Slovenačko fudbalsko čudo >

Katanecov ključ

Svi analitičari složni su u oceni da je dovođenje Srećka Kataneca u leto 1998. bilo presudno da "dežela" stigne na Euro 2000 i SP 2002, a tajna uspeha bivšeg jugoslovenskog reprezentativca jeste promena mentaliteta igrača

Sastanak u svlačionici na stadionu Steaue pred odlučujući meč sa Rumunijom trajao je, kažu očevici, najviše dva minuta. Srećko Katanec, selektor slovenačke reprezentacije, ni prethodnih dana nije opterećivao svoje igrače analizom video-snimaka ili crtanjem taktičkih varijanti po tabli. Radio je ono što najbolje zna – neprimetno psihološki pripremao svoje igrače a pred izlazak na teren Srećko je svojim pulenima doslovce rekao:

"Stigli smo isuviše daleko da bismo sada stali. Ako imate muda, pokažite ih sada", i izašao iz svlačionice.

Zapravo, nije morao da ih "proziva", efekat bi bio isti da im je rekao da treba da urade ono što su tako dobro radili dotad: da ginu na terenu i da daju gol. Slovenija nije izgubila nijednu od 12 kvalifikacionih utakmica i nijednu nije odigrala 0-0. Slučajno? Ni slučajno...

A BILI SU 134.: Pre nego što se vratimo u sadašnjost, zavirimo u ne tako daleku slovenačku fudbalsku prošlost. Slovenija se prva osamostalila od bivših jugoslovenskih republika, ali nije mogla da učestvuje u kvalifikacijama za Prvenstvo sveta 1994 (kao ni Jugoslavija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska...). U januaru 1994, kada je obavljen žreb za Evropsko prvenstvo 1996. u Engleskoj, Slovenija je bila na 134. mestu rang-liste FIFA-e! Kraj kvalifikacija, iako je plasman na istoj rang-listi popravljen, pokazao je surovu realnost: Slovenija je u konkurenciji Hrvatske, Italije, Litvanije, Ukrajine i Estonije završila pretposlednja, peta, sa tri pobede (dve nad Estonijom i jedna nad Ukrajinom), dva remija i pet poraza uz gol-razliku 13-13. Selekciju je vodio Zdenjko Veredinek, a kakav je bio odnos fudbalskih snaga na prostorima bivše SFRJ svedoči i podatak da je 13. oktobra 1993. u Kranju Makedonija glat dobila Sloveniju sa 4-1, i u martu 1994. kod kuće slavila sa 2-0. Ništa bolje sreće Slovenci nisu bili ni u kvalifikacijama za SP u Francuskoj ´98. U "balkanskoj grupi", sa Danskom, Hrvatskom, Grčkom i BiH-om, Slovenija je završila poslednja, sa samo jednim bodom (3-3 u Splitu sa Hrvatskom), sedam poraza i gol-razlikom 5-20.

U međuvremenu, današnji selektor Srećko Katanec završio je reprezentativnu karijeru mečom protiv Italije (1-1) u Mariboru 7.9.1994, i poslednji put obukao majicu sa državnim grbom. Nastavio je da igra za Sampdoriju iz Đenove do kraja sezone 96/97, da bi u januaru 1998. uzeo Novu Goricu koja se borila za opstanak. U drugom delu prvenstva, pod vođstvom trenera debitanta, Goričani su stigli do četvrtog mesta! Nekome je tada sinula hazarderska ali, ispostaviće se, dobitnička kombinacija: Srećka za selektora! Rečeno – učinjeno. Katanec je 18.7.1998, gotovo na svoj rođendan (rođen je 17.7.1963), dok su Slovenci koje interesuje fudbal pratili Mondijal ´98. i verovatno s uzdahom mislili kad će oni na svetsku scenu, postao selektor.

A SADA SU 26.: Rang-lista je, kao i svaka statistika, "tačan zbir pogrešnih činjenica", pa se ne mora uzeti kao merodavna. Uostalom, na pretposlednjoj listi FIFA-e (nova izlazi na dan štampanja ovog broja) Jugoslavija je na 11. mestu sa 702 poena, i još uvek je 15 mesta ispred Slovenije i pet ispred Hrvatske. Jedina je razlika što Hrvati i Slovenci idu na Svetsko prvenstvo, a mi ćemo Mondijal pratiti na TV-u. Dok su i jedni i drugi imali kontinuitet u selektorskom radu (Katanec je selektor više od tri godine, a kod Hrvata je Ćiru Blaževića nasledio Mirko Jozić), mi smo posle Slobodana Santrača imali Milana Zivadinovića, Vujadina Boškova, Iliju Petkovića, Milovana Đorića i komisiju Savićević-Ćurković-Boškov, a danas još tražimo selektora. Mnogo babica...

Ovo je, međutim, priča o slovenačkom fudbalskom čudu. Srećko Katanec je već u prvom pokušaju odveo Sloveniju na EP 2000 u Belgiju i Holandiju, gde su Slovenci bili pravo otkriće bez obzira na to što nisu prošli u drugi krug. Za zemlju koja ima dva miliona stanovnika, 401 klub i 25.775 registrovanih igrača, Slovenija je postigla i više nego što se očekivalo. Meč u Šarloa sa Jugoslavijom pamtiće se po jednom od najvećih i najneobičnijih preokreta jer je Slovenija vodila u 60. minutu sa 3-0, a Jugoslavija izjednačila na 3-3 igrajući sa deset igrača!

Ako je neko pomislio da je Euro 2000 slučajni uspeh po sistemu o "ćoravoj koki i nađenom zrnu", šta reći posle plasmana u Japan i Koreju u konkurenciji Rusije, Jugoslavije i Švajcarske, da ne računamo Farska Ostrva i Luksemburg? I to bez poraza (jedini u grupi) i bez 0-0 ...

Šta je to što je Srećko Katanec promenio i, što je najvažnije, kako je to uspeo? Pošao je od proste dijagnoze da Slovenija nikome, ili gotovo nikome, ne može da se suprotstavi individualnim kvalitetima. Izuzev Zlatka Zahovića i Aleksandra Knausa, u slovenačkoj reprezentaciji nema igrača veće međunarodne vrednosti. Jedina šansa bila je kolektivnost, borbenost, lukavstvo... Srećko je na sopstvenom primeru ubeđivao igrače da "oni to mogu":

- Ako sam ja kao Slovenac mogao da igram za Dinamo i Partizan i za reprezentaciju one Jugoslavije, ako sam mogao da budem uspešan profesionalac u Sampdoriji, onda i vi možete mnogo...

Mnogi od igrača nisu mu verovali, ali kad su počele kvalifikacije, kad su Slovenci počeli da "kljucaju" bod po bod, apetiti su rasli... Veliki kvalitet tima bila je upornost, na polovini utakmica protivnik je vodio a na kraju je bivalo nerešeno ili čak pobeda, kao protiv Rumunije u Ljubljani, od 0-1 do 2-1. Mnogi se slažu da je bilo i sreće, neki golovi pali su u 90. minutu (protiv Jugoslavije i Rusije), neki su bili slučajni (Osterc protiv Rumunije, sâm je priznao da je hteo da centrira), gotovo svi se slažu da su teški tereni u Beogradu i Bukureštu (kao i pre tri godine u Kijevu) bili olakšavajuća okolnost jer je po kaljuzi uvek lakše timu koji se brani nego timu koji napada, ali sve to je deo sporta. A da nije baš sve u sreći potvrđuje i činjenica da je Slovenija oba meča protiv Rumunije odigrala bez povređenih Zahovića i Knausa, jedina dva igrača koje bi uzela većina evropskih boljih timova.

ZEMLJA BEZ STADIONA: Bilo kako bilo, Slovenija je sada 26, a kad se uračunaju i mečevi sa Rumunijom napredovaće još više. U Italiji će, uz Urugvaj (ako se plasira, igra baraž sa Australijom), biti najmanja zemlja po broju stanovnika i jedan od četiri debitanta. Srećko Katanec je definitivno odveo svoju zemlju u fudbalsku istoriju, a uz nacionalni ponos ide i nešto pride: kasa NZS-a biće punija za bar dvadesetak miliona maraka... U međuvremenu, treba rešiti jedno "banalno" pitanje: gde igrati kvalifikacije za Euro 2004, koje počinju najesen? UEFA i FIFA su zabranile dalju upotrebu stadiona za Bežigradom koji odavno ne ispunjava ni najminimalnije uslove. Onaj u Mariboru je u nešto boljem stanju, ali takođe daleko od zahteva. Zasad su u opticaju Grac, Trst i Zagreb. Novi stadion u Ljubljani, za 22.000 gledalaca u okviru koga će biti i košarkaška dvorana, koštaće 200 miliona maraka i biće gotov za nekoliko godina. A dotle? Ipak, pitanje koje mnogo više muči ljubitelje fudbala u Sloveniji jeste kako ćemo bez Srećka? Selektor-čudotvorac sigurno odlazi posle Japana i Koreje, ponude pljušte, mada on u šali tvrdi da njegov ostanak do SP-a zavisi od Mladena Rudonje.

"Izjavio sam da ću podneti ostavku kad Rudonja da gol, pitajte njega da li ostajem", šalio se Katanec posle Bukurešta. A Rudonja je napadač koji je svoj prvi gol u reprezentaciji dao u 53. nastupu, u Bukureštu. Jedan, ali zlata vredan.


 

Slovenija do Tokija: Kdo ne skače, ni Sloven'c!

Slovenija je u Bukurešt doputovala s jedanaest pobeda i bez dva ključna igrača – Zlatka Zahoviča i Aleksandra Knavsa. Navodno zbog neslaganja oko visine nagrada u slučaju uspeha (iz sportskih krugova je procurelo da je nuđeno 200.000 DM a traženo milion, okruglo), a formalno – zbog povreda. Što je slovenačke navijače bacilo u dert; ipak, tešili su se mišlju da bi 26. mesto za Sloveniju i 15. mesto za Rumuniju na rang listi 30 najboljih fudbalskih reprezentacija na svetu bio solidan uspeh, ukoliko reprezentacija izgubi u Bukureštu. Desio se, međutim, neočekivan obrt.

"Narodno pomirenje", "Predlog za državni praznik – 14. novembar, dan kada su rođene legende", "Slovenački junaci se vraćaju!", "Poslednje čudo – Mladen pogodio", "Slovenačka fudbalska bajka još traje!", "Slovenija do Tokija!"... To su samo neki od naslova koji su se pojavljivali u ovdašnjim novinama, sutradan i danima posle utakmice.

FANATIZAM, KOMA, DELIRIJUM: Ovim rečima su uoči i posle utakmice sportski izveštači opisivali stanje ovdašnjih navijača. Da zadovolje one koji nisu bili te sreće da budu među 9000 slovenačkih navijača u Bukureštu, gradski oci Ljubljane su u centru grada na Kongresnom trgu postavili tzv. videovol, ogromno platno za gledanje prenosa utakmice. Okupilo se desetak hiljada ljudi, uglavnom mlađarije, koja je uprkos hladnoći napravila žur kakav Ljubljana ne doživi ni za Novu godinu. Pucale su petarde, vijorile se i celivale zastave, odjekivala fudbalska himna "Slovenija ide napred!" (koju su povodom poslednjeg evropskog prvenstva u fudbalu smislile rok-legende Predin, Lovšin i Kreslin), razbijane su flaše, u kamere pokazivana ratničkim bojama namalana lica i gole zadnjice... Masa je cupkala u mestu, demonstrirajući narodno veselje, uključujući i nekakav ples koji je najviše podsećao na kolo. Među transparentima se izdvajao onaj koji je viđen i na stadionu u Bukureštu u taboru slovenačkih navijača – Slovenija do Tokija! – ispisan ćirilicom.

Za meze se lilo pivo i činilo se kao da horda konačno otkriva čari navijaštva u kolektivnom sportu, masovno urlanje, podrigivanje i trljanje tela o telo, sve ono što se Slovencima, bar onima koji su tvrdili da pripadaju naciji individualnih sportova (skijanje, tenis, plivanje...), do pre koju godinu krajnje gadilo. A da baš ne bi ispalo da su domaći navijači naprasno "pali na južnjačke manire", korektiv je stigao u obliku pokliča: "Kdo ne skače, ni Sloven'c!" (U prevodu: Ko ne skače, nije Slovenac!) Što je opet parafraza, ovog puta jedne simpatične TV reklame, s antinacističkom i propagandnom porukom, koja je sad doživela salto mortale. Ukratko, strah i nada navijača izgledali su na trenutke simpatično, ponekad komično, tu i tamo preteće... Ipak, uprkos dosad ovde neviđenom haosu koji su navijači napravili po ulicama, policijski izveštaji beleže tek nešto oštećenih automobila i jednog ranjenog slavljenika, koga je u gluvo doba noći pogodila flaša u glavu. Što je, u poređenju sa sličnim hepeninzima u komšiluku, relativan uspeh.

A pošto je fudbal u Sloveniji do pre koju godinu imao reputaciju sporta koji upražnjavaju doseljenici iz "južnih republika", pripadnici nižih društvenih staleža te izbeglice, sad je mešavina predubeđenja i novog nacionalnog ponosa dala zanimljivu, bezmalo eksplozivnu mešavinu. To stanje je najbolje opisala Vesna Godina, profesor na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani i kolumnista "Dela": "Tamo negde pri kraju pomenute utakmice... vozim se lepo, ništa ne sluteći, preko mosta i kroz raskrsnicu... Ne mogu dalje da vozim. Klinci na moj auto. Skaču pred auto. Udaraju po autu. Rukama. I zastavama. I vrište: ‘Ti nisi naša!’ Grozan osećaj. Sličan onome prilikom napada ulične bande u Meksiko Sitiju. Pri čemu tamo čovek nešto takvo očekuje. To tamo pripada. Ali kod nas ne. Bar do sada nije."

DEOBA NARODNOG POMIRENJA: Vesna Godina nije jedina među slovenačkim intelektualcima koja odbija da se identifikuje s novom masovnom zabavom, gde, kako sama piše "svakako nije naša". Kao što nigde nema potrebu da bude "naša". Zgađena je nad medijima u kojima vrvi od uzvišenih fraza, što o slovenačkom čudu, što o borbenosti, neustrašivosti, pa o tome kako je ova utakmica revolucionisala slovenački fudbal i pisala slovenačku istoriju... Zaključuje da je "do bola poučna potreba pozitivnog projekta, koji država očigledno nema".

Možda država nema šta da ponudi, ali se novopečeni navijači ne daju zbuniti. Imaju cilj. U anketama pred TV kamerama kovali su planove o aktivnijoj podršci domaćoj momčadi, što će reći putovanju u daleki Tokio. Plan je izvestan, jedino što nije: "Samo još da nađem posao..."

Ukratko, politika i pastva složili su se u jednom – to da se Slovenija uvrstila na svetsko prvenstvo "predstavlja najvažniji događaj posle osamostaljenja". Kolumnista Vlado Miheljak primećuje da ta teza drži vodu: "Narod se sad više bratimio nego u vreme procesa protiv četvorice... Ujutro su, posle neprospavane noći, ljubljanski đubretari iz centra grada odvezli 14 kamiona smeća. Ali time najveća sportska euforija nije okončana, već je nastavljena i sledećeg dana."

Sreću igrača nije upotpunio samo frenetičan doček navijača na ljubljanskom aerodromu Brnik u sitnim noćnim satima, već i izdašne novčane premije, koje više nisu stvar debate, već realnost. Medijski vrhunac bio je prijem reprezentativaca kod predsednika Milana Kučana i premijera Janeza Drnovšeka (zabeleženo je da je fudbal uspeo u nemogućem, spojio nespojivo – Kučana i Drnovšeka), uz rukovanje sa celim ministarskim kabinetom, koji je zbog toga čak unekoliko skratio sednicu vlade. Političari su tom prilikom stekli poneki politički poen, ali i podržali novi marketinški plan za promociju države. Naime, dopisnici iz svetskih metropola su i ovoga puta javili kako su neki mediji (npr. u Engleskoj) muku mučili da definišu odakle dolazi ekipa koja igra protiv Rumuna, pa su se na kraju odlučili za Slovačku. Što nije prvi put u poslednjih deset godina da Slovenija bude zamenjena Slovačkom ili Slavonijom, što je bilo naročito pogubno dok su trajali ratovi.

Svetlana Vasović-Mekina


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net