Komunisti i SPC >

Zidanje hrama

Juna 1985. vlasti Srbije odobrile su nastavak gradnje hrama Svetog Save na Vračaru započete pola veka ranije. Značajnu ulogu u donošenju te odluke imali su "crveni" patrijarh German i tadašnji predsednik (Predsedništva) Srbije Dušan Čkrebić

Gospodina Germana sećam se još iz svog detinjstva iz Vrnjačke Banje gde je on bio paroh, a sa njegovim sinom Vlastom išao sam u isti razred osnovne škole. Kao dete sam bio na sahrani, odnosno ispraćaju preminule Vlastine majke iz Banje za Drenovu. Dobro se sećam toga relativno mladog, markantnog i naočitog sveštenika Hranislava Đorića, koji je imao tako prekrasan glas da se sva vrnjačka crkva orila kada je on služio službu Božiju. Zapravo, vrnjačka crkva imala je dva paroha, starijeg Milana Ržaničanina koji je tada već bio prota i znatno mlađeg Hranislava koji je bio i paroh za Novo Selo koje tada nije imalo svoju crkvu.

Prošlo je mnogo vremena i eto, sticajem okolnosti, ponovo smo se sreli – ja kao predstavnik srpske države, a gospodin Hranislav Đorić, ili kako smo ga mi Vrnčani od milja zvali "pop Hrana", sada kao patrijarh srpski German. Prvi susret u Izvršnom veću trajao je skoro tri sata. Dosta vremena je trebalo da bar malo obnovimo uspomene na protekle događaje, da pomenemo ljude koje smo poznavali u Banji i da se međusobno raspitamo za mnoge. A onda smo prešli na sva ona pitanja za koja je Crkva imala interes. I tada i u svim kasnijim susretima prvi zahtev patrijarha bio je da se dozvoli nastavak izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru. Posle toga dolazila su druga pitanja, zahtevi, problemi, svojevolje lokalnih organa, pojedinih predsednika opština, zloupotrebe vlasti u odnosu na Crkvu i slično.

Gospodin German je umeo da razgovara sa predstavnicima države i vlasti, pokazujući veliku upornost ali i toleranciju. Umeo je da proceni da li i koliko na nekom pitanju treba insistirati u kom vremenu ili ga ostaviti za bolju priliku, ispoljavajući veliki smisao za prioritet stvari. Ali, oko nekih pitanja nije se nikad kolebao niti je želeo da pravi kompromise. U takva pitanja ubrajaju se sigurno nastavak gradnje hrama Svetog Save i priznavanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve na način kako je to Makedonija mislila da treba da se učini. Stavove od ranije koje sam i ja kao predsednik Izvršnog veća Srbije nasledio od svojih prethodnika a koji su se sastojali u tome da se umesto hrama Svetog Save podigne dom Svetog Save i u okviru njega Muzej SPC-a, Patrijaršijska biblioteka i Muzej fresaka, patrijarh je energično odbijao rečima: "Što se Srpske pravoslavne crkve tiče, ona je zainteresovana isključivo za nastavak izgradnje hrama i nikakvu zamenu i promenu namene SPC ne prihvata."

Mislim da sve ovo treba da se zna i zato govorim o tome, makar tek sada, kada gospodina Germana više nema među živima. Gospodin German je bio čovek pun ljudske i narodne mudrosti i za svaku situaciju imao je kratku priču ili primer iz običnog života kao pouku. Svojim ličnim angažovanjem mnogo je doprineo da se odnosi između Crkve i države odvijaju bez velikih kriza i potresa i uz značajnu pomoć srpske države Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je ipak bila minorna u odnosu na sve ono što je SPC-u oduzeto nakon rata. Njegova mudrost i strpljenje bili su korisniji i probojniji od jakih reči i isforsirane ljutnje. U uslovima visoke ideologizacije društva od strane partije na vlasti, gospodin German je uspevao da otvori svaka vrata i, bar što se Srbije tiče, da punom snagom doprinese dobroj međusobnoj saradnji. Svedok sam i sudionik tog vremena i smatram da mogu o svemu tome pouzdano da govorim. Gospodin German je u onim uslovima vodio brod Srpske pravoslavne crkve virtuozno, ne izneverivši nijedan vitalni i dugoročni interes Crkve kojoj je bio na čelu. Ima prilika kada poneko, ne bih rekao da je to dobronamerno, patrijarha Germana naziva "crvenim" patrijarhom valjda zbog njegovog angažovanja kod ondašnje vlasti kada se borio za interese SPC-a u jednom po nju vrlo teškom vremenu. Nema sumnje da je gospodin German rukovodio SPC-om u mnogo težim opštim uslovima nego što su današnji ili oni pre Drugog svetskog rata. On nikada nije veličao režim, već je u okviru njega tražio izlaze za obezbeđivanje vitalnih interesa SPC-a, kao što to čini i sadašnji patrijarh u drugom vremenu i kada su u državi na vlasti druge ideološke opcije.

Bila mi je čast i zadovoljstvo da u tome sarađujem sa gospodinom Germanom i sa arhijerejima iz tog doba. Naravno, sve ovo odnosi se na vreme koje se po mnogo čemu razlikovalo od današnjeg.

Možda nakon oslobođenja zemlje i uspostavljanja nove vlasti nastavak izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru i nije bio najvažnije pitanje Crkve kada je ona imala vrlo velikih problema sa promenom karaktera vlasti u Jugoslaviji, materijalno osiromašena i skoro potpuno opustošena. Ali, nema sumnje da je ona stajala na principijelnom stanovištu da izgradnju ovog hrama čija ideja datira iz XIX veka a sama izgradnja iz tridesetih godina XX treba nastaviti i da je za Crkvu, njen opstanak i ugled u zemlji i dijaspori to od kapitalnog značaja. Politička odluka da se ne nastavlja gradnja mučila je kako SPC tako i vernike za čije je osećaje ondašnja vlast malo marila. Tako je na Vračaru opstajala jedna ruševina koja nije služila na čast novoj vlasti, koja doduše nije kao boljševička rušila crkve i menjala im namene (bar koliko ja znam), ali je veoma teško i restriktivno davala dozvole za gradnju novih crkava. Lokalne vlasti skoro da su se utrkivale u tome ko će biti restriktivniji u izdavanju dozvola za novogradnju. Eto u takvom, politički skučenom ambijentu prolazile su godine. Bilo je susreta, obično posle sednica Svetog arhijerejskog sabora, na kome arhijereji podnose izveštaje o stanju i problemima u svojim eparhijama kao i brojne žalbe da u pojedinim gradovima SPC od gradskih vlasti vrlo teško dobija lokacije za izgradnju novih crkava, pa kada ih i dobije onda su ta mesta po pravilu vrlo udaljena od gradskih naselja. Komentarišući ove pojave gospodin German bi mi govorio: "Oni ne shvataju da je SPC narodna crkva i da je njoj mesto u naseljima gde se odvija život. Ne živimo mi danas pod Turcima pa da svoje bogomolje i manastire gradimo u zabitima kako bismo ih od varvara sačuvali."

Ja sam dobro znao da je zabrana da se nastavi izgradnja hrama Svetog Save doneta posle rata u stvari politička odluka ideološkog karaktera, doneta u političkom vrhu Srbije, a ne u Skupštini i da nema legitimitet. Ona se održavala i prenosila godinama na novoizabrana tela i rukovodeće ljude, snagom političkog stava, a da je nije nikada doneo niti potvrdio nijedan kompetentan državni organ Republike niti je kao zvanična odluka štampana u "Službenom listu" ili "Službenom glasniku". Tako sam i ja s vremenom, silom prilika, kao i moji prethodnici, sledio ovakve stavove i davao negativne odgovore na zahteve patrijarha gospodina Germana i Sinoda SPC-a da se dozvoli nastavak izgradnje hrama Svetog Save. Međutim, kada sam bio izabran za predsednika Predsedništva Srbije u maju 1984. godine, procenio sam da je moguće da bitno utičem na promenu davno zauzetog stava protiv nastavka gradnje ovog hrama. Moram reći da sam bez teškoća kao predsednik Predsedništva Srbije ishodio pristanak ostalih odgovornih ljudi u Republici da se ova politička odluka promeni. U samom Predsedništvu Srbije tada niko nije bio protiv toga.

Juna 1985. godine predložio sam patrijarhu gospodinu Germanu i tadašnjim članovima Sinoda SPC-a da dođu na razgovor u vilu Izvršnog veća Srbije u Botićevoj ulici na Dedinju i u susretu s njima saopštio sam im da mogu nastaviti izgradnju hrama Svetog Save. To je bilo neposredno posle održavanja redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora.

Patrijarh srpski gospodin German je prvo govorio o zasedanju Sabora i problemima s kojima se suočavaju po eparhijama uz napomenu da embargo na nastavak izgradnje Hrama predstavlja duboku ranu na srcu SPC-a i da sve drugo skoro da je marginalno u odnosu na to. Moram reći da sam slušajući sve to bio duboko potresen jer je nakon njegovog izlaganja trebalo da mu saopštim da skidamo taj embargo. Sa izvesnim uzbuđenjem saopštio sam gospodinu Germanu i članovima Sinoda da SPC može da nastavi izgradnju hrama uz neophodno poštovanje republičkih građevinskih propisa. Ovom razgovoru prisustvovali su i tadašnji predsednik Izvršnog veća Srbije Branislav Ikonić i predsednik Republičke komisije za verska pitanja Živomir Stanković. Iako je ova vest delovala šokantno, velikodostojnici SPC-a, ne krijući radost i zadovoljstvo, zadržali su neku svoju dostojanstvenu smirenost koja je verovatno bila posledica višedecenijskog strpljenja i neugušene nade.

Zbog ovoga sam ponosan bez ikakve lažne skromnosti jer je to učinjeno u vreme kada je u našem društvu bilo još mnogo otpora prema SPC-u, bezbroj predrasuda ali i prepreka demokratskom preobražaju Srbije. Nakon toga priredio sam u ime Predsedništva i Vlade Srbije ručak za sve učesnike u razgovoru, koji je protekao u izvanrednom raspoloženju. Bilo je i šale. Polazeći od naših velikih investicionih teškoća u izgradnji smederevske željezare i od toga što se njena izgradnja produžila u to vreme u nedogled, u šali kažem: sada će i SPC imati svoju muku i svoju željezaru, što je, naravno, izazvalo smeh. Međutim, gospodin German mi je vrlo mudro odgovorio sledećim rečima: "Gospodine predsedniče, gradićemo prema svom guberu", dodajući pri tom i sledeće: "SPC je svoje manastire i bogomolje gradila i obnavljala stotinama godina. Za sve nas i za našu crkvu ovo je veliki dan."

Kako sam se svojevremeno detaljnije upoznao sa predratnim konkursom za arhitektonsko rešenje hrama Svetog Save, kada su u najuži izbor ušla dva rada od kojih je jedan bio prof. Nestorovića i Deroka i još jedan čijih se autora više ne sećam, odlučeno je da se usvoji projekat Nestorović-Deroko, ali da se obogati nekim rešenjima iz ovog drugog projekta. Nikad o visini hrama nije bilo reči, izuzev isključivo u kontekstu o mogućoj promeni namene građevine u dom Svetog Save, što je ubrzo otpalo kao tema razgovora. Negde je to zabeleženo ili zapamćeno, pa se čak pokušalo, naravno nedobronamerno, i da se zloupotrebi ovaj razgovor. Mislim da je prof. arh. Branko Pešić kao glavni projektant i protomajstor dao konačan izgled hramu čija je gradnja nastavljena i niko iz ondašnje vlasti niti od političara nije mu se mešao u posao. On je hvala Bogu živ i ovu moju tvrdnju može i sam da potvrdi.

Rastali smo se predveče u prijatnom raspoloženju. Kao da je tada laknulo i njima u Crkvi, ali i nama u vlasti. Sutradan sam napisao pismo predsedniku Skupštine opštine Vračar Radovanoviću sa molbom da se u svemu što je neophodno nađu pri ruci i pomognu Patrijaršiji oko svih formalnosti, od građevinske dozvole pa nadalje, uz poštovanje zakona i propisa kako bi se nastavila gradnja hrama.

Istine radi trebalo bi još reći da stariji srpski politički funkcioneri koji su ranije bili u Srbiji na visokim položajima, pa i neki od njih koji su svojevremeno učestvovali u donošenju odluke o zabrani nastavka gradnje hrama Svetog Save, nisu sada pravili nikakve teškoće, manifestujući na taj način neku vrstu prećutne solidarnosti sa mlađima, ali kao da su se time i iskupljivali za jednu davno donetu političku odluku koja je godinama vređala srpski narod. Zahvalan sam im što mi nisu smetali, a mogli su, i što su me pustili da za tu odluku, kao mlađi, prenesem punu odgovornost. Tako sam praktično skinuo zabranu i omogućio dalju izgradnju hrama Svetog Save, ne čekajući na promene u političkom sistemu koje su se kasnije dogodile. Ako se može reći a da ne zvuči neskromno, time je bar donekle spasena čast mojoj generaciji koja je smogla snage i hrabrosti da stavi van snage jednu političku odluku svojih prethodnika, odluku koja je bila u suštini necivilizacijska i koja je godinama pritiskala srpsko biće, njegovu čast i nacionalnu svest.

Za vreme gradnje na poziv protomajstora prof. arh. Branka Pešića posetio sam u nekoliko mahova gradilište hrama. Poslednji put u aprilu 1989. godine. Upravo se hidrauličkim putem dizala ogromna centralna betonska kupola. Sa graditeljskog i inženjerskog stanovišta to je bio vrlo interesantan poduhvat evropskog značaja. Zamolio sam prof. Pešića da ta poseta bude sasvim privatna i bez publiciteta. U to vreme bio sam član Predsedništva CK SKJ. Smatrao sam, s obzirom na moju funkciju u Partiji, da nije baš uputno da se to čini, što mi je arh. Pešić i obećao, jer uvek ima nedobronamernih ili onih koji će tu moju posetu zloupotrebiti. Obišao sam gradilište koje je stvarno delovalo impresivno. Nakon toga ušli smo u upravnu zgradu gradilišta – baraku – kod prof. Pešića. U tom trenu stigao je i Nj. sv. patrijarh gospodin German. Bilo mi je sasvim jasno da ga je Pešić obavestio da sam na gradilištu. Sedeli smo tu i razgovarali. Gospodin German nije krio svoje raspoloženje i zadovoljstvo dinamikom izgradnje a posebno odzivom donatora iz dijaspore. Jedan mladić me zapitao da li može da nas fotografiše, odgovorio sam mu da može. Sutradan je zajednička fotografija patrijarha, protomajstora arh. Pešića i moje malenkosti izašla u "Politici". To je bilo, nažalost, moje poslednje viđenje i razgovor s patrijarhom gospodinom Germanom. On se neposredno posle Vidovdana razboleo i više nije ustajao iz bolesničke postelje.

Početkom maja 1989. u saveznoj skupštini jedan delegat (poslanik) iz Sandžaka postavio je pitanje, ali više u obliku prigovora i kritike, kako je moguće da jedan visoki partijski funkcioner obilazi i brine se za izgradnju sakralnih objekata. Nije bilo nikakve sumnje da mu je smetala moja poseta gradilištu hrama i viđenje s patrijarhom. Znao sam da će se kod nas uvek naći poneka sitna duša.

Nastavak izgradnje hrama Svetog Save bio je nezaobilazna tema naših brojnih razgovora, ali bilo je i drugih značajnih pitanja. Srpska pravoslavna crkva iz Drugog svetskog rata izašla je osiromašena, lišena velikih manastirskih poseda, zadužbina i legata, a u Hrvatskoj opljačkana od ustaša i materijalno i ljudski skoro uništena. Bogoslovski fakultet je bio izopšten sa Beogradskog univerziteta. Celokupna školska infrastruktura SPC-a pala je na slabačka leđa tako osiromašene Crkve. Nije mi poznato kako se SPC snalazila u drugom posleratnom vremenu, ali dobro znam za period od 1974. godine kada sam izabran za predsednika Izvršnog veća (sada Vlade) i kasnije Skupštine Srbije. Slobodno mogu reći da sam se, što se materijalnog položaja SPC-a tiče, trudio i angažovao u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima.

Pre svega reč je o izgradnji Bogoslovskog fakulteta. Lokacija, dozvola za izgradnju i materijalna pomoć bilo je ono što je Srbija kao država u to vreme obezbedila. Polazio sam od toga da je za budućnost Srpske pravoslavne crkve to ključna stvar, ništa manje značajna od hrama Svetog Save, jer fakultet omogućava da se SPC kadrovski i intelektualno na kvalitetan način ukoreni u srpski narod posredstvom školovanih ljudi. Dok je nastavak izgradnje hrama Svetog Save započete davno pre Drugog svetskog rata pružao Crkvi satisfakciju i ugled u pravoslavnom svetu a posebno u srpskoj dijaspori, Bogoslovski fakultet joj je davao i intelektualnu dimenziju. Iako smo vremenom upadali u ozbiljne ekonomske teškoće, nastojali smo da se obećana pomoć realizuje, o čemu najbolje mogu da posvedoče episkop žički gospodin Stefan Boca, koji je bio i predsednik Odbora za gradnju Fakulteta, i sada episkop bački gospodin Irinej Bulović, koji je tada bio na Bogoslovskom fakultetu.

Učinjeno je dosta da se poboljša materijalni položaj sveštenika i da se obezbede njihova prava iz domena zdravstvenog i penzionog osiguranja. Obnova manastira kao istorijskih spomenika srpskog naroda i direktna pomoć Hilandaru bile su stalna državna briga. Srbija je to radila neposredno jer, osim u vreme kada je ambasador u Atini bio Milovan Marković, u čitavom posleratnom periodu u Federaciji nije nailazila na neophodnu podršku i razumevanje. Ali, kao da je i bratstvo Hilandara malo zaziralo od javnosti zbog te pomoći koju mu pruža u to vreme socijalistički režim. Mi se tom pomoći nismo posebno hvalili upravo shvatajući delikatnost njihovog položaja. Oko održavanja crkava i manastira teškoća je bilo tada manje na Kosmetu, ali više u Vojvodini. Nažalost, rukovodstvo Vojvodine se dosta dugo indolentno ponašalo prema obnovi fruškogorskih manastira, a ukidanjem opštine u Sremskim Karlovcima sveli su ovo značajno mesto srpske kulture i duhovnosti na mesnu zajednicu i time ga osudili na propadanje.

Jednom prilikom u razgovoru gospodin German se požalio da svakim danom sve više rastu potrebe za osnivanjem novih eparhija, a da SPC za to nema materijalnih mogućnosti. Pitam šta je potrebno da bi se osnovala vranjska eparhija. Neophodni su: episkopsko sedište (dvor), zgrada za crkveni sud i prostorije za razne druge eparhijske poslove. Kažem gospodinu Germanu: "Pa dobro, predložiću Izvršnom veću da se preko Skupštine odobre sredstva SPC-u za potrebnu izgradnju." Gospodin German je otišao zadovoljan.

Eparhijski dom je izgrađen, nešto veći nego što je prvobitno dogovoreno a Vranjska eparhija osnovana. To je samo jedan od mnogih primera dobre saradnje s gospodinom Germanom i Sinodom SPC-a.

I u vreme jake jednopartijske ideologizacije bilo je mogućnosti da se dosta učini. Kao i uvek, sve je zavisilo od ljudi, njihove političke širine i lične kulture. Danas, kada se ne štede pogrde na proteklo vreme i tadašnju vlast, pored onih militantnih i zaslepljenih biće, kao što je oduvek bilo, i onih drugih, objektivnih, poštenih i nepristrasnih ljudi koji će reći istinu i koji se neće povoditi za mržnjom, već će objektivno ocenjivati kako nas koji smo nosili teret odgovornosti državnog posla tako i našu bližu prošlost. Istina može da čeka.

(Tekst skratila i opremila redakcija "Vremena")


 

Inženjer Dušan Čkrebić (Tuzla, 1927) na političku scenu Srbije stupa 1969. godine. Bio je na mnogim funkcijama, uključujući mesta predsednika Predsedništva Srbije, CK SK Srbije, Skupštine, Izvršnog veća, Privredne komore, Socijalističkog saveza radnog naroda... Beogradska čaršija pitala se kada će zauzeti mesto patrijarha, što je jedna od retkih funkcija koje nije obavljao. Upamćen je po izjavi "Srbija je umorna od lidera", datoj u kontekstu podrške usponu Slobodana Miloševića na vlast. U inače izrazito kritičkim beleškama, Dobrica Ćosić beleži i jednu njegovu zaslugu: "Ipak, Dušan Čkrebić zaslužuje pomen u istoriji Pravoslavne crkve: odobrio je nastavak gradnje hrama Svetog Save. A to nije mala zasluga za jednog komunistu."

Inženjer Dušan Čkrebić (Tuzla, 1927) na političku scenu Srbije stupa 1969. godine. Bio je na mnogim funkcijama, uključujući mesta predsednika Predsedništva Srbije, CK SK Srbije, Skupštine, Izvršnog veća, Privredne komore, Socijalističkog saveza radnog naroda... Beogradska čaršija pitala se kada će zauzeti mesto patrijarha, što je jedna od retkih funkcija koje nije obavljao. Upamćen je po izjavi "Srbija je umorna od lidera", datoj u kontekstu podrške usponu Slobodana Miloševića na vlast. U inače izrazito kritičkim beleškama, Dobrica Ćosić beleži i jednu njegovu zaslugu: "Ipak, Dušan Čkrebić zaslužuje pomen u istoriji Pravoslavne crkve: odobrio je nastavak gradnje hrama Svetog Save. A to nije mala zasluga za jednog komunistu."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net