Thessaloniki

Ovaj grad mi je za poslednjih deset godina koliko redovno odlazim u Grčku bio samo usputna stanica do ostrva. Letos tek otkrila sam više, jer se pauza do putovanja brodom produžila sa jednog na šest sati a noć zamenio dan. Čulo izoštreno za more dovelo me je u Aristotelovu ulicu koja je u to sveže jutro svetlucala, široka, pešačka, i koja se, radosti moje, kao veliki talas spuštala pravo u more.

Vratila sam se u grad nedavno, namerna da ga zaista vidim, i čini mi se da je kolega Stojan u pravu kad kaže da je to najlepši grad na Balkanu. Aristotelova ulica bila mi je još lepša, iako pod ledom; držala sam za ruku Vasilisa.

"Vidiš, biće ti teško da se izgubiš. Sa severne strane su planine, a na dole ka jugu je more. To je zapravo ogromna laguna, sa malim otvorom na jugozapadu kroz koji možeš da pobegneš u Egejsko more, ako poželiš. Ova lepa obala je polukružna. Tamo, na jednom kraju je luka, a odande, pa sve do one (Bele) kule, tamo je više od kilometar kafeterija", pokazuje mi široki zagrljaj (ili ja to vidim zagrljaj) i vrhovima prstiju dotiče krajnje tačke horizonta u kojima se završavaju lukovi lagune.

Šta rade ovi ljudi po ceo dan, pitam se gledajući u prepune bašte. Iako je hladno, izgleda da su im vreli plinski kišobrani dovoljni, svi mi deluju opušteno u raskopčanim jaknama i džemperima. More vuče; hodamo kejom i sa leve strane je buka, ulica duž obale jedna je od najprometnijih u Solunu a, ipak, tišina koja dolazi sa mora, odmah sa moje desne strane, jača je. Vasilis mi pokazuje kako je bistra voda. Pre nekoliko godina bila je crna, lučka, sada je bistra kao ostrvska. Solunci vole svoj grad i ulažu u njega. Mislim se koliko li samo koštaju novogodišnji ukrasi koje sam prvi put videla prethodne večeri – na svakih sto metara natkriljena vizantijska ogrlica, svaka ulica okićena drugačijim "radom", a još je i mnogo terasa koje su okitili Građani, da Grad svetli svima, a ne svakom svoja soba. Kaže mi da je to duh solidarnosti koje je donela Evropska unija.

Bela kula je simbol Soluna. Dok je u vreme otomanske okupacije bila jezivi zatvor, zvali su je "Crvena". Posle oslobođenja postala je "Bela", a sada je gradski muzej i izuzetan izložbeni prostor. Ovoga puta bila je izložba "Svakodnevni život u Vizantiji". Dok smo se uspeli kroz niske tavanice stepeništa i kroz vizantijsku logiku do vrha kule, pretekao nas je zalazak sunca. Ipak je dovoljno bledo veče da vidim koliko je Olimp sa druge strane lagune zapravo blizu.

Neki dan kasnije pokazao mi je trg "Navarinou", koji su progutali ostaci palate rimskog cara Galeriusa. Pravo nagore, onako kako se ceo grad diže od obale prema brdima, uspinje se i carski put kojim su cara nosili sve do prelepe Kamare, ogromnog Galeriusovog luka, pa još malo dalje, do ogromne kružne građevine Rotonde koja mu je služila za slavlja u svim prilikama. Vizantijci su je pretvorili u Crkvu svetog Đorđa, a Turci su kasnije dozidali minaret. Već duže vreme se restaurira.

"Zamisli imaginarnu pravu liniju odavde sve do Bele kule na obali. To je bio Istočni zid grada u Vizantijsko doba."

Oko Crkve svete Sofije u najživljem centru jure skupi automobili. Iako je grad posle velikog požara 1917. izuzetno dobro projektovao jedan dobroćudni Francuz (uključujući i očaravajući Aristotelov skver i zgradu univerziteta), saobraćaj, a posebno parkiranje, noćna je mora jednog miliona stanovnika.

Iza crkve krije se très chic cafè "Jurnal", taj francuski stil veoma je popularan i sasvim neodoljiv. Thessaloniki je prepun najraznovrsnijih kafea (da ne pominjem taverne) uređenih sa ukusom severa zemlje, sa stavom i muzičkim ukusom. Večeri, tako, nisu nosile neprijatna iznenađenja – u "Verdiju" je uvek džez, u "Groteski" uvek world music... Ali, još smo u "Jurnalu" i još nisu prošle tri nedelje, a ja sam se tek zaljubljivala (u grad). Otkud taj francuski stil u etnocentričkoj Grčkoj?

"Ovo je nekada bio lep grad (sic!). Glavne ulice ograđivali su redovi prelepih kuća u evropskom stilu, prosto jer su Grci i tada bili pomodari, a arhitektura Francuske i Italije tako neodoljiva. Kad su šezdesetih gradovi po Grčkoj nezadrživo počeli da se šire nikle su ove lepotice, kao što su i one vaše na Novom Beogradu".

Ima Thessaloniki nešto još vezano za ljubav. Ime mu je dao njegov osnivač Cassandros, 315. godine pre Hrista, po svojoj ženi Thessaloniki, sestri Aleksandra Velikog koju je obožavao,.

Postoji još jedna od slika koju hoću da podelim. Iznad gornjeg dela grada je zamak, zovu ga zidovi. Možda za to što unutar zidina i dalje živi grad. Čarobno! Ali, Zidovi su ostali u bledoj radosti, zbog vožnje uskim strmim i nepravilnim kaldrmama, gde smo se izgubili jer put nismo videli od kućica kao u bajci, raznobojnih pastelnih zidova, turskog stila, pažljivo i pod prismotrom obnavljanih, da ostane živ duh onog vremena, da ostane živa čežnja onih koji su daleko od mora i njihova uteha u toj neobičnoj ideji da svaki zid oboje drugačije. To je Ano Poli, gornji grad.

Kada me je na kraju pitao šta mi se najviše dopalo, zagledala sam se u njega; tada još nisam znala odgovor.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net