Nuspojave >

Deoba ćelije

Izdajničko-cinkaroški rad podsvesti je obavio svoje, i jedna epohalna prljavština je pokuljala iz prisutnih glava pravo na sunce

Izgleda da su javna izvinjenja i žaljenja naprasno ušla u modu u ovim predelima Dubokog Balkana: prvo je Goran Svilanović (u svojstvu ministra spoljnih poslova nečega što se u prostranim holovima Palate federacije još uvek entuzijastički naziva Savezna Republika Jugoslavija) "izrazio žaljenje" građanima Hrvatske zbog svega što se, je l’ te, zbivalo na ovim prostorima a što ima neke zagonetne veze s dejstvovanjem Svilanovićevih državničkih prethodnika (i protivnika, Bogu hvala), potom je Danas, u redakcijskom komentaru, vrlo eksplicitnim rečnikom "izrazio žaljenje" (iliti razočaranje) što Svilanović nije govorio malo drugačije, tj. hrabrije i otvorenije, o sasvim konkretnim i neposrednim uzrocima ratova u devedesetim (ko je rekao: Karlobag? ko je rekao: Virovitica?), da bi se koliko sutradan isti list izvinio Svilanoviću zbog tona dan ranije izrečenih primedbi, onda su neki čitaoci tražili od Danasa da se izvinjava još malo... i tu nije kraj, samo je ova rečenica negde morala da se završi. Još uvek stameno i istrajno pohvatavam konce ovog kolopleta međusobnih izvinjavanja, žaljenja, pardonisanja i oh, oprostite ako sam Vas nagazio, ali nešto mi govori da to tako nekako uvek biva kada se pristojni i nedužni ljudi – nedužni u svakom osim u onom "metafizičkom" smislu u kojem smo krivi za svaku nepodopštinu koju je neko uradio, a mi ga nismo sprečili – po sili moralne obaveze (a neki i po državničkoj dužnosti) petljaju sa smrdljivim (s)tvarima koje je neko drugi sistematski uneredio. Na kraju više niko nije zadovoljan, zapravo su svi nadrndani i ljuti, i to ne baš bez svakog prava, kako pokazuje i ovaj, u osnovi beznačajan ali ilustrativan slučaj: prigovori Svilanoviću stoje, prigovori Danasu na prigovore Svilanoviću takođe, a ni prigovori na prigovore na prigovore nisu baš bez neke. "Tako je ako tako hoćete", rekao bi Luiđi Pirandelo, jedan zanemareni hroničar srpske stvarnosti, koju je – indikativno – maskirao u sicilijanske motive. Uostalom, i onolika larma koja se digla na Bernara Anri-Levija u onom dorćolskom bioskopu nije drugo nego reakcija jedne kolektivne Nečiste Savesti (a to, na kolektivnoj bazi, nekako ne bi trebalo da postoji, ama ipak kopka i rovari...) na famozno, pretpostavljeno i unapred izvračano filozofovo "poistovećivanje Svih Nas sa Zlikovcem Miloševićem koji, eto, izgleda jeste radio neke gadne stvari, ali Mi nemamo ništa s tim, a onaj ko kaže drugačije taj je Srbomrzac i osim toga je i Jevrejin, verovatno peder, bezbeli mason, a biciklista bez ikakve dvojbe"... I nećemo se Mi nikome, majci, izvinjavati, jer smo univerzalne Žrtve: i podlih Stranaca i mrskog domaćeg Satrapa, za kojeg ionako ne znamo kako se uopšte pojavio ovde ("Američki čoek, more! Sve to instalirano, moj komšo!"). Kao da je Francuz došao ovde da svi kleknu pred njim i zarekao se da neće otići dok ne vidi da su svima kolena prokrvarila na kukuruzu. Nije, bre, došao čovek – poznati bekrija i bonvivan – da vidi i da bude viđen; ako usput može i da popriča s nekim, utoliko bolje. No, eto, izdajničko-cinkaroški rad podsvesti je obavio svoje, i jedna epohalna prljavština je pokuljala iz prisutnih glava pravo na sunce, izazvana Strahom i Drhtanjem pred zastrašujućom – a uglavnom sasvim imaginarnom, u svom unapred-samoopravdavajućem-gardu savršeno kičastom – mogućnošću da neko od "nas" zatraži da se, hrišćanski rečeno, pokajemo. Taman posla: kajanje, to su drugi.

Tako to, dakle – mahom konfuzno, neprijatno i lepljivo – izgleda kada se čestit svet uplete u kučine tuđih svinjarija, koje nema ko drugi da pomete, a pomesti se moraju, da se ne pogušimo. Kako, međutim, izgleda kada iz samog bolesnog žarišta počnu da se samoobnavljaju nekakve samoproglašene Zdrave Ćelije, koje s Pošašću nemaju ništa, časna im pionirska?! E, to Vam je jedan poprilično neestetski i slabo gledljiv – za gadljive – proces u kojem, recimo, kolektivitet zvan Srpska demokratska stranka demonstrativno isključuje iz svojih redova Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika, jerbo su dotični najviši dužnosnici Svetog artiljerijskog sabora (najbolji tipfeler devedesetih!) ratnog SDS-a optuženi u Hagu za ratne zločine, a SDS je jedna fina stranka – nije teško biti fin! – i "neće da deli ćeliju s manijacima", što reče jedan filmski junak. Hm, zapravo, neće da deli ćeliju uopšte; štaviše, neće ni ćeliju kao takvu: šta će fini ljudi u ćeliji? Zato se, evo, pristupilo dekontaminaciji partijskih ćelija od naprasno nepoželjnih i kompromitujućih elemenata, a sve u dirljivom uverenju da ovde niko živ ne pamti šta je bilo u pradavnoj prošlosti, daljoj od jučerašnjeg fruštuka.

Znam, znam: neki ljudi stalno nešto džandrljaju i prigovaraju, i već vidim kako će se naći neko da priupita da li ja to želim da se pridružim onima čija je životna deviza "e, sad neću ni kako ja hoću". Ne. Meni samo nije bistro kako se jedan politički entitet, jedan, ako hoćete, svetonazorni konglomerat organizovan oko zajedničkih bazičnih vrednosti, može svečano odreći svojih utemeljitelja i prvosveštenika, a da se ne odrekne retroaktivno i sopstvenih uverenja, i sopstvenih činova, i svega što ga je do tog časa činilo onim što jeste? Ako ne valjaju Karadžić i Krajišnik, kako to da valja etnorasistički ekskluzivna tvorevina Republika Srpska, koja je njihovo (i Ševeninžaninovo) čedo od A do Š? Ali, oni su "počinili zločine", reći će neko. Tačno. Ali, sva je ta suma "sitnih", pojedinačnih zločina zapravo ujedinjena u jedan zajednički, a on se zove upravo nakaznim imenom ovog "dejtonskog" monstruma. Otuda, ako je legitimno njeno postojanje, i sve prošle, aktuelne i buduće konsekvence toga, onda ni Karadžić & comp. nisu zlikovci nego "državotvorci" koje treba slaviti. To su SDS i slični, uostalom, do sada i činili, što je bilo odvratno, ali i dosledno. Sada je samo – dosledno? Ne, ono drugo.

A sve to ima debele veze s konfuzijom oko "izvinjavanja" i s onim potmulim osećanjem krivice, koja se potom nekontrolisano, reaktivno prazni na slučajnim prolaznicima, bili oni iz Pariza ili iz Budžumbure. Eto, dakle, nacionalistima sanjanog "jedinstvenog Srpstva": to je ono u kojem se i krivi i nedužni valjaju u istom sengrupu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net