Na licu mesta - Vukovar deset godina posle >

Tišina groblja i mržnje

U dugoj i pustoj Ulici novoj lupam na davno hicima izrešetanu kapiju kuće porodice Pajić. Na pitanje "poznajete li vi mene", i stari Nikola i njegov sin Rade (35) odrečno su vrteli glavama, ali je Nikolina supruga Milka odmah izgovorila: "Kako ga ne poznajete, on je 15 dana spavao s nama u podrumu pre deset godina dok su na Vukovar padale bombe. To je novinar..." U jesen 1991. Ulica nova vrvela je od naoružanih ljudi, paravojske i dobrovoljaca, uglavnom razuzdanih i pijanih, tako da je bilo veoma opasno uveče izaći na ulicu prekrivenu puščanim čaurama ispucanim u šenlučenju. Padale su granate iz haubica JNA ispaljene greškom nišandžija, a što je major gardijske brigade JNA Veselin Šljivančanin Šljiva nevešto pokušavao da prikrije. "To ustaški poljoprivredni avioni bacaju bojlere napunjene eksplozivom", objašnjavao je on mada na nebu nije bilo nikakvih letelica niti se čuo zvuk motora

CENTAR VUKOVARA: Novembar 1991...

Sa mnoštvom novih ali i razrušenih zgrada zaraslih u korov, opustelim ulicama bez ijednog prolaznika i lelujavom sablaznom svetlošću hiljada sveća u prozorima kuća, u suton 18. novembra ove godine Vukovar je delovao poput naseobine duhova izazivajući blagu jezu neupućenih namernika.

U znak sećanja na vukovarsku tragediju pomenuti dan proglašen je u Hravtskoj Danom sećanja na žrtve Vukovara 1991. Četvorodnevnim programom obeleženo je stradanje grada, dok je dan ranije molitvom na Srpskom vojničkom groblju, uz jako policijsko obezbeđenje, održan parastos za oko 1200 vukovarskih Srba, uglavnom civila izginulih tokom borbi. Molitvi na groblju prisustvovalo je oko stotinak Srba. Naravno, bez prisustva Hrvata. Inače, na Srpskom vojničkom groblju bilo je sahranjeno 28 Srba poginulih tokom oružanih sukoba, ali je ostalo samo desetak grobova budući da su familije ostalih izginulih, nakon integracije sa Hrvatskom, zemne ostatke pokojnika iskopali i sahranili u Srbiji. Groblje čuvaju policajci jer se nekoliko puta događalo da spomenici osvanu oskrnavljeni.

...novembar 2001.

"Poruka vodećih ljudi grada veoma jasno je stavila do znanja da Srbima nema mesta u službenom programu Dana sećanja na žrtve Vukovara 1991, te onda u tome nećemo ni sudelovati", rekao je na groblju čelnik SSDS-a dr Vojislav Stojimirović. Lider lokalnih Srba Miloš Vojinović napomenuo je "da će Srbi zajedno sa Hrvatima počast svim žrtvama Vukovara Iz 1991. godine obeležiti kad se za to steknu uslovi bez tenzija među građanima različitih nacionalnosti".

GDE SI BIO 1991: Na graničnom prelazu kod Tovarnika nije bilo problema: policajci i carinici s obe strane rutinski su obavili posao bez mnogo zadržavanja. Beogradske registarske tablice na službenom automobilu nisu izazivale posebnu pažnju. Izuzev u centru Vukovara kad je iz jedne grupe muškaraca u svečanim odelima neko u prolazu, ne čekajući odgovor, dobacio: "Majku vam j.... šta ovde tražite?" I to je bilo sve. Policajaca je u gradu, kako su kasnije primetili Vukovarčani, bilo više nego obično. Hladno i službeno objašnjavali su gde se nalazi neka tražena ulica i upućivali kojim putem se stiže do naselja Sajmište u kome većinom žive Srbi. U dugoj i pustoj Ulici novoj dolepotpisani je zalupao na davno hicima izrešetanu kapiju kuće porodice Pajić. Na pitanje "poznajete li vi mene", i stari Nikola i njegov sin Rade (35) odrečno su vrteli glavama, ali je Nikolina supruga Milka odmah izgovorila: "Kako ga ne poznajete, on je 15 dana spavao s nama u podrumu pre deset godina dok su na Vukovar padale bombe. To je novinar, ali se imena ne sećam. Uđite u kuću i dobrodošli..."

U jesen 1991. Ulica nova vrvela je od naoružanih ljudi, paravojske i dobrovoljaca, uglavnom razuzdanih i pijanih, tako da je bilo veoma opasno uveče izaći na ulicu prekrivenu puščanim čaurama ispucanim u šenlučenju. Inače, u naselje Sajmište hrvatski vojnici nisu nikad ušli. Padale su granate iz haubica JNA ispaljene greškom nišandžija, a što je major gardijske brigade JNA Veselin Šljivančanin Šljiva nevešto pokušavao da prikrije. "To ustaški poljoprivredni avioni bacaju bojlere napunjene eksplozivom", objašnjavao je on mada na nebu nije bilo nikakvih letelica niti se čuo zvuk motora. Na drugoj strani Ulice nove boravili su Šešeljevi dobrovoljci. Od njihovog veselja i pucnjave u vazduh po celu noć niko nije mogao da trene: jedne noći su sve vreme bacali bombe kroz prozor u baštu i svu je preorali.

"Nema ovde naroda", kaže Milka. "Sve je pusto, nema nijednog deteta u ovoj ulici, nema radosti, ne čuje se dečji žagor. Otišli ljudi a i ovo malo penzionera sedi u kućama. Odu ujutru da kupe hleb i namirnice, vrate se i više ne izlaze. Mnogi Srbi su otišli u inostranstvo ili u Vojvodinu. Tamo im deca uče školu i studiraju. Ovde su škole odvojene, srpska deca idu u srpske a hrvatska u hrvatske škole... Albanci sa Kosova nam sve više dolaze, kupuju kuće i ovde se naseljavaju. Kad se vojska povlačila, kažu mi: hajde, baba, sa nama jer kad Hrvati uđu biće svašta. Nikad kuću neću napustiti pa makar me ubili. U Srbiji nemam nikog, a i da imam ne bih ostavila ovo što sam celog veka kućila. Videla sam ja kako vojske pljačkaju i srpske i hrvatske kuće, nisu pravili razliku..."

Izbegle tokom rata, tri hrvatske porodice vratile su se u susedstvo Pajićevih. "Bili smo uvek u dobrim odnosima kao što smo i sad", kaže Nikola Pajić. "Ne pričamo o politici, a ko šta o kome misli – ne govori." Njegov sin Rade zaposlen je u silosu sa platom od 550 maraka. "Velika je diskriminacija pri zapošljavanju", kaže on. "Kad čovek traži posao, mora da odgovori na prvo i osnovno pitanje: gde si bio 1991. godine. Po odgovoru se zna na čijoj si strani bio. Ako kažeš u Srbiji – ništa od posla, za razliku od Hrvata koji su u to vreme bili negde u inostranstvu. Oni odmah dobiju posao. Inače, nema otvorenih međunacionalnih sukoba, ali je zato velika tazdvojenost. Kad neko, na primer, završi školu ili studije u Novom Sadu ili Beogradu, da bi se zaposlio ovde odnosno u Hrvatskoj, mora da polaže i nostrifikuje diplomu da bi mu se škola priznala. A to veoma teško ide."

Ipak, deset godina posle svih stradanja u Vukovaru zajedno žive i Hrvati i Srbi kontaktirajući međusobno onoliko koliko moraju i izbegavajući temu ratnih zločina. Međutim, politički čelnici iz lokalne vlasti s obe strane ne zaboravljaju nacionalnu retoriku jer među masom birača u Vukovaru to ipak još prolazi.

Podsećamo starog Nikolu Pajića na njegove reči zabeležene u novinarskom dnevniku novembra 1991. godine. Sedeo je u dvorištu zabrinut da bi u jednom trenutku izgovorio, pokazujući rukom na sve četiri strane sveta: "Ako nekom ne valja ovaj susret, ni ovaj ni svi oko njega, onda nešto s njim nije u redu. Biće da on ne valja." Aluzija je bila više nego jasna.

ARKANOVIM TRAGOM: U Erdutu, iako je bilo skoro podne, nigde žive duše. Najzad jedan čovek izlazi iz kuće i prilazi automobilu. "Da vas nešto pitamo." Usledio je brz pogled na registarske tablice i odgovor: "Ništa nemojte da pitate." Uđe u automobil i ode. Gde je erdutska vinarija u kojoj je nekada bio štab Arkanove Srpske dobrovoljačke garde? Ispred kapije kompleksa zgrada opasanih visokim zidomi i bodljikavom žicom, stražar u maskirnoj uniformi sa nekim oznakama sumnjičavo nas gleda i odgovara: "Ne, ne mogu vam pomoći. Pitajte nekog drugog u selu." A selo je pusto. Kasnije, u Bijelom Brdu su nam kroz smeh objasnili: "Pa, to što ste tražili čuvao je stražar specijalnih policijskih snaga Hrvatske, odnosno Združenih pograničnih snaga policije. Arkanovo boravište bilo je smešteno baš tamo gde su sada specijalci."

U čisto srpskom selu Bijelo Brdo porodica Nešić slavila je Đurđic, krsnu slavu. Domaćinov sin Slobodan, pre deset godina momčić, a sada otac troje dece, nije mogao da se seti iznenadnog gosta. Tek posle nekoliko opaski o onome što se zbivalo u jesen 1991. u Bijelom Brdu lice mu se razvedrilo u osmeh: "Sad znam, vi ste pisali o meni kada sam pao sa vodotornja." U to vreme u susednom Sarvašu bile su stacionirane hrvatske policijske snage koje su čuvale prilaze Osijeku. Slobodan je bio na vrhu visokog vodotornja odakle je osmatrao i obaveštavao šta se zbiva sa one strane linije fronta, odakle je dugo bezuspešno bio gađan iz topa. I tek što je počeo da silazi, granata je pogodila cilj. Slobodan se smandrljao niz toranj, srećom samo lakše ugruvan, bez ijedne rane. "Izgradili smo novi vodotoranj na koji više nema potrebe da se iko penje", kaže Slobodan. "Ovo je i danas čisto srpsko selo. Mi smo oduvek živeli bez sukoba sa Hrvatima iz okoline. Ovde ima 800 srpskih domaćinstava, imamo lokalnu upravu i opštinsko vijeće. Ja sam ti tamo delegat. Bavim se proizvodnjom stočne hrane, otkupom poljoprivrednih proizvoda i dobro mi ide. Imam 26 zaposlenih radnika. Mi smo ovde kompaktni, sagradili smo novu školu, renovirali crkvu, uredili mesto...".

U jesen 1991. u Bijelom Brdu bio je smešten štab teritorijalne odbrane. U novinarskom dnevniku sa zaglavljem "Bijelo Brdo, 18. septembar 1991. u 8.45" ostalo je zapisano: "Ispred štaba TO-a 20-ak ljudi na stepenicama i dijalog kršnog momka koji plače i besni obraćajući se nekom članu štaba: 'Srbija mi je dala puškomitraljez i jedino ona može da mi ga uzme. Tri meseca se borim sa tim oružjem i sad mi ga uzima neki jebeni major. Jebem ja i vojsku i sve redom.' Major JNA sa pištoljem u ruci razoružao je pomenutog mladića jer je, veseleći se, pucao rafalnom paljbom. Čini mi se da niko nikada neće uspeti da razoruža pomahnitale ljude TO-a obučene u nova maskirna odela i do zuba naoružane. Mnogi od njih kao manekeni šetaju po štabu i koliko čujem ciljaju na neke funkcije u budućem ustrojstvu SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. Javljaju se i kandidati za mesta ambasadora Vlade sa sedištem u Borovu Selu.

U to vreme u Bijelom Brdu stolovao je neki major JNA, izvesni Cvetković – Cvele, kršni brka koga su svi bez pogovora slušali. "Majore, svi pričaju da je ovde oboren neki naš avion Galeb." Pitali su ga novinari kojima je Cvetković danima odgovarao da je reč o neprijateljskoj propagandi i da ne treba da nasedaju ustaškim lažima. Tek kad su novinar i fotoreporter u kukuruzištu našli srušeni avion i fotografisali ostatke, a fotografiju predočili majoru, Cvele je besno gledao čas sliku, čas novinara i izgovorio nezaboravnu rečenicu: "Nije na tebi da razmišljaš". Petnaestak dana kasnije, Cvele je doživeo srčani udar i posle boravka u bolnici otišao na oporavak i u penziju.

Vukovarski HDZ je dva dana pre obeležavanja deset godina stradanja ovog grada poslao Vladi Republike Hrvatske dopis u kome izražavaju ogorčenje zbog prijema predstavnika Srba iz Vukovara u Vladu Hrvatske. "Vladajuća garnitura time je još jednom pokazala kakav joj je odnos prema stradalnicima velikosrpske agresije i domovinskom ratu, jer u predvečerje desete obljetnice okupacije Vukovara u Banskim dvorima upriličuju prijem za one koji su Maršem na Drinu i Bože pravde umarširali u ubijeni grad", navodi se u dopisu. Takođe je izraženo žaljenje što su u pratnji srpskih čelnika bili župan Nikola Šafer i dožupan Đurica Mišin.

Gradonačelnik Vukovara Vladimir Štengl, inače HDZ-ovac, na pitanje novinara da li su Hrvati pogrešili izabravši nakon svega suživot sa Srbima ili im je on nametnut, odgovorio: "Niko suživot ne može nametnuti, za ljubav je potrebno dvoje, a sve ostalo je prostitucija" ("Jutarnji list", 17. novembar 2001).

Na dan sloma Vukovara, 18. novembra ove godine, ispred Gradske bolnice pred velikim brojem Vukovarčana čitani su tekstovi Siniše Glavaševića, novinara hrvatskog radija "Vukovar" pogubljenog 1991. na Ovčari. Potom je kolona pešice krenula do tri kilometra udaljenog memorijalnog groblja Žrtava iz domovinskog rata. Sledećeg dana Vukovarčani su u Borovom Selu sa brodića bacili u Dunav venac u spomen na tragediju hrvatskih gardista stradalih na tom mestu pre deset godina. Poslednjeg dana obeležavanja desetogodišnjice vukovarski Hrvati slušali su kod hangara Veleprometa svedočenja preživelih sugrađana i prisustvovali molitvi na Ovčari, mestu na kome je pobijeno 200 ranjenika iz vukovarske bolnice, među kojima i dve žene.

Rade Leskovac, čija je Partija podunavskih Srba na izborima u Vukovaru doživela debakl, prvi je zapalio pre dve godine sveću na vukovarskom groblju u spomen na hrvatske žrtve iz 1991. Njegov primer drugi lideri srpske manjine nisu sledili. "Srbi su me pljuvali, a Hrvati mi neće verovati, ali se ne kajem zbog toga i ne mislim da sam preuranio sa tim činom", rekao je Leskovac čija politička opcija da su događaji iz 1991. "srpska sramota i fleka zbog kojih će Srbi ispaštati" kod Srba u Vukovaru nije dobila prelaznu ocenu. Inače, on sam je za vreme postojanja Krajine bio tamošnji predsednik Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. Leskovac inače podržava kažnjavanje zločinaca, ali se protivi maltretiranju nedužnih Srba u nedostatku stvarnih zločinaca koji su iz Vukovara pobegli. "Vukovar i dalje služi za političke obračune", izjavio je Leskovac zagrebačkom "Jutarnjem listu".

Inače, verovatno je da se sudski procesi povodom počinjenih ratnih zločina u Hrvatskoj neće u bliskoj budućnosti voditi u odsustvu osumnjičenih, odnosno okrivljenih. Iz vrha Republike Hrvatske, saznali smo u Vukovaru, u taj grad je pravosudnim organima stigao takav dopis. Budući da je SRJ postala članica Interpola, tužioci i sudije u Vukovaru smatraju da neće proći mnogo vremena kad će jugoslovenske vlasti krenuti sa izručenjima makar "sitnih riba" uteklih u Srbiju zbog kaznenog progona u Hrvatskoj.

Među optuženima za zločine nad Hrvatima ima i nekoliko ljudi hrvatske nacionalnosti. Tako je na tri godine zatvora osuđen bivši potporučnik JNA, Hrvat iz Slatine Žarko Tkalčević (45), koji je 1991. minobacačkom vodu u Negoslavcima izdavao naredbu za gađanje dela Vukovara zvanog Mitnica. Tkalčević se kasnije pridružio hrvatskoj vojsci i učestvovao u akcijama Bljesak i Oluja. Pre dve godine u vukovarskom sudu započelo je suđenje za ratni zločin dvadesettrojici Srba optuženih za mučenje i ubijanje Hrvata u hangarima vukovarskog Veleprometa. Jedini prisutan na procesu bio je Srbin Stevan Curnić koji u Lepoglavi izdržava kaznu od 15 godina zatvora.


 

Jedno pismo

Zanimljivi su delovi pisma jednog od sluđenih patriota dobrovoljaca izvesnog Ivice Andrića, koji je uživao reputaciju opasnog i lakog na obaraču, čak i kad se sukobljavao sa svojim istomišljenicima. Uvek zakrvavljenih očiju držao je banku ne dozvoljavajući nikome u štabu IV vukovarske čete u Ulici novoj da mu protivureči. Majci je pisao: "Mama, kad budeš dobila ovo pismo, znaj da ti ga nije pisala kukavica, već patriota koji će ako treba dati svoj život za ono za šta se izborio naš Sveti Sava – Srpska Slava. Neka ti ne bude žao nego milo, ne budi tužna nego vesela, i gledaj slobodno svakome u oči i kaži mu da si rodila sina koji će uvek biti na strani vere: i Svetosavske Pravoslavne. I ne samo to, nego i koji će braniti majku Srbiju koja mu je ukazala čast da ga majka Srbijanka rodi i da je srpeman za tu Srbiju dati svoj život za šta su se borili naši i njegovi preci. Zato mi posavetuj Brata i Sestre i nauči ih sve o Srbima, Srbiji i njenim Knezovima, Carevima i o Srpskoj Istoriji jer, veruj mi, neće više moći da egzistira Titoizoidna Jugoslavija u kojoj su Srbi pedeset godina bili sluge povampirenim ustašama, crnokošuljašima i ostalima u odorama komunističkih fanatika..."

Ivica Andrić poginuo je u Vukovaru u poslednjim okršajima. U njegovim dubokim džepovima na vojničkim maskirnim pantalonama bilo je nekoliko pregršti zlatnih lančića, burmi, prstenja... skinutih sa pobijenih u Ovčari, kako je sam pričao i pokazivao u štabu pred svojim saborcima i dolepotpisanim novinarom.

Kuća lutaka

Tri balvana u hodniku, zavijanje policijske sirene iz kasetofona, tabla sa natpisom Knin, boca rakije, srpske zastave sa ocilima, četiri slamnata strašila u uniformama vojske i policije Krajine, izborni plakat sa slikom Šešelja i parolom "Gde su srpske zemlje tu su srpski radikali". Ovako izgleda početak postavke "Sjećanje na domovinski rat" u renoviranom Muzeju grada Vukovara, nekadašnjem dvorcu grofa Elca, a pod pokroviteljstvom Ministarstva odbrane Republike Hrvatske.

Posetilac ipak shvata da je na pravom mestu jer slede lutke u uniformama MUP-a Hrvatske, Zbora narodne garde i Hrvatske vojske; posebno upečatljivo izgleda ona u crnoj uniformi sa crtežom šahovnice i natpisima HOS i "Za dom spremni". A za lutkama sledi taraba sa slikama i kratkim opisom svakog pojedinog dana između 1. maja i 23. novembra 1991. godine ili od sukoba u Borovom naselju, kada je poginulo 16 hrvatskih policajaca do dana kada je Vukovar napustio i poslednji hrvatski vojnik. "Kiša je cijelog dana ljevala kao iz kabla", zapisano je na dasci pod datumom 21. novembar 1991. godine.

Nekadašnji kustos, danas ravnatelj Muzeja grada Vukovara, Ružica Marić otvorila je izložbu molbom da svi prisutni gosti minutom ćutanja odaju poštu poginulim Vukovarcima. Nastao je muk koji je samo pojačao sivilo dana u avetski pustom Vukovaru.

Posle odmerenog govora gospođe Marić, vatreniju i patriotskiju besedu održao je izaslanik ministra odbrane i direktor Vojnog muzeja gospodin Dinko Čutura. Naglasio je da Vukovar predstavlja tragediju hrvatskog naroda, ali i prekretnicu u domovinskom ratu, jer je omogućio hrvatskoj vojsci potrebno vrijeme za konsolidaciju. Ma šta to značilo.

"To je u stvari jedna razularena četnička grupa sa oružjem i razvijenom crnom zastavom sa mrtvačkom glavom, koja pjeva: "Biće mesa, biće mesa, klaćemo Hrvate", odjekivalo je iz televizora postavljenih po prostorijama u muzeju, na kojima su prikazivani dokumentarci o stradanju hrvatskih civila i amaterski snimci iz rata 1991. Prvi put su na ovoj izložbi, koju je u matičnoj kući u Zagrebu za mesec dana videlo 200.000 građana, izloženi dokumenti sa prvog zasedanja Srpske skupštine u Kninu 25. jula 1990. godine. Na papiru A4 formata, pisaćom mašinom napisane su odluke tadašnjeg političkog rukovodstva SAO Krajine, tj. najava zaokruživanja autonomnog regiona u Hrvatskoj koji će čuvati srpska nacionalna prava, kada je skupština u stvari najavila referendum koji se uzima za početak oružanih sukoba u RH; na dnu papira stoji hemijsko plavi potpis Milana Babića, te datum i mesto održavanja sednice ispisani dečjim drhtavim rukopisom.

Izložbi je prisustvovao veliki broj oficira Hrvatske vojske, koji su zagušili prostoriju sa postavkom pešadijskog naoružanja: kalašnjikovi, bestrzajni topovi, karabini, noževi, tompson, tetejci i ostalo automatsko i poluautomatsko oružje. Po zidovima, između eksponata, okačene su uramljene fotografije gardista poginulih u Erdutu i Vukovaru. Lica ljudi bila su kisela, naborana, jedino je mlada Zagrepčanka veselo komentarisala "koliki izbor šubara, a tek uniformi, pa nisu valjda sve to nosili", i gospodin Čutura, koji je, nakon što je dobio potvrdu od svog mladog pratioca o fantastično održanom govoru, nastavio šetnju među eksponatima vidno zadovoljan i sobom i novom izložbom. Eksponata o zločinima nad Srbima nije bilo...

Davor Konjikušić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net