Razgovori o federaciji >

Ustavotvorci napred

Vladajuća većina u Srbiji insistira na tome da se pitanje statusa savezne države, ovako ili onako, razreši do kraja marta, kako bi mogli da budu regulisani važni međunarodni aranžmani. Izgleda da evropsko posredovanje izlazi u susret takvoj dinamici. Tako se hitno otvara ona stara državna jednačina s nekoliko nepoznatih

KAŽIPRST I POGLEDI: Milo Đukanović, Havijer Solana i Vojislav Koštunica

Staro "Pašićevo pravilo" — kad nemaš rešenje, formiraj komisiju — izgleda da je primenjeno u važnom susretu Koštunice, Đukanovića, Đinđića, Vujanovića i Labusa tokom koga se u ponedeljak 17. novembra, u prisustvu i visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednost Havijera Solane, pregovaralo o sudbini jugoslovenske (hajde da kažemo srpsko-crnogorske) federacije.

Razgovori o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore prekinuti su 26. oktobra s konstatacijom da su dalji razgovori besmisleni i da Crnogorci referendumom brzo treba da odluče da li će da proglase nezavisnost, ili će da ostanu u zajedničkoj državi sa Srbijom. Onda je odlučeno da se 17. decembra razgovori ipak nastave, da bi se potom odlučilo da nastavak teče u okviru ekspertskih grupa, koje će zajednički, na paritetnoj osnovi, sastaviti Beograd i Podgorica. Ti paritetno imenovani eksperti će se u prisustvu evropskih eksperata baviti ekonomijom, bezbednošću i sličnim pitanjima. Naglašava se da predstavnici EU u tim timovima neće imati ulogu arbitra.

Ovoj kompromisnoj "radnoj formuli", prethodila je diplomatska inicijativa usmerena na to da se Vlada Crne Gore primora da prihvati predlog EU da se putem razgovora ipak još jednom potraži rešenje za opstanak federacije. Posle posete predsednika Francuske Žaka Širaka i njegovog mišljenja da "obe strane moraju da ulože napor da pronađu rešenje u federalnom okviru", pojačano je uverenje projugoslovenskog bloka da Evropska unija, Amerika i Rusija stoje na stanovištu da zajedničku državu treba sačuvati.

Pokazalo se da u zapadnom miljeu i u mreži nevladinih organizacija ipak još postoji relikt politike bivšeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt, odnosno pretpostavka da proces raspada bivše Jugoslavije nije završen i da na Balkanu treba još podržavati stvaranje novih država. To se videlo iz načina na koji na aktuelni jugoslovenski problem gleda, na primer, Međunarodna krizna grupa ili Lord Rasel Džonson, predsednik Skupštine Evrope, ili neke lobističke grupe.

Relativno jasnom stavu evropskih ministara da zarad mira i stabilnosti na Balkanu treba podržati napore za očuvanje srpsko-crnogorske federacije u Crnoj Gori oštrim saopštenjima, uz dosta diskvalifikatorskih etiketa na račun Beograda, suprotstavili su se crnogorski PEN klub i grupa tamošnjih nevladinih organizacija. To da nevladin ili think-thank (ili disidentski) sektor maskirano radi na promociji nacionalnog ili indipendističkog pokreta viđali smo u ovim krajevima dosta – u Bosni, u Hrvatskoj, na Kosovu i drugde (Fljora Brovina, branjena kao nevina žrtva represije, bila je baš Tačijev predsednički kandidat na kosovskim izborima). Uz činjenicu da Đukanović u Podgorici bolje kontroliše ekspertsku elitu nego što to čini Koalicija za Jugoslaviju, ta retorika je zapravo nagoveštaj da će struktura iz koje će biti izabrani "Đukanovićevi" eksperti biti verovatno radikalnija od predsednika i premijera. Tokom prošle godine održano je valjda desetak ekspertskih razgovora na temu "odnosi Srbije i Crne Gore", Fondacija Fridrih Ebert na primer finansirala je seriju seminara, ali na tim skupovima nije primećeno neko približavanje stavova.

NENORMALNO PILE: To objektivno upućuje na prognozu da iz takvog ekspertskog inkubatora teško da može da se izlegne normalno pile s kljunom, krilcima i dve noge. Presudiće ipak odluka najodgovornijih političkih faktora.

To ne znači uopšte da eksperti treba da budu isključeni iz tog procesa. Mijat Damjanović iz Palgo centra naglašava da je velika greška to što do sada nisu formirana nikakva međuvladina stručna tela koja bi ublažavala i činila manje neizvesnim mnoga praktična pitanja koja pogađaju svakodnevni život i biznis, baš kao i visoku politiku, uostalom. On smatra da rekonsolidacija zajedničke države nosi brojne nepoznanice, a da će u eventualnom stvaranju nove države od sudbinskog značaja za status njenih državljana biti pitanje kakav će se federalni spoj kreirati, sa koliko kreativnosti i senzibilnosti će biti konstruisan. Pri tome treba imati na umu očiglednu asimetriju između dve federalne jedinice, kako u ekonomskom (97:3) tako i u demografskom pogledu (95:5). On ukazuje i na činjenicu da veliki broj crnogorskih državljana živi u Srbiji, da je 40 odsto vikendica u Crnoj Gori u vlasništvu ljudi koji žive u Srbiji, da je oko 10 odsto srpskih biznismena iz raznih razloga u bliskoj prošlosti registrovalo firme u Crnoj Gori, itd. Do sada nisu konstruisani nikakvi mehanizmi koji bi ublažili probleme tih ljudi.

POČASNI POEN: U pozivu crnogorskim zvaničnicima za nastavak dijaloga, koji su uputili predsednik Koštunica i Savezna vlada, posebno je navedeno da ne može da bude pregovora o savezu država, "jer to i nije bio predmet razgovora sa Solanom". Bilo je navodno dogovoreno da "tema dijaloga budu preuređenje federacije i posledice mogućeg raspada države i unapređenje saradnje između Srbije i Crne Gore". Kompromisna formula u nekim interpretacijama (Đinđić) zapravo znači ekspertsko testiranje kako bi u oblasti bezbednosti, ili carine, ili ekonomije funkcionisala jedna, a kako dve nezavisne države. Unija se ne pominje, ali, pak ostaje utisak da je Đukanoviću učinjen značajan simbolični ustupak i dato nešto vremena za manevrisanje (a očito i za pripremu referenduma).

Moglo bi se, naime, reći da je crnogorski predsednik Milo Đukanović uspeo da izbori utešni poen, utoliko što formiranje ekspertskih timova može prikazati crnogorskoj javnosti kao faktičko priznavanje njegove platforme kao ravnopravne onoj koju je predložio predsednik SRJ Vojislav Koštunica i savezna vlada. On se odmah po izlasku iz pregovaračke sale držao teze da će referendum ipak biti održan. Od 26. oktobra do poletanja Solaninog malog aviona, nekoliko političkih činjenica je i pored izvesnih dramatizacija ipak ostalo nepromenjeno:

Zvanična Podgorica zastupa stav da Crna Gora treba da bude nezavisna država, ali to biračima još saopštava u oblandi, uz obećanje da će takva nezavisna država ipak biti u nekoj uniji sa Srbijom. Ona propagira referendum, ali ga, kao i projugoslovenski blok, sistematski, zahvaljujući raznim manevrima i sporovima, odlaže, kako bi odluka birača sazrela i kako bi se izboksovala neka pravila koja proizvode pobedu jedne ili druge strane. Sada je datum do koga se kriza mora razrešiti unekoliko fiksiran i Đukanoviću je skraćeno vreme, a i srednje rešenje se podrazumevajuće ne pominje. Izgleda da će glasači na crnogorskom referendumu moći da daju samo dva (CG – YU) a ne tri odgovora (CG, CGSU, YU), ali njihova opredeljenja su faktički već fiksirana.

Ljiljana Baćević iz Instituta za politikološka istraživanja i javno mnjenje kaže (Pres klub, ponedeljak 17. decembra) da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je projugoslovenski blok u Crnoj Gori u proteklom periodu dobio nešto novih pristalica, ali da u suštini nema bazičnog pomeranja stavova: oni koji se deklarišu kao Jugosloveni, Muslimani i Hrvati na teritoriji Crne Gore su za izlazak iz zajedničke države, dok su građani crnogorske nacionalnosti prilično jednako podeljeni na one koji su za nezavisnost i na one koji su za federaciju sa Srbijom. S obzirom na veličinu crnogorskog biračkog tela, Ljiljana Baćević ipak konstatuje da u slučaju referenduma ne treba zanemarivati ni uticaj crnogorskih državljana sa boravištem na teritoriji Srbije na konačan ishod.

SOLANINA LISTA: Međunarodni faktori, kao uostalom i najveći deo podgoričke štampe, pa i delovi beogradskih medija, projugoslovensku polovinu Crne Gore do sada nisu tretirali kao ravnopravan subjekt, već kao neki relikt, ili kao "produženu ruku Beograda". Sa izgleda kao da su možda "napipani u mraku", Đukanovićev crnogorski takmac Predrag Bulatović dobio je zasad izvesnu nadu za kredit — nije bio za pregovaračkim stolom, ali je "ušao na Solaninu listu" kao jedina ličnost bez neke državne funkcije. Tokom kratkog boravka u Beogradu Havijer Solana je imao sastanke sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom, premijerom Srbije Zoranom Đinđićem, predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem, predsednikom crnogorske vlade Filipom Vujanovićem, potpredsednikom Savezne vlade Miroljubom Labusom i — liderom SNP-a Predragom Bulatovićem.

U Podgorici još nije došlo do razgovora vlade s projugoslovenskim blokom crnogorskih partija, a učinjeno je dosta napora da se federalni funkcioneri iz tog bloka koji obavljaju federalne funkcije isključe iz saveznih razgovora, pa zato sa Solanom ne pregovara premijer Pešić iz Crne Gore, već potpredsednik Labus iz Srbije. Zvanična Crna Gora ne priznaje saveznu državu, ali je relativno kooperativna u oblasti odbrane (Đukanović prisustvuje sednicama Vrhovnog saveta odbrane), a i međunarodni ekonomski aranžmani koje potpisuje potpredsednik Labus odnose se i na Crnu Goru.

ILI JEDNA ILI DVE: Srpska strana ne prihvata ideju o uniji nezavisnih država i opredeljuje se za federaciju. Ne insistira se mnogo na tome kolika će biti savezna ovlašćenja, ali se istrajava na tome da buduća federacija ima ingerencije klasične države. Među građanima Srbije i dalje dominira raspoloženje za zajedničku državu. Odluka Crnogoraca može lako da promeni ili da obesnaži ovo opredeljenje birača u Srbiji, jer u Srbiji ne postoji intencija da se Crnogorci primoraju da ostanu ako neće.

Rezervna srpska varijanta ostaje — podela SRJ na dve nezavisne države. Izvesno verbalno približavanje Đinđića Đukanovićevoj retorici (onda kada govore da buduća federacija treba da bude nalik na EU), za sada ima dve različite poente. Đukanović stavlja akcenat na to da članice EU ostaju suverene države, a Đinđić akcentuje to da EU teži povećanju zajedničkih funkcija, ponavljajući da je već sada broj centralizovanih funkcija u EU veći od broja zajedničkih funkcija koje srpska strana predlaže za buduću federaciju. Iza toga možda stoji i Đinđićeva težnja da "baj-pasom" izoluje Koštunicu kao glavnog pregovarača, kao što u Koštuničinom taboru i sumnjaju.

Ta igra rečima oko modela Evropske unije možda krije izvesne rizične zamke.

Ilija Vujačić s Fakulteta političkih nauka, istraživač koji dobro poznaje probleme federalizma, prisećajući se tehnologije posredovanja koju Evropska unija primenjuje, sumnja da se opet pribegava oprobanom receptu, da se usled pomanjkanja odgovornosti i sposobnosti domaćih aktera pomoć i rešenje traži sa strane, a da rezultat toga može biti neko "srednje" rešenje, koje po formi neće biti i najbolje za buduće funkcionisanje zajednice. U prvoj fazi to posredovanje, ili inspiracija, ili pružanje dobrih usluga, sada ima oblik pritiska na crnogorsku stranu, ali je logično očekivati da se pritisak tokom pregovora okrene malo i na drugu stranu.

Mehanizam donošenja odluka u EU jeste komplikovan, ali duh te asocijacije ipak određuje činjenica da je ona izrasla iz Udruženja za ugalj i čelik. "Ekonomska baza" srpsko–crnogorske zajednice je u tome što su obe bankrotirale i što životno zavise od međunarodne pomoći. Bakrotstvo je ovde do sada izazivalo rascepe, a ne ujedinjavanje bankrotiranih. Oni koji daju pomoć sada kažu da je bolje da to ide preko jednog šaltera, ali ne treba isključiti ni to da ispod žita ostave neki nedefinisan aranžman radi obezbeđenja "kontinuiteta arbitriranja". Neke nevladine strukture, a one često kao lakmus pokazuju šta se iza brda valja, već pokazuju težnju da ideološki arbitriraju u svađi unutar DOS-a.

Đukanović, koji je odrastao u "onoj školi", koji svakako ima jaku intuiciju samoodržanja, svakako će nastojati da produbi i što više iskoristi taj unutarsrpski (odnosno unutardosovski rascep). Zvanična podgorička propaganda imala je jaku rezonancu s "beogradskim talibanima" koji su raspirivali sukob u DOS-u i pre nego što je on stvarno počeo, iz Podgorice je stizala kanonada teških diskvalifikacija uglavnom Koštunice kao "drugog Miloševića", nacionaliste, čak fašiste... Đukanović je sada otvoreno bliži Đinđićevoj strani, ali ovaj, izgleda ne bi više da se njemu približava (prognozira poraz Đukanovića na referendumu).

NA SVETO PREDSEDNIŠTVO: Taj sukob u DOS-u inače ide svojim tokom, uz puštanje probnih balona, projekte pomirenja (Svilanovićev, Labusov i Mićunovićev), uz neminovno razvučeno zakazivanje "iskrenog, racionalnog i otvorenog" razgovora u Predsedništvu DOS-a, uz dalje istiskivanje DSS-a iz upravnog aparata (slučaj Kolubara), uz pregovore Đelića i poslaničke grupe DSS-a pred glasanje o budžetu, ali i uz sve češće pominjanje rekonstrukcije srpske vlade.

Po svoj prilici dinamika tog spora diktirana je crnogorskom agendom. Pominje se da ekspertske grupe daju prve rezultate već do kraja ovog meseca (što je nerealno), da politička rasprava o prvim rezultatima usledi sredinom januara, a da će stvari biti jasne do kraja februara.

Posle toga referendum očito nije isključen kao finale. Na njemu će se možda promeniti državni aranžman, a možda i neće. Da li će, međutim, kako vaš hroničar pretpostavlja, taj aranžman izmeniti politički adresar u Jugoslaviji, odnosno da li će poraz projekta nezavisnosti dovesti do Đukanovićeve ostavke i do pada njegove popularnosti? S druge strane, da li pobeda indipendista u Crnoj Gori, koja bez funkcije pak ostavlja predsednika SRJ Vojislava Koštunicu, bitno umanjuje njegove izborne šanse?

Ljiljana Baćević na osnovu merenja pulsa javnog mnjenja na tom polju ne predviđa drastično pomeranje. Izgleda da će rezultat referenduma u Crnoj Gori biti takav da će obe strane moći da "proglase pobedu". Niko neće "poginuti". Raspad zajedničke države podriva jedan oslonac popularnosti Vojislava Koštunice, ali on, kako dijagnosticira Ljiljana Baćević, ima još čvrstih oslonaca uključujući tu prilično rašireno uverenje da je njegova partija državotvorna i — što je možda paradoks s obzirom na samoidentifikaciju DSS-a kao nacionalno-demokratske partije desnog centra – rašireno uverenje da ona štiti žrtve tranzicije.

Logika političke dinamike govori da po konstatovanju stanja stvari neminovno predstoji ustavno-izborna groznica. U oba slučaja međutim preostaje da se "kuća završi" i da rešenje dobije neku racionalnu ustavnu formu. Ako ostaje savezna država, pitanje je da li novi savezni ustav uopšte može legitimno da usvoji postojeći savezni parlament iz koga je isključena Đukanovićeva polovina, parlament koji se zasniva na prinudnoj koaliciji DOS-KZJ sa slabom i varljivom većinom. To, dakle, miriše na savezne izbore za ustavotvornu skupštinu.

USTAVOTVORNA SKUPŠTINA: Ako crnogorski referendum kaže "ne" federaciji, nastaje ustavni problem u Srbiji, možda s raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu. Po postojećem srpskom ustavu moguće je primeniti šest rezervnih članova ustava radi zaštite nacionalnih interesa pomoću kojih bi Srbija preuzela federalne funkcije. Međutim, iz tog privremenog stanja mora se izaći preko neke deklaracije o nezavisnosti Srbije, što podrazumeva i ustav nove države. Za promenu postojećeg srpskog ustava potrebna je dvotrećinska skupštinska većina, što DOS (u celosti sada) ima, ali je potrebno da promenu ustava odobri i 3.400.000 glasača, što je za milion glasova više nego što je na predsedničkim izborima za predsednika SRJ osvojio Koštunica (2.470.304 glasa). Mora se, dakle, poraditi na konsenzusu koji bi doveo do novog srpskog ustava i do suštinskog sporazuma o njegovom izgledu.

Tokom rasprave s Vojvođanima u DOS-u je, na prilično dugačkoj dijagonali između DSS-a i GSS-a, usvojen koncept ustavnog ustrojstva i regionalizacije Srbije, ali su taktički sporovi to gurnuli u drugi plan. Iz Beogradskog centra za ljudska prava izašao je predlog "Ustavnog rešenja za Srbiju i Jugoslaviju", ali je posle prvih rasprava i to prekrio ruzmarin i šaš.

Vojvođanski autonomaši međutim žure i usred političke krize srpske vlade pokreću vlastitu ustavotvoračku aktivnost, najavljuju proglašenje Vojvodine za republiku (u okviru federalne Srbije), predvođeni Nenadom Čankom koji samoreklamerski ponovo stavlja onaj arafatovski šal oko vrata i piše protestno pismo u kome traži da se Vojvodina kao subjekt federalizma iz 1974. pita o srpsko crnogorskim odnosima.

Među glavnim takmacima u DOS-u, kako zasad izgleda, ne bi trebalo da ima suštinskih sporova oko karaktera buduće federacije, ali bi, ako stvar krene nepovoljno po zajedničku državu, mogla da se pojave različita prebacivanja krivice i taktički manevri.

AUTONOMAŠI I OSTALI: Linija spora oko ustrojstva same Srbije ide linijom autonomaši — ostali, što znači da DS i DSS za sada na tom planu ne pokazuju drastične razlike (drže se koncepta regionalizacije Srbije), mada Đinđić verbalno pokazuje nešto više razumevanja za autonomaške pretenzije.

DOS-ova većina od 176 poslanika možda je dovoljna da bi se Skupština proglasila ustavotvornom, te da bi dvotrećinskom većinom u parlamentu nekako razrešila tu jednačinu.

Za slučaj da opozicija (SPS, SRS i SSJ) glasa protiv promene ustava, dva autonomaška poslanička kluba — Liga socijaldemokrata vojvodine (6) s Koalicijom za Šumadiju (1) i Reformska demokratska stranka Vojvodine (4) sa Sandžačkom demokratskom partijom (2) — tu DOS-ovu dvotrećinsku većinu spuštaju na broj 161, ali je pitanje da li će hteti, jer u tom slučaju ostavljaju na snazi centralistički ustav. Tu priču donekle može da komplikuje i vojvođanska skupština, u kojoj autonomaši bolje stoje nego u republičkoj.

Na više tačaka tako se vidi da reforma zavisi od rešavanja državnog statusa. Moglo bi se veoma brzo pokazati da DOS mora dramatično da odluči da li se oseća sposobnim za stabilizaciju države ili će tih 17 članica (koji su se razmnožili na 19, pa podelili na dva-tri dela, zagubivši se malo u reformskoj retorici) nemoćno morati da konstatuju da je neminovno raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu i u Srbiji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net