Novi prevod Uliksa >

Sveti spis modernizma

Dogodilo se srpskoj kulturi, posle mnogih decenija premišljanja i odustajanja onih u čijem se pravcu gledalo, da dobije novog, za naše prilike mlađeg čoveka dostojnog izazova kakav predstavlja legenda zvana Džejms Džojs

UŽAS UZNEMIRENOSTI: Džems Džojs rediguje svoj rukopis

Jedan od načina da čovek sebi za života podigne spomenik ukoliko se bavi prevođenjem jeste da prevede neki od svetih spisa, bilo koje religije, ili neki od najtežih i najizdržljivijih tekstova na kojima počiva čitav jedan civilizacijski krug. Takvih tekstova, naravno, ima dosta, a u našem slučaju oni idu od Homera do Biblije, od Platona i Aristotela do Hegela i Hajdegera, od Plutarha i Tukidida do Špenglera i Tojnbija, od grčkih dramatičara do Šekspira, a onda, naravno, od Vergilija i Dantea, od Miltona i Getea, do Servantesa i Balzaka, do Džojsa i Prusta – a ubuduće do Pereka i Pinčona, možda Jonsona i Esterhazija...

U posebno srećnom trenutku, koji mora da je neka bolja promisao birala, pred nama je jedan takav spomenik i on, upravo budući to što jeste, ne podleže ocenjivanju već čistoj, neskrivenoj radosti. Dogodilo se srpskoj kulturi, posle mnogih decenija premišljanja i odustajanja onih u čijem se pravcu gledalo, da dobije novog, za naše prilike mlađeg čoveka dostojnog izazova kakav predstavljaju legenda zvana Džejms Džojs i sveti spis modernizma šire poznat kao roman Uliks. Zoran Paunović, o kome je reč, sa lakoćom koja iritira i šarmom koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim podario nam je prvi prevod veličanstvenog – da ga nazovem tako – romanepskog dela XX veka. I sada sedi, sa tihim i blagim osmehom, zadovoljni roditelj u porodici i prevodilaštvu, predaje englesku književnost u Novom Sadu a pomalo i u opustelom Beogradu, omiljen i fin, i kada ga pitaju, a pitaju ga često, sabrano odgovara da ukoliko se čovek čitavoga života usrdno moli u hramu čitanja, provede neku deceniju studirajući i docnije predajući englesku književnost, onda mu i nije potrebno više no da predano radeći i konsultujući pouzdana izdanja, mnoge komentare i prevode na nekoliko drugih jezika, jedinstveno remek-delo engleskog jezika prevede za dve godine.

Zbilja, sve se samo po sebi razume, pa i to da je ovo najznačajniji prevodilački poduhvat u (naj)novije doba, na čemu iskreno valja čestitati prevodiocu i izdavaču koji takođe podiže sebi neku vrstu spomenika. No dok nam prilike budu dopustile da odaberemo svaki svoju pikanteriju oko koje ćemo se narednih godina raspravljati sa prevodiocem i stručnjakom, ima tu nekoliko pitanja na koja vredi već sada odgovoriti. Prvo je vezano za to ko će i zašto čitati Džojsa ako je neka vrsta lozinke za snobove da se udive delu koje su jedva otvorili, a za primitivce da se iscere uvek voljni da ozbiljnost svedu na glupo zadevanje i lakmus gluposti: ko se to bre bavi takvim nerazumljivim i od naroda dalekim stvarima. Uostalom, kao da u Britaniji preostali stočari stoje oslonjeni na ograde imanja opustelih posle pokolja ludih goveda i prelistavaju oksfordsko izdanje Uliksa, sa kojeg je ovaj prevod rađen. Ili kao da će Srbi pobacati romane o sveticama, sve ukrašene vladičanskim preporukama ili autorskim krasnopisom, u jendeke i krenuti pravim putem čitanja u svetlu tranzicionu budućnost. Ili će srpski studenti i studentese, taj blistavi soj čiji se trag na Filološkom fakultetu, i posle njega, oseća kao pogonsko gorivo budućnosti, samo da ne bude sasvim ista, ili tek najmajušnije malčice drugačija od ove u kojoj tečemo svoje neslavne dane. IIi će se srpski pisci, u večitoj brizi kod kojeg izdavača pretrčati i nasaditi se na najnoviju svoju knjigu ne bi li se iz nje izlegla nedaj Bože NIN-ova ili kakva druga veća nagrada, zbog Džojsa zamisliti šta znači biti životno posvećen pisanju, a ne kultivisanju poznanstava i književnom životarenju...

Tja, nije to sve o pandemonijumu, ili barem bestijarijumu u koji se novim prevodom spušta Uliks. Neće se, naravno, ništa posebno desiti, kao što ni linija recepcije Džojsa u srpskoj prozi od Rastka Petrovića do Crnjanskog, od Radomira Konstantinovića do Kiša, ne predstavlja gotovo nikakav poseban izazov proučavanju književnosti u nas. A i što bi, da se možda država ne kruni i raspada, a kulturni otpaci kultivišu na Ilirijama i Dukljama, lažnim turskim odsjajima ili autonomiji do dna ravničarskog blata? Pa da razmišljamo o kulturnoistorijskim okvirima za same sebe kao ostatak od samih sebe, a ne o mehaničkom skraćivanju školskih programa sa herojskim izbacivanjem iz njega Mopasana i pretumbavanjem Kiša i Ćopića?

U sve je to odapet novi prevod Džojsa kao kada se u arhajskom zanosu koplje hitne na samoga boga, i kao što opisuje Homer, pogodi cilj. Bog, stari krvnik sa kojim Balkan ima mnoge nenamirene račune i pre kraja XX veka, a tu ne pomaže novostara himna Bože pravde, taj – uz sve dužno poštovanje tradicije ipak – lilihip za mitsku svest, preživeo je modernističku objavu, izrečenu između Dostojevskog i Ničea, da je mrtav. Zato mu je bilo lakše da podnese nihilizam Džojsa i Beketa. Udar u jezgro teocentrizma kakav predstavlja Uliks neće se čitati u onom najstrašnijem saznanju sa kojim je čovek prepušten samome sebi. Uliks je užas uznemirenosti, a ne katalog romanesknih mogućnosti čije je odličje i vrlina da je (pre)komplikovan i veoma dobro ispisan.

I tu je tačka na kojoj se pojavljuje ona pukotina u kojoj se sa najvećom naklonošću i poštovanjem može voditi rasprava. Jer Zoran Paunović, koji se latio velikih stvari, kao što su doktorat o Nabokovu (Gutači blede vatre, 1997) i Džojs, nije sklon uznemirenosti do srži postojanja koju bude i podstiču autori kojima se posvećuje. Naprotiv, baštineći lakoću svoga učitelja Svete Koljevića, kojem pisac ovih redova takođe izražava svoju naklonost i uvažavanje, ne izazivajući jednu kilavu intelektualnu sredinu, tim stilom lakoće do preterane uopštenosti (koja ume da se osveti takoreći netačnošću u slici Sterna ili čudnim istorijskopoetičkim odnosom Tekerija i Hardija) palanku u koju tonemo ostavlja u uverenju kako je sve u redu i kako svoj mir može otkupiti klimanjem glavom onome ko nešto radi i ponekom hiljadarkom da se i taj Džojs pazari.

Nova je godina, Božić, pa Sveti Sava i Sretenje, sve od čega bi se Džojs naježio i iz Srbije odbegao u Dablin, ili u kanadski Fredrikstaun kod Vladimira Tasića, da tamo piše svoja remek-dela ili remek-delca. Vreme je za poklone. Kupite nekome Džojsa. Na primer sebi, uvucite se pod omiljeno ćebe i pre no što opet nestane struje čitajte Džojsa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net