Patriotske igre Crvenih beretki >

Oružana pobuna

Ništa tu nije slučajno: ni paravojna formacija iznenada zahvaćena "legalizmom"; ni nagla bolećivost ministara i načelnika; ni neskrivene simpatije nekih stranaka za oružanu pobunu; ni podudarnost političkih zahteva pobunjenika i tih istih stranaka; ni nervoza Zorana Đinđića koji je sa đavolom tikve sadio. Jedva je godinu dana prošlo od 5. oktobra, a smisao prevrata uveliko je revidiran: politička avet Slobodana Miloševića ukazuje se na horizontu, a DOS je paralisan od straha i nije u stanju da kontroliše Državnu bezbednost; Državna bezbednost ne samo što i dalje ima svoju oružanu ruku nego nije u stanju ni da je kontroliše. Došlo je dotle da ministar unutrašnjih poslova nudi ostavku pod pritiskom svojih potčinjenih. Postavlja se osnovno ustavno-pravno pitanje – ko ima monopol na primenu sile u Srbiji: država ili privatna lica?

DEMONSTRACIJA SILE: Blokada JSO u Beogradu

Sve je počelo u petak, na pijaci u Obrenovcu, kad su službena lica u civilu lišila slobode braću blizance Predraga i Nenada Banovića (1969) i odvela ih u nepoznatom pravcu. Braća su završila u Ševeningenu u Holandiji iste večeri, jer je za njima postojala poternica Haškog suda. Po svemu sudeći, primenjen je isti postupak kao u slučaju lica Milošević Slobodana: direktna primena Statuta Tribunala. Braća Banović, pri tom, strani su državljani i u Srbiji su živeli pod lažnim imenima i sa – osnovano se pretpostavlja – lažnim dokumentima. Za razliku od do sada raširene priče, to hapšenje nisu izveli pripadnici Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije (zvani popularno Crvene beretke); oni su samo davali "asistenciju", kako se to kaže policijskim žargonom, a sâmo hapšenje obavili su radnici beogradskog Centra državne bezbednosti. Izgleda da su asistenciju pružili mlađi pripadnici JSO-a, nedovoljno upoznati sa prošlošću svoje jedinice i njenim bivšim saveznicima i pripadnicima. Kad su se vratili u Kulu, gde je centar za obuku JSO, ispalo je da su braća Banovići bivši pripadnici ili bliski saradnici Crvenih beretki iz rata u Bosni. Tek tada se neko prisetio da šta se desilo i da su Banovići bili pripadnici paravojne formacije "Vukovi sa Vučjaka", saboraca i filijale "Crvenih beretki". Izgleda da je nastala velika zabrinutost među starijim sastavom JSO-a: ako Hag traži, a MUP Srbije hapsi takve, da ne dođe i na nas red? Trebalo je nešto preduzeti. "Legalistički" izgovor za akciju i za političke zahteve došao je od "legalista", gotov i ponuđen na tanjiriću sa plavom ivicom: k'o biva ne možemo mi tako da hapsimo "Srbe progonjene kao zveri" bez zakona o saradnji sa Hagom; a ministar Mihajlović da podnese ostavku. Pa su tako pripadnici JSO-a prvo u petak noću blokirali sopstveni Centar u Kuli i novinarima podelili saopštenje s opisanim zahtevima.

MLITAVE REAKCIJE VLASTI: Prve reakcije njihovih pretpostavljenih – ministra Dušana Mihajlovića i načelnika Službe Gorana Petrovića – bile su iznenađujuće mlake i pomirljive. Te "emocionalni problemi" (Petrović); te "nesporazumi" (Mihajlović). Ohrabreni takvim reakcijama, pripadnici JSO-a sutradan – u subotu – blokiraju na jedan sat put Novi Sad-Subotica u visini Vrbasa; reakcije pretpostavljenih sada su oštrije: Dušan Mihajlović upozorava JSO da se "drži podalje od politike" i aludira da mu je odnekud poznato koje političke snage stoje iza njih; Goran Petrović govori o "smišljenoj zloupotrebi i političkoj manipulaciji". Vlada Srbije izdala je kratki kominike u kome se kaže kako je MUP-u naloženo da "preduzme sve mere u skladu sa zakonom i ovlašćenjima"; takvih mera, videće se, ima mnogo, više nego dovoljno, ali do utorka kasno noću nije bila primenjena nijedna.

Pripadnik JSO-a koji se u Kuli obraćao novinarima pod raznim imenima – "major Batić", "kapetan Mihajlović", da bi na kraju ispao "narednik Potić" (što je inače od početka tamo običaj: svi imaju sva imena) – nije odustao od zahteva jedinice. U nedelju su sedeli u svojoj bazi, da bi se kasno uveče predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić hitno uputio u Kulu, pošto je upravo sleteo iz posete SAD-u i izjavio na aerodromu da "u Kulu ići neće". Đinđića je na ulazu u bazu JSO-a Štolc kod Kule ceremonijalno dočekao komandant jedinice Dušan Maričić Gumar (otac mu je bio vulkanizer u Gračacu, Lika), i raportirao mu da je "stanje u jedinicu vanredno", hvala lepo. Zoran Đinđić se u bazi JSO-a zadržao tri sata i otišao za Beograd, zajedno sa Čedom Jovanovićem. U međuvremenu je JSO u Kuli posetio i zamenik načelnika Državne bezbednosti Zoran Mijatović; ni rezultati te posete nisu poznati, ali izgleda da ih nije ni bilo, jer su se u ponedeljak rano izjutra pripadnici JSO-a u dvadesetak borbenih vozila punih oružja pojavili u Beogradu, kod Centra "Sava" i delimično blokirali autoput. Usput su štampu obavestili da premijer Đinđić "uvažava njihove zahteve, mada ne može da ih podrži"; očigledno je reč o jednostranom saopštenju, pošto je Vlada ostala nema dok su se Crvene beretke zabavljale u Beogradu. Tu su ostali do 14:50, a onda se vratili u Kulu. Slučajno baš toga dana i u to vreme njihov bivši (?) komandant Ulemek bio je kod istražnog sudije povodom Ibarske magistrale; odjednom je ispalo da ga niko ne prepoznaje...Tog istog jutra ministar Mihajlović odleteo je u Hag, da isprati admirala Jokića, koji se dobrovoljno predao; ne zna se da li je došlo do susreta ministra i njegovih pobunjenih službenika: bili su mu usput...

Ministar Mihajlović otišao je i sam u Kulu tek u utorak ujutro, u pratnji iskusnog pregovarača Čede Jovanovića; tamo se zadržao duže nego što je planirao i za Beograd krenuo oko 15:30. U Kuli je zajednički saopšteno da je ministar Mihajlović odlučio da "ponudi svoj mandat na raspolaganje", ali i da ne odustaje od svog opredeljenja za "Srbiju na Zapadu". Sporazuma – očigledno – nije bilo. Ako ministar ne podnese ostavku, slavodobitno je zaključio jedan iz JSO-a u Kuli, "nastavak protesta nije isključen", mada su "zadovoljni odlukom ministra". Ostalo je da u sredu u 13 časova Vlada Srbije odluči šta će dalje sa ministrom Mihajlovićem...

MALI PRAKTIKUM ZA LEGALISTE I: Tu se sad postavljaju neka neizbežna pitanja: kao prvo – otkad se to ministar unutrašnjih poslova "sporazumeva" i "pregovara" sa radnicima unutrašnjih poslova koji su otkazali poslušnost "ministru i drugim starešinama" (čl. 33 Zakona o unutrašnjim poslovima), počinili krivično delo oružane pobune kao i teže povrede radnih obaveza i dužnosti iz člana 50. Zakona o unutrašnjim poslovima (stavovi 1, 2, 3, 4, 7 i 10)?

Konkretno, čl. 33: "Radnici Ministarstva unutrašnjih poslova dužni su da izvrše sva naređenja ministra, odnosno drugog starešine, izdata radi obavljanja poslova, osim onih kojima se naređuje izvršenje radnje koja predstavlja krivično delo." U vezi sa ovom ogradom, na primer: kad pripadnici JSO-a dobiju naređenje da u insceniranoj saobraćajnoj nesreći s umišljajem liše života više lica, oni to naređenje moraju da odbiju, a ne da se vade "da su njima rekli da treba da likvidiraju opasnog šiptarskog teroristu", kako se izrazio načelnik Službe Goran Petrović u intervjuu "NIN"-u (25. oktobar 2001). Sve i da je reč bila o "opasnom teroristi", a ne o Vuku Draškoviću i njegovoj pratnji – terorista se ne ubija u atentatu, nego se hapsi; to zna svaki đak Srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Ali, u JSO-u je običaj da se ne pita, nego da se po usmenom naređenju izvršava čak i krivično delo, a kamoli obična asistencija kolegama iz beogradskog DB-a pri nekakvom hapšenju u Obrenovcu. Ili, što reče jedan iz JSO-a tokom pobune: "Mi primamo samo usmena naređenja, nikad pismena..."

Dalje, član 50 Zakona o unutrašnjim poslovima: ..."Težom povredom radnih obaveza i dužnosti smatra se:

1. odbijanje izvršenja službenih poslova ili neizvršenje službenih poslova, ili neizvršenje ili omalovažavanje naređenja starešine izdatog u vršenju ili povodom vršenja službenih poslova;

2. samovoljno napuštanje radnog, stražarskog... itd. mesta ili dužnosti;

3. samovoljno napuštanje jedinice ili mesta određenog za pripravnost;

4. izdavanje ili izvršavanje naređenja kojima se protivpravno ugrožava sigurnost ljudi ili imovine;

7. ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava međuljudske odnose u MUP;

10. nepreduzimanje mera ili nepružanje pomoći, u okviru svojih službenih dužnosti, radnicima MUP i drugih organa unutrašnjih poslova."

Član 56 Zakona o unutrašnjim poslovima: "Radnik može biti udaljen iz Ministarstva (suspendovan)... kada je protiv njega pokrenut disciplinski postupak zbog teže povrede radnih obaveza i dužnosti i ako bi njegovo dalje obavljanje poslova u Ministarstvu štetilo interesima službe.

... za to vreme (udaljenja) radniku se oduzima službeno oružje i legitimacija i zabranjuje nošenje uniforme."

Pobunjeni pripadnici JSO-a učinili su od petka do utorka sledeće: izašli naoružani i blokirali pristup svom centru u Kuli (ne pitajući starešine); blokirali javni saobraćaj na magistralnom međunarodnom putu E-75 bez službeno opravdanog razloga, zloupotrebljavajući ovlašćenja i koristeći pri tom naoružanje i materijalno-tehnička sredstva poverena im radi izvršenja poslova i radnih zadataka organa unutrašnjih poslova; bez naređenja i potrebe došli u Beograd i teže ometali javni saobraćaj međunarodnim putem E-70 koristeći službena vozila, naoružanje i opremu; kao razlog za takve postupke navodili političke zahteve nespojive sa Zakonom i podzakonskim aktima kojima se reguliše ponašanje radnika unutrašnjih poslova, kao na primer da neće izvršavati naređenja dok se ne donese zakon o saradnji sa Haškim sudom i dok ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije ne podnese ostavku; sve to činili su naoružani i u uniformama, sa službenim vozilima MUP-a, a bez naređenja ili dozvole Ministarstva i pretpostavljenih starešina. Neposredne starešine koje su im to dozvolile našle su se u vršenju krivičnog dela pomaganja oružane pobune i teških povreda radne dužnosti.

Da su pripadnici JSO-a svoje proteste izvodili nenaoružani, ne koristeći ovlašćenja radnika MUP-a i službena vozila – moglo bi se govoriti o mirnom protestu na koje svi građani, pa i pripadnici MUP-a, imaju pravo. Uostalom, kada je proletos Nezavisni sindikat policije organizovao u Beogradu mirni javni protest, uglavnom u civilu i bez ikakve, čak ni implicitne, pretnje oružjem, niti zloupotrebe ovlašćenja, njegov predsednik Milosav Vasić bio je istog trenutka suspendovan, predat disciplinskim organima MUP-a i disciplinski kažnjen – jer je bio u uniformi i koristio jedno službeno vozilo MUP-a ustupljeno Sindikatu, sa plavim svetlom...

Formalno-legalistički gledano – javnost još ne zna da li su ministar i načelnik Službe izdali Jedinici za specijalne operacije pismena ili usmena naređenja da se vrate u svoj centar i ne bave se javnim nastupima; ne zna se niti da li je JSO upozoren i opomenut na disciplinsku odgovornost koja bi mogla uslediti, ili je neko od njih rešenjem pretpostavljenog starešine udaljen (suspendovan) i predat disciplinskim organima MUP-a. Ako nije, to je propust Ministarstva i Službe, što, međutim, ništa ne menja na samoj stvari: izlazeći bez naređenja i bez neposredne potrebe službe naoružani i sa službenim vozilima van svog sedišta i ometajući javni saobraćaj i javni red i mir uz pretnju oružjem i zloupotrebu ovlašćenja, pripadnici JSO-a počinili su krivično delo oružane pobune, kao i niz težih povreda radne dužnosti iz navedenih članova Zakona o unutrašnjim poslovima.

Izjave ministra Mihajlovića o tome kako je taj "gospodin major sebe diskreditovao kao oficira i kao člana državne bezbednosti" i Gorana Petrovića da se isti pripadnik JSO-a "lažno predstavljao", a da komandant JSO-a Maričić ima 40.528 dinara plate – pale su iznenađujuće kratko od prave mete. Od te dvojice očekivalo se mnogo više.

POLITIČKA POZADINA: Već je iz prve izjave lica iz JSO-a koje se predstavlja kao "major Batić" bilo jasno da protest ima političke motive. On je hapšenje braće Banović nazvao "sramotnim činom", tvrdeći da su ga izvršili pripadnici JSO-a, mada nisu. Odjednom su se u JSO-u setili kako ih se tera da vrše "nezakonite i protivustavne akte mimo svoje volje"; tokom desetogodišnje istorije te jedinice pod raznim imenima, u raznim uniformama i pod raznim oznakama i imenima, Crvene beretke počinile su razne protivustavne i nezakonite akte ne pitajući ništa i svojom voljom: počev od ratovanja van teritorije Srbije, pa dalje – bolje da ne ulazimo u detalje. Kad je trebalo ubijati opozicionare, to nije bilo "sramotno", "protivustavno" i "nezakonito"; kada je JSO uprskao stvar onim amaterskim pokušajem prepada na Užičku 11, u prvoj noći hapšenja Miloševića, ni to nije bilo sporno; sporno je – odjednom! – davati asistenciju kolegama iz DB-a pri običnom hapšenju u Obrenovcu, koje je mogao da izvede i lokalni OUP.

Onda je potegnut Haški tribunal: odjednom JSO odbija da izvršava naređenja dok se ne donese zakon o saradnji sa Hagom i dok ministar ne podnese ostavku. To su mogli da kažu i na Vidovdan, na koji se sada pozivaju: "Pitamo se da li su Srbi predodređeni na izdaju baš na ove svete srpske praznike Vidovdan i Mitrovdan", kaže "major Batić".

Predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica nije komentarisao pobunu JSO-a, ali je istoga dana – u petak – za Tanjug izjavio kako: "Bez zakonskog okvira za saradnju sa Haškim tribunalom jednostavno ne možemo... To je, uostalom, i jedini način da se zaštitimo kao država i da pomognemo svoje državljane i svoje sunarodnike koji se nađu na nekoj od haških lista."

U ponedeljak je potpredsednik DSS-a Zoran Šami ocenio da su "pripadnici JSO-a očigledno povređeni načinom upotrebe ove jedinice", da je hapšenje braće Banović bilo "ponižavajuće za uhapšene i one koji su ih hapsili" i – deleći "povređenost" i "poniženje" pomenutih – zaključio da je potrebno zakon o saradnji sa Hagom doneti što pre, da bi "SRJ mogla optuženima da pruži efikasniju pravnu zaštitu". Teško je reći da je pobuna bila politički inspirisana. JSO je, izgleda, u svojoj pameti rešio da se osloni na argumentaciju DSS-a.

MALI PRAKTIKUM ZA LEGALISTE II: Status onoga što se od 1996. zove Jedinica za specijalne operacije Službe državne bezbednosti dan-danas je veoma zanimljivo pravno i profesionalno pitanje (o nastanku i istoriji vidi okvir). Naime, kako se izrazio jedan iskusni policajac, "JSO nit' je vojska, niti je policija. To je ništa, ali dobro naoružano i plaćeno, bezobrazno i uobraženo, nedodirljivo i potencijalno opasno." Goran Petrović, načelnik Državne bezbednosti to opisuje ovako: "JSO je u sistematizaciju Službe ušla 1996. godine; do tada je bila neregularna poluvojna formacija koja je korišćena za ratna dejstva... Pripadnici jedinice više nisu vojnici po ugovoru, već stalno zaposleni u Službi za koje važe sva njena disciplinska pravila"; odmah čoveku dođe lakše kad to pročita...

Drugim rečima Crvene beretke (u nedostatku drugog imena do 1996) bile su paravojna formacija pod komandom i kontrolom Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije. Važeći Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti (prečišćeni tekst) nigde ne predviđa postojanje takvih jedinica – u "sistematizaciji" ili van nje. U članu 11. Zakon kaže: "Organi koji vrše poslove državne bezbednosti prikupljaju podatke i obaveštenja radi otklanjanja i sprečavanja delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka, ugrožavanje bezbednosti u zemlji i s tim u vezi preduzimaju druge potrebne mere i radnje na osnovu zakona i propisa donesenih u skladu sa zakonom." Taj član je prvi koji konkretizuje zadatke organa državne bezbednosti; ostali relevantni članovi (13, 14) bave se operativnim detaljima, usklađivanjem itd., ali se nigde ne pominju oružana sila, primena sile, posebne jedinice itd. Iz duha Zakona proističe da je to posao iz oblasti javne bezbednosti. Uostalom, posle 1974. svaki RSUP u SFRJ formirao je svoje antiterorističke jedinice, pa i RSUP Srbije, 1978.

Goran Petrović, dakle, sasvim precizno opisuje Crvene beretke kao "neregularnu poluvojnu formaciju", dakle naoružanu grupu, paravojnu formaciju. Još zanimljiviji je njegov opis statusa pripadnika te formacije: "vojnici po ugovoru". Vojnik po ugovoru jedan je od statusa pripadnika JNA (od 1986. do 1992) i Vojske Jugoslavije; u sastavu MUP-a Srbije postoje lica s ugovorom o delu ili lica s ograničenim ugovorom, ali ta lica a) nemaju status ovlašćenih službenih lica, b) nisu "vojnici" i c) nikako ne služe za "ratna dejstva" van granica Republike Srbije. Po Goranu Petroviću, pripadnicima JSO-a je "tek ministar Mihajlović, čiju ostavku traže, omogućio da posle mnogo godina zasnuju radni odnos i time sebi i svojim porodicama obezbede sigurnu egzistenciju"; dakle posle februara 2001. Kakav status su pripadnici JSO-a imali od 1996. do 2001 – Goran Petrović ne kaže. Neki kažu da su imali status pretorijanske garde Slobodana Miloševića, da su mogli da menjaju identitete do mile volje, da su imali sve moguće legitimacije i značke, da im niko ništa nije mogao, ponajmanje obični policajci. Da bi se danas utvrdio pozitivan identitet pripadnika JSO-a, trebalo bi ići do otisaka prstiju – neki kažu i do kartoteka Interpola. Isto je i sa registarskim tablicama vozila koja koriste, kao što se videlo iz istrage povodom zločina na Ibarskoj magistrali. JSO je bio izvan i iznad zakona u Miloševićevoj Srbiji, i to se danas čini normalnim kako novoj vlasti DOS-a, tako i "legalistima".

TIKVE SADITI: Sa komandantom tog i takvog JSO-a, kome je ime Legija (vidi Novi zavet, Luka, 8; 30), susreo se Zoran Đinđić pred 5. oktobar 2000. godine (dirljivi detalji u čuvenoj knjizi dva autora o 5. oktobru). Na dan Prevrata JSO se dosta drčno dovezao u Beograd, video šta je, poljubio popa u ruku i udaljio se u pravcu kuće. Dan-danas niko ne zna kakva je naređenja JSO primio pre tog izleta u Beograd. Posle je Zoran Đinđić pokušavao da objasni kako smo imali sreće toga dana, jer bi nas inače ti div-junaci i novi obilići iz JSO-a sve bili pobili kao zečeve, svih milion ljudi na ulicama Beograda, jer ne znamo mi kakvi su oni, daleko bilo... Tako se komandant Legija pridružio istom takvom junaku kakav je i on, Nebojši Pavkoviću: obojica su lepo naplatili to što su sačuvali guzice 5. oktobra tako što nisu učinili ništa.

Milorad Ulemek/Luković itd. Legija, međutim, počeo je s razlogom da se brine ove godine, nekako u proleće. Prvo je polupao i u nehatu do temelja spalio diskoteku u Kuli (ne računajući da žestoka pića dobro gore); onda je napravio neko čudo i pokoru u beogradskom klubu "Stupica", sa pucanjem i bivenjem službenih lica; pa je dao otkaz i povukao se u miran život (sa devet telohranitelja i adresom u Institutu bezbednosti), ne bi li dao oduška svojoj "umetničkoj duši" (izjava u Palati pravde, ponedeljak). Nasledio ga je Dušan Maričić iz Gračaca, koji se relativno rano priključio Crvenim beretkama preko Srpske vojske Krajine, kao i dobar deo ostalog sastava. Maričić se, inače, nije ničim posebno isticao, pa je postao zamenik komandanta; neki izvori iz Vlade Srbije koji se bave tim slučajem kažu da on – verovatno – nije bio umešan u organizaciju i pakovanje cele ove pobune.

Problem sa celom ovom pričom je – naravno – političke prirode. Šta su se početkom oktobra 2000. Đinđić i Ulemek Legija dogovorili – znaju samo njih dvojica; nije, međutim, bez neke Đinđić ravno iz Amerike zapalio u Kulu i tri sata sedeo tamo; JSO je to sve i snimio. Jedna od trenutno popularnih teorija o tome kaže da se Đinđić tada (pre 13 meseci) sa Legijom dogovorio ovako: vi ostajete poslušni, a mi vas ne diramo, pogotovo ne po tim haškim listama. Bila su takva čupava vremena, sve je visilo o koncu i čovek tu mora da razume Đinđića – kaže priča. Čovek može da razume i to da je Legija Đinđića impresionirao – koliko Pavković Koštunicu, ako ne i više. Osim toga, nije bilo malo iskušenje steći prijateljstvo jednog Legije i Crvenih beretki u smutnim vremenima koja su dolazila. A ni Državna bezbednost, onako dobro podmazana i štelovana, nije bila za bacanje, kontali su i Koštunica i Đinđić.

Tako su obojica posadili tikvu sa đavolom: Koštunica sa Radom Markovićem, a Đinđić sa Legijom. Koštunici se Rade Marković već olupao o glavu; Đinđiću se sada Legija i JSO lupaju o glavu – uz posredstvo glave Duška Mihajlovića. Naime, trenutno najzasnovanija teorija o ovoj pobuni kaže da je hapšenje Banovića bilo shvaćeno kao kršenje dogovora Đinđić-Legija od oktobra 2000. To hapšenje je ministar Mihajlović u jednom trenutku i bio opisao kao "tragični nesporazum"; dovoljno slikovito. Nije nikakvo čudo što sada državni funkcioneri teše Crvene beretke pričama o tome da niko iz trenutnog sastava MUP-a nije na haškim optužnicama, umesto da podviknu i da suspenduju nekog, kako je trebalo učiniti odmah, na samom početku, pa da vidimo hoće li nekih 200 policajaca ucenjivati i držati kao taoce ostatak države. Umesto što su se posle 5. oktobra bavili praznim legalizmom, umerenim nacionalizmom i kontinuitetom, bolje bi im bilo da su pogledali šta su nasledili – sa legalističke tačke gledišta. Da su se bili pozabavili državom kojom stalno ispiraju usta, danas ne bi imali oružanu pobunu JSO-a na glavi.

Ovako do utorka uveče nisu svršili ništa: da parafraziramo Čerčila, imali su da biraju između sramote i sukoba; izabrali su sramotu, a dobili su sukob. Da su izabrali sukob, bili bi izbegli sramotu; ovako Dušan Mihajlović – koji je jasno upotrebio termin "oružana pobuna" – dolazi podvijena repa iz Kule u Vladu, priča sa Đinđićem i Čedom Jovanovićem, pak zaključuju da će Vladu sutra upoznati sa situacijom, pa ćemo videti dalje. Neke druge agencije Vlade – pored one čiji je to posao – već polako hvataju konce cele priče i stavljaju do znanja da znaju ko je tu čorbu zakuvao, ko zapržio, a ko zabiberio; videće se već, kažu. Ohrabrujuće deluje potvrđena informacija da je u nedelju i ponedeljak primećeno prisustvo elemenata Komande specijalnih snaga VJ-a na Novom Beogradu i da je SAJ (Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije) bio dignut i u punoj pripravnosti, da bi u ponedeljak uveče bio vraćen u stanje obične pripravnosti.

Osim toga: svi poznavaoci te problematike kažu da na Jedinicu za specijalne operacije Službe državne bezbednosti i dan-danas ključni uticaj imaju po linijama sasvim neformalnim osnivači Jovica Stanišić i Franko Simatović; da se bez njihove reči i reči Milorada Ulemeka/Lukovića Legije JSO ne može pomeriti u ovakvom pravcu.

U svemu tome – kao i obično – previđa se suština stvari: ko u državi Srbiji ima društvenim ugovorom određen monopol na primenu sile? Država postoji zato da u njene ruke građani predaju upotrebu sile, odričući se haosa koji bi nastao bezakonjem u toj oblasti. Zato imamo ustav i zakone, zato imamo državne organe i agencije ovlašćene da u preciznim i strogim zakonskim okvirima primene silu – u krajnjem slučaju! – ili na drugi način uskrate osnovna ljudska prava, opet pod strogim zakonskim uslovima. O zakonskim uslovima odlučuju slobodno izabrani predstavnici naroda u Narodnoj skupštini, koja zakone donosi i nadzire izvršnu vlast u obliku vlade i njenih ministarstava i drugih agencija. Ako dođe do spora, imamo nezavisnu sudsku vlast koja o tome slobodno arbitrira.

Da li malu, ali organizovanu, ekipu JSO-a kontroliše država Srbija preko MUP-a i Državne bezbednosti – kako to formacijski ide? Ako je kontroliše, odakle oni na ulici pod oružjem? Je li JSO birao ministra i načelnika Službe, pa da jednoga smenjuje, a drugoga ignoriše? Ima li JSO monopol na patriotizam pod izgovorom: "Gde ste vi bili kad sam ja poginuo pod Bihaćem?" Ima li nekoga da ih upita: a da šta su oni to uopšte radili pod Bihaćem i zašto? Odgovori na ta pitanja ključ su ove krize.


 

Borbeni put i slavno vojevanje Crvenih beretki

Negde u proleće 1991, Slobodan Milošević i njegovi saradnici shvatili su da se ne mogu osloniti niti na rezerviste JNA, niti na ceo njen aktivni sastav, niti na do tada haotično organizovane Srbe iz Hrvatske i Bosne. Tamo su, doduše, već bili aktivni operativci Službe državne bezbednosti, ali na poslovima organizovanja i u manjoj meri obuke paravojnih formacija pod političkim vođstvom Srpske demokratske stranke. Pošto je među Srbima van Srbije vladao popriličan politički haos pluralističkog tipa (partizani, četnici, SKPJ, umerenjaci, neutralni itd.), pojavila se potreba za disciplinovanjem i uterivanjem u red tog pluralizma. Legenda kaže da je Mihalju Braci Kertesu prvom palo na pamet da se napravi jedna jedinica od ozbiljnih ljudi koja bi se time bavila, a po potrebi i začepljivala rupe, intervenisala na kritičnim mestima i služila kao kadrovska osnova za buduće srpske vojske svih vrsta. U tadašnjem konspirativnom duhu ime jedinice nije pominjano (možda je postojalo u tajnim dokumentima), mada se relativno rano javlja heraldički motiv vučje njuške, koji se danas stilizovao u poznatom obliku.

Jedinica je zbog nečega stekla crvenu beretku kao znak razlikovanja, ne baš originalan, doduše: crvenu beretku prvi su nosili britanski padobranci, da bi kasnije bila prihvaćena uglavnom kod vazdušno-desantnih jedinica raznih armija. U svakom slučaju, jedinicu je osnovala Služba državne bezbednosti MUP-a Srbije; na početku je imala prvih 57 članova, delom radnika unutrašnjih poslova, delom saradničkih veza i pouzdanih ljudi iz "patriotskih" struktura, delom raznih avanturista iz raznih sredina. Prvi poznati komandant (do 1998) bio je Franko Simatović Frenki, profesionalni radnik SDB-a s iskustvom, poreklom iz Boke Kotorske. Neposredno je odgovarao Jovici Stanišiću, po liniji DB-a, a koordinirao je na terenu na najvišem nivou sa pokojnim Radovanom Stojičićem Baõom i drugim operativcima. Logistika, novac, naoružanje i osnovni komandni kadar došli su iz SDB-a, kao i veoma široka ovlašćenja. Jedinica je zamišljena kao duboko konspirativna grupa, nepripisiva i odreciva, kako se kaže u žargonu specijalnih operacija. Dakle: sa lažnim dokumentima, bez karakterističnih oznaka, sa raznim vrstama uniformi i oznaka, čak i za jednokratnu upotrebu, sa uobičajenim za dati teren naoružanjem i opremom.

Prva zapamćena akcija Crvenih beretki desila se u leto 1991. u Srbobranu – od svih mesta: jednoga dana u avgustu dovezla se grupa ljudi u maskirnim uniformama i crvenim beretkama, bez ikakvih oznaka, u vozilima bez tablica i zauzela stanicu milicije. Razoružali su i izbacili prisutnu miliciju i službenike, zadržali se neko vreme, uradili unutra nešto, izneli nešto drugo i otišli. Ni dan-danas niko ne zna zašto.

Kasniji borbeni put i slavno vojevanje za koje je u Centru JSO-a u Kuli u subotu rečeno da je "javnosti nedovoljno poznato", prate Miloševićeve ratove po Hrvatskoj i Bosni, mestimice, prošarano po mapi, uglavnom po kritičnim područjima. Kao uglavnom kadrovska, a manje borbena jedinica, Crvene beretke pojavljuju se po Kninu, Obrovcu, povremeno po Baniji i Kordunu; ima ih i po Istočnoj Slavoniji. Sarađuju sa kapetanom Draganom i iz njegovih jedinica crpe sposobnije ljude. Tek početkom rata u Bosni počinju da dobijaju ozbiljnije borbene zadatke i odatle ih pamte po crnim kombinezonima i raznim oznakama (žuta škorpija na crnom polju, razni motivi vuka itd.). Često deluju kao kadrovska baza koja okuplja, organizuje i komanduje lokalnim snagama, deleći im iste oznake i uniforme, što unosi konfuziju u kasnije razlikovanje jedinica. Način organizovanja i dejstva na terenu im je fleksibilan i uglavnom veoma privremen: čim se stvari stabilizuju, oni idu dalje. Takvo delovanje donelo je znatne prednosti Crvenim beretkama; oni u stvari koriste uspešna iskustva Američkih specijalnih snaga (Zelenih beretki) iz Vijetnamskog rata: obučiti i naoružati urođenike, i ostaviti ih da dalje ratuju sami. Tako je bilo po severnoj Bosni, ali i drugim kritičnim područjima. Dopunska prednost takvog metoda operacija bila je u tome što je obučavan ljudski resurs za sopstvenu taktičku rezervu koja je prizivana po potrebi. Jedan od glavnih ljudskih resursa za popunjavanje Crvenih beretki bila je Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana; iz nje potiče i Milorad Ulemek/Luković, kao i neki drugi likovi.

Kako su oba nesrećna Miloševićeva rata napredovala, Crvene beretke imale su sve više posla krpeći rupe i praveći red širom Krajine i onoga što će postati Republika Srpska. Trebalo je, osim toga, raditi i po Srbiji ovo i ono što se nije htelo ili nije moglo poveriti običnoj Državnoj bezbednosti, a kamoli policiji: otmice, specijalne operacije, zastrašivanja, batinanja demonstranata, diskretni poslovi kao što je praćenje velikih količina gotovog stranog novca itd. Crvene beretke bile su apsolutno poverljive – za razliku od drugih organa MUP-a.

Kako su se Miloševićevi ratovi približavali tužnom kraju, Crvene beretke imale su više i važnijih poslova: 1995. valjalo je držati paradržavicu Babe Abdića u Kladuši, paziti da Republika Srpska Krajina održava trgovinu preko nje sa Hrvatskom, napadati Bihać (mnogo gubitaka) i istovremeno paziti da Mile Martić ne počne da puca "Lunama" i "Orkanima" kako mu padne na pamet. Da ne govorimo o tome da je trebalo od 1993. po Srbiji paziti da dileri devizama ne kradu, da iz kockarnica stiže uredan prihod, da šleperi ne nestanu usput, da Marka i Mariju neko ne dira i već ta važna državna posla. Valjalo je držati pod kontrolom razne krajiške političare sklone skretanju (Džakula itd.), paziti na priliv sirove nafte iz Đeletovaca, kradenih kola preko Hercegovine, cigareta i hrastovine iz Erduta. O onim ludim Karaõiću, Mladiću, Plavšićevoj i Koljeviću i da ne govorimo...

Kad je đavo avgusta 1995. odneo šalu, Crvene beretke pale su s nogu od posla: te spasavaj "Lune" i "Orkane"; te pazi da svi izađu na vreme; te vodi računa da nam Banjaluka ne padne bez potrebe. Legenda kaže da je Franko Simatović jedva glavu izvukao iz Abdićeve Autonomne Republike Zapadne Bosne, jer mu nisu javili da je operacija "Oluja" krenula, zbog čega i dan-danas ima osnovane sumnje.

Posle Dejtona, Crvene beretke drže se uglavnom Istočne Slavonije: paze na Đeletovce, cigarete i to, ali i na lokalne Srbe koji polako gube optimizam. Ubrzo se angažuju u Srbiji po liniji izbora iz 1996, kad se polako i legalizuju pod imenom Jedinice za specijalne operacije DB-a. Šta su u međuvremenu – do Kosova 1998 – radili, znaju oni. Tokom gerilskog rata na Kosovu, 1998-1999, aktivni su na terenu, kako sama jedinica tako i njihove rezerve koje su izbegle posle "Oluje". Igraju važnu ulogu u operacijama povratka snaga bezbednosti na jug Srbije 2000. i 2001. mada bez mnogo okršaja.

Ono što pre svega obeležava JSO dve su stvari: namerno negovana tajanstvenost i neodgovornost; i unutrašnja atmosfera, esprit de corps, modelirana sasvim po uzoru na francusku Legiju stranaca. Tajanstvenost i neodgovornost tu su od samog početka, po definiciji jedinice. Uzgred, još nisu razjašnjeni neki slučajevi iz te oblasti, kao što su, na primer samo, smrt kodnog imena Prike, pripadnika JSO-a, i Momira Gavrilovića, koji je imao mnogo posla s njima. Unutrašnja atmosfera je neizbežna posledica: elitizam, unutrašnja kohezija, zbijenost; namerno uzgajano nepoverenje prema spoljnom svetu i sredini u kojoj žive; osećanje svemoći i nekažnjivosti; promenljivi identitet, brisanje prošlosti, kako stare, tako i novije. Legionarski uticaj zanimljiv je detalj: bivši pripadnici francuske Legije stranaca koji su se vratili u svoje balkanske postojbine imaju taj običaj da legionarske navike i običaje nameću oko sebe, stvarajući atmosferu legionarskih oficirskih menzi i kasarni svuda – u Srbiji i Hrvatskoj. Tako u Hrvatskoj vojsci ima nekoliko generala poreklom iz Legije stranaca; jedan je u zatvoru zbog 600 kg kokaina, drugi je u bekstvu zbog haške poternice, a ostali nisu daleko. Mi bar nismo imali generale koji su u Legiji dogurali do narednika (dalje stranac i ne može), a od škole imaju veliki odmor i tetovažu. Ali smo imali nekoliko likova pod zbirnim kodnim imenom Legija (Ulemek, Aco i još neki). U normalnom svetu se zna ko – a pogotovo zašto – ide u Legiju stranaca i dokle tamo može da stigne. Jedino u Srba i Hrvata vlada uverenje da su bivši legionari natprirodna bića, bez obzira na kvocijent inteligencije.

Tako smo dobili jedinicu u kojoj se ne pozdravlja (rukom i puškom) po našim tradicionalnim pravilima službe, nego po francuskim; u kojoj se beretka nosi nakrivljena na pogrešnu stranu; u kojoj je statusna razlika između vojnika i oficira veća nego ikada ranije, a obuka surova na legionarski način. Ako je to neka uteha – u Hrvata ima ista takva jedinica i zove se Prvi gardijski zdrug, takođe legionarski ustrojen za čuvanje pokojnog Franje Tuđmana.

Sve je to od preteranog gledanja američkih filmova, kažu neki poznavaoci. Mit "specijalca" raširio se Balkanom od 1991. do epidemijskih razmera: svaka budala koja se ošišala do glave i stavila ray-ban naočare, obukla fotografski prsluk, u njega zadenula nož i dve-tri ručne bombe i nazvala se "Rambo" postala je "specijalac" na Balkanu. Još ako je naišao na razumevanje kod svojih nacionalnih političara – pobedio je: general ili narednik očas posla, dok si rekao "Keraterm" ili "Gospić". Uzaman je kapetan Dragan Vasiljković onomad pokušavao da ih urazumi. Jedna država u principu ima jednu antiterorističku jedinicu i ona je dovoljna. Ta jedinica gleda svoja posla i ne petlja se u politiku; može li neko da zamisli britanski SAS, američku Deltu, francuski GIGN, ruske Alfe ili nemački GSG-9 kako protestuju blokirajući saobraćaj na međunarodnom putu?

Naravno da ne može.

M. V.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net