Slava

Da, u pitanju je taj versko-porodični običaj koji je zapravo najlepši kada nije u vašoj kući i kad ste vi oni koji treba samo lepo da se obuku, kupe cveće i piće i na vreme se pojave na tuđim vratima radi nečijeg porodičnog sveca. Kada ta anualna jednodnevna, češće dvodnevna (nekad i trodnevna) najezda svakakvoga sveta, a sve zbog takozvanog crvenog slova (čak ne uvek crvenog, što vas naravno ne oslobađa domaćičenja u velikom stilu) zakuca i na vaš kalendar, shvatite da u čitavoj stvari odjednom nema ničeg svečarskog: danima spremaš, zatim nekih par sati sediš s ljudima, i onda opet danima saniraš štetu.

Pripreme moraju blagovremeno da počnu: najpre se s ukućanima svađaš oko jelovnika i liste gostiju, koja se svake godine makar malo modifikuje (neko se razveo, s nekim si se posvađao, neko je opravdano odsutan...); onda brineš da li će biti dovoljno hrane, nabavljaš, kupuješ, naručuješ, čučiš u kuhinji, spremaš, kuvaš, nerviraš se svim tim povodima, opet juriš, sad po komšiluku da bi negde udomio polufabrikate i gotove đakonije budući da skromni frižiderski i nikakvi ostavski kapaciteti ne omogućavaju njihovo čuvanje do dana tamanjenja... Onda pozajmi čaše, escajg, tanjire, one velike za pitu i hladetinu – imamo ih samo dva reprezentativna – presipaj iz radnog u svečano posuđe, radno odmah peri pošto ionako nemaš gde da se okreneš budući da ti je kuhinja veličine dupeta, dva dana unapred počni da praviš led da bi ga imao dovoljno, vodi računa da pivo koje si stavio u friz ne pretera, spremaj temeljno kuću, ima u familiji notornih higijeničara, usput se danima svađaj pošto obavezno sve ide kako ne treba i svi su nadrndani...

E a onda, na dati znak, obično bar sat pre nego što je baš sve pod konac a i ti napravila od pepeljuge na nešto, kreće navala u kojoj tvoj brižljivo aranžiran slavski švedski sto biva poharan za petnaest minuta (samo ruža na slavskoj sveći ostaje pošteđena), a sedi se i izvoljeva satima; ti sve vreme izigravaš svestranu domaćicu i povremeno pohađaš mesto za sudoperom da ne bi morala kasnije da puniš mašinu za sudove kad se oni već skore, a i kuhinja ti nije odvojena od ostatka stana pa ružno izgleda. Osim toga, često je i bolje za sudoperom nego sa familijom...

Dok se okreneš – dva noću. Jedva isteruješ one najupornije, leđa te bole od prinudnog položaja (od poslužavnika sa žitom – oni sede, ti se grbiš da bi dragi gosti dohvatili posudice čiste/prljave kašičice; s onima koji se krste čitava stvar ume da se oduži, da ne pominjem one koji se dive umeću i pitaju da li bi mogli još jednu kašiku, izvrsno je!; pijenje vina stoga smo izbacili odavno...), nije ti ni do čega, a sutra se cela stvar ponavlja u kudikamo težem obliku pošto dolazi mlađi sastav koji još kasnije leže, dakle dočekaćeš zoru prosipajući piksle i stružući rusku salatu i ostatke od mesa sa tanjira, pre nego što ih ubaciš u sudoperu jer je, u međuvremenu, mašina za sudove ispustila dušu...

Naravno, od danas do sutra treba obnoviti kapacitete, znači nadomestiti pojedeno: dokupljuj piće (tatin deo), ponovo pravi lazanju (moj deo), ponovo pravi pitu (mamin deo), zategni kuću (niko ne želi da preuzme odgovornost), ponovo pravi salate, ono što ne praviš ponovo preručuj u manje činije, nije red da iznosiš polupraznu, bolje manje ali nove, nedirnute površine, dekorisanje peršunovim listom i krastavčićima obavezno... opet pereš... Nisi se ni dovela u red, to jest istuširala ne bi li isterala kuhinjske mirise iz kože i kose i izbezumljenost iz očiju, ovi već zvone na vrata, srećna slava!, ionako više nemaš gde da stavljaš sve to žbunje u celofanu, o svakojakim vinima da ne govorim, posežeš za svakim sudom koji ima dovoljno usko grlo, dakle samo su šerpe pošteđene, i smeštaš faunu kojoj si se, dakako, prethodno divila i na kojoj si se egzaltirano zahvaljivala; ruku na srce, bilo je tu i lepih komada... Za ovo obavezno da mi daš recept, to uvek jedemo na vašoj slavi; je l’ ovo domaće?; malo vina, samo nemoj da bude iz frižidera, molim te, može pola čaše, ne toliko, prst jedan samo!; imate samo vajfert?, ja ga baš ne volim, znaš – apatinska su mnogo bolja; je l’ ima bre, doktore, u ovoj kući viskija! a je l' ima u ovome belog luka, znaš ne podnosim ga zbog ove moje gorušice; a koliko ste platili ove kolače?...

Tri noću, najomraženiji a obavezni gosti i omiljeni gosti, takoreći domaći, igraju igru izdržljivosti: prvi nikako ne žele da odu, popili su malo više, baš im je fino, šta će napolju, hladno je, a i ovde se provode mnogo bolje nego kod svoje kuće... Ovi drugi, poluzaspali, lojalni su domaćinu i uporni u nastojanju da prvima vide leđa i onda se makar malo posvete onome zbog čega ovakvi skupovi ponekad imaju čari – ogovaranju! Domaćica prevrće očima, ko za inat slava je pala u radni dan, ko će sve da sanira nakon tuluma i ustane sutra na vreme za pančevac u 6.20...

Oni gostujući lagano odustaju, teturaju se ka vratima, hrana je bila izvrsna, a što vam je ćerka vredna, svaka čast, pa ona je sve sudove sklonila, jok nego će da sedi i vas da sluša, laku noć, bilo je lepo kao i svake godine, baš nam je drago... hvala bogu – odoše. Skidaju se cipele koje tište još od 23 sata, sada su samo "naši" ostali i trebalo bi da počne taj zasluženi deo večeri za koji su sada svi, predugo ga čekajući, pomalo izgubili inspiraciju. Još po jedno piće ne bi li se stvar oživela, muž već spava na trosedu uveliko, jadnik je radio do osam uveče, majka kaže ostanite tu da spavate, ja neću, jesi se udala, jesi, e pa onda idi svojoj kući na spavanje... Budim ga sledećih pola sata, mal’ nisam odustala, odvlačimo se nekako tih par kilometara dalje gde sad stanujemo... Hvala bogu, gotovo je; ovi što su stariji sve više jedu, ništa od onoga: imamo ručak sledećih nekoliko dana – jedemo ostatke od slave. Neće biti ni za mršav doručak...

Samo je žita ostalo. I ptičice sa kolača...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net