Feljton >

Pisma Slobodanu Jovanoviću (3)

"Slobodan Jovanović je čovek neobično opsežne obrazovanosti, svojim studijama zahvata tako široku skalu u izučavanju duhovnog koračanja čovečanstva, historijske i pravne nauke poglavito - da bi mi trebala daleko veća kompetencija i pripremne spreme, za njihovo prikazivanje", pisao je 1923. godine Rastko Petrović. "Prelazim preko toga sa žalbom i vraćam se još jednom na njegovu ličnost, koja, osim što je jedna od najaktivnijih, kabinetski i profesorskih najmanje među profesorima kod nas, istovremeno je živa - ni malo proročka i tragična, razgovorna i dosta prijateljski podsmešljiva"

U otkrivenoj kolekciji pisama, Isidora Sekulić napisala je najviše, ukupno deset.

Pariz. Hotel Suflo u ulici Tulije, 17. jul 1929:

"Poštovani gospodine, setim Vas se često, i kad mi dođe na um nešto što toliko vredi da bude rečeno; i kad, povodom čega bilo, neće da mi dođe ništa na um, pa bi dobro bilo da ste tu da bi Vama došlo na um ono što treba. (Proporcija jednih i drugih slučajeva = X:Y, pri čemu je za mene korisno da algebarski predstavim odnos). Jeste li dobro? Gde ste? Slutim da čuvate kuću. Gospođa Pravda mi je pisala iz Slovenije dugačko žensko pismo, naravno, ništa manje duhovito i zanimljivo. Vidim iz tog pisma da se kod Vas u kući zbivale razne aristofaniade: ozbiljan početak, komičan svršetak, i obratno. Duletov rep i izgorela ruka Gospođe Pravde; žurska naklapanja i Vaše žalosno ubeđenje da sam ja šašava stara gospođa. Dosta posla ostavljam, ali sam sasvim bez razonode, mislim one lake, društvene, ne samačke i unutrašnje. Ćutim jednako kao riba. Kad kelneru ili trgovcu moram da kažem šta mi treba, sama svoj glas više ne poznajem. Jedan razlog više da selim, toplota. U biblioteci, hladnoj do sada kao kripta, taman je od tri – četiri dana ugodna temperatura, ali na ulici i u restoranu je dosadno. Odlažem od danas do sutra, mada Bretanju vrlo volim. Za pakost, nikako ne zatvaraju biblioteku. Nisu je ni do sada baš mnogo čistili, ali ove godine – da li što su dužni – izgleda da će sasvim zaboraviti na ono što im i tako nije, kako hoćete jaka ili slaba strana. Musava je i neuredna Nasionala do bruke!

Od 4-6 to mi je odmor. Dva puta nedeljno u te časove idem na sviranje, inače, pošto prekinem da radim što moram, predajem se kaprisu i – razvratu. Pre neki dan sam išla da čitam, u rukopisima, ugovor, račune, i priznanice oko kupovanja imanja na kojem je Šatobrianova žena osnovala azil koji i danas postoji. Vikont, gospodstveno i ne cenkajući se, kupio je kuću i baštu za 160.000 franaka, i platio, početkom maja – 20.000 fr., i obavezao se da će rest izmiriti krajem maja. Kad sam to pročitala, zaljubljena u čarobnog Renea kao sve žene, ohladila sam se. Kako i odkud po Bogu! Nije to putopis iz Jerusalima ili iz postojbine Indijanaca, pa da laž vredi koliko i istina! Dalji papiri otkrivaju da je vikont potrebnu svotu uzajmio od čitavog niza kreditora – po manju svotu, i sa mnogo dama među verovnicima – i da je, odista, na vreme vratio dug; (dugom naravno!). Dalji papiri koji bi imali pokazati kako je Rene odužio stvarno svoj ale – šanž – irani dug – to je nešto tako zapleteno, da sam ja morala odustati od čvrste odluke da se uverim u vikontovu ispravnost...

Drugi put izvučem moje drage Latine, Lukrecija, Seneku, Cicerona. Pronašla sam novog, upravo novo. Od Persiusa, satiričara, znala sam do sada samo jednu satiru (nadriknjištvo za vreme Nerona,) i samo u prevodu. Nikada nisam videla originalni tekst, ni znala koliko je delo. Malo: svega šest satira. Vanredno interesantno! Lajav je bio kao A. Pop; stil, jezik, sintaksa – futuristi da mu pozavide; bezobrazan i duhovit, i nekako šarmantno hitar i za jedno i za drugo. Ali teško ga je neposredno razumeti i pošto ste ga rečnikom i komentarima dešifrovali. Gledaću da u jednu satiru uđem sasvim. Da ih prepišem, ako ih ne znate?... A čitam ponekad i galantnog pričala, i tobože biografa, Brantoma; XVI vek, Francuz! Interesovala me Ana od Bretanje, pobožna kraljica dvaju kraljeva, kojoj baš nisam mnogo verovala; dobro je prošla. Katarina Medičejska, i svi i sve oko nje, c' est plus riche! Između ostalog je Brantom objasnio zašto Katarina i Henrik II, još kao dofen i dofin, nisu dugo imali dece. Sačuvaj Bože! Ovde su bili Bajrotovci i dali Ring. Išla sam sve četiri večeri; (velika rupa na džepu!), to je od najlepšeg što sam čula i videla kao dramsku muziku i muzičku dramu. Gluma, pevanje, inkarnacija Sigfrida i Brunhilde (to su Vikinzi i Islanđani). Da, Vagner je bog, Debisi je – mačka. I tekst odaje ko je ko. Za Vagnera nije bilo teksta u dva – tri epa celog Severa, dok ga sam nije stvorio. Debisi se inspirisao Meterlinkovim "gnam – gnam" – iranjem o smrti: "Je ne sais pas ce que je dis... Je ne sais pas ce que sais... Je ne dis plus ce que je veux" (Ne znam šta kažem. .. ne znam šta znam... ne kažem više ono što želim...) Takva je i muzika Peleasa i Melisande, baš takva. Salon – je ogroman. To je ludilo. Trebalo bi uzeti auto i, kako se danas radi, samo prošišati mimo. Japanska savremena slikarska izložba je mala i dragocena. Stari motivi, stare tehnike, ali kao priroda, iznova rođeno. Srebrna atmosfera jedne zore ostala mi je tri dana u očima. Ne zamerite ovo razglagolstvije. Želim Vam prijatan odmor, i ostajem sa svagdašnjim dubokim poštovanjem. I. Sekulić."

4. XI. 1929. Beograd:

"Poštovani gospodine, primila sam Vaše pismo sa prilogom. Zahvaljujem Vam najlepše što ste tako odmah pohitali sa akcijom u moju korist. G. Petrović, vidim, trudio se mnogo. Žalim, jer je uzalud. Za boravak od tri nedelje dana umela bih se i sama zbrinuti. Teško je mesecima živeti plaćajući dva stana. Naravno, pokušala sam nemogućno, pa sam tako morala i proći. Kad opet budete pisali G. Petroviću, recite mu od moje strane zahvalnost i završite pokušaj. Vraćam lektire. Sa mnogo blagodarnosti. Sve me je vrlo interesovalo. Najviše Zigl. Šeta što ne piše francuski, sa čistim konturama reči: Nemački jezik, kao Habigov vuneni šešir. Ne vidite mu jasno formu od nekih dlačica, od neke oblačne pavlake. Iz Dnevnika, oprostite, još ništa nisam prepisala. Ti rukopisi, ne znam kako da se izrazim, nešto su kao utroba života, pa se pomalo gadim od njih. U stvari saveza sa G. B. Popovićem, mene iznenađuje vest o tom savezu. Taj, inače fin gospodin, ali sa altro sve preziranjem za sve nas nevažne, sumnjam da je ikada sa kim bilo iz naših redova pravio savez. Ako je sve to šala, onda je šala. A ako nije šala, treba sa mnogo opreznosti primati izvor i vest. Molim da srdačno pozdravite Gđu. Pravdu i G. Andru i da verujete u moje duboko poštovanje.

Isidora Sekulić."

Beograd, 30. marta 1930. godine:

"Poštovani gospodine, ja Vas molim i molim da mi sem imena – i to je mnogo naslova za mene – ne pišete drugo na kuveru – a Vi: baš! Moja osveta, naravno, smešna je, jer ste Vi Jov, a ja slik na to ime – ali Vi ćete ipak razumeti da se ja to svetim. Ne znam kako da Vam blagodarim, i ljutim se što ne znam. Uvek se svršava time da Vi dokazujete ono što mi ne umemo smisliti ni reći. Srdačna Vam i učtiva zahvalnost što ste se rešili da kupite najmoderniju biografiju Popovu, sažalivši se na moju nostalgiju za tom skupom lektirom. Inače, pomoći nam nema protiv Vas; Vama je dato da mislite u dramskim scenama, a mi smo, svi, po volji Svetog Duha, material u vašim rukama. Čovečni ste pri tom u toliko, što kudeljne vlasi i ostalu maskaradu stavljate podjednako na ministre i članove Akademije, kao i na neznane junake ovog života. Jasno je, i ako ne kažete, da bih za vreme masken-bala pod turbanom imala da hodam, ja. Sirota Gđa de Stal. Njen protagonist quel pauvre hère (kakav ubogi đavo). Zatim, podelu uloga Monmoransia, Šlegela i Šatobriana, mislim da bi trebalo još studirati. (Siromah Monmoransi je dodat kao P.S., pa se bojim da je Vaša ženska okolina sudelovala u izradi projekta. Ja se još uvek nadam da će Vaš Šlegel biti Monmoransi, tj. umreti u crkvi, pri molitvi. A ne bih, za ljubav dostojanstva samog želela da Vaš Monmoransi predaje dostojanstvo, (ne znam više tačno: premiera, onoga spoljnih poslova, ili neke kancelarije) i to po prinudi, Vašem Šatobrianu, u kojem, treba da znate, six feet-stvo nije da nije igralo ulogu zasluge. Još, bojim se, Vašeg Monmoransia nikako ne bi mogao goniti Napoleon mene radi, nego bih, naprotiv, ja mogla stradati od Napoleona zbog Monmoransia. Ostaju Neker i Benžamen. Velika figura u Kortežu je pogođena. Vidite to i po amputaciji lista: zbog suprimiranja (uništenja) već napisanog teksta. Bez sumnje još od vremena drevnoga Jakova, Venijamin je dete najdraže. Inače, u Vašem komadu pod maskama, mali Benžamen više dolazi kao Loengrin. Bar sin Parsifalov, i onaj koga labud odnosi, i onaj čija je prava domovina carstvo Grala. Otuda Vas i ne pitam za Gđu Rekamije. U zemlju slapa, breze i labuda, Rekamijerke ne mogu. Loengrin, luta po svetu, voli, ženi se, ostavlja Brabantu vladare i Parsifalu unuke, sam nosi trubu i sam svira u nju po labuda da ga vodi natrag Gralu. Neker je prvi do prvoga. Da sam iz Brabanta, umrla bih za onog ko je prvi u ovom svetu. Ovako umiruckam neprestano (to je daleko lepša smrt) gledajući slap, brezu i labuda. Sve zajedno hvala Vam i na masken-balu. S tim da moje napomene o podeli uloga i režiji, ne saopštite ni Nekeru, a kamo li svetu. To je samo za Vas. Duboko poštovanje i takva zahvalnost, I. Sekulić."

Po kazivanju starih žitelja Topliderskog brda, Isidora Sekulić je poslednji period svog života proživela povučeno. Retki su bili oni koje je primila u svoju skromnu kuću u ulici Vase Pelagića. Doživela je osamdeset prvu godinu života. Umrla je 1958. godine i sahranjena je na Topčiderskom groblju.

Exp: Rastko Petrović

Sv. Naum 1. avgusta 1921. godine:

"Poštovani Gospodine Profesore, ne uspeh se dovoljno srediti da Vam pišem dok se ne smirih, već nekoliko dana, ovde. Trebalo bi da radim mnogo no jezero je tako privlačno i planina tako blizu da taman ostajem na početcima, te očekujem neko mesto dosadno gde ću svršavati. Pored svega, beleška koju predviđah za jednu stranicu ‘Glasnika’, moje tri do četiri, izađe na mnogo više. Kad sam je smišljao, uvideo sam da je kratkoća neizvodljiva. Čim se nekom dopusti da zine, odjednom nađe masu stvari neophodnih da kaže. Da li ćete naći mesta u ‘Glasniku’, za najsitnija slova (moglo bi se štampati pod jedan kao napomena i pod pesmama, ili pod kakvim bilo naslovom ispred ili iza pesama)? Ne složite li se samnom mogli bi mi javiti svoje mišljenje, koje kao starog publiciste bilo bi iskusnije no moje; merodavnije. U ostalom ne znam kako Vam se čini taj člančić, da li je dovoljno vulgariziran. Meni bi od neobične koristi bilo a od Vas ogromne ljubaznosti kad bi objašnjenje iz nekoliko pesama izišlo uskoro, čak pre one druge pripovetke, jer bi to poslužilo i kao objašnjenje za knjigu (Burlesku Gospodina Peruna) koja u septembru pušta se u prodaju. No uvek, kako je Vama najzgodnije. Ovde u gori ide se u lov na divlje svinje i medvede, na jezeru je mali ribolov, a prelazili smo čak u državu Albanije koja mi se čini mnogo kulturnija no što sam se i nadao – imaju okružne načelnike i td. Verujte Gospodine Profesore, da je meni velika čast i uživanje što ulazeći u javnost nailazim na Vašu predusretljivost; i što jedan od dva-tri čoveka čije me postojanje teši za mnogo što šta u mome narodu, izmenjaće sa mnom, intelektualno pozdrav pa ma se i ne složio sa mnom. Ja sam se prošli put ne znam zašto bojao da čujem Vaše mišljenje o mojim stvarima; zato Vas nisam ni pitao kako Vam se sviđaju ni kako ih razumete. Bojao sam se ne što bih valjda posumnjao u pravac svog puta, već da može doći do nekog nesporazuma i td. No to Vas i ne zanima. Bati izrazite moje prijateljstvo iz dečaštva, molim Vas, i da žalim što nije došao da me vidi. Gospođi Pravdi rukoljub. Poštuje Vas i pozdravlja Rastko Petrović. Molim Vas ako nađete za shodno da mi pišete neka je to na adresu: Dušan Miletić, šef građevinske sekcije Kosovska Mitrovica, za R.P., koja je moga zeta i gde ću se najskorije naći. Da li će Uredništvo biti tako ljubazno da mi pošalje na istu adresu broj gde je pripovetka moja?"

Mitrovica, 27. avgust 1921:

"Dragi Gospodine Profesore, stigavši u Mitrovicu zatekao sam Vaše pismo koje me je i svojom ljubaznošću i pažnjom vrlo obradovalo. Ja se i nisam nadao nego na dve tri reči samo Vaše ili kog mlađeg iz redakcije; žao mi je što sam Vas možda uznemirio. Nikako se nije moglo bolje i s boljim planom objaviti moje stvari, no kao što izlazi u Glasniku, jako sam zadovoljan. Ja Vas još uvek molim da činite onako kako Vama izgleda najpodesnije i najdublje sam Vam zahvalan što se stavljate u odbranu mojih interesa, mojih razume se ukoliko su oni i naše umetnosti. Ne znam kako se Glasnik oseća pod prekorima kojima sam ja uzrok; što se mene tiče morao sam ih očekivati i ni malo me ne zbunjuju. Glasnik je verovatno imao svojih razloga kad mi je otvarao stupce; moji se opet ne kose sa književnom politikom, koje sam nameran bliže ili dalje, držati se. Ako je Glasnik zaista vrlo nazadan list a ja malo moderan pesnik, onda, samim tim što me on štampa, u odnosu prema meni postaje vrlo moderan list i sâm, jer već pesme se ne pištu što postoje časopisi itd. Možda je meni iz sentimentalnih razloga stalo da objavim svoje stvari u mestu gde sam se i rodio, mogao sam onda birati između Misli i Glasnika (svakako da bih najradije imao svoj list u kome bih udesio sebi društvo onako kako se meni sviđa). Misli nisam mogao ponuditi što me je tu skoro u jednom vrlo komičnom incidentu sa Vinaverom dirnula; T. Manojlović opet pričao mi je da je u mom odsustvu hteo da me iznenadi štampanjem jedne moje psme u Misli, koju su oni svakako zaturili. Uostalom za neobično malu nijansu naprednjaštva između Misli i Glasnika, izabravši Glasnik imam bar to preimućstvo da nisam blizu ni Gđice Desanke Maksimović, ni G. Tartalji, ni drugih sentimentalnih pseudomodernih pesnika koje još uznemirava saznanje da na ruži ima trnja. Ja opet ne mogu sebi prebaciti da sam za Beogradske časopise pisao naročite pesme, a ni malo mi nije izlišno da im nađem nekoliko hiljada čitaoca od kojih ću možda trideset pridobiti. Pišem Vam ovako sve prosto što želim da moj odnos prema Vašem časopisu bude iskren. Krakovljeva pripovetka u ovom broju izgleda mi najjača od svega što sam od njega do sada čitao; ima velikih košmara i trzavica, koji mi povraćaju nadu u njega. A za Vasića mi se čini (prvi deo nisam imao prilike da čitam) da neobično duboko i jako zahvata stvari; ali da je bez pripovedačkog talenta ili bar bez dovoljno vaspitane veštine; ipak tip onog pobratima istesan je snažno i dobro. Da G. Bogdanović oseća razliku između izraza i izražavanja, da zna da nikakvom se misterijom ne služe moderni pesnici pri građenju stihova nego pesničkim zakonima o kojima vrlo često pišu, da najzad zna nešto dublje o pesniku i školama modernim francuskim o kojim piše, svakako da ne bi mogao onako pogrešno govoriti. I kako se može obarati jedna estetika pomoću citiranja jednog njenog izdajice (ali ovaj nije nikako izdajica) kao takvog: pa baš bi se njihova obrazloženja smela uzeti najmanje u obzir, dok se ne sazna sva intimnost razloga zbog kojih su se odstranili i izdali. Posle smešno je reći nekome: vi ne vredite, zbog toga što ta i tako slavna ličnost izjavljuje da ne vredite. Zamislite da mi je glava puna malarije, ikona, manastira, planina i lovova. Zaboravih Vam spomenuti da ovde ima dva tri Arnautina, od najboljih znalaca običajnog zakonika Leke Dukadžinca po kome se još i sad sudi u brdima. Ja ne znam savršeno da li je Han proučavajući Albaniju ili koji od naših zabeležio ili proučavao ova pravila. Ako Vas to interesuje o tome ja ću sa neobičnim zadovoljstvom truditi se da prikupim šta je potrebno. 15. septembra moram biti u Beogradu zbog vojske. Gospođi Ristićki sam zahvalan na pozdravima, pa Vas opet molim da joj isporučite moje poštovanje. Vas poštuje i pozdravlja Vaš Rastko Petrović."


 

Ličnost ispred svetlosti

"Slobodan Jovanović je čovek neobično opsežne obrazovanosti, svojim studijama zahvata tako široku skalu u izučavanju duhovnog koračanja čovečanstva, historijske i pravne nauke poglavito - da bi mi trebala daleko veća kompetencija i pripremne spreme, za njihovo prikazivanje. Prelazim preko toga sa žalbom i vraćam se još jednom na njegovu ličnost, koja, osim što je jedna od najaktivnijih, kabinetski i profesorskih najmanje među profesorima kod nas, istovremeno je živa – ni malo proročka i tragična-razgovorna i dosta prijateljski podsmešljiva. Dolazeći neprestano da ljude posmatra sa najvećim ljubopitstvom nagomilava čitavo blago podataka iz njihovog intimnog života, koji bi inače ostali neopaženi. Ako ma kad budemo sreće imali da nam budućnost dobavi kakav roman iz tih ruku ili iscrpne memoare, imali bi najpotpuniju i najtačniju dokumentaciju o životu poslednjih pokolenja. Bojati se damo da bi to bio i najsvirepiji istorijski dokument koji bi o njima ostao, ako se uzme u obzir velika ljubav Slobodana J. za realizam. U svakom slučaju dobili mi ili ne taj spis, njegova će se osoba sve više izdvajati (i ostavljati ih sobom) od nekoliko, čija su imena bila stalno vezivana za njegovo iako su stvarno zaostajala daleko iza njega i kulturom i dobrom voljom – da joj u izvesnim slučajevima služi nepristrasno i neakademski. Pre nego što ću napisati ovaj članak mislio sam dugo da li treba ili ne, da to učinim; ali rešivši se napisao sam ga sa isto toliko radosti, sa kililom sam izbrisao nekoliko imena naše skore kulturne prošlosti – dok ih ne zbriše vreme, koje briše lagano ali sigurno istine, a isto tako sigurno, iako malo brže, no što briše najsjajnije, najzad, iz života"...

Rastko Petrović: "Slobodan Jovanovićnjegova ličnost ispred svetlosti" ("Savremenik" 1923, str. 118-119)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net