100 godina od rođenja Volta Diznija, oca globalizacije >

Veliki mali miš

"Samo se nadam da nikada nećemo izgubiti iz vida jednu stvar... sve je počelo od miša", Volt Dizni, 1954. godine

Zvanično se vodi da je 15. decembra 1966. godine, deset dana posle svog 65. rođendana, Volter Ilaja Dizni privremeno napustio planetarnu scenu ostavljajući za sobom stotine hiljada zaposlenih u svom preduzeću da nastavljaju njegovo delo. Naime, ovaj čovek prvi je Zemljanin koji biološki nikada nije umro. Kada mu je krajem 1966. godine ustanovljeno zloćudno oboljenje pluća, hirurzi su mu zahvatom odstranili tumor, zalečili ga i otpustili kući. Posle nekoliko nedelja Dizni je obišao postrojenja svoje fabrike snova, pozdravio se sa najbližim saradnicima i vratio u bolnicu. U jutarnjim satima tog 15. decembra 1966. godine u Državnoj bolnici u Berbanku, predgrađu Los Anđelesa, hladnoća tečnog azota zamrzla je sve životne sokove i zaustavila srce najpoznatijeg čoveka na svetu.

Zamisao da jednoga dana, kada nauka nadvlada rak i kada bude moguće oživljavanje hiberniranog tela, veliki Volt ponovo kroči na pločnike svog carstva, svojstvena je samo njemu. Svojstvena i moguća. Dizni je bez sumnje toga bio svestan. Kada je odlazio, ostavio je sve u najboljem redu. I danas je to tako, bar ako je suditi po goloj godišnjoj plati od 100 miliona dolara koju prima Majkl Ajzner (59), već 17 godina uspešan čuvar Diznijeve fotelje u preduzeću.

"Ništa ne mora da umre", reči su Volta Diznija upućene Reju Bredberiju, čuvenom piscu naučne fantastike, reči koje će ovaj obelodaniti 20 godina kasnije u jednom eseju posvećenom starom drugaru Voltu, a povodom 60. rođendana najpoznatijeg Diznijevog deteta Mikija Mausa. Na šta je tačno Volt mislio nije poznato ni Bredberiju, ali ako je to bila poruka i čovečanstvu, onda su to bile najrevolucionarnije reči ovog čoveka. Dizni je inače u političkom smislu bio verovatno jedan od najvećih oportunista u istoriji naše civilizacije; njegov "hod po mukama" bio je hod američke unutrašnje i spoljne politike.

Volt Dizni tvorac je prve globalne robne marke u istoriji koju je za ovih 70 godina prodao u više primeraka nego Crkva Bibliju od Gutenberga do danas. Dizni je pokazao da granice ne postoje, ni državne, ni verske, kulturološke, rasne, prirodne... njegovim sunarodnicima ostalo je samo da posao održe i dokrajče. Momčilo Jojić, novinar "Politike", o kome će još biti reči pisao je o tome 1939. godine – "... Mali Miki, bistro, pošteno, veselo, dovitljivo, hrabro, šaljivo, šeretsko stvorenje, jedini je valjda sin na svetu koji je svom ocu stvorio i zaradio grdne milione i učinio ga slavnim širom sveta. Volt Dizni je stvorio Mikija – Miki je učinio bogatim svoga roditelja Volta, doneo mu mnogo miliona dolara, privukao u njegovu kuću mnogobrojnu družinu nestašnih drugara, od čijih nestašluka odzvanja smeh ispod Tibeta i Kopaonika, Stenovitih planina i Urala. Miki Maus je dobar sin..."

32 + 7: Istinita priča o Dizniju i njegovom životu već je poodavno toliko vešto izromansirana dokumentima, podacima i činjenicama pa je zapravo tako i razvijena po najosunčanijim predelima američkog sna. Zna se tačno koliko je Volt zaradio od svakog svog filma, prvih kaiševa i tabli stripa da je prve pristigle honorare trošio na plaćanje kirije i dokupljivanje opreme... i tako do kraja priče. Sve to, razume se, nije ni važno, pošto danas ionako niko više u Americi, a pogotovo šire, ne zna šta je 1928. godine značilo šuškanje 78 dolara u džepu. Bilo je to već jasno i 1939. godine malopre pomenutom Momčilu Jojiću, reporteru "Politike", prvom i jedinom našem novinaru koji je Dizniju rekao "helou", a ovaj mu uzvratio, pre nego što su počeli razgovor koji je "Politika" nešto kasnije, te godine, i objavila. Jojić je tada napisao i ovo:

"... Volt Dizni je počeo. Bio je mali nepoznati i siromašni crtač. Stvorio je Mikija. Svetu su se dopale te divne šale koje su u sebi nosile mnogo poštenog i čovečnog. Volt Dizni je uzeo pomoćnike i počeo da stvara, nove ličnosti, nove velike filmove. On nema vremena da crta. On nadgleda..."

Sve što je tada Dizni priznao da "baš radi" bilo je da svoj glas pozajmljuje Mikiju. To je za njega bilo uživanje koje nikome nije prepuštao. Tako je bilo do samog kraja. Sve ostalo radili su drugi, u početku Ab Ajverks, pa Flojd Gotfredson, pa stotine, pa hiljade drugih. Dizni je nadzirao, učestvovao, odobravao i osluškivao. Osluškivao je i svoje obične sunarodnike ali i rasprave u Kongresu. Tako je znao kada treba da pokrene Hromog Dabu i uključi se u opštu borbu protiv mafije, kada treba da pošalje svoje junake na Tibet i priključi se američkoj kampanji u Kini, kada Paja Patak treba da zakorači na Ande u potrazi za indijanskim blagom i približi svetu predele budućeg Panameričkog saveza.

U Drugom svetskom ratu američki kongres odobrio je uspavanom Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara da ponese putem svojih junaka, na hiljadama propagandnih plakata i oznakama jedinica, u stotinama crtanih filmova, patriotske poruke i podršku momcima zaglibljenim u pesak Ivo Džime ili u snegove Ardena. Neki američki teoretičari stripa i sociolozi kulture napisaće kasnije da je Drugi svetski rat za Ameriku dobio Paja Patak.

A Volt Dizni, za svoje 43-godišnje karijere u Holivudu, osvojio je 32 Oskara i 7 Emija. Doživeo je da čuje čuvenog ruskog reditelja Sergeja Ejzenštajna kako kaže da je Miki Maus najveći američki doprinos svetskoj kulturi. Za života je dobio 960 nagrada, postao počasni doktor Harvarda, Jejla, Losanđeleskog univerziteta (UCLA), poneo predsedničku Medalju slobode, francusku Legiju časti, tajlandski Orden krune, brazilski Orden južnog krsta i meksički Orden actečkog orla. Nije dočekao da čuje da njegov naslednik Ajzner i japanski car Hirohito nose isti sat kao i Miki Maus. Nije dočekao da čuje da je njegov film Snežana i sedam patuljaka iz 1937. godine videlo najviše ljudi u XX veku, a da je tadašnju zaradu zamenio za zlato bila bi to neuporedivo veća dobit nego što je ostvarena od bilo kog drugog filma prikazanog u minulom veku. I to ne zato što je onda zlato bilo jevtinije. To će već, razume se, čuti kada ga ožive.

DAVID I GOLIJAT: Šta je, dakle, tajna uspeha ovog čoveka? Najkraće rečeno to je neodoljiva privlačnost njegovih likova, priča i načina prikazivanja. Stvorio je svet koji je veći deo čovečanstva zavoleo a to znači da je umeo da istakne bar najmanji zajednički činilac celokupnog ljudskog roda, bez obzira na sve razlike koje među nama postoje. Našao je najtanje strune koje nas povezuju i na njima je svirao. Značenjima i objašnjavanjem opšte prihvatljivosti njegovih likova bavili su se mnogi. Sociolozi: simboličkim objedinjavanjem u junaku osnovnih težnji "malog čoveka" s jedne strane, i predstavljanjem junaka kao živog otelotvorenja socijalnih, političkih i etičkih ideala društva s druge strane. Junaka takvog idealizovanog sveta vidimo kao ličnost neporočnu, hrabru, otvorenu, preduzimljivu i inteligentnu... (Žika Bogdanović). Psiholozi: Miki je dosezao do najdubljih ponora ljudske duše oličavajući borbu malog protiv velikog, Davida protiv Golijata. Znači mitskog, ali ne mitskog oličenog u snovima koji ne mare za verovatno, već su to snovi za koje ljudi tokom čitave povesti veruju da su mogući.

Volt Dizni je otkrio još jednu važnu stvar: u crtanom svetu – ukinuo je čvrste porodične veze. Osim u Bambiju, roditelja i dece nigde nema, kao ni supružnika. Po jednom sopstvenom priznanju Dizni je to uradio jedino zato da bi njegovi likovi imali veću slobodu, i kretanja i ponašanja. Svi ti ujaci, sestrići, ujne, momci i devojke lakše su se svađali i mirili, putovali, nestajali i pojavljivali se, ali ničim se nisu mešali u život i ponašanje porodica svojih obožavalaca. S druge strane, obožavaoci su se uživljavali u likove a ne u njihove porodice.

DIZNI I MI: Čitava ova priča o Dizniju, dakako, ne bi bila potpuna da se u nju nismo umešali i mi, i to kao treća zemlja u Evropi, posle Italije i Francuske, koja je, zahvaljujući pre svega "Politici", ponudila čitalaštvu Diznijeve stripove. Početkom 1935. godine u našem najstarijem dnevnom listu objavljena je tabla stripa pod naslovom "Miki i njegova savest". O našoj savesti, takođe može da se govori već od 1. decembra 1937. godine, kada smo u prebogatu povest Diznijevog preduzeća ušli kao prva i jedina zemlja čija je državna cenzura prekinula objavljivanje jednog njegovog stripa. Naime, u to vreme "Politika" je već ušla u završnicu sa objavljivanjem epizode Miki i njegov dvojnik u originalu Mickey Mouse as the Monarch of Medioka kada se državnom cenzoru učinilo da radnja stripa previše liči na život na jugoslovenskom dvoru, a glavni junaci nekako su mu bili oličenje princa Pavla Karađorđevića i mladog kralja Petra. Cenzor je zabranio dalje izlaženje zbog vređanja dvora. Da sve postane još zamršenije, američki list "Njujork tajms" imao je tada u Beogradu i dopisnika Hjuberta Harisona koji se odmah potrudio da o ovom nemilom događaju obavesti svet. Njegovo izveštavanje u Jugoslaviji je već neko vreme nerviralo vladu Milana Stojadinovića, tako da je najnoviji ispad sa Mikijem Mausom u Beogradu ista cenzura protumačila "kao nedobronamerno, netačno i tendenciozno" komentarisanje i najavila mu da je bolje da dobrovoljno napusti Beograd nego da mu dozvola boravka bude poništena. Pošto je tvrdoglavi novinar i u svom listu i preko agencije "Rojters" obelodanio i ovu "najavu", ovoga puta naloženo mu je da napusti zemlju u roku od tri dana. Nisu pomogli ni protesti američkog i britanskog poslanstva. Harison se spakovao i kada je stigao na beogradsku železničku stanicu naišao je na okupljenu masu ljudi koja mu je klicala u znak podrške. Kako je 8. decembra "Njujork tajms" izvestio "... atmosfera na beogradskog železničkoj stanici nalikovala je pre na ispraćaj nacionalnog junaka nego na proterivanje nepoželjnog stranca... U masi istaknutih jugoslovenskih ličnosti koje su se okupile da ga isprate nalazili su se i vladika Irinej Gregorović, član Svetog sinoda, general Maksimović, načelnik Ministarstva odbrane, i dr Vladimir Maček, vođa srpsko-hrvatskog nacionalnog bloka, moleći ga da putuje preko Zagreba kako bi pružio priliku i Hrvatima da mu izraze svoju naklonost..."

Još jedna neverovatna podudarnost u ovom stripu sa događajima kod nas pojavila se prilikom izlaska Mikija i njegovog dvojnika kao posebne sveske u izdanju "Politikinog zabavnika" u januaru 1992. godine. Naime, na 54. stranici stripa posle burnih protesta stanovništva Medioke na trgu ispred dvorca Miki kao kraljev dvojnik izlazi pred masu i kaže: "A sad, dragi moji podanici, kući i na posao!" Podanici u gomili viču: "Živeo!" Cenzure nije bilo, ali su se redakciji javili čitaoci da čestitaju na tobožnjoj hrabrosti, na šta je redakcija odgovorila da nije u pitanju hrabrost već originalan tekst.

* * *

Ovde je, recimo, mogao da bude kraj, ali ipak nije jer danas u našoj zemlji više ne izlaze Diznijevi stripovi. Slobodni smo da iznesemo uverenje da smo danas kao takvi jedina zemlja u Evropi i jedna od malobrojnih u svetu, dakle, da ne pripadamo više jednoj važnoj svetskoj zajednici. Da li bi bilo nedostojno tražiti od gospode Svilanovića i Montgomerija da malo razmisle šta će im reći Volt Dizni ako se vrati za trajanja njihovih mandata.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net