Od Tanaska do Ljubiše Rajića >

"Cena otetih godina"; "Vreme" br. 571

"Ovo je samo kratka priča o jabuci i siromašnom vojniku na moru. Nije napisana za kakvu čitanku, već za sve one koji toliko hitaju da omladini ispričaju da je otadžbina samo jedan ‘starinski pojam’, za one koji se toliko trude da nam oduzmu naša najtoplija, najbolja, najplemenitija osećanja."

(Henrik Angel, Srpska jabuka; SERBIA – Srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora, Itaka, Beograd 1999, str. 215, preveo Ljubiša Rajić, autor teksta "Cena otetih godina", "Vreme", br. 571, str. 46)

"O, prodavci jezika, o demokrate, o licemeri! Kako je život od vaše mudrosti obljutavio! Vapijući ste vi dokaz prokletstva koje nad srpskim rodom visi."

Zaista je neprolazna vrednost svake misli bogomudrog vladike Nikolaja (Velimirovića), a posebno reči srpskom narodu kroz tamnički prozor logora Dahau u kojima je Sveti vladika ukazao kako na propast Zapada tako i na propast pozapadnjačenog Srpstva. Novi prodavci jezika, nove demokrate, a stari licemeri, ponovo galame protiv "zvona i praporaca", peneći: "knjige, knjige, braćo, moja" i životne nauke isključivo iz tuđine, sa Zapada. Duh tuđinštine vlada srpskom inteligencijom od Dositejeva do Brozova vremena, i od Broza do novodobskih dositejevaca. Taj duh tuđinštine uzrok je našeg nacionalnog pada – od Tanaska do Ljubiše Rajića.

Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu (inače, pišemo Beogradski univerzitet koristeći atributsku vrednost prideva beogradski kao sinonim za srboubistveno nacionalno samootuđenje), dr Ljubiša Rajić, stari je kursista novodobskih radionica za "denacifikaciju" srpskog naroda. Prvi da štrajkuje, poslednji da nadoknadi časove; prvi da finansijski podrži inicijativni odbor "Studentskog" protesta, poslednji da objasni odakle dolazi taj novac; prvi zainteresovan za mesto dekana Filološkog fakulteta, među poslednjima koji to mesto zaslužuju; prvi pisac Novog zakona o Univerzitetu, prvi protiv povratka veronauke u srpsko školstvo, prvi protiv povratka Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne Crkve u okvir Univerziteta, prvi protiv održavanja Prvog Sabora pravoslavno-nacionalne omladine srpske na Beogradskom univerzitetu posle 1944. godine – a među poslednjima koji su pozvani da reformišu nacionalnu prosvetu. Jednom rečju, novodopski dušebrižnik i supervizor nad budućnošću srpske omladine.

Svoj novi doušnički posao obavio je, najpre, za radio "Slobodna (čitaj: okupirana) Evropa", izveštavajući odmah ujutro po Saboru "o dekanu koji odobrava fašistoidne tendencije na svom fakultetu", a zaboravljajući svoje odobravanje okupatorskih namera Novog evropskog i svetskog poretka sa Srbima; potom je za "Vreme" napisao novodopsku računicu o "ceni otetih godina" (pod Miloševićem), prećutkujući zločinački bilans komunističkih decenija (od Broza do sedam sekretara SKOJ-a prekomandovanih u današnje potpredsednike Vlade Srbije). Najzad, očekujemo da u svoj nacrt Novog zakona o Univerzitetu unese dopune po kojima će biti strogo zabranjeno svako organizovanje pravoslavne-nacionalne omladine srpske na Beogradskom univerzitetu.

Cinkaroški tekst za "Vreme" napisan je po svim uzorima sa novodopskih političkih tečajeva i koristi se gotovo školskom kompozicijom uredno naciljanog sastava naučenog na časovima građanskog (ne sme se ni pomisliti: nacionalnog) vaspitanja: uvod (fraze i etiketiranja), razrada (klevete i podmetanja) i zaključak (pretnje). Pravi đački rukopis na zadatu temu: Fašistička kretanja u novim omladinskim generacijama.

U uvodu svoje dostave autor se poziva na uobičajeni aparat novodopskih ideoloških fraza i etiketa: fašizam, klerikalizam, konzervativizam, uporište u srednjovekovnoj srpskoj državi, silazak u feudalne odnose. Ovde se uopšte nećemo zadržavati na jednoj od najprisutnijih, istovremeno najpodlijih i najbezobraznijih etiketa: poređenju srpskog rodoljublja sa fašizmom. Kao profesoru na katedri za skandinavistiku, autoru je bilo dovoljno da se podseti, sa jedne strane, porekla reči kvisling, a, sa druge strane, prvih evropskih i svetskih ustanika protiv nacizma i fašizma – ravnogorskih rodoljuba kao i jedine Vlade u okupiranim državama koja nije poslala niti jedan dobrovoljački odred na front protiv savezničkih armija – Nedićeve. Ono o čemu on sigurno ne želi da zna jesu najnoviji otkriveni podaci o brizi Draže Mihailovića i vladike Nikolaja za progonjene Jevreje ili pomoći koju im je pružao Dimitrije Ljotić kao Izvanredni komesar za obnovu razorenog Smedereva (a da i ne pominjemo Ljotićev primer jedinog političara u okupiranoj Evropi koji je poslao Memorandum Hitleru upozoravajući ga da će "jevrejska krv pasti na njegov narod"). Pored etiketiranja dostava se posebno bavi najzastupljenijom građansko-demokratskom famom danas: govor mržnje, pod koji se može podvesti sve što nije govor ljubavi prema Novom Dobu, Zapadu, Evropi, američkom novom svetskom poretku, antihristovoj monarhiji, novofeudalnim odnosima između multinacionalnih kompanija, neljudskim pravima – sve što, dakle, ne pristaje na dobrovoljno poništavanje nacionalnog identiteta i ne priklanja se nadnacionalnoj sabornosti oko Soroša. Stoga autor ne može da pojmi drugačije nego ideološki naše rodoljubive govore u kojima sledimo Zavete Svetog Nikolaja Žičkog i Svetog Justina Ćelijskog (koji su novovekovni prosvetitelji srpski u liniji Srpskog Zaveta od svetog Save preko Kosova do Njegoša). Duhovni autoritet Svetih otaca potisnuli su Partijski i Novodopski autoriteti, i on svoj koren nalazi u dositejevskom bekstvu iz manastira i ismevanju žitija Svetih. Ti koreni i autorovo ropstvo pseudoprosvetiteljskim antinomijama napredno-nazadno i nauka-vera, koje su u Zapadnoj Evropi prevaziđene još početkom XX veka pojavom Bergsonove filosofske misli. Naš autor tako još uvek živi zaglibljen u prosvetiteljski mulj Zapada, u kome se nalazio još Dositej kasneći čitav vek za francuskim enciklopedistima (koji su svojim delom pripremili Revoluciju, kao što su naši dositejevci završili u komunističkoj sekti). Zato je sasvim razumljiv ovaj kasnoskerlićevski obračun sa "kasnim srednjim vekom" i novo idolopoklonstvo prema Zapadu. Međutim, srpska srednjovekovna, nemanjićka država, kao uostalom i Vizantija, može nam biti veći uzor multireligiozne, multinacionalne i multikulturne državnosti nego članice Evropske unije. Nacionalna država, ipak, pod zaštitom prava manjina ne sme da dozvoli diktaturu manjinskih prava: od verskih, preko nacionalnih do tzv. seksualnih. Ako iznošenje ovog stava znači govor mržnje, onda nacionalna izdaja i rušenje nacionalnog samozaštitnog sistema predstavlja jedini odgovarajući izbor koji se, po ideolozima Novog doba u Srbiji, može označiti kao građanski korektan. I onda je zaista teško iz perspektive moralne nastranosti i soroševske političke podobnosti polemisati sa srpskom omladinom koja je okrenuta duhovnom zdravlju i nacionalnoj odgovornosti. Otuda autor mora da prizna srpskoj nacionalnoj omladini da su njene zamerke savremenom svetu tačne, istovremeno proizvodeći ideološku maglu kojom sprečava saznanje da je rok upotrebe naših rešenja i te kako svevremen. Svojim napadom pomoću fraza o našem imperfektu i arhaičnom jeziku autor samo zaklanja večiti futur svoje demokratske demagogije i praznoslovlja.

U daljoj razradi doušnički iskusno autor konstruiše teoriju "nacionalističke zavere" u kojoj se nalazi, pored srpske nacionalne omladine, i Srpska pravoslavna crkva, Udruženje književnika Srbije kao i "deo stranaka nacionalističke desnice" (pod ovim poslednjim se ništa nije ni mislilo ali zvuči zaverenički intrigantno). Ova teza, čini se, ne gubi svoje pristalice od Hitlerovog do Soroševog vremena, dok ju je autor samo obogatio dodatkom o frustriranom srednjem sloju u potrazi za uporištem u veri i tradiciji. Moramo priznati da smo zadivljeni veštinom brozovske političke elite da izbegne osujećenje zadovoljenja svog vlastoljubivog motiva i svih frustracija koje iz gubitka privilegija mogu da proisteknu. Upravo zato ispovedamo beskompromisni antikomunizam i prepoznajemo naviku bivših komunista da se premaskiraju u nova, građanska odela zadržavajući vlast. Zato smo i pripremili upitnik za sve političare, profesore univerziteta, akademike, urednike medijskih kuća i druge javne ličnosti u Srbiji u kome će se naći sledeća pitanja:

1) Da li ste bili član KPJ? (Pošto je odgovor na prvo pitanje u dvotrećinskoj većini potvrdan, prelazimo brzo na sledeća pitanja.)

2) Koliko dugo ste bili član KPJ?

3) Na kojim sve funkcijama u KPJ ste se nalazili?

4) Koja je tema vaše doktorske disertacije?

5) Da li se kajete zbog svoje pripadnosti ovoj zločinačkoj organizaciji i gde ste to svoje kajanje pokazali?

6) Da li ste postali član neke nove stranke? Koje ili kojih?

7) Koje je vaše današnje ideološko opredeljenje?

8) Na kojim se sve društvenim funkcijama danas nalazite?

9) Koje privilegije ste zadržali, a da one potiču od vaše pripadnosti KPJ?

10) Da li iza sebe ostavljate doušničke ili likvidatorske tragove?

Ovih deset pitanja (uz neizbežno dodatno: Da li danas znate ime i prezime čoveka u čijoj službi ste proveli najbolje godine svog života?) niko do dana današnjeg nije postavio srpskim komunistima. A naše insistiranje na ovom upitniku autor koji je prećutao cenu zločinačkih decenija predstavio je kao "podređivanje nastave i nastavnika pomenutim idejnim stavovima, za početak popunjavanjem upitnika kojim bi se utvrdila njihova moralno-politička podobnost". Tako u ideološkim maglama Novog doba biva zamajano svako traganje za istinom o komunističkim zločinima nad srpskim narodom posle okupacije Srbije 1944. godine i sledstveno preispitivanje biografija nedodirljivih koji da danas čine centre moći u srpskoj državi.

U zaključku svog najnovijeg doušničkog sastava, autor, već u potpunom odsustvu argumentovane kritike, prelazi na novodopske pretnje. Na jednoj strani, izriče opomenu srpskoj nacionalnoj omladini, nagoveštavajući buduće odredbe Krivičnog zakona u kojima će se nalaziti strogo kažnjavanje svakog oblika nacionalnog izražavanja. Na drugoj strani, preti dekanu Filološkog fakulteta koji nije stao na stranu soroševskog koncepta autonomije Beogradskog univerziteta koji podrazumeva autonomiju od svakog oblika nacionalnog osećanja i delovanja. Istovremeno, autor ne sme ni da zamisli kako bi preživeo obavezno pozdravljanje nacionalne zastave i slušanje nacionalne himne, svakog jutra, u svakoj školi (kao što je to slučaj danas u SAD) ili višegodišnje služenje vojnog roka (Izrael), a da i ne spominjemo mogućnost nepostojanja rada Soroš fonda (Turska). Ove "male nelogičnosti" ništa ne govore novim prodavcima jezika "koji toliko hitaju da omladini ispričaju da je otadžbina samo jedan ’starinski pojam’". Nove demokrate se ne libe da se koriste Miloševićevim argumentom o šaci studenata u odnosu na 80.000 akademaca koliko ih ima na Beogradskom univerzitetu. Stari licemeri koji nam prebacuju temeljitu neobrazovanost i nepoznavanje vlastite istorije inače su obrazovani na marksizmu i tvore srpsku istoriju od Broza do Soroša. (Nasuprot sajtu OBRAZA, autor bi omladini, pretpostavljamo, svesrdno preporučio, kao "Vreme" u prošlom broju, "Dečka", prvi jugoslovenski gej magazin koji se "ugleda na ženske časopise i daje savete o tome kako osvojiti muškarca". Iz čiste odanosti novodopskoj društvenoj naprednosti.)

A srpska nacionalna omladina samo nastavlja da neguje one iste zavete o kojima piše Henrik Angel u priči "Kosovo, Kosovo" (u već navedenoj knjizi i opet u prevodu prof. dr Ljubiše Rajića) kada donosi svedočanstvo o srpskoj vojsci koja predvođena svojim komandantom i vojnim sveštenikom ljubi najzad oslobođenu kosovsku zemlju 1913. godine izgovarajući sledeće reči: "Pukovniče, sada svi možemo da umremo." Ništa više, ali (trudimo se) i ništa manje od ovoga, predstavlja i ideal savremene srpske nacionalne omladine. I od zaveta naših svetih predaka ne mogu nas odvojiti oni prodavci jezika, demokrate i licemeri koji jedno prevode a drugo pišu (oba puta dobro naplaćujući), pa makar postali i naši dekani sa zadatkom da se pobrinu da se na Univerzitetu koristi jedino govor ljubavi prema Novom dobu.

Ova cinkaroška dostava, na opštu žalost autorovih pretpostavljenih, pokazala je da postoji i drugo lice savremene srpske omladine: pravoslavno, nacionalno, monarhističko, antikomunističko i antiglobalističko. O tome svedoči, kontraproduktivno po svoje ciljeve, redakcijska oprema teksta, poredeći dva lica današnje omladine srpske: nastojanje jednih da se povežu sa svojim korenima i drugih da se stope sa Evropom; nacionalnu svest jednih i masovnu koncertnu nesvest drugih; maternju melodiju srpskih nacionalnih pesama, s jedne strane, i tuđinske ritmove, s druge. A saborska objava nove zavetne smene pravoslavno-nacionalne omladine srpske, prvi put na Univerzitetu u Beogradu posle 1944. godine, to zatomnjeno drugo lice savremene omladine, odmah je privuklo novodopske doušnike i nateralo ih da otkriju svoje pravo lice: teoriju i praksu denacifikacije, teror fraza, etiketiranja, kleveta, podmetanja i pretnji.

Svojom najnovijom dostavom prof. dr Ljubiša Rajić nametnuo se kao najozbiljniji kandidat za budućeg načelnika bezbednosti kontejnerski otvorenog društva. Međutim, da bi dobio to mesto mora da učini još jednu malu žrtvu: da se odrekne svog prezimena, istorijski potvrđenog kao nacionalno netrpeljivog, verski netolerantnog i demokratski nekorektnog, i da od rodoljubiše postane bezimeni građanin.

Za one koji napuštaju državni suverenitet šta je da neprijatelju ostave već izgubljene topove.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net