, vrhovni sud) itd.

Konstituisanje Vojvodine kao republike, iz već navedenih razloga, predstavljalo bi protivustavan čin. Ustav Srbije (čl. 6, čl. 108-112) Vojvodinu tretira kao autonomnu pokrajinu ("oblik teritorijalne autonomije"), te bez promene tog ustava ne može biti govora o proglašenju Vojvodine kao republike. Otuda, samovoljno proglašenje Vojvodine kao republike značilo bi otvoren i najgrublji atak na ustavni poredak Srbije. Dalje moguće posledice ovakvog čina se, inače, lako mogu pretpostaviti, budući da bi to stvorilo nekakvo "sakato" uređenje, odnosno otvorilo put "federalizaciji" Srbije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net