Politički portret - Dragoljub Mićunović >

Čovek na mestu ili konac delo krasi

Stari i markantni lider mlade i nepoznate stranke. Harizmatični konferansije studentskih demonstracija 1968. i sedokosi nestor srpske opozicije. Ambiciozni skojevac iz Merdara i jedan od najmlađih zatvorenika Golog otoka. Sedamdesetih, na izričit zahtev Josipa Broza, s grupom kritički nastrojenih profesora najuren sa Filozofskog fakulteta

Upamćen je kao duhovit i popularan predavač, ali život mu je isuviše bio u znaku politike da bi i u struci stigao da ostavi dublji trag. Daleko od toga da je baš predstavljao oličenje političke doslednosti, ali njegovi javni, naročito parlamentarni istupi tokom poslednje decenije uvek su delovali kao glas političkog razuma i neka vrsta pokazne nastave iz predmeta demokratska kultura i tolerancija. Odaziva uglavnom nije bilo.

Iako je, kao i sve njegove kolege, akademsku karijeru i disidentski staž sticao u znaku tada pomodnog humanističkog marksizma ("praksizma"), Mićunović se relativno rano – sledeći duh vremena i logiku istočnoevropskog disidentskog pokreta – počeo okretati klasičnim liberalnim doktrinama. Uspešno odolevajući epidemiji nacionalizma i nacionalboljševizma koja će krajem 80-ih zahvatiti srpsku intelektualnu i političku scenu, Dragoljub Mićunović je danas jedan od najstarijih i najistrajnijih liberala koji se mogu pronaći na ovim prostorima. Doduše, s obzirom na to da je liberalizam oduvek, a osobito tokom druge polovine XX veka, bio krhka i često trebljena biljka u srpskom političkom vrtu, mora se priznati da mu konkurencija baš i nije bila naročito velika.

1.

U vreme obnavljanja srpskog višestranačja Mićunović se kao relativno najbolji spoj političke reprezentativnosti i operativnosti obreo na čelu Demokratske stranke, koja je u to vreme bila pravo stecište srpske/beogradske disidentske elite i svih koji su se tako osećali. Od samog početka, osnovni problemi DS-a bili su veliko ideološko šarenilo (u rasponu od Desimira Tošića i Mikloša Biroa do, recimo, Koste Čavoškog, Ljubomira Tadića i Gojka Đoga), kao i dramatična nesrazmera između enormne količine ambicioznih "mislilaca" i stratega s jedne i malog broja političkih vodonoša s druge strane. Logična posledica i jednog i drugog bile su, razume se, deobe. Nesuđeni predsednici Nikola Milošević i Kosta Čavoški su s grupom osnivača (Aleksandar Petrović, Vladan Vasilijević) napustili stranku na samom početku, a u leto 1992. s velikim delom beskompromisnije opoziciono nastrojenog članstva ("DS za DEPOS") odlazi i Vojislav Koštunica – svi sa mnogo primedbi na račun Mićunovićeve političke (ne)principijelnosti i njegovog stila rukovođenja.

Konačno, na jedan prilično surov način ("Mićunovićevo vreme je prošlo... Mićunović nije Tina Tarner pa da bolje zvuči sada nego sa trideset godina"), protiv svog političkog mentora okreće se i Zoran Đinđić, dotadašnja desna ruka i glavni operativac u prethodnim obračunima. Udaru s te strane Mićunović se izgleda nije nadao i verujući da je posredi nesporazum, do samog kraja je pokušavao da se nagodi sa svojim makijavelističkim posinkom. Đinđićeva agilnost i lobiranje po lokalnim odborima, uz diskretnu naklonost režimskih medija, ubrzo su rezultirali jedino logičnim ishodom. Januara 1994. Đinđić preuzima partiju, a razočarani i naglo ostareli Mićun odlazi iz "svoje" Demokratske stranke i s grupom uglednih ali vremešnih pristalica osniva Demokratski centar. Snage za novi početak, međutim, nije bilo. Sve dok 1999. nije pozvan da zagusti opozicionu čorbu, Mićunović i njegov Centar tavorili su na političkoj margini, preživevši u međuvremenu još poneko cepanje i tako eksperimentalno potvrđujući srpski politički aksiom da ništa nije toliko malo da se ne bi dalo još jednom podeliti.

Čak ni iznenadan dolazak na vlast nije značajnije popravio stvar. Naprotiv. Bez infrastrukture, bez članstva i bez nezajažljivo ambicioznog lidera, DC danas deluje još minornije nego ranije, ubrzano zaostajući ne samo za svojim iždžikljalim demokratskim poćerkama (što je bilo za očekivati) već i za dojučerašnjim političkim patuljcima daleko gorim od DC-a, kao što su Demokratska alternativa ili Demohrišćanska stranka. Kako po veličini tako i po svojoj strukturi i mentalitetu, Demokratski centar je, zapravo, trenutno mnogo više nalik nekoj uticajnoj nevladinoj organizaciji nego jednoj, makar i maloj, političkoj stranci.

2.

Poslednji sukobi u DOS-u kao da su već pomalo zgasloj Mićunovićevoj političkoj zvezdi otvorili nove horizonte. Gde ima sukoba uvek ima i potrebe za posredništvom i kompromisnim rešenjima, a to je situacija u kojoj se on odvajkada snalazio kao riba u vodi. Premda su i njegovi poslanici podržali Maršićaninovu smenu sa mesta predsednika srpske skupštine, a on svojim potpisom na sednici Predsedništva DOS-a naknadno legitimisao taj čin, Mićunović se odlučno suprotstavio ideji dosovih radikala da se o istom trošku ("kad je već tako dobro krenulo") DSS-u oduzmu i poslanički mandati. "To ne dolazi u obzir", bio je neobično kategoričan, pri čemu nije najjasnije (konačno – ni najvažnije) da li je u prilog ovakvom stavu presudio njegov demokratski instinkt, ili još sveže sećanje na Miloševićevo praktikovanje slične parlamentarne tehnologije, ili pak svest, stečena na osnovu vlastitog iskustva, da baš i nije najpreporučljivije sav politički imetak bezrezervno stavljati u Đinđićeve ruke.

U svakom slučaju, Mićunović se sa dosta entuzijazma i, reklo bi se, iskrene dobre volje poduhvatio krpljenja uveliko napukle tikve dosovskog jedinstva. Za takav poduhvat, uostalom, on je imao i nesumnjivo najbolje preduslove. Najstariji je, oba sukobljena aktera su izašla iz njegovog političkog šinjela i obojica su mu, na neki način, zabili nož u leđa. Na trenutak, sve je delovalo kao u dobra stara vremena: mudri i staloženi Mićun smiruje napaljene junoše! Razume se, bila je to samo iluzija. Očigledno je da su stvari između DS-a i DSS-a otišle već i suviše daleko da bi ih moglo pacifikovati Mićunovićevo mirotvorstvo. Ako već oni sami nikako ne uspevaju da se nagode oko preraspodele političke moći i odgovornosti, teško da će ih Mićunović, Svilanović i Labus na to naterati – čak i pod pretpostavkom da se pomenuta trojka shvati kao istureno odeljenje i prethodnica jedne kudikamo ubedljivije (Širak – Montgomeri – Solana) internacionalne mirotvoračke garniture. Drugim rečima, iako dotične mirovne inicijative niko neće smeti otvoreno da odbije, mali su izgledi da bi one mogle rezultirati ičim drugim sem načelnom manifestacijom spremnosti na kompromis i, u najboljem slučaju, nekim privremenim ("taktičkim") kvazisporazumom. Na krupnije ustupke niko neće biti spreman, a zahteve za njima grupacija oko republičke vlade tretiraće kao suvišno vunovlačenje koje samo usporava njihove reformske poduhvate, dok će u DSS-u ovo insistiranje na kompromisu doživljavati kao svojevrsnu igru "dobrog" i "lošeg" policajca i posmatrati ga u kontekstu protivničkih nastojanja da po svaku cenu izbegnu prevremene izbore.

5.

Svojevremena razmena političkih nežnosti između Mićunovića i Slobodana Unkovića, prvog predsednika prvog (Miloševićevog) višestranačkog parlamenta, prilično je iritirala opozicionu javnost, kao, uostalom, i mnoge radikalnije pristalice režima, a i zbilja jeste pomalo bizarno delovala sred opšte društvene klime Miloševićeve predratne Srbije. Da li je i koliko u čitavoj toj stvari Mićunović dozvolio da bude i politički (zlo)upotrebljen i u kojoj meri je lično odgovoran za krah devetomartovskih protesta – ostaje otvoreno pitanje. Ipak, vreme koje je od tada proteklo omogućava nešto drugačiji i trezveniji pogled na pomenutu kontroverzu. Naime, posmatrano u svetlu potonjih zbivanja, čini se sve manje verovatnim da je u datim okolnostima od Miloševića bilo moguće izvući znatno više od onoga što je postignuto. No, s obzirom na veličinu uloga, možda je ipak vredelo – a svakako je bilo časno – barem pokušati.

S druge strane, nema sumnje da je nakon martovskih nemira usledilo kratkotrajno političko otopljavanje i da se vlast našla u medijskoj i političkoj defanzivi. A onda, kada su u igru ubačeni balvani i topovi, Šešelj, Kertes, Arkan, razne garde, sokolovi, tigrovi i ostalo, više ili manje dresirano i "tevedirigovano" zverinje, Mićunović, sa svojom liberalnom i zdravorazumsko-kompromiserskom retorikom, tu više nije imao šta da traži. Niti je ova njegova pozicija mogla opstati u nadolazećem političkom haosu niti je on lično bio spreman da bilo kakvim radikalizmom dovodi u pitanje relativno udoban status umerenog ("mi smo pitoma stranka") i "konstruktivnog" opozicionara.

Ostaće ipak upamćena elokventna, gotovo proročka upozorenja koja je sa skupštinske govornice, praćen bahatim podsmehom i dobacivanjima, upućivao predstavnicima ondašnje skupštinske većine, a koja bi, takođe, mogla poslužiti i kao svojevrsni memento sadašnjim vlastodršcima. Ničija nije gorela do zore, ponavljao je, pri čemu su poštovanje demokratskih procedura i zaštita prava manjine najsigurnija garancija vlasti za slučaj da se politička sreća preokrene. Pijani od moći, zaslepljeni privilegijama i opčinjeni prividnim uspesima "naše" stvari – nisu ga poslušali. "Ne može nam niko ništa/ jači smo i od sudbine/ mogu samo da nas mrze/ oni što nas ne vole", pevalo se po Srbiji tih godina, a u takvoj atmosferi malo ko je uopšte želeo i mogao da čuje (i za ozbiljno uzme) njegov opominjući glas.

Na sličan način, otprilike u isto vreme, na tradicionalnom skupu filozofa u Sremskim Karlovcima, Mićunović je ubeđivao kolege da se ne može protiv celog sveta, da međunarodna zajednica neće priznati srpske "tekovine" u Hrvatskoj i Bosni, te da će upravo formirani Haški tribunal, sviđalo se to nama ili ne, u budućnosti igrati sve značajniju ulogu na ovim prostorima. Reakcije su bile čak i gore nego u Skupštini, a okupljeni srpski mudroljubi, među kojima je glavni – mada ne i najglasniji – još uvek bio Mihajlo Marković, zamalo ga nisu linčovali. "Ne kažem da je to pravedno niti da se to meni sviđa, već samo da će tako biti. Uostalom, uverićete se i sami za nekoliko godina", u svom karakteristično pomirljivom stilu zaključio je Mićun.

Ove ispravne "teorijske" uvide, međutim, Mićunović nije uvek na najsrećniji način uspevao da pretoči u praksu i da od njih sačini principe vlastitog političkog delovanja. Što iz oportunističkih, što iz načelnih razloga ("čuvanje vlastitog političkog identiteta"), Mićunović i njegove demokrate po pravilu su apstinirali pri pokušajima opozicionih integracija, kao i u većini ondašnjih kriza, a kola medijske i političke satanizacije redovno su se lomila preko leđa zlosrećnog Vuka – sve dok i on sam nije rešio da postane "pragmatičan". Upravo ova ekspandirajuća pragmatizacija stranke, koja mu je tokom 199/93. donela kratkoročne političke dividende, na kraju će postati glavni uzrok Mićunovićevog pada. Politički kredibilitet se lako topi, a pragmatične konstelacije brzo menjaju. Deluje opominjuće i gotovo da ima neke kosmičke pravde u činjenici da simbol i vrhunac Mićunovićevog pragmatizma, neulazak u DEPOS, ostaje verovatno njegova najveća politička greška, koja je, uostalom, njega samog najskuplje i koštala.

4.

Sve u svemu, možemo zaključiti da je Mićunović trenutno jedan od retkih aktera srpske političke scene za koga se pouzdano može reći da je završio na mestu koje zaslužuje i koje mu najviše leži. Predsedavanje sednicama poprilično marginalizovane savezne skupštine, razmena parlamentarnih delegacija i diplomatski prijemi (s posebnim naglaskom na koktele), to je gotovo idealna pozicija za mirno okončanje jedne burne karijere i dostojanstven odlazak u političku penziju. Za nešto više – a što, u principu, uopšte nije bilo nemoguće – na primer, oštrije distanciranje u odnosu na obe sukobljene frakcije D(O)S-a i pozicioniranje na mesto "glasa savesti", pa možda čak i kompromisnog lidera vladajuće koalicije, bilo je ipak neophodno mnogo više autoriteta, ambicije, energije i terenskog rada. Nažalost, čak i u njegovim mlađim danima, bilo je prilično iluzorno očekivati od Mićuna tako nešto, pri čemu verujem da svi (ponajmanje on sam) imaju razloga da žale što stvari u tom pogledu nisu stajale drugačije.


 

Izbledele mrlje

Osobi koja više od pola veka pliva u vrtlozima srpske politike bilo je praktično nemoguće da se iz sveg tog kala izvuče bez ikakve mrlje, ali, generalno gledano, Mićunovićeve eventualne mrlje bile su neuporedivo manje i benignije od onoga što se može pronaći po biografijama njegovih vršnjaka i političkih ispisnika. Stoga je, valjda, većina s vremenom i izbledela. Ne računajući onu legendarnu kontroverzu vezanu za skojevske dane (jeste jahao popa – nije jahao popa), najčešće primedbe na njegov račun ticale su se uglavnom dve stvari: pomalo površnog i hedonističkog stila života, kao i, s prethodnim verovatno povezanog, prilično "mekog" i labavog odnosa prema Miloševiću u vreme njegove najgore ekspanzije. I premda je, po svoj prilici, tačno i jedno i drugo, postavlja se pitanje da li je ono prvo uopšte neka mana i da li je ovo drugo uopšte imalo neku ozbiljnu alternativu. Mićunović svakako nije bio Jan Palah i nikada nije odisao (niti se razmetao) spremnošću da svoje političko i fizičko telo uzida u temelje mlade srpske demokratije, ali po svemu sudeći, za razliku od mnogih pre i posle njega, uključujući tu i razne moralne gromade, nije bio spreman ni na sramno udvorištvo i otvoreno dilovanje s diktatorom. A to što je njegova vazda za kompromis ispružena ruka po pravilu ostajala bez odziva, najmanje je njegov problem i sramota.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net