Dečije nasilje >

Zanemareni i zlostavljani

"Pravila su jednostavna", opisuje školsku svakodnevicu jedan dečak. "Istrpi maltretiranje jačeg i čekaj svoj momenat. Naići će slabiji, kad-tad"

Za mnoge dečake i devojčice odlazak u školu predstavlja traumu. Ne zbog preobimnog programa ili eventualno neurađenog domaćeg zadatka, kako bi dežurni kritičari obima školskog programa namah pomislili, već zbog nasilja sa kojim se svakodnevno suočavaju.

Nije, međutim, više u pitanju usamljeni nasilnik, besprizornik po pravilu stariji od žrtava, koji oduzima novac za užinu i na šta su odrasli, sećajući se svoga školovanja, posebno osetljivi. Sada je dominantno nasilje grupe nad pojedincem, može se reći – organizovano nasilje. Nekada je bilo nasilnika manje nego žrtava. Sada je obrnuto, ali se broj žrtava nije smanjio, već se broj nasilnika povećao.

"Nasilje je najteže traumatsko iskustvo koje dete može da doživi", upozorila je dr Veronika Šćepanović, dečiji psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje na Okruglom stolu upriličenom povodom Svetskog dana prevencije zlostavljanja dece. "Emocionalne posledice zlostavljanja su depresivnost, strah, bespomoćnost i osećaj da su ih izdali oni u koje deca imaju najviše poverenja."

STATISTIKA: Prema istraživanjima koje je pre pet godina sproveo Jugoslovenski centar za prava deteta dobijeni su sledeći rezultati: svako dvadeset osmo dete je žrtva vršnjačkog nasilja u školi, svako dvadeset peto žrtva je van škole, skoro svako drugo dete iskusilo je neki vid psihičkog zlostavljanja i svaka dvadeseta devojčica je seksualno uznemiravana.

Slična istraživanja urađena u nekoliko zapadnih zemalja pokazuju skoro četiri puta lošije rezultate u tamošnjim školama. Tako, komparativno gledano, "na papiru", nasilja je više u zapadnim zemljama nego kod nas te se nameće zaključak da je sve ovo pravljenje "od komarca magarca". Ne smemo se zavaravati.

Podatke treba uzeti sa rezervom jer je, pored malog uzorka, svega šest stotina ispitanika u pet većih gradova, istraživanje obuhvatalo i velik raspon godišta: od trećeg osnovne do trećeg razreda srednje škole u nekololiko gradova Srbije. To znači da je u jednom gradu anketirano svega dvadeset učenika oba pola, recimo petog razreda. Drugi nedostatak je metod istraživanja – upitnik umesto intervjua – tako da se ne može sa sigurnošću tvrditi da su ispitanici ispravno shvatili, na primer, sam pojam "nasilje". Upitnik nije sadržavao bitnu, vremensku odrednicu: koliko učestalo se nasilje događa? U svakom slučaju, podaci nisu dovoljni da pruže bilo kakvu sliku sem da potvrde da pojava postoji i da nije sporadična.

"U razvijenim zemljama se ovakva istraživanja obavljaju kontinuirano već nekoliko decenija. Ovo naše iz 1996. je prvo napravljeno u nas", objašnjava mr Miroslav Brkić, asistent na Fakultetu političkih nauka i jedan od koordinatora istraživanja.

Istraživanjem je obuhvaćena i kategorija dece koja se nalaze u začaranom krugu nasilja, deca bez roditeljskog staranja, smeštena u domove. Frapantnih sedamdeset odsto njih bilo je žrtva fizičkog nasilja a gotovo se sa sigurnošću može tvrditi da je zlostavljano ama svako dete koje je došlo u sukob sa zakonom i "štićenik" je onoga što se u ovom društvu licemerno zove "vaspitno-popravni dom". Po inostranim iskustvima šest od deset nasilnika iz osnovne škole do svoje dvadeset četvrte godine počini bar jedno krivično delo. Šta li nas čeka?

Nije potrebno mnogo pametovanja da bismo ustanovili da smo, što se vršnjačkog nasilja tiče, Evropu davno dostigli a sada i prestigli. Posmatranjem dece tamo došlo se do zaključka da se svakih sedam minuta na igralištu i svakih dvadeset pet u učionici dogodi neki nasilnički akt, dok ovde takvo posmatranje nije ni napravljeno. Javna je tajna da je dečije nasilje svakodnevna pojava u našim školama, "pojava" na koju se reaguje retko, neadekvatno i neorganizovano.

Prvi, ako ne i najvažniji problem je u samoj percepciji nasilja."Izgleda da smo tokom godina otupeli i da ne možemo da prepoznamo sve oblike agresije i da ih nazovemo svojim imenom. Dok neko nekome ne razbije nos, mi to ne vidimo kao nasilje", kaže Dijana Plut, psiholog sa Instituta za psihologiju. "A nasilje je sve, od suptilnog zadirkivanja i socijalne izolacije, ogovaranja i vređanja do tuče i otimanja imovine. Neželjeno dodirivanje devojčica, takođe. O ružnim rečima da i ne govorimo, ružne reči više niko ne ubraja u agresivno ponašanje."

PRAKSA..: Svakog dana veliki broj dece je izložen raznovrsnom nasilju. Još veći broj u njemu aktivno učestvuje, a starosna granica se pomera sve niže i niže. Šutiranje vršnjaka bačenog na pod je uobičajena pojava, "šutka" se zove.

"Nasilno ponašanje kod dece je u poslednje vreme sve izraženije", iskustvo je iz prakse Lidije Maksić, psihologa u Oglednoj osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". "Ono što jako zabrinjava jeste to da se na vrlo ranom uzrastu, već od prvog razreda, pojavljuju sve brutalnija agresivna ponašanja. Fenomen je teško objasniti osim kao posledicu roditeljskog zanemarivanja dece. I zlostavljanja, takođe."

Istina je, nasilje u porodici je prauzrok svakog daljeg agresivnog ponašanja deteta ali ga škola, ovakva kakva je, nezgrapnim, neadekvatnim i obavezno zakasnelim činjenjem ili nečinjenjem i te kako podgreva. Automatizam kažnjavanja "neprihvatljivog ponašanja" koji se sprovodi, bez udubljivanja u bit problema, donosi više štete nego koristi. Kažnjavanje je takođe vid nasilja i događa se, što je još gore a nikako ne bi smelo, da bude kažnjena žrtva a ne nasilnik. Kažnjavanjem nasilnika bez ozbiljnijeg pedagoškog rada škola faktički "pere ruke" ali i najčešće provocira odmazdu i socijalnu izolaciju žrtve kao "cinkaroša", dakle novi vid nasilja. Zato žrtva prihvata nasilje kao sudbinu, prepušta se. "Pravila su jednostavna", opisuje školsku svakodnevicu jedan dečak. "Istrpi maltretiranje jačeg i čekaj svoj momenat. Naići će slabiji, kad-tad." I tako u beskraj.

"Škola kao institucija je često izvor nasilja", kaže o tome Dijana Plut. "Prevelika odeljenja, iscrpljeni i poniženi nastavnici koji su na mnogo načina iskusili svoju nemoć, loš kvalitet nastave, neizlaženje u susret specifičnim potrebama dece, kruti i oveštali programi, veliki zahtevi a slaba ponuda…" Spisak je podugačak. Ustrojena pre više decenija, kada su društvene okolnosti bile sasvim drugačije, škola je nemoćna da odgovori na zahteve današnjice.

I TEORIJA: Želja za isticanjem prirodna je potreba svakog deteta. Agresivnost koju u kompeticiji deca ispoljavaju takođe je normalna i sredstvo je samo-dokazivanja, postojanja, deo odrastanja. Posebnost se može ostvariti na mnoge načine: fizičkim osobinama, talentom, materijalnim statusom, ostvarenim rezultatima. Zadatak pre svega roditelja, nastavnika i svih odraslih je da tu želju za nadmoćnošću kanališu i usmeravaju u poželjnom, kreativnom pravcu.

"Najvažnije je uspostavljanje odnosa u razredu", ukazuje Dijana Plut. "Formiranje kolektiva je ozbiljan posao i važan cilj, podjednako kao i onaj drugi, saznajni. Zato je najveća odgovornost na učiteljima i učiteljicama. Ako nastavnik uspe da stvori zdrav kolektiv, učinio je najviše u preventivnom smislu, a ako ne, problemi će vremenom narastati."

Nasilje je metod kojim se lako i uverljivo ostvaruje primat u grupi. Vođa određuje pravila i ako je pravilo agresivnost, grupa ga sledi. Deca imitiraju ponašanje koje vide kod odraslih. Ako je u društvu nasilje model ponašanja i deca će se tako ponašati. Voleli mi to ili ne, takav model preovladava i deci nije jasno šta je ispravno a šta neprihvatljivo ponašanje. Deca nesigurna u sebe, bez dovoljno samopouzdanja, ona koja imaju jaku potrebu da se prilagode grupi najspremnije slede vođu ako ništa drugo u želji da sama budu pošteđena. Ta deca po pravilu imaju psihološke probleme, ponekad imaju probleme sa učenjem. Dete koje je sigurno u svoje vrednosti nema potrebe za takvim ponašanjem.

"Najčešća žrtva nasilničkog ponašanja", nastavlja Lidija Maksić, "su neagresivna deca, specifična po nekim svojim osobinama, povučena i na taj način se izdvajaju. Žrtva ili ne prihvata pravila grupe, odbija da se povinuje vođi, ima neki svoj osoben stil ponašanja, drugačiji svetonazor, sa drugačijim interesovanjima. Ponekad su to deca koja se naročito ističu, koja su u nečemu bolja a to ostalu decu provocira, izaziva. Zavist i ljubomora su prirodna osećanja za taj uzrast. Deca, nažalost, ne znaju, nisu naučena kako da izađu na kraj sa tim osećanjima pa pribegavaju agresiji."

Nasilnici su, u ovom slučaju to ne treba smetnuti s uma, takođe deca, često i sama žrtve jednog drugog, međugeneracijskog nasilja. Zato, odgovornost za nasilničko ponašanje deteta snosi okruženje, porodica pre svega, zatim nastavnici i pedagozi i, na kraju, svi odrasli koji su u kontaktu sa detetom. Nereagovanje na devijantno ponašanje osnovni je greh svih odraslih koji dete okružuju. Nije tajna da su deca koja kontinuirano ispoljavaju agresivno ponašanje, na koje ne utiče razgovor ili opomena, po pravilu zlostavljana u porodici. Često im je potrebna ozbiljna pomoć za kojom vapiju. Taj vapaj je njihovo nasilničko ponašanje. Na taj način skreću pažnju na sebe a, s druge strane, prazne frustraciju.

POGREŠAN PRISTUP: Nastavnici, naročito oni u nižim razredima, po pravilu pojavu zataškavaju nemoćni da problem reše. Razapeti između roditelja nasilnika i roditelja žrtve, tumače nasilje kao sporadičnu i normalnu pojavu nadajući se da će se, samo kad bi moglo, sve samo po sebi rešiti. Roditelji maltretirane dece "dižu galamu" i iskazuju zavidan nivo agresivnosti tražeći da se nasilnik najstrože kazni, optužuju nastavnike za nekompetentnost i nezainteresovanost, što je ponekad tačno. S druge strane, roditelji nasilnika takođe optužuju nastavnike dodajući pristrasnost pride i insistiraju da su njihova deca sigurno bila izazvana ali da će oni, kao "razumni" ljudi, rešiti to s njima kod kuće. Nasiljem dakako.

Roditelji u početku deci ili ne veruju da su zlostavljana smatrajući da preuveličanjem žele da dobiju na značaju. Kad shvate da je vrag zaista odneo šalu, ne znaju kako da im pomognu, kome da se obrate. Pomisao na uzvratno nasilje je više nego česta.

Neretko se žrtvi savetuje da se kloni nasilnika, da ga ne izaziva, prihvati pravila grupe. Na prvi pogled savet je dobar: zla se valja kloniti. Iz puste želje da se nasilje na neki način kao pojava izbegne žrtvi se u podsvest ugrađuje odgovornost za položaj u kome se našla. Tako, najviše zahvaljujući odraslima, jedanput formirana žrtva teško menja svoju poziciju i maltretiranje traje godinama.

"Treba neko pošteno da ga isprepuca", preporučila je, po svedočenju jednog roditelja, učiteljica kao "lek" za nasilnika u svom razredu, čije ekscese inače zataškava zbog straha od reakcije njegove majke na sam pomen da se njeno dete preagresivno ophodi prema okolini. S druge strane, onima koji "piju" batine, ista učiteljica savetuje da "skrate jezik" i da ga ne izazivaju. Jedan njen učenik, koji je bio žrtva i od grupe stalno optuživan da je nekim gestom, postupkom ili rečju izazivao nasilje, stisnuo je zube i otvorio novo poglavlje svog života. Budući vrlo jak ali i sažaljiv na tuđi bol, odlučio je da raskine sa tom neproduktivnom praksom. Jednog dana došao je kući razbijena nosa, krvav ali zadovoljan: "Više me neće dirati", saopštio je užasnutim roditeljima. "Pretukao sam ih." Zaista, on je time efikasno rešio svoj, ali je i izazvao nov problem. Grupa je, naime, već sledećeg dana odabrala i novog vođu i novu žrtvu.

"Ko šutne tebe, vrati mu odmah istom merom koliko god da je jači od tebe", obično kaže otac trepćućim očima koje se žale na stanje u razredu. Pogrešno. Od oca dete dobija potvrdu da je sila legitiman način rešavanja konflikta.

"Neka se sâmo snađe. Treba da se očeliči, da se spremi za surovi svet. Ko je meni pomagao?" objašnjava svoju indiferentnost drugi. Takođe pogrešno. U sukobu sa grupom pojedinac uvek gubi.

"Sutra ću te čekati ispred škole pa ću im pokazati njihovog boga." Nipošto! Svako nasilje odraslih prema detetu nedostojno je, ali je i krivično delo.

ŠTA DA SE RADI: Pojava je detaljno opisana u teoriji, definisani su uzroci i posledice, postoje razrađeni modeli kako ga kanalisati i redukovati, svesti na "normalu", ali praksa pokazuje sasvim drugu sliku. Kao što kod nas obično biva, svi sve znaju, niko ništa ne čini.

"Individualno se malo toga može zaista učiniti. Da bi se pristupilo rešavanju ovog problema, potrebna je vrlo široka akcija koja bi obuhvatila sve strukture društva", objašnjava Lidija Maksić. "Potrebno je da svi mi koji se suočavamo sa ovim problemom – roditelji, učitelji, psiholozi i pedagozi – brže reagujemo. Kako zbog dece koja trpe nasilje tako i zbog dece koja se agresivno ponašaju. I njima je potrebna pomoć."

Osnovni savet roditeljima je da odvoje dovoljno vremena za svoje dete, pažljivo ga slušaju, da saznaju šta dete oseća, da prepoznaju koja je potreba njihovog deteta i da adekvatno odgovore u datoj situaciji. Treba reagovati bez odlaganja, obratiti se školskom psihologu, pedagogu i odeljenskom starešini odnosno učitelju/ci i promišljeno graditi strategiju. Nipošto ne treba ostavljati dete da se samo snalazi.

Postoje programi koje su načinile neke nevladine organizacije i koji, implementirani u nastavu, već nekoliko godina daju dobre rezultate. Ti programi su predstavljali osnovu za predmet Građansko vaspitanje. U Ministarstvu prosvete, u okviru reforme školstva, razrađuje se obimniji program za demokratizaciju škole koji, izmeću ostalog, ozbiljnije tretira nenasilno razrešavanje konfliktnih situacija. Ostaje da se vidi šta će biti.

Ključ za rešavanje problema je jednostavan: ljubav, razumevanje i roditeljsko-nastavnička saradnja. Dati očigledan primer kako se konflikti mogu rešavati u miru. Samo, da li smo spremni za takvo što?

"Generalno, akcenat treba staviti na nenasilnu odbranu svojih interesa. Nažalost, mi to nemamo ni u tradiciji ni u kulturi", kaže Dijana Plut. "Nemamo čak ni reč za taj pojam. Asertivnost, pravo da budeš ljudsko biće i da to ostvariš nenasiljem."


 

Pedagoški promašaj

Sredinom prošlog meseca jedan trinaestogodišnjak je u školu poneo poveći kuhinjski nož da bi, iskazivanjem ozbiljne pretnje svojim vršnjacima, prekinuo dugogodišnji kontinuirani maltretman koji se kretao od sitnih i krupnih pakosti do ozbiljnog fizičkog zlostavljanja. Iako ne baš sjajnih ocena, po opisu njegovih nastavnika inteligentan je, komunikativan, talentovan. Dve osobine su ga naročito izdvajale od proseka: najmanji je rastom, dakle najslabiji i vrlo "dugog" jezika. Nije umeo da "oćuti".

Priča o nožu se munjevito proširila školom, stigla do školskog pedagoga i, srećom, sve se završilo bez fatalnih posledica. Upitan zašto se nije obratio za pomoć starijima, roditeljima i nastavnicima, odgovorio je da se za pomoć obraća već toliko godina, da je problem poznat i jednima i drugima i da mu je dosadilo neprestano preklapanje o uzrocima i posledicama i pozivima na strpljenje. Šikana nije prestajala nego samo menjala vidove i on je čvrsto odlučio da problem razreši sam.

U razgovoru sa školskim pedagogom nasilnici su upozoreni da ga ostave na miru uz pretnju da će, ako tako nastave, "razred biti rasformiran" a njemu je posavetovano da ubuduće odbroji do deset pre nego reaguje.

Nastavničko veće je, za primer drugima obznanilo da je donošenje hladnog oružja u školu neprihvatljivo i dečak je dobio najstroži ukor koji povlači ocenu iz vladanja "ne zadovoljava". Razredni starešina ga je tešio da tu ocenu nije dobio on nego nož izražavajući nadu da će razumeti "situaciju". Njegovom ocu je u direktorskoj kancelariji nedvosmisleno saopšteno da je on pravi krivac jer nije naučio sina da se bije.

U čemu je problem?

U školi "Miloš Crnjanski" već šestu godinu traje eksperiment pod nazivom "Bukvar emocionalno-socijalnog vaspitanja", našim uslovima prilagođen američki program "Drugi korak". Osnovni cilj tog programa je da se deca, ali i nastavnici i roditelji obuče da konflikte rešavaju bezbedno, ne nasilno. U okviru mnogih radionica deca se obučavaju da ne potiskuju svoje emocije, već da ih slobodno iskažu i da u razmeni mišljenja traže rešenje za nastalu konfliktnu situaciju.

Osnovna ideja programa je da deca na ovom uzrastu ne znaju koje je ponašanje prikladno. Deca se asocijalno ponašaju zato što su tako naučena. Na isti način, znači, mogu naučiti šta je prosocijalno ponašanje: preko modela, kroz vežbu i uz podršku. Cilj je da se kod dece preventivno smanji agresivno i impulsivno ponašanje razvijanjem tri veštine: sposobnosti da se prepozna, doživi i reaguje na osećanje drugog, kontrole impulsa i upravljanja ljutnjom. Ukratko, emocionalno opismenjavanje. U interaktivnom kreativnom pristupu razrešavanja imaginarnog konflikta traže se odgovori na nekoliko pitanja: U čemu je problem? Koja su moguća rešenja da se problem razreši? Koje rešenje funkcioniše, da li je bezbedno i kako se drugi oseća? Kada se rešenje nađe, podele se uloge i kroz igru se rešenje proverava i utvrđuju se željene veštine koje do njega dovode.

"Program je već prve godine dao zapažene rezultate", kaže za "Vreme" Gordana Kežić, školski psiholog inicijator i koordinator programa. "Sukcesivnim analiziranjem rezultata došli smo do novih saznanja i program se u skladu s tim dograđuje. Potrebno je istaći da najveći napredak pokazuju emotivno nestabilnija deca, ona koja su inače sklonija nasilju. Vremenom se ukazala potreba za većim uključivanjem roditelja u edukaciju jer smo došli do toga da su deca spremnija da nenasilno rešavaju probleme nego njihovi roditelji, što je u stvari pravi pokazatelj uspešnosti programa."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net