Kratka istorija sloma - Vojska Jugoslavije 1992 – 2000 (5) >

Srbija u plamenu

Bombardiranje SR Jugoslavije započelo je i odvijalo se tako da se NATO avioni nisu spuštali ispod 5000 metara, to jest visine na kojoj im nije prijetila opasnost od tehnološki inferiorne Vojske Jugoslavije. Sa prvim ispaljenim raketama i bačenim bombama, počeo je na tlu obračun između UČK-a na jednoj i Vojske i MUP-a Srbije na drugoj strani

U 19.45 sati, u srijedu 24. marta 1999, na teritorij SR Jugoslavije pale su prve krstareće rakete i avionske bombe – NATO intervencija je počela. Prethodilo joj je gotovo godina dana sukoba između ilegalne "Oslobodilačke vojske Kosova" (alb. – UČK) i MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije.

PUT U RAT: "U oružanim sukobima na Kosovu Vojska Jugoslavije nije bila angažovana sve do kraja maja 1988", kaže Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo. "Tada Vojska ulazi u Dečane i granatira sela u okolini i sam gradić. Međutim, u to doba na Kosovu VJ služi MUP-u Srbije i njenim raznim specijalnim jedinicama kao logistička institucija, kao sila čija tehnika služi za obezbeđivanje uslova u kojim policija deluje."

Uprkos prijetnjama službenom Beogradu iz SAD-a i Evropske unije, zbog ekstremizma i eskalacije napada UČK-a tokom ljeta 1998. u jednom trenutku se činilo da Vojska i policija imaju prećutnu podršku relevantne međunarodne zajednice za obračun sa militantnim albanskim grupama.

"Iz razgovora s američkim diplomatama i funkcionerima znam da se u to vreme od ovadašnjih čelnika i iz vlasti i iz opozicije moglo čuti "Zašto se vi mešate? Zašto ne pustite da se Kosovo reši na ovaj način?" kaže Predrag Simić, savjetnik predsjednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice za međunarodne odnose. "Jedan od odgovora glasio je sasvim eksplicitno: 'Vi ste imali tri meseca, između juna i avgusta 1988. da završite s tim. Jeste li završili? Niste.' U avgustu te godine, u 'Vašington postu', novinama koje obično izražavaju mišljenje američke administracije, objavljen je jedan uvodnik po kome Amerika ne može da podrži UČK jer se radi o organizaciji čiji su ciljevi za SAD neprihvatljivi. Nešto se dogodilo u septembru, a posebno u vezi sa slučajem u selu Račak, kada je došlo do širokog zaokreta."

U oktobru 1988. činilo se da je NATO bombardiranje SR Jugoslavije neizbježno – SAD i EU ocijenili su da je uslijed aktivnosti vojske i policije u pokrajini nastupila humanitarna katastrofa albanskog stanovništva. Intervencija je ipak odgođena nakon pregovora Slobodana Miloševića i Ričarada Holbruka, tada specijalnog izaslanika američkog predsjednika Bila Klintona. Duh postignutog sporazuma bio je da se okončaju sukobi, a da se za njegovo nadgledanje na teritoriji Kosova razmjeste promatrači OEBS-a; na čelu ove misije stajao je američki diplomat Vilijam Voker. Situacija na terenu, međutim, nije se stabilizirala. U januaru 1999. došlo je do teškog incidenta u selu Račak; akciju jedinica MUP-a Srbije u kojoj je ubijeno više od 40 Albanaca Voker je okvalificirao kao masakr civilnog stanovništva. Službeni Beograd odbio je ovakve ocjene i pozvao finske patologe koje je predvodila dr Helen Ranta. No što se stvarno dogodilo u selu Račak javnost nikad nije saznala – dr Ranta na konferenciji za štampu, nakon autopsija, nije ni potvrdila ni opovrgla Vokerove riječi.

"O Fincima se u početku govorilo da su izuzetni stručnjaci, da je Helen Ranta svetski stručnjak, da bi posle konferencije za štampu bila ispljuvana", kaže pukovnik dr Zoran Stanković, načelnik patologije na VMA. "Može ona da bude stomatolog, ali ona ima tim stručnih ljudi i kao šef te ekipe ima dovoljno znanja da govori jer za stručni deo odgovaraju ljudi koji su radili obdukcije. Ja sam pregovarao sa dr Helen Ranta i ja sam joj jedini rekao u Beogradu da njen tim nije stručan da obavi posao u Račku. Nisam hteo da ih omalovažim kada sam im rekao: 'Oprostite, šta ste vi to radili', ali sam bio svestan da su oblici nasilja na ovim prostorima mnogo složeniji od nasilja u Švedskoj ili Finskoj. Oni imaju smrtno stradale u saobraćajnim nesrećama, ljude koji umiru od predoziranja drogom ili alkoholom, ali nemaju povrede kao kod nas – ta klanja i iživljavanja nad telima. Predočio sam i po kom osnovu dolaze: ako dolazite da pomognete, onda potpišite zajednički izvešaj – u delu u kome se slažete, a u delu u kome se ne slažete izdvojte mišljenje, pa će neka treća komisija da presudi. Oni su mi rekli: 'Mi nećemo da radimo na taj način.'"

U sijeni Račka započeli su i pregovori u Rambujeu. Nakon maratonskih sesija sa posrednicima, albanski prgovarački tim je pod pritiskom tadašnjeg američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt prihvatio i vojni i politički dio ponuđenog sporazuma; srpska delegacija usvojila je samo drugi dio riješenja, bez vojnih modaliteta za njegovo sprovođenje. Time su pregovori, održani u dva turnusa, propali. Predsjednik Srbije Milan Milutinović je u govoru poslanicima republičke skupštine rekao da se suština zahtjeva svodila na "trupe, trupe i ništa drugo osim trupa". Prosto rečeno – da na Kosovo preko SR Jugoslavije uđe NATO, što je tadašnji režim ocijenio kao neprihvatljiv uvjet čije bi prihvatanje bilo ravno kapitulaciji države.

"Glavni razlog nije taj koji je navodio Milutinović, već strah da će poslije Rambujea prvi sledeći izbori biti izgubljeni", kaže Simić. "Verovatno je interes bivšeg režima da opstane na vlasti bio dominantan u odbijanju sporazuma iz Rambujea koji u svom ustavnom delu i nije bio loš. Inače, 23. novembar 1995. u Dejtonu je potpisan sličan sporazum po kome su trupe IFOR-a, odnosno NATO, imale pravo da koriste teritoriju SR Jugoslavije sa konkretnim beneficijama za prolazak i odlazak u Bosnu. Taj sporazum je i danas na snazi; pripadnici SFOR-a na osnovu njega bez pasoša i vize ulaze u zemlju."

5000 METARA: Bombardiranje SR Jugoslavije započelo je i odvijalo se tako da se NATO avioni nisu spuštali ispod 5000 metara, to jest visine na kojoj im nije prijetila opasnost od tehnološki inferiorne Vojske Jugoslavije. Sa prvim ispaljenim raketama i bačenim bombama, počeo je na tlu obračun između UČK-a na jednoj i Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije na drugoj strani.

"Za vreme bombardovanja, delovanje UČK-a bilo je usmereno na provociranje ekstremnih reakcija prema civilima i dovođenje vojske i policije u poziciju da civile tretira kao da su neprijateljski vojnici", kaže Kandićeva.

UČK nije uspio u namjeri da na dijelu Kosovu uspostavi svoju vlast, pa čak ni da se održi u pokrajini. Istovremeno, NATO pored vojnih gađa i ključne civilne infrastrukturne objekte u Srbiji i Crnoj Gori.

"Osnovno je bilo zaštititi ljudske živote, a osim iskustava iz zalivskog rata 1991, niko nije imao iskustva kakav će taj sukob biti", kaže Avram Izrael, načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje Grada Beograda. "I otud je nerazumljivo da se isele zgrade saveznog ministarstva odbrane, a da na petnaestak metara vazdušne linije odatle ostanu čitavi stambeni blokovi u kojima su ljudi proveli čitav rat."

Na Kosovu, oko sedam stotina hiljada Albanaca krenulo je u izbjeglištvo u Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru.

"Cilj je bio da se iz određenih opština protera stanovništvo – pre svega seosko, a da u gradovima ostanu njihovi žitelji", govori Kandićeva. "Nije, međutim, bilo nijednog grada iz kojeg neko nije proteran – ili mu je rečeno da se iseli, ili mu je neko došao u kuću, ili je pročitao sa nekog spiska da mora da ode. Toga je najmanje bilo u Prizrenu. Tamo je postojala neka lista po kojoj je policija pakovala i odvodila – reč je o nekih tri do četiri stotine osoba. U Prizrenu se vodilo računa da u gradu ostanu starosedeoci, biznismeni, trgovci.... Što se Đakovice tiče, seosko stanovništvo masovno je proterano – stvaranje zone od granice prema Kosovu u kojoj neće biti stanovnika bilo je važno za vojsku i policiju zbog straha od eventualnih napada. Peć je bila viđena kao deo teritorije Kosova pod srpskom kontrolom, i zato je u roku od dva dana – 26. i 27. marta – izvedena velika akcija proterivanja ljudi u Albaniju i Crnu Goru. Rubni delovi Prištine su očišćeni, okolna sela ispražnjena, a centralni deo grada je ostao jer nije postojala namera da se Albanci iz njega isteraju."

Službeni Beograd je priznavo da albansko stanovništvo napušta pokrajinu, ali je kao uzrok navodio NATO bombardiranje.

"Koliko sežu moja saznanja, sa sigurnošću mogu da tvrdim da deportovanje uopšte nije bilo zvaničan stav i zahtev državnog i vojnog rukovodstava", kaže general armije Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba VJ tokom 1999. "Naprotiv, činjeno je sve da se ti ljudi u uslovima izvođenja borbenih dejstava sa šiptarskim terorističkim snagama zadrže u svojim domovima, kućama, imanjima. Kada se pojavio otpor i dejstvo po snagama Vojske Jugoslavije i MUP-a, moralo se pristupiti uništenju tih šiptarskih terorista na tom prostoru. Pri tome je korišćena poznata metodologija: u cilju zaštite stanovništava – žene, dece, starijih ljudi – pozivali smo na privremenu promenu mesta boravka dok se ne raščisti situacija sa teroristima. To je negde uspevalo, negde nije, i stoga verovatno ima određeni broj civilnih žrtava. S druge strane, da bi se opravdao povod za agresiju na SR Jugoslaviju, izmišljena je tzv. humanitarna katastrofa, pa su brojni Albanci formirali kolone i krenuli ka Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori. To je bila režija koja je nama bila dobro poznata i očekivana."

Tada komandant Treće armije, a danas načelnik Genralštaba VJ, general Nebojša Pavković o istom pitanju kaže slijedeće:

"Napuštanje Kosova počelo je onog trenutka kada je NATO počeo da gađa civilne ciljeve. Ne radi se samo o Albancima. Niko nije spomenuo nijednog Srbina koji je otišao, a ja tvrdim da je najmanje pedeset do šezdeset hiljada Srba napustilo Kosovo i došlo u Srbiju. Albanci su najviše išli u Makedoniju i Albaniju. Mi im to nismo branili. Konsultovao sam Vrhovnu komandu šta raditi u ovom slučaju. Odgovor je bio – pustiti ih, pomoći im... A ta pomoć i sve ostalo, to se vrtelo oko MUP-a koji je regulisao saobraćaj, kao i oko Štaba civilne obrane koji je radio na zbrinjavanju stanovništva. Vojska je bila na položajima, na čukama, i nije se bavila time. Mi smo te ljude videli kako idu, neki su išli privatnim vozilima, neki vozovima... Niko ih nije gonio, barem ne Vojska."

Za sve to vrijeme, razaranja u Srbiji su se iz dana u dan uvećavala. Neke od najpogubnijih posljedica NATO bombradiranja tadašnji režim je nastojao da prikrije.

"Tokom drugog velikog napada na Pančevo, formiran je gusti crni oblak koji se, nošen vetrom, lagano kretao ka Beogradu", kaže Izrael. "Naloženo je, traženo je od dežurnog iz Socijalističke partije Srbije da se takva informacija saopšti na prigodan, umiven način. Jedan od čelnika tadašnjeg režima bio je dežuran, i to je zahtevao od mene. Kao ozbiljan i savestan čovek, ja sam to odbio i rekao mu da kad on bude na mom mestu neka tako kaže, a ja ću reći punu i pravu informaciju."

Dio propagandnog napora režima bilo je i "čuvanje mostova" – to jest pokušaj postavljanja civilnog "živog štita".

"Da budem sasvim iskren: to je bila velika hrabrost, ali istovremeno i velika odgovornost", kaže general Ojdanić. "Bila je to i svojevrsna moralna podrška vojsci da izdrži bez obzira na moguće katastrofalne gubitke. Na sreću, oni se nisu drznuli da gađaju u masu građana."

Koliko je to "čuvanje mostova" doista bilo ozbiljno?

"To je imalo funkciju Potemkinovih sela", kaže Izrael. "Sve se – ta zaštita mostova – obavljalo u petnaestak minuta dovoljnih da se snimi TV kamerama. Vrlo brzo su ti branioci – ljudi najčešće pod radnom obavezom – napuštali mostove. I dobro je da su ih napuštali, jer niko normalan ne bi želeo da se dogodi rušenje mostova kao onih u Novom Sadu, a da je na njima bilo ljudi.


 

Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba VJ 1993–98 - Zahtevao sam vanredno stanje na Kosovu

"Ja sam govorio da takva upotreba MUP-a neminovno vodi u sukob sa svetom, da će to rezultirati ostvarivanjem pretnji bombardovanjem. On to nije verovao. Njegovi pomagači – među kojima Šainović, Baki, Matković, Minić, pa i posmatrači OEBS-a koje je doveo bez pitanja naroda, svi oni učvršćivali su ga u stavu: ‘samo vi u toku leta ‘98. to srežite, do septembra bićete na konju’"

"Po prijemu dužnosti načelnika Generalštaba ‘93, pa još i ranije, po prijemu dužnosti načelnika štaba Treće armije, u direktnoj vezi pokušao sam da stanje na Kosovu, kad je reč o vojsci, dovedem na najviši nivo. Utvrdio sam činjenično stanje i Miloševiću govorio da tamo ne funkcionišu vlast, zdravstvo, školstvo, da ne funkcioniše privreda, da ima mnogo korumpiranosti, da u pravoj meri ne funkcioniše ni MUP; da jedino funkcioniše vojska, ali i da vojska, ma kakva da bude, bez ovih drugih ne može da uradi ni svoj deo posla, a kamoli da preuzme tuđi. Milošević se pravio da ne zna kakvo je stanje. Iz njegovog okruženja onda sam uzeo nekoliko ljudi, a na čelo tog tima stavio jednog čoveka od izuzetnog poverenja, i njegovog i njenog (Mirjana Marković – op. aut.). U našoj režiji poslao sam tu ekipu na Kosovo da sagledaju sve institucije. Ostali su nekoliko dana, snimili stanje, napisali izveštaj na 12 strana i potpisali ga pre nego što su ga uručili njemu i njoj. Dali su i meni da to pročitam, a sve što je napisano potpisao bih i sam. Kvalifikacija je bila da na Kosovu i Metohiji ne radi bezmalo nijedna institucija sem vojske. Uprkos tome, oni nisu preduzeli odgovarajuće mere", objašnjava general Momčilo Perišić stavove Vojske Jugoslavije o Kosovu do oružanih sukoba 1998.

"VREME": Kako se VJ ponašala na Kosovu posle izbijanja sukoba 1998?

PERIŠIĆ: VJ je od ‘93. godine zaista bila spremna i sposobna, posebno na Kosovu i Metohiji: dole sam postavio kadrovski najjače ljude sa iskustvom iz cele Jugoslavije, koji su provereni, koji nisu dozovolili da se ponovi blokada iz Hrvatske i Slovenije. Ako dođe do unutrašnje destabilizacije, kao na prostoru Kosova i Metohije, za bilo kakvu upotrebu vojske u skupštini mora da se proglasi vanredno stanje na tom prostoru. Tek posle toga, Vrhovni savet odbrane mora da, na predlog Generalštaba, donese odluku o upotrebi vojske. I tek onda vojska može da kontroliše saobraćaj, da kontroliše čoveku kuću, auto, može da kontroliše i njega, da ga pretresa... Ako se ne donese takva odluka, vojska ima zadatak i obavezu samo da brani sebe, da brani vojne objekte i granicu u pojasu širine 100 metara. Ako krene neka grupa iz Albanije prema Srbiji, u pojasu od 100 m vojska ima neograničeno ovlašćenje, čak i za upotrebu oružja. A ako ga ne uhvati u tom pojasu, ona nema apsolutno nikakve ingerencije.

Mi smo u tom periodu inicirali da se pojas proširi prvo na pet, pa na deset km kako bi vojska imala što veće ingerencije. I to je učinjeno – savezna skupština je donela tu odluku – a mi smo bili izuzetno efikasni, setite se samo koliko smo puta zaplenili velike količine oružja. Međutim, sve do početka jula 1998. granični prelazi nisu bili kontrolisani kako valja, a ti prelazi bili su glavni putevi za unos oružja i opreme. Granični prelazi nisu u ingerenciji vojske sem kad se proglasi vanredno stanje, što se nije dogodilo sve do samog bombardovanja.

Mnogi koji nisu razumevali situaciju govorili su – šta čeka vojska. Vojska čeka odluku savezne skupštine i odluku Vrhovnog saveta odbrane. A ja sam mnogo, mnogo puta, da bi vojska imala odrešene ruke, predlagao da se te odluke donesu. To je bilo blokirano od Miloševića, pa od predsednika vlade, pa sam preko poslanika sa Kosova i Metohije i u republičkoj i u saveznoj skupštini tražio da oni predlože vanredno stanje. Ni oni nisu uspeli i to je bilo tako kako je bilo.

Oktobra 1998. činilo se da će zemlja biti bombardovana. U to vreme vi ste održali govor u Gornjem Milanovcu.

Ja sam i tada u preventivnom smislu predlagao preduzimanje mera da bi se izbegli neželjeni događaji, a pre svega da bi se izbegao rat na Kosovu i Metohiji. Milošević me nije slušao, nego je zloupotrebljavao MUP, i uz zloupotrebu nekih jedinica VJ koje su bile pod njegovim uticajem, a preko nekih starešina koje su ga posle učvršćivale u ubeđenju da se problem može rešiti ratom – stvoreno je takvo stanje na Kosovu da su ljudi izgubili kuće, pljačkalo se, ljudi su bežali u zbegove... To je pružilo svetu argument da se objedini i da bombarduje Jugoslaviju.

Mnogo puta smo raspravljali, ja sam govorio da takva upotreba MUP-a neminovno vodi u sukob sa svetom, da će to rezultirati ostvarivanjem pretnji bombardovanjem. On to nije verovao. Njegovi pomagači – među kojima Šainović, Baki, Matković, Minić, pa i posmatrači OEBS-a koje je doveo bez pitanja naroda, svi oni učvršćivali su ga u stavu: "samo vi u toku leta ‘98. to srežite, do septembra bićete na konju".

Ja sam sa saradnicima napravio plan odbrane još u avgustu, vojska ga je uvežbavala, disperzirala sva sredstva i očekivali smo bombardovanje u oktobru. Na planu te operacije koju je vojska uvežbala, sačekan je rat ‘99. i po toj operaciji vojska je sklonila svoje efektive i zato su bili mali gubici.

Napravili smo dakle plan operacija, očekivali smo bombardovanje, ali smo uvek podsticali državni vrh da preduzme još nešto da bismo izbegli bombardovanje. Taj naš uticaj rezultirao je poslednjim dolaskom Holbruka, Solane, Nojmana, tog političko-vojničkog tima sa Zapada. Krajem septembra i početkom oktobra oni su se i dogovorili da će skinuti stepen opasnosti od bombardovanja ako se ispune odredbe Rezolucije 1199. I mi smo bili na putu da ispunimo te odredbe, da ne dođe do povlačenja bilo koga sa prostora Kosova i Metohije, da vojska bude raspoređena kao u mirnodopskom sastavu, da ostane oko 5000 MUP-ovaca, sva vlast itd. To je dogovoreno, ali Milošević mnogo šta od tog dogovora nije hteo da ispuni. Ja sam video da će, ako tako nastavi, pretnja bombardovanjem biti povećana.

Da bi mi javnost pomogla da ne srljamo u još jedan rat, posebno ne u rat sa celim svetom, ja sam u veoma kulturnoj atmosferi, veoma kulturno, ne prozivajući nikoga, izneo svoj stav i predviđanja kao sublimirani stav Generalštaba, ali – što nije uobičajeno – u javnost, da bismo sprečili državni vrh da srlja u propast. To su televizije snimile, a ja sam sve to svesno rekao znajući da ću možda imati i posledice. Mislio sam: bolje je da trpim i posledice, a da se spreči nova nesreća našeg naroda. Neke strukture iz Milanovca poslale su tu kasetu direktno na njegov sto. On je to pogledao, mada nije ni trebalo da gleda jer su mu bili poznati moj stav i mišljenje. Ja sam njegovu zamisao prozreo i zato sam bio tvrd. Šta je on hteo? Po principu pravljenja Republike Srpske Krajine kao brane za očuvanje njegove beskonačne vlasti, hteo je da isto sprovede na Kosovu. Znači: gurnuće narod, vojsku i policiju da se suprotstave NATO-u, to suprotstavljanje će biti uspešno do određenog vremena, a kad bude pritešnjen od međunarodne zajednice naći će način da narod "iscuri" sa Kosova i Metohije. Majstor je, dakle, da stvori problem, da se posle postavi kao glavni faktor za rešavanje problema, a kad ne može da ga reši, on ga reši tako što amputira taj deo teritorije. U ovom slučaju je proglasio poraz kao pobedu.

Te i druge stvari govorio sam pre, a ne posle bitke. Mnogi su hteli to da anuliraju i zato su prema meni bili znate kakvi, prozivajući me kojekakvim imenima. A kad se promenila vlast 5. oktobra, videli ste da trče i dodvoravaju se.

Najveći NATO saveznik bio je, jeste i ostao Slobodan Milošević. Možda ne zato što je bio njihov saveznik već zato što je radio u njihovom interesu. Kučan, Kiro Gligorov i Tuđman, i Alija Izetbegović i Tači treba da mu dignu spomenik za života jer on im je, više nego oni sami, stvorio države.

General Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije – Nismo dali ni pedlja teritorije

"Najveća naša strategijska varka je u tome da smo mi pred nosom Vokera uspeli da dovedemo nove snage a da oni to ne znaju, da okružimo te terorističke grupacije i da ne znaju ni one, a da ne zna ni Voker"

"Negde početkom 1998. godine primio sam dužnost komandanta Prištinskog korpusa, a pošto sam na Kosovu od 1994, dobro poznajem prilike i situaciju u kojoj je došlo do eskalacije šiptarskog terorizma. Naravno, naša javnost je upoznata da su maskirani, naoružani šiptarski teroristi bili u Drenici, Jablanici, oko Podujeva i da su se uglavnom pojavljivali u regionima Kosmeta gde je živela isključivo šiptarska populacija, gde nije funkcionisala vlast, zapravo tamo gde srpska noga nije kročila pedesetak godina", opisuje general Pavković situaciju na Kosovu kada je došlo do eskalacije nasilja.

"VREME": Šta ste vi konkretno poduzeli?

PAVKOVIĆ: U jednom pismu komandatu Treće armije upozorio sam na takvu situaciju. Ali stav tadašnjeg generalštaba bio je da vojska ne treba da se meša u te stvari. Smatralo se da je terorizam u zemlji stvar kojom se bave pripadnici MUP-a i da vojska treba da obezbeđuje samo granicu. Međutim, granicu smo obezbeđivali pod otežanim uslovima – granični pojas bio je u dubini oko sto metara, a tamo su bili i šiptarski stanovnici koji nisu sarađivali sa našim graničnim jedinicama. Zbog takvog stava Generalštaba došli smo u tešku situaciju. Krajem maja bili su blokirani prilazi svim našim karaulama, tako da nismo mogli da priđemo skoro nigde da vršimo snabdevanje i evakuaciju jedinica i vojnika. Ista situacija bila je na čitavom Kosmetu, pre svega prema Metohiji, pa je za saobraćaj bio otvoren samo jedan put – put preko Uroševca i Štrpca za Prizren.

Kakva je bila saradnja sa MUP-om Srbije?

Ta je saradnja bila uvek na visokom nivou, ali bilo je raznih neslaganja između pojedinih ljudi iz vojske i policije. Ne samo na Kosmetu nego i ovde na prostoru Srbije i iz vrha ministarstva. Krenulo je sa najviših instanci u institucijama. Čelni ljudi u vojsci tada su zastupali mišljenje da vojska ne treba da se meša u gušenje terorizma na Kosmetu, a MUP je smatrao da bez vojske to ne može da uradi. Prepucavanje na toj relaciji, na tako visokom nivou, dovelo je do toga da u bazi gde su bili vojnici i policajci imamo blokadu teritorija, nepotrebne žrtve, kidnapovanja ljudi i tako dalje.

Kako je Vojska Jugoslavije uključena u sukobe?

Prvi sukobi u kojima je napadnuta vojska bili su negde oko prvog maja u rejonu Đakovice, oko sela Kološevca gde smo sa jednom jedinicom krenuli u deblokadu puta prema selu Morina. Do tada je naš vojni vrh smatrao da Šiptari neće da napadaju vojsku. Ja sam kao komandant korpusa tada preduzeo mere da bih zaštitio jedinice i vojne objekte, da bih izbegao potpunu blokadu naših kasarni, garnizona, pre svega u mestima kao što su Gnjilane, Uroševac, Prizren, Đakovica i Peć. Naredio sam da naše jedinice napuste mirnodopske lokacije, da izađu u prostor sa koga mogu slobodno da manevršu, da brane objekte, da izbegnu sve moguće konflikte. To je bila moja inicijativa koja se kasnije pokazala sasvim opravdanom. Tek u junu, mislim da je to bio 9. jun, Vrhovni savet odbrane doneo je odluku da se vojska i policija zajedno upotrebe u borbi protiv šiptarskih terorističkih bandi. Znači, ne na razbijanju terorizma, nego na njegovom suzbijanju, pošto je pretila opasnost da se on intenzivira u rejonima oko Bajgore, Podujeva i u delu prema Gnjilanu. Trebalo je pre svega deblokirati sve komunikacije i omogućiti saobraćaj, trebalo je okružiti i razbiti najekstremnije grupacije i stvoriti uslove za početak normalnog života. Te aktivnosti su počele krajem jula i trajale su do kraja oktobra. Uz mnogo ograničenja jer trebalo je, pre svega pred očima međunarodne zajednice, to raditi profesionalno. Trebalo je izbeći sve civilne žrtve, što smo mi i postigli, izbeći sve žrtve na vlastitoj strani, i naravno uraditi to bez velike buke. To smo mi radili vrlo uspešno. Zadnja operacija koja je izvršena krajem oktobra bila je u stvari i najuspešnija. Od 704 sela sa isključivo šiptarskim življem, ostalo je još 63 koja nisu predala naoružanje. Međutim, posle dolazi Holbruk i sa Miloševićem dogovara da se ta akcija predaje naoružanja obustavi.

Da li je tačno da ste imali rok od avgusta do septembra da slomite UČK?

To nije tačno. Mi smo tačno u predviđenom roku završili taj zadatak, i vi ste u tom periodu do dolaska Holbruka mogli slobodno da se krećete Kosovom, dolazite u svako šiptarsko selo, da idete kud hoćete. Protivteroristička akcija završena je briljantno, bez velikih gubitaka na našoj i na njihovoj strani. Najveći deo terorista odustao je od svoje terorističke aktivnosti. Bacili su ili sakrili oružje, a neki su se umešali među civile i napuštali su taj rejon sukoba. Najekstremniji, kao i njihove vođe, pobegli su preko Albanije, veliki deo pobegao je preko Crne Gore. Što se tiče terorizma, u oktobru je sve bilo jasno. Ali, sa dolaskom posmatračke misije to se promenilo. Ona se bavila obaveštajnim, špijunskim, izviđačkim poslovima; uspostavila je neposredan kontakt sa vođama šiptarskih terorističkih formacija, naoružavala Šiptare ili im omogućavala da se naoružaju municijom i najsavremenijom tehnikom. U vrlo kratkom roku vojska je ostala na neke tri pozicije na delu Metohije, a MUP se povukao sa prostora Kosmeta sa negde oko 27 punktova saobraćajnih komunikacija. Nama je bilo zabranjeno da se krećemo bez posebne dozvole sa posmatračima.

U čemu se konkretno ogledala suradnja sa MUP-om Srbije?

Deo naših snaga sarađivao je sa jedinicama MUP-a u izvođenju antiterorističkh akcija. Akcija se uglavnom odvijala u nekoliko pitanja logistike. Drugo pitanje je bilo podrška vatrom u određenim rejonima jer su u tom periodu šiptarske terorističke bande imale i teško naoružanje. Imali su minobacače 120 mm i topove 106 mm, tako da je, da bi se razbilo neko terorističko gnezdo, bilo potrebno upotrebiti minobacače i ostala sredstva koja smo selektivno koristili. Naravno, čitava ta operacija izvođena je tako da je okružena teroristička grupacija, izveden pokušaj da se stupi u kontakt i pregovara sa njom. Zatim su pozivani na predaju, da bi posle toga usledila dejstva – jer, oni nisu te pozive prihvatiali, otvarali su vatru na naše jedinice, provocirali su sukobe i izazivali.

Kakav je bio Miloševićev stav povodom sukoba sa NATO-om?

Moja ideja, koju sam prezentovao i vrhovnoj komandi i Miloševiću, bila je da moramo po svaku cenu sačuvati živu silu i borbenu tehniku i borbene sisteme. Nismo imali pravi i adekvatan odgovor na udare iz vazdušnog prostora i sa distance – imajući u vidu našu tehniku koja je inferiorna u odnosu na NATO-ovu. U direktnom sukobu na kopnu mi bismo imali šansu ne da pobedimo, ali da NATO alijansi nanesemo takve gubitke da ona ne bi to mogla da izdrži. Onda, nalazimo se na našoj teritoriji, poznajemo teritoriju koju smo dobro pripremili, koju smo dobro zaprečili, pripremili za rušenje i jednostavno izvršili smo takav operativni raspored koji nam je omogućavao dobru odbranu, brz manevar, izbegavanje svih tih udara. Izvršili smo raseljavanje svih materijalnih resursa, tako da nisu mogli biti uništeni na način kako je to očekivao agresor.

Treća armija je branila jug Srbije, makedonsku granicu i ostalo, sve do Dunava, ali težišno je bila na Kosovu. Mislim da je to bio 17. oktobar ili 14, ne mogu da se setim, ali na Vrhovnom savetu odbrane, koji je bio u punom sastavu, doneta je odluka da se zemlja, bez obzira na sve, ako bude napadnuta, brani svim raspoloživim sredstvima. Znači, svi su se složili.

Stav predsednika Miloševića bio je da se izbegne što se može izbeći, a ako ne može, da se sačuvaju životi. On je prihvatio moju priču, neki oficiri iz Generalštaba bili su skeptični, ali pre svega podrugljivo su komentarisali moju odluku da mi možemo da na taj način sačuvamo potencijal.

Šta ste vi konkretno tada uradili?

Kao komandant armije, na vreme sam završio i domobilizaciju i mobilizaciju nekih jedinica, ojačao sam snage na Kosmetu još dok je Voker bio prisutan. Najveća naša strategijska varka je u tome da smo mi pred nosom Vokera uspeli da dovedemo nove snage a da oni to ne znaju, da okružimo te terorističke grupacije i da ne znaju ni one, a da ne zna ni Voker. Te jedinice su imale zadatak da, ako dođe do agresije, čim prva raketa padne na našu zemlju zatvore obruč oko njih i pristupe njihovom razbijanju. I to se tako i dogodilo. Skepsa u odnosu na moju zamisao kod nekih mojih kolega bila je u tome da li mi možemo da izvodimo protivterorističku akciju dok padaju bombe i rakete na nas. To je ipak bilo potpuno izvedeno. Umesto za četiri dana, mi smo to izvršili za sedam dana, i onda smo se okrenuli redovnim odmbrambenim zadacima braneći našu granicu. Na pojedinim delovima naše granice prema Albaniji usledili su svakodnevni napadi na pravcima karaule Gorožup prema Prizrenu, na pravcima oko karaule Morina, na pravcu Košare – tu su bile angažovane pre svega, dobrovoljačke šiptarske jedinice, ja mislim iz čitavog sveta, sa raznim plaćenicima i instruktorima, podržane artiljerijom oružanih snaga Albanije i te avijacije, koja je u stvari bila njihova. Oni su pokušavali da po svaku cenu zauzmu barem jedan pedalj naše teritorije i da na njoj naprave mostobrane koji bi omogućili kasnije uvođenje kopnenih snaga NATO-a. Mislim da je NATO objavio da je izvedena ta operacija nazvana "Strela" u rejonu Paštrika u pravcu prema Prizrenu. Oni su tu angažovali jake šiptarske snage, čak su strategijskim bombarderima B-52 spržili jedan deo Paštrika pokušavajući da naprave taj mostobran i da se ovlada tim dominantnim objektom, da se lakše siđe u Prizrensku kotlinu, odnosno Prizrensko polje itd.

Međutim, nijedan pedalj nisu uspeli da osvoje, to je bila borba prsa u prsa. Dvanaest sati trajalo je tepih bombardovanje na čitavom graničnom pojasu Paštrik, gde je sve razrušeno i sve sprženo. Zahvaljujući dobrom manevru i snalažljivosti, niko od naših nije poginuo tom prilikom. Bilo je jedno stotinak koji su kontuzovani od eksplozija i svega što se tamo događalo, ali čak ni oni nisu pristali da budu zamenjeni kada smo im poslali zamenu.

Vojska, policija, parapolicija

Jedinica JSO i jedinice za specijalne operacije jesu regularne jedinice MUP-a Srbije. Bile su pod komandom štaba MUP-a Srbije. Kontrolu nad njima postavila je njihova komanda. Vojska nije imala tu šta da se meša. To bi bilo kao kad bi MUP kontrolisao neku našu jedinicu. Parapolicijskih jedinica nije bilo. Ni 1998. ni 1999. Bilo je pokušaja da se dovede jedna parapolicijska jedinica koju smo mi zaustavili negde u regionu Prolom Banje i vratili. Da li je ona kasnije, na neki drugi način, ugrađena u jedinice MUP-a i rezerve koje su dolazile, ja ne znam. Ali, nijedna parapolicijska jedinica nije bila na Kosovu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net