Života

A sve je počelo sa suzama.

Naime, 4. 5. 1980. umalo da autobus u kome sam bio sleti s puta kada su na radiju javili da je derbi kola između Hajduka i Crvene zvezde prekinut u 15:15 i da Ivan Gudelj leži u nesvesti. Kada sam na kraju stigao kući, u čitavoj ulici je vladao muk. Komšija Života se jedini čuo jer je urlao. Govorio je kroz suze da je bilo bolje da su mu sin i ćerka umrli nego voljeni maršal čiju je veliku sliku držao na ulaznim vratima. Meni ništa nije bilo jasno. Na dan sahrane Života je zauzeo svoje mesto u redu ispred skupštine i strpljivo čekao da dođe do odra i oda poštu čoveku za kog je verovao da nikada neće umreti. Pamtim da je tih dana bilo lepo vreme i po čitav dan sam bio na ulici sa drugarima.

Života je pokupovao sve moguće novine s njegovim likom na naslovnim stranicama i dugo ih čuvao u dnevnoj sobi ispod kauča. Njegov sin Jovan i ja znali smo često da zavirimo i preturamo po tim hartijama koje su se tokom godina lagano ubuđale. Lik sa slika izgledao nam je kao neki direktor i imali smo puno poštovanja prema njemu.

Negde pred leto osamdeset pete, dok je Živan Ljukovčan podizao pehar maršala Tita, Života je iznenada dobio još jednog sina i nekako, po inerciji, insistirao da ga nazovu Jugoslav prema najvećoj tekovini preminulog maršala. Mudriji ljudi, skloni razmišljanju i praćenju savremenih događaja, odgovorili su dobrog Životu od takvog nauma sugerišući mu da novog sina nazove po dedi Marku. I bi tako. Poče u njemu da se budi duh tradicije i nasleđa, poče Života sve više da se seća korenja i slavnih predaka koji kosti ostaviše po raznim ratištima. Poče u Životi lagano da se budi nacionalna svest. Tih godina, prvi put u životu, video sam knjigu Srpskih junačkih pesama na stolu kod komšije Žila, koji je primetivši moje interesovanje običavao da mi recituje o domašajima srpskih junačina i hajdučina. Tu, pri kraju osamdesetih, prvi put me komšija upita koje sam nacionalnosti i ja počeh da se stidim svoga prezimena.

Maršalovu sliku sa ulaznih vrata zamenila je slika Slobodanova u vreme ozbiljnog "dešavanja naroda". Života aktivno učestvuje i podržava. Ponovo se oseća kao Srbin, to često ističe tih dana, kupuje kasete sa starim srpskim ratničkim pesmama koje su specijalno priredile crkvene vlasti (niko nema takve baritone), ide na sve mitinge, prati dešavanja čitajući Ekspres Politiku, bombarduje iz zvučnika čitav komšiluk pesmama o slavnom Kosovu, Lazaru, Sinđeliću, dunjama u fioci, raznim vojvodama, pozivima da se spremimo da bacamo bombe jer će teška borba da bude. Kulminacija oduševljenja dešava se na starom srpskom zavetovalištu, na Gazimestanu, kada se Života stapa sa milion svoje sabraće u zajedničkom pozivu na Srpstvo. Moj otac nije išao na Gazimestan jer ne voli gužvu. Ja sam iz tog perioda zapamtio Jovanovu izjavu (Jovan je Životin stariji sin koji u to vreme ima petnaest godina) datu dok smo popravljali koš u ulici. Rekao je da ako Šiptari krenu on i ćale idu na Kosovo da brane Srbiju i da ako poginu nema veze jer ostaje iza njih mali Marko. Ja ništa od toga razumeo nisam, samo sam mu rekao da bi bilo u redu da ponekad ne iznose zvučnike na terasu jer je muzika preglasna. Te godine je Vojvodina bila prvak, predvođena legendarnim Milošem Šestićem, dok je Zvezda bila odmah iza napravivši fantastičan pohod u prolećnom delu prvenstva.

Početkom devedesetih pojavio se novi mesija sa bradom, sjajan govornik, harizmatična ličnost i rođeni vođa i odmah je zauzeo svoje mesto na Životinim vratima. Poster prethodnika je iscepan i njegovo se ime u kući pominjalo samo u negativnom kontekstu. Života je shvatao svoje greške i zaslepljenost komunističkim idejama i napajao se istinskim znanjem iz knjiga predvodnika najveće opozicione partije u Srbiji. Molitva na nožu – nož na ruskom konzulu u noći đenerala! Do pravog srpstva se stizalo preko literature, učestvovanjem u demonstracijama (Života je nosilac spomenice devetog marta) i, na kraju, odlaskom u rov negde ispred Osijeka. Meseci provedeni u slavonskim baruštinama doveli su ga do stava o besmislenosti čitavog poduhvata i do još veće uverenosti da se zlikovac mora oterati sa vlasti jer će nas sve upokojiti svojom politikom. Te jeseni je njegov vod proslavljao Zvezdinu titulu svetskog šampiona pucnjavom iz zolja.

Kada se vratio s ratišta, bio je nekako tiši i nije glasno puštao muziku. I dalje je bio aktivan na mitinzima, uvek verujući da je potreban samo još jedan korak da se tiranin skloni s vlasti. Pošto prebdi čitav Vidovdanski sabor u Pionirskom parku, poče da mu ponestaje samopouzdanje da se povlači u sebe sve manje verujući da izlaz iz košmara postoji. Zimski protesti ga bude i opet teraju na ulicu. U jednoj od šetnji, zajedno sa ženom izlazi pred Vuka, on ga pozdravlja i ljubi i Života ponovo veruje u pobedu.

Jesen devedeset sedme i raspad koalicije Zajedno donose mu novo razočaranje i njemu izgleda da se više nikada ne možemo izvući. Sanjar i fatalista, kakvim ga je Bog dao, sluti veliku nesreću i nestajanje svoga naciona. Nemoćan da bilo šta promeni, provodi dane i noći s komšijama u podrumu za vreme prolećnog bombardovanja. Ne pokazuje slabost, bodri sve da izdrže i postaje veliki poklonik RFI-ja, čije jednočasovne emisije ni danas ne propušta. Savetuje mi da što pre završim školu i odem iz zemlje, brani me od ludog komšije koji mene i moju porodicu proglašava bugarskim špijunima. Niko od nas ne zna ko je te godine bio prvak u fudbalu.

Novi tračak nade u njegov život unosi miting od 19. avgusta kada pronalazi u Đinđiću novi simbol vere u pobedu. Kada se vrati sa mitinga izjavljuje da će se sve kod nas završiti građanskim ratom i da je to na kraju pravedno. Depresivna jesen devedeset devete biva zamenjena suncem koje u Životin život donosi rađanje unuka, takođe Živote. Taj događaj ga pokreće iz letargije i usmerava ga ka porodici i njenim problemima.

I poslednji čin ove nemušte pripovesti natopljen je suzama. Prošlog oktobra Života je ponovo na ulici, rešen da ostane do kraja po svaku cenu. Ipak, gomila suzavca i pendreka, panika koja je zavladala oko njega nagnala ga je da pohita kući unezveren i slomljen zbog još jednog poraza. Crven u licu slušao je svog brata koji mu je govorio o tome kako je onaj gotov. A dok je Zvezda ovog proleća jurila duplu krunu, dripac iz Požarevca je zaigrao za lokalnu ekipu iz Ševeningena. Života kaže da nema više želja i da mirno čeka nove unuke.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net