Prodata palata "Ušće" >

Overavanje CK

Odluka SIV-a da saopštavanjem rezultata konkursa osudi zgradu bivšeg CK-a na rušenje stigla je istog dana kada je odlučeno da se još samo jednom praznuje 29. novembar, jedan od poslednjih simbola stare države. Za nekoliko godina na mestu nagorele palate "Ušće" nići će neki moderan poslovni centar koji će indirektno svedočiti kako ovde istorija svakih pedesetak godina počinje ispočetka

ŽRTVA NATO INTERVENCIJE: Betonska konstrukcija izdržala rakete

Pilotima NATO-a koji su u proleće 1999. godine krenuli da unište palatu "Ušće", u narodu poznatiju kao zgradu bivšeg Centralnog komiteta SKJ-a, neko je, po svemu sudeći, zavaran spoljnim izgledom ove građevine, na avione nakačio potpuno pogrešne bombe. Nakačili su im najverovatnije nešto za probijanje metala, ne znajući da je nekadašnji CK građen po klasičnom sistemu kao betonska konstrukcija, onako kako je i dolikovalo građevinama koje su predstavljale simbol jednog vremena i sistema koji je pretendovao na večnost.

Zgrada je naime zamišljena u vreme kada smo bili u ljubavi s Rusima (beton), ali je kasnije tokom gradnje, shodno političkim promenama u zemlji, menjana i osnovna ideja ove građevine koja je na kraju počela polako da se približava nekim zapadnim uzorima. Tzv. sekundarnom konstrukcijom sve je učinjeno da zgrada CK-a spolja izgleda kao da je napravljena u lakoj metalnoj izvedbi. Najverovatnije zbog ove, kako arhitekte kažu, "strukturalne neiskrenosti" zgrade bivšeg CK-a, oni iz NATO-a ni iz dva pokušaja sa ukupno sedam projektila nisu uspeli da je sruše i "overe", već samo prodrmaju, nagore i pretvore u najvišu beogradsku ruinu.

NEUSPELI POKUŠAJ: Originalna ideja o rušenju zgrade CK-a ne pripada inače, NATO-u već, izgleda, nekadašnjem srpskom emigrantu Nikoli Kavaji koji je još pre više od dvadeset godina, kako je u više navrata tvrdio, nameravao da se sa otetim boingom zakuca u njemu mrsko sedište jugoslovenskih komunista i njihovog vođe Josipa Broza Tita (vidi tekst "Kavajin plan"). Ono što nije uspelo Kavaji kao davnom preteči Bin Ladenovog koncepta terorizma, a zatim i Klintonu i generalu Vesliju Klarku preko NATO-a– da unište zgradu koja je bila simbol Titove, a zatim i Miloševićeve (porodične) vlasti, poći će izgleda za rukom saveznoj vladi. Krajem prošle nedelje saopšteno je da je SIV odlučilo da proda Poslovni centar "Ušće" kompaniji MPC Grup za 300 miliona dinara (protivvrednost deset miliona maraka što su mnogi, onako od oka i na prvu loptu, procenili kao ne baš visoku cenu). Predstavnici MPC Grupa odmah su saopštili da će porušiti postojeću zgradu i na njenom mestu izgraditi novi poslovni centar.

U junu ove godine Savezna direkcija za imovinu SRJ raspisala je javni konkurs za eventualnu rekonstrukciju ili izgradnju novog objekta na ovoj lokaciji. U Direkciji su pošli od toga da država nema novca za rekonstrukciju zgrade za koju bi, po nekim procenama, trebalo oko 40 miliona nemačkih maraka. Prve procene stručnjaka su takođe govorile da bi rušenje zgrade bivšeg CK-a stajalo oko pet miliona maraka, a da bi samo ispitivanje stabilnosti ove oštećene građevine koštalo oko 250.000 maraka. Zato je raspisan konkurs na koji su stigle četiri ponude od kojih je jedna, nepotpuna, eliminisana odmah po otvaranju koverata. Jedna od ponuda (u pitanju je izgleda bila firma iz Izraela) podrazumevala je rekonstrukciju porušene zgrade bivšeg CK-a, dok su druge dve predviđale izgradnju novih objekata na ovom prostoru. U uslovima konkursa Savezna direkcija je zadržala pravo da ne prihavti nijednu ponudu ako utvrdi da nisu zadovoljena očekivanja "ili da nije pravi tržišni momenat".

Proteklih meseci u javnosti se najviše govorilo o ponudi koju je na ovaj konkurs poslao američki biznismen srpskog porekla Slobodan Pavlović, poznat ovdašnjoj javnosti pre svega po izgradnji mosta preko Drine nazvanog Pavlovića ćuprija. Pavlović se na konkursu pojavio sa svojim firmama Drina River Bridge Corp.AD Beograd i Hillcrest Real Estate and Devolopment Company iz Čikaga, a kao izvođač radova pominjana je projektantska firma iz Beograda Srbija projekt AD. U njihovoj ponudi stajalo je da će na mestu zgrade bivšeg CK-a biti podignuta nova građevina visoka 130 metara sa oko 45 spratova. Ideja je bila da objekat bude višenamenski – u gornjem delu zgrade trebalo je bude smešten hotel sa pet zvezdica, najverovatnije iz lanca Radison hotela. U podnožju zgrade projektanti su smestili multimedijalni kongresni centar, komercijalni deo, poslovni prostor i luksuzne apartmane. U projektu koji je proteklih meseci naširoko predstavljan u mnogim medijima pomenuto je i to da bi svaki sprat imao oko hiljadu kvadratnih metara, a čitav kompleks zajedno sa pomoćnim spratovima oko 100.000 kvadrata. U planovima američkog biznismena Slobodana Pavlovića stajalo je i da će ova najviša zgrada u Beogradu (inače replika već postojeće slične građevine u Čikagu) nadzemnim mostom i elektronskim liftovima biti povezana sa hotelima Hajat i Interkontinental. Čitava investicija trebalo je da košta između 300 i 350 miliona maraka.

ŠUT ZA ČLANARINU: Savezna vlada odlučila je krajem prošle nedelje da palatu "Ušće" proda konzorcijumu na čijem čelu stoji MPC Grup iz Beograda, firma poznata po uvozu sportske opreme, igrački, kozmetike i alkoholnih pića. Osim MPC Grupa ovaj konzorcijum sačinjavaju još i Internešenel trejding partners iz Londona, Union Intertrejd LTD sa Devičanskih ostrva i MK Komerc iz Novog Sada. Firme iz Londona i sa Devičanskih ostrva nepoznate su ovdašnjoj javnosti, dok se za MK Komerc zna da je uspešna novosadska eksport-import firma. Predsednik ove kompanije Miodrag Kostić bio je od 1996. godine pa donedavno i direktor Demokratske stranke, a kako je sam istakao u jednom prošlogodišnjem intervjuu NIN-u, osim DS-a finansijski je pomagao i Ligu socijaldemokrata Vojvodine pošto mu je Nenad Čanak kum.

Nešto više o izgledu budućeg poslovno-trgovinskog centra koji će biti sagrađen na mestu zgrade bivšeg CK-a, kao i o firmama koje iza ovog projekta stoje, javnost će najverovatnije saznati narednih dana. U prvim izjavama po dobijanju posla, Peter Matić, predsednik Kompanije MPC Grup nije mogao da navede kolika će biti vrednost ukupne investicije jer su objekti koji će se graditi na mestu palate "Ušće" za sada poznati samo u skicama. U planu je izgradnja šoping centra sa sedam spratova koji bi osim poslovnog prostora imao i multipleks bioskop i hotel de lux kategorije. Jedne dnevne novine pominjale su ovih dana kako bi budući kompleks ličio zapravo na CITY centar u Budimpešti koji se prostire na 200.000 kvadratnih metara i u okviru koga je sagrađen i hotel Hilton. Beogradski poslovni centar zauzeo bi navodno neuoporedivo manji prostor, a procenjuje se da bi izgradnja ovog kompleksa trajala oko dve godine. Ovome se mora dodati i vreme predviđeno za rušenje postojeće zgrade što je i najkomplikovaniji deo posla koji će potrajati oko pet meseci. Konzorcijum firmi koje su pobedile na konkursu ponudio je, kako se to ponegde nezvanično ističe, da za rušenje starog i izgradnju novog objekta angažuje domaće građevinare, zaposli veliki broj radnika i potrebnu opremu nabavi na jugoslovenskom tržištu. U izjavi "Glasu", predsednik MPC Grupa nije isključio mogućnost da se jave zainteresovani koji bi otkupili materijal srušene zgrade bivšeg CK-a i kasnije ga koristili za reciklažu ili po svojim potrebama.

Matić je takvu mogućnost pomenuo u kontekstu različitih poslovnih ponuda, ali izuzev građevinara interes da pokupi ostatke CK kao neku relikviju mogao bi da pokaže i SPS, partija koja se posle raspada SKJ-a predstavila kao jedini legitiman naslednik bivših komunista, pogotovo kada je u pitanju imovina. U SPS-u i danas tvrde da ruinirana zgrada nekadašnjeg CK-a i dalje pripada njima i da se ne može prodavati, a indirektno upozoravaju one koji polako ulaze u ovaj posao kako bi jednoga dana, "kada se socijalisti vrate na vlast", mogli da izgube ono što su dobili na "nezakonito organizovanom" konkursu. U Saveznoj direkciji za imovinu federacije kažu, međutim, da je osnov za vlasnička prava savezne države nad Poslovnim centrom "Ušće" pronađen u prošle godine donetom Zakonu o finansiranju političkih stranaka i da oko toga nema više nikakvog spora. Prednost pri otkupu šuta mogli bi na kraju možda da dobiju oni koji su godinama plaćali partijsku članarinu u bivšem SKJ-u.

SNAGA, SIMBOL, MONUMENTALNOST: Ako sve bude išlo po planu, konačno rušenje bivšeg CK-a moglo bi da počne dogodine, odnosno tačno 55 godina od kada je rođena ideja da se na levoj obali Save zidaju zgrade visokih državnih institucija čime je 1947. ujedno sugerisano gde će se nalaziti nova jugoslovenska prestonica. U te nove zgrade trebalo je smestiti saveznu vladu, CK SKJ i luksuzni hotel za državne goste, ali se od domaćih arhitekata istovremeno očekivalo da pokažu superiornost socijalističke arhitekture nad buržoaskom u kojoj je, kako se tada pisalo, prevladavao "funkcionalni formalizam". Na konkursu za zgradu CK SKJ-a te 1947. godine nije dodeljena prva nagrada. Očekivanja su izgleda bila prevelika o čemu svedoči i citat iz časopisa "Arhitektura" iz tog doba u kome se kaže da bi ova građevina trebalo da bude "izraz kreativne snage, snažan simbol Komunističke partije koja vodi narode Jugoslavije u nihovoj borbi za izgradnju FNRJ i u njihovoj borbi za ekonomski i kulturni prosperitet... Zgrada CK SKJ-a trebalo bi da bude dominantna u urbanoj kompoziciji Novog Beograda. Ona bi to trebalo da bude zahvaljujući svojoj visini i odnosu svoje mase i monumentalnosti..."

Sadašnja palata "Ušće" izgrađena je posle (ograničenog) konkursa za novi izgled zgrade CK 1960. godine. Na konkursu je pobedio arhitekta Mihailo Janković koji je prethodno potpuno preradio prvobitni projekat zgrade SIV-a i prilagodio ga novom "imidžu države". Janković je za CK SKJ-a predložio kompoziciju 24-spratnog tornja i kružnog paviljona sa glavnom konferencijskom dvoranom, ali je u periodu od 1961. do 1964. izgrađen samo toranj, jednostavna pravougaona zgrada za kancelarije. Zgrada je useljena 1965. godine i u nju su, osim vrha partije ušle i druge organizacije što je značilo da CK nema onaj reprezentativan karakter zamišljen 1947. godine.

Beogradski arhitekta Vladimir Kulić, koji trenutno priprema doktorski rad na teksaškom univerzitetu u Ostinu, napisao je nedavno veoma zanimljiv rad o ideološkim uticajima u arhitekturi u vreme kada su građene zgrade SIV-a i CK-a SKJ-a. U ovom radu koji će biti predstavljen na jednom seminaru u Milanu narednog meseca, Kulić primećuje kako je ironija da je tadašnje sedište komunističke partije dobilo formu sličnu onoj koju su imala sedišta korporativnog kapitalizma. Arhitekta Kulić zatim podseća da ova zgrada izgleda kao metalna, a da je u stvari napravljena od prenapregnutog betona i to tako što je 1,80 metara raspona između spoljnih stubova presečeno na pola ubacivanjem lažnih stubova ne bi li se pospešili vertikalni izgled i simbolika. Čak ni fasada nije ono što se čini da jeste već se radi o običnim zidovima maskiranim aluminijumom kako bi izgledali da su napravljeni od metala. Pominjući ovu "strukturalnu neiskrenost", Kulić u svom radu ukazuje i na njenu suštinu: u to vreme lokalne građevinske firme su odlično ovladale prenapregnutim betonom i gotovo nikako metalom i zato je bilo potrebno da se pošto-poto ostavi utisak tehnološkog napretka. Tako je prilikom izgradnje zgrade bivšeg CK-a željeni model samo imitiran, ali je ideja uvezena ne iz Moskve, već sa Zapada. "Ironija je da će upravo Zapad presuditi ovoj zgradi, bombardujući je u proleće 1999.", zaključuje ovu zanimljivu arhitektonsku priču Vladimir Kulić.

KAD BI SVI: Kasniji "politički život" ove zgrade je manje-više poznat. U njoj su pripremani svi kongresi i "istorijski" plenumi nekadašnje vladajuće partije, uključujući i onaj poslednji. U partijskom životu sintagma "biti pozvan" u CK imala je čitavu skalu prizvuka, ali je najčešće značila da onaj koji je pozvan automatski dobija na važnosti u svojoj sredini. Oni kojima se smrkavalo oko fotelje obično nisu bili pozivani na razgovore, zbog njih su organizovani plenumi. Preko te zgrade u visoku politiku su ulazile razne šaje, vlaje i zoće, odabrane da na nekoj ideološkoj komisiji kažu nešto o unutrašnjim neprijateljima ili negativnim pojavama. "Raditi u CK-u", u zgradi u kojoj je stalno duvala neka promaja nije značilo biti na preteranoj vetrometini – posao u ovoj zgradi najčešće je značio prečicu do stana, zagarantovanu karijeru i još mnogo toga usput. Uoči važnih partijskih skupova i državnih praznika u zgradi je pravljen i poseban raspored paljenja i gašenja svetla po kancelarijama. Tako je sa sve četiri strane ove pravougaone zgrade u toku noći moglo da se čita "TITO", ispisano uz pomoć neugašenog svetla u mnogim kancelarijama. Dežurni električar obilazio je čitavu noć zgradu u strahu da neka sijalica ne pregori i ne pomrači vizuelno iskazanu ljubav prema velikom vođi. U to vreme struje je bilo dovoljno, a na TV ekranima nije bilo spotova u kojima neki čiča pozivom "kad bi svi" plaši narod mrakom i savetuje svima da odvrnu po koju sijalicu ili privremeno isključe bojler.

Sam Tito imao je u zgradi CK-a poseban kabinet koji je veoma retko koristio. Kada je po raspadu SKJ-a prostor u ovoj zgradi počeo da se izdaje u zakup, u Titov kabinet privremeno je ušao američki biznismen srpskog porekla Milan Panić, kasnije i premijer SRJ. Panićev savetnik početkom devedesetih bio je i bivši američki ambasador u SFRJ Džon Skenlon, čovek koji je u vreme dok je bio diplomata često "izluđivao" i nervirao mnoge koji su radili u zgradi bivšeg CK-a. Skenlon je naime, da bi pokazao koliko veruje u projekat izvoza juga u SAD, često umeo da se na neki sastanak u CK-u doveze upravo jugom metalik plave boje, ukrašenom američkom i jugoslovenskom zastavicom. Događalo se da pri tom ovaj diplomata na ulazu u CK naleti na važne državne i partijske funkcionere koji su pričali o ovom "poslu stoleća" sa SAD, ali za razliku od tadašnjeg američkog ambasadora nikada nisu seli u jugo već su se vozili isključivo u mercedesima. U zvaničnom partijskom rečniku koji se upotrebljavao unutar zgrade, takvi kao Skenlon bili su opisivani kao "demagozi".

LAŽNI NASLEDNICI: Posle raspada SKJ-a, najveći deo ove dvadesetospratnice od oko 18.000 kvadratnih metara i 11 jutara okolnog zemljišta, prisvojio je SPS koji se i bez valjanog testamenta proglasio jedinim legitimnim naslednikom pokojne partije. SPS-u je tako pripalo devet i po spratova u ovoj zgradi. Veći deo slobodnog prostora izdavan je u najam što je u jednom trenutku donosilo i oko 200.000 nemačkih maraka mesečno, odnosno prihod koji je pre cvetanja "sicilijanskog tipa" ekonomije u Srbiji svojevremeno mogao da ostvari još samo FK "Crvena zvezda". Pre raspada SFRJ, poslednji savezni premijer Ante Marković takođe je tvrdio da njegovoj vladi pripada dobar deo ove zgrade i pri tom se pozivao na činjenicu da je CK građen ne samo prihodima od partijske članarine, već u dobroj meri i iz budžeta. Lider bosanskih komunista Nijaz Duraković tražio je 1990. godine pet spratova za svoju stranku, doduše bez nuđenja jasnih dokaza da mu tako nešto zaista i pripada. U trenutku prvog bombardovanja palate "Ušće" 20. aprila 1999. u ovoj zgradi bilo je smešteno i nekoliko privilegovanih, bivšem režimu odanih TV i radio stanica. Prisustvo njihovih antena na vrhu bilo je i dodatni razlog njenog bombardovanja i pretvaranja bivšeg CK-a u još "legitimniji vojni cilj" NATO-a.

Igrom slučaja, odluka SIV-a da saopštavanjem rezultata konkursa osudi zgradu bivšeg CK-a na rušenje stigla je istog dana kada je odlučeno da se još samo malo (i još samo jednom) praznuje 29. novembar, jedan od poslednjih simbola stare države. Za nekoliko godina na mestu nagorele palate "Ušće" nići će neki moderan poslovni centar koji će indirektno svedočiti kako ovde istorija svakih pedesetak godina (možda i kraće) počinje ispočetka. Prazna državna kasa, potreba da se što pre koliko-toliko zaposli građevinska operativa i loše vibracije koje dobar deo stanovništva oseća prolazeći pored ove avetinjske ruine, učinili su da zgradi bivšeg CK-a ne bude spasa iako je ona, kako to kaže Vladimir Kulić, izuzetno rečit simbol za one koji umeju da ga pročitaju.

U graditeljskom smislu ova zgrada svakako nije spadala u preterano inventivnu arhitekturu. U simboličkom smislu teško da je moguće pronaći bolji primer sistemske "strukturalne neiskrenosti" s kojom smo godinama živeli. Na bivšem CK-u jasno se vidi sve: ono od čega smo pošli (beton), šta smo pokušali da budemo (lažna spoljna konstrukcija) i šta smo na kraju doživeli (monumetalna ruina). Imalo bi tu šta da se pročita.


 

Zaboravljen

Iako je za sobom ostavio nekoliko izuzetno važnih državnih građevina, arhitekta Mihailo Janković (umro 1976. godine) koji je projektovao zgradu bivšeg CK-a prilično je "zaboravljen" u stručnim krugovima. Neposredno posle bombardovanja palate "Ušće" u aprilu 1999. godine jedan poznati beogradski arhitekta koji je gostovao na TV Studiju B nije, na primer, mogao da se seti imena projektanata ove zgrade. Janković je inače i projektant Stadiona JNA (1951), zgrade SIV-a (1961) i Muzeja 25. maj.

Kavajin plan

Niti bi zgrada bivšeg CK KPJ-a bila zgodna meta za obuku NATO pilota u pokazno-taktičkoj vežbi sa bojevim gađanjem '99. niti bi ona sada kao ruševina bila predmet trgovine da pre više od dve decenije jedan pop nije odbio da se ukrca u oteti boing 747 na aerodromu O'Hara u Čikagu i poleti put Jugoslavije u misiju bez povratka. Da se pop Stoiljko Kajević nije popišmanio u poslednjem trenutku, Nikola Kavaja bi, kako sam kaže, uspeo u svom naumu i sedište omražene partije bilo bi srušeno a sav "onaj ološ, pogrbice i Titove podrepice" izginule bi u ruševinama, te bi to bio kraj komunizma u ovoj zemlji.

Plan je bio naizgled jednostavan: oteti avion, preleteti Atlantik i samoubilački se obrušiti na simbol tadašnje vlasti, sedište Saveza komunista Jugoslavije, i srušiti ga. Nešto poput nedavnog rušenja oblakodera Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Kavajino zaduženje je bilo da, kao obučeni pilot, avionom upravlja a pop Kajević da indentifikuje ciljanu zgradu da se ne bi dogodilo kao pilotima bombardera B2 onomad, koji su zahvaljujući zastarelim mapama zabunom bombardovali kinesku ambasadu umesto, kako tvrde, neki vojni objekt. On je, naime, jedini od zaverenika znao gde se CK tačno nalazi i kako izgleda. Akcija je preduzeta tada jer im je obojici, kako su sebe nazivali, patriota, zajedno sa još četvoricom, predstojalo suđenje pred Američkim sudom i pretila dugogodišnja robija zbog pripreme atentata na Josipa Broza Tita tokom njegove zvanične prijateljske posete SAD.

Elem, na sam dan zakazanog suđenja Kavaja je, prethodno pušten uz ogromnu kauciju iz istražnog zatvora, oteo avion i zahtevao od vlasti da iz pritvora pusti i popa kako bi mu se pridružio e da bi, umesto u zatvor, otišli u istoriju na velika vrata. Popa je uhvatio zort te je odustao u poslednjem momentu. Nije mu se, prosto rečeno, naprečac mrelo i priključivalo Gospodu, bez obzira na uzvišenost misije. Tako je ugrozio celu akciju koja je, u ishodu, kako Kavaja tvrdi, samo zato i propala.

Kavaja je, kaže, ipak poleteo – prethodno oslobodivši putnike – ali je kasnije, kada je već preleteo Atlantik, na nagovor svog advokata koji je leteo u avionu uporedo sa njegovim, shvativši da bez navigatora neće uspeti, pristao da se spusti u Irsku gde je postojala mogućnost za dobijanje azila. Uprkos očekivanju isporučen je nazad u Ameriku i osuđen na šezdeset godina robije za terorizam, pripremu atentata i otmicu aviona. Odležao je dvadeset tri, od toga sedam i po u novom Alkatrazu, u samici.

"Sada sam ovde, živ, a CK je srušen, doduše ne sasvim. Da pop Kajević nije izdao, ne bi ga bilo ni ovakvog. Ja to sigurno ne bih preživeo, ali da sam tada uspeo, rušenje te zgrade imalo bi mnogo više efekta nego bombardovanje avijacije SAD '99. godine", rekao je za "Vreme" Nikola Kavaja, pilot JNA, legionar, srpski patriota, terorista i obaveštajac CIA-e (sve bivši), sada penzioner iz Beograda. Iako je onda hteo da ga sravni sa zemljom, sada misli drugačije: "Da sam vlast, ostavio bih ovo kao sećanje na komunizam i opomenu srpskom narodu da jedan čovek ne može odlučivati o svemu u državi."

Zoran Majdin


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net