Pariski klub i mi >

Zašto su Rusi bili protiv

Rusija je bila jedina zemlja koja je bila protiv da se Jugoslaviji otpiše 66 odsto dugova Pariskog kluba uz argument da još nije vreme za to. Sudeći po regovanjima domaće javnosti, otpis tri milijarde dolara nije dočekan kao neka velika vest. U naredne tri godine neće se više živeti od donacija, moraće da se radi. Jesmo li spremni za to

"Mogli smo da kažemo da im nećemo vratiti dugove, ništa se strašno ne bi dogodilo, pa da vidiš kako bi nas poštovali. To su, bre, zelenaši koji će sve da učine da bi spasli svoje pare." Ovo je samo jedno od onih pojednostavljenih mišljenja miloševićevske provenijencije koja su se mogla čuti posle trijumfalnog povratka jugoslovensko-srpsko-crnogorske delegacije sa pregovora s državama-poveriocima okupljenim u Pariskom klubu. Ni ulične ankete pojedinih medija nisu pokazivale naročito oduševljenje činjenicom da su nam vlade najbogatijih zemalja sveta oprostile tri milijarde dolara. Naprotiv, veličina oproštenog duga bila je u obrnutoj srazmeri sa količinom iskazanog zadovoljstva činjenicom da je svakome od nas "sa grbače" skinuto nešto oko 230, od ukupnog duga koji "po glavi stanovnika" iznosi 900 dolara. Retko se ko od domaćih medija, za razliku od "Fajnenšel tajmsa", odlučio da kao prvu vest objavi konačno izbavljenje zemlje iz dužničkog ropstva. Prednost su imale nestašne crvenkape i nedisciplinovana Astra banka.

Po reakcijama sa kojima je tandem Labus-Đelić dočekan u domaćoj javnosti, ispada da nas – Rusi najbolje poznaju. Rusija je, naime, bila jedina zemlja koja se kao članica Pariskog kluba protivila da se "Jugoslaviji" otpišu dugovi. Ime zemlje stavljeno je pod navodnike iz jednostavnog razloga što je ona samo formalno figurirala kao država, zapravo kad se govorilo o Jugoslaviji mislilo se na onu blagopočivšu koja je i napravila 4,5 milijarde dolara duga prema Pariskom klubu i 12,5 milijardi ukupnih dugova. Od ove sadašnje Jugoslavije, koliko se moglo razumeti, nije ni traženo da vraća 1,5 milijardu neoproštenih dugova Pariskom klubu, nego je to bratski raspodeljeno na Srbiju i Crnu Goru. Kako savezni vicepremijer Labus reče, savezna država nema para da vraća dugove, a to što su oni raspodeljeni na Srbiju i Crnu Goru ne prejudicira konačno ustavno uređenje sadašnje federacije.

RUSKI SREDNJI PRST: Ali, vratimo se Rusiji, odnosno pregovorima u francuskom Trezoru. Izvori "Vremena" bliski Pariskom klubu potvrdili su da se Rusija žestoko protivila otpisu jugoslovenskih dugova sa argumentacijom da još nije vreme za takav poklon. Zvanično, Rusija je mišljenja da reforme kod nas još nisu u takvoj fazi da bi nas poverioci bogato nagradili, a nezvanično, valjda i Rusi veruju (na osnovu skorašnjeg iskustva) da je Jugoslavija pogodna zemlja za pokazivanje srednjeg prsta međunarodnim "finansijskim krvopijama". Tek pošto su Amerikanci odbrusili u stilu "ili se složite ili izađite iz Pariskog kluba", Rusija je odlučila da podrži 66 odsto otpisa jugoslovenskog duga.

Spektakularno povoljno rešenje koje je Jugoslavija dobila od pariskih poverilaca jeste nagrada za naš konačni raskid s prošlošću, ali i mnogo više jedna vrsta novog "kredita", odnosno poverenja da će naredne tri godine predaha u otplati preostalog duga od milijardu i po dolara biti iskorišćene da ova zemlja sprovede sve potrebne reforme i konačno stane na svoje noge. Nimalo slučajno, Miroljub Labus, čim je po povratku iz Pariza dotakao surčinsku zemlju, otvorio je našu, domaću bolnu ranu – "prestanimo da se svađamo i počnimo da radimo". Proteklih nekoliko meseci srpski političari uspešno su demonstrirali nešto modifikovanu Miloševićevu filozofiju "ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo" u "ako ne umemo da radimo, umemo da se svađamo". Partijsko prebrojavanje članstva, liderske sujete/ambicije i provincijalno/sitnosopstvenička politička trgovina suviše su sitna karta prema šansi koju su nam ponudili Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska unija, Pariski a za neki dan i Londonski klub. U tom konteksu, na primer, suviše banalno zvuči objašnjenje Koštuničinih demokrata u srpskom parlamentu da će za Zakon o osnivanju Agencije za mala i srednja preduzeća glasati tek kada Vlada ukine sve agencije (uključujući i Informbiro) koje je do sada osnovala. Agencija za mala i srednja preduzeća, kako je objasnio ministar Aleksandar Vlahović, treba da bude inkubator sitnog preduzetničkog virusa čija bi epidemija donela Srbiji stotine hiljada novih radnih mesta i rast društvenog proizvoda neophodnog za otplate preostalih dugova kad posle grejs perioda počnu da stižu za naplatu. Ako je nekome stalo da trenira legalizam, onda je dovoljno stvoriti jaku parlamentarnu kontrolu i pod lupom javnosti držati svaku od novoosnovanih agencija.

SIROTINJSKO BLAGOSTANJE: Nova radna mesta nasušna su potreba Srbije i, kako svari stoje, njih će najviše biti u privatnom sektoru kome hitno treba stvoriti ambijent za razmah lične inicijative i preduzetništva. U pravu je Miroslav Prokopijević, saradnik Instituta za evropske studije, kad upozorava Vladu da brže mora da stvara uslove koji će podsticati domaće i strane privatne ulagače da investiraju u nova radna mesta. Prokopijevićev pesimizam za naredne dve godine zasniva se upravo na činjenici da je veoma malo ulaganja u privatni sektor koji predstavlja ključni momenat za privredni rast i standard građana. Donacije i finansijska pomoć koje je Srbija dobila u proteklih godinu dana (a procene se kreću od milijardu do milijardu i po dolara) kao da su uspavale domaće političare i privrednike. Ako je Josip Broz svojevremeno svoje podanike uspavljivao na lovorikama jeftinih stranih kredita (koje sada delimično moramo da vraćamo), postmiloševićevska vlast ne bi smela to isto da čini sa donacijama. Računice su zato neumoljive: strana finansijska pomoć podigla je državni dohodak za oko 30 odsto a mi to trošimo kao da smo zaradili. Jednostavnije rečeno, za jednu trećinu bolje živimo nego što radimo. Ma koliko se srpski ministar finansija Božidar Đelić trudio da sve nas ubedi kako je došao kraj "Brozovim vremenima", dok je stranih donacija Vlada će se ponašati kao da živi u državi blagostanja, a građani kao uživaoci doživotne prvoboračke penzije za zasluge u obaranju Miloševićevog režima.

Zato je posao dobre vlade da što pre izađe iz komandne ekonomije koja joj se učinila kao jedino moguće rešenje za zemlju razorenu u proteklih dvanaest godina. Iako iz Vlade stižu uveravanja da će taj period (komandne ekonomije) kratko trajati, rešenje je krajnje zavodljivo i moglo bi premijera Đinđića i refomiste da odvede na stranputicu sveopšteg administriranja tako omiljenog prethodnom premijeru Mirku Marjanoviću. Vladin posao su isključivo jednaki uslovi i sloboda preduzetništva za sve igrače na tržištu i nije njeno da brine kako će se ko od njih snaći. Želja Vlade da upravlja privatizacijom, na primer, dovela je do opravdanih kritika sporosti u promeni vlasničkih odnosa u mnogim firmama, do njihovog poslovnog tavorenja i kašnjenja njihovog povezivanja sa strateškim partnerima iz inostranstva.

BUKOVI TRUPCI I MALINE: Najveći deo onih koji su se doskora u Srbiji zvali "radnička klasa" sede besposleni u podržavljenim firmama, kukaju kako im je mala plata i dokoni smišljaju kako će štrajkom izdejstvovati veće plate za svoj nerad. Koliko god vlast uživa u pohvalama koje stižu iz sveta za do sada učinjene reforme, toliko bi morala da se zabrine nad činjenicom da je Srbija zemlja u kojoj zjapi ogroman jaz između nadnica i produktivnosti. Kad za tri (na koliko nam je oročena šansa da sprovedemo reforme) ili šest godina (koliki nam je grejs period na otplatu preostalog duga) poverioci budu zakucali na vrata, niko od njih neće se diviti našem dobrom poreskom ili privatizacionom zakonu, nego će tražiti da im vratimo pare koje mi u međuvremenu radom treba da stvorimo. Naravno, usput treba da se oslobodimo i balasta prošlosti kao što su, na primer, loše banke. Kad centralna monetarna vlast (oličena u guverneru NBJ-a Mlađanu Dinkiću) krene da zatvara takve banke, onda se za reč javi izvesni Nenad Čanak sa zahtevom da bude konsultovan svaki put kad se gase propale banke iz Vojvodine. Pa neka onda nova vlast tvrdi da nije kao prethodna i da se ne meša u privredu.

Za devet meseci ove godine spoljnotrgovinski deficit dostigao je dve milijarde dolara. Nastao je tako što smo izvezli robe za 1,2 milijarde a uvezli za 3,2 milijarde dolara. Problem nije u tome što smo toliko potrošili na uvoz, ali je pitanje da li Srbija može da izvozi više a da joj izvozni aduti ne budu samo "žuta osa", bukovi trupci, suve šljive i maline. Putokaz nam mogu biti zemlje iz bliskog okruženja: najveći izvoznik u Češkoj je fabrika automobila Škoda koja je pre nekoliko godina prodata koncernu Folksvagen, a lider mađarske izvozne industrije je Audi-Hungarija.

Svađe oko isporučivanja izvesnih persona Haškom tribunalu (pred Donatorsku konferenciju u Briselu) i treniranje državnog udara (u toku pregovora sa Pariskim klubom) jesu loš ambijent za brže reforme, ali i reformisti i populisti (demagozi) u Srbiji nemaju mnogo vremena za delovanje. Za neke će tri godine, koliko smo dobili kao šansu, biti malo da sprovedu sve neophodne reforme a drugima će trebati i manje vremena da sve vrate u prvobitno stanje. Ovi drugi mogu biti sigurni da će u Rusiji uvek imati pouzdanog lobistu u Pariskom klubu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net