Intervju - Božidar Đelić, reformski lider i srpski ministar finansija >

Agresivno pravljenje para

Iz iskustva koje sam stekao jesenas u dijalogu sa sindikatima, čini mi se da je u širokim slojevima našeg društva dosta rasprostranjeno uverenje da je Tito opet među nama, pa da se može živeti na kredit i iznad produktivnosti rada. Još se klackamo između reformi i rumunskog populizma. Ne razumem ravnodušnost javnosti prema količini novca koji je Srbija dobila proteklih dana. Divno sam se osećao u Cavtatu pred 500 svetskih finansijera, ali mi je loše u društvu domaćih "primarijusa", kaže u intervjuu za "Vreme" Božidar Đelić

Porezi su realni novac je stabilan, dobra je međunarodna pozicija... Stranci kažu da naše reforme odlično napreduju. U istraživanjima javnog mnjenja skoro redovno reformski lideri – Labus, Dinkić i Đelić – zauzimaju vrlo visoka mesta na lestvici političara kojima građani veruju. S druge strane, u delu domaće javnosti počinju sitna gunđanja da ne valja "ovo i ono", da se nikad gore nije živelo nego sada, da vlada ne zna šta radi i da mi baš i nismo hteli ovakve reforme. Božidar Đelić, srpski ministar finansija, pokušava hladno analitički da razmatra tu dihotomiju, ali često ne uspeva da sakrije emocije.

"VREME": U danu kada vodimo ovaj razgovor saopšteni su rezultati najnovijeg istraživanja javnog mnjenja agencije Stratedžik marketing po kome čak 45 odsto građana smatra da Đinđićev kabinet, čiji ste i Vi član, treba odmah da ode. Otkud toliki odijum na Vladu koja se hvali da je za Srbiju učinila više nego sve prethodne zajedno?

BOŽIDAR ĐELIĆ: Pa, hajde da malo pogledamo iskustva iz tranzicije. Mi smo baš sada u onome što ja zovem mekim trbuhom reforme koji se javlja posle šest do devet meseci od početka sprovođenja reformi. U jednom momentu kod pojedinih građana dolazi do sudara nekih možda legitimnih ali nerealnih očekivanja i realnosti. Običan čovek se okreće oko sebe i traži razlog, a uvek je blisko za lični neuspeh okriviti nekog drugog i Vlada je obično za to najpogodnija. Kad uporedim našu situaciju i kako se sprovodi program reformi s iskustvima koje sam stekao radeći sa Balcerovičem u Poljskoj i Gajdarom u Rusiji, čini mi se da je bilo mnogo težih faza i mnogo veće nepopularnosti nego što smo mi uopšte do sada doživeli. I zbog toga bih te podatke istraživanja javnog mnjenja relativizirao.

Sada smo u fazi kad iz ovog stanja možemo izaći na dva načina. Ili će pristup odgovornih reformi opstati, ili ćemo se rumunizovati, stići na klackalicu kakva postoji u trećoj evropskoj ligi i Latinskoj Americi. Taj drugi način značio bi da se svake dve-tri godine prelazi sa reformske opcije ka populističkom modelu koji građanima neodgovorno izdaje čekove bez pokrića. Takav pristup ne daje rezultate, nego samo razočaranja, i zato se posle izvesnog vremena vraća na one koji govore istinu i obećavaju malo više znoja i truda, ne bih rekao i krvi. Nadam se da će u našem slučaju ipak opstati ona prva opcija i da nećemo "sesti" na klackalicu. Previše smo nisko pali i previše kasnimo da bismo sebi smeli da dozvolimo luksuz takvih klackanja.

Da li te ljude koji su sada samo razočarani u stvarnost mogu da budu zloupotrebljeni od strane antireformskog lobija?

Pre nego što dgovorim na to pitanje hoću nešto da pojasnim. Reč "reforma" se kod nas jako izlizala od upotrebe, i zato više volim da govorim o perspektivi Srbije, o nužnim promenama, o evoluciji, o ekonomskom priključivanju Zapadu...

Sigurno je da u zemlji postoji antireformski blok, potencijalna koalicija onih koji nešto neće. Oni ne znaju tačno šta žele, još manje znaju kako mogu do toga da dođu, ali jasnije znaju šta neće. A neće da idu u Hag, neće da odgovaraju za običan kriminal, neće da vrate ono što su utajili kroz šverc, neće da plate porez na ekstraprofit, neće da se priključimo Zapadu zbog nekih tradicionalnih kulturološkh razloga, neće privatizaciju jer imaju dobro razrađene mehanizme da zadovolje svoje interese u društvenoj svojini i neće da dođu u situaciju da se možda bore da dokažu svoju socijalnu ulogu. Dakle, kad se krene od fraza i načela o priključenju Evropi i tržišnoj utakmici i stigne do pojedinačnih ljudi, onda se jave neartikulisani otpor promenama. Ukoliko naš program reformi nastavi ovim tempom, ukoliko se postigne socijalni konsenzus i dobije finansijska, a ne samo moralna podrška Zapada, ta antireformska koalicija ostaće difuzna i sterilna.

Za mene je veoma indikativna sledeća situacija. Glavno pitanje u Srbiji je "kad će biti bolje". Dakle, nije konstatacija "neće biti bolje", nije tvrdnja "da će biti bolje ili gore", nego se očekuje da će biti bolje samo je pitanje "kada". I iza toga sledi još jedno pitanje: – "da li će i meni biti bolje". Manje lenji, a ima puno lenjih, eksperti uočavaju da već posle nekoliko meseci tranzicije ima nekih slojeva i kategorija preduzeća i građana koji počinju da dobijaju. Nije slučajno što je na ovom Sajmu knjiga prodato više knjiga nego prošlih dvanaest godina, nije slučajno što je jedan sloj našeg društva ove godine masovno letovao u Crnoj Gori, nije slučajno što na Ibarskoj magistrali ima toliko vozila, nije slučajno što raste potrošnja nekih dobara...

Šta to znači i koja je to implikacija za one koji žele da nose reforme? Da ne smemo u ovom momentu dozvoliti pristalicama rumunizaciju da prevladaju, jer oni već sada govore: "pa malo smo prebrzo krenuli u reforme, Zapad nas je prevario i napravili smo reformi za ono koliko su nam dali novca, pa ajde malo da usporimo; u stvari pogrešili smo jer naša preduzeća i nisu tako loša; možda treba da nađemo specifičan srpski put u tranziciju; narode, ne tražimo od vas da se promenite nego ćemo naći neki novi orginalni koncept koji će se prilagoditi nama Srbima"... To je klica opasnog populizma. S druge strane, opasnost je i ako dozvolimo prebrzo i prejako raslojavanje u našem društvu, naročito zato što smo na niskom nivou standarda i što su socijalni, a rekao bih čak i moralni, amortizeri prilično slabi. U tom slučaju bismo imali jak, pravi otpor i antireformske snage bi se našle okupljene oko nekog beznačajnog povoda (štrajk u nekom preduzeću ili neki mali ulični protest).

Zbog toga mislim da što se tiče, na primer, fiskalne reforme moramo da očuvamo i primenimo blag nivo progresivnosti.

Zašto?

Nastajuća srednja i viša srednja klasa trebalo bi da prihvati blagu progresivnost, 10 do 20 odsto na dohodak, i da već u prvim koracima pokaže da je moguć njen oporavak. Drugo, važno je da apsolutno do kraja idemo u primeni ovog jednokratnog poreza ne zato što nam je u budžetu odjednom potreban taj novac, nego zato što hoćemo da pokažemo da se utaja ne isplati. Najzad, bilo bi važno da nastavimo sa programima socijalnih davanja, koja nisu izdašna ali su realna i redovna u našim uslovima. Isto tako, u trenutku restrukturisanja preduzeća i banaka moramo da obezbedimo da ljudima bar materijalno ne bude lošije, da ima dovoljno novca u zemlji da oni ne osete odjednom ogroman pad životnog standarda. Ogroman lom u glavi plus ogroman lom u džepu mogu da budu loša pokretačka snaga nekih procesa.

Zbog svega toga mislim da za sada, pored razumljive napetosti, ovaj naš brod dobro ide. Ova jesen i nije bila tako vruća, to je bila vruća jesen monopolista. I šta se desilo? Počeli smo dugačiji dijalog.

Kako je taj dijalog izgledao iznutra?

Od početka sprovođenja reformi bilo je mnogo važnih momenata, ali ja bih izdvojio dva. Jedan je svakako kragujevačka Zastava. To je razbilo neke tabue u našim glavama. Danas smo imali strateški savet Zastave, i zapanjujuće je kako sad počinju da se javljaju malo drugačije teme. Na naše iznenađenje, kad se počelo sa kreditiranjem kupovine vozila, javilo se odmah nekoliko hiljada kupaca, a mi nismo imali dovoljno novca za proizvodnju. Sada u Zastavi menadžment počinje da razmišlja kao upravljačka struktura u zapadnim kompanijama: prodaja, marketing, kvalitet, nabavka, rokovi, izvoz, perspektiva opreme... Pred našim očima vidi se uspeh razdvajanja ekonomske i socijalne funkcije. S druge strane imamo firmu "Zastava zapošljavanje i obrazovanje" za koju dva puta nedeljno skidamo sa interneta sve oglase iz čitave Srbije. I zanimljivo, ima dosta ponuda za posao, mada je naše tržište rada izuzetno neefikasno. Znam za podatak da u svakom momentu imamo sto do dvesta hiljada nezadovoljenih radnih mesta. U Beogradu ima nekoliko hiljada nepopunjenih radnih mesta, u komunalnim organizacijama i još nekim preduzećima. U ovom momentu nema dovoljno informatičara. Objektivan problem su manjak stanova i visoke cene stambenih najamnina u Beogradu. A imamo i novi problem, jer dolaze strane kompanije i banke i uzimaju naše kvalifikovane stručnjake. Imamo i subjektivni problem da su naši ljudi kad odu na Zapad spremni za izvesno vreme da prihvate poslove daleko ispod svoje kvalifikacije, ali ovde ni u kom slučaju ne bi prali sudove u restoranu ili radili za gradsku čistoću. Ja sam bio prvo vrlo siromašan u Francuskoj, pa sam u svojoj Biznis školi prao sudove, pa sam kasnije postao veoma imućan. A kod nas važi navika da kad uđete u prvo preduzeće iz njega ne izlazite do penzije. Ljudi neće da preuzmu rizik da "bućnu".

Ali, da se vratim na Zastavu. Što se mene tiče, pitanje Zastave i Kragujevca za mene je tek počelo da se rešava. Neki kažu "uuu, to je glatko prošlo", a ja im kažem – ljudi, to nije prošlo. Temelji jesu pravi i sad moramo da dokažemo da ćemo maksimalno pomoći onima koji su prešli u "Zastavu zapošljavanje" da se osposobe za tržišnu utakmicu i da posle toga njihova budućnost bude mnogo bolja.

Šta je bio drugi ključni momenat?

Štrajkovi u javnom sektoru. Da vam dam samo dva elementa dijaloga koji smo vodili. Sindikalac Kolubare pita, pa kako je moguće da struja poskupi tri puta a da on ništa nije osetio. On nije shvatio da njegova zarada i profit kompanije zavise od popravljanja produktivnosti. I zato im ništa nismo dali, oni ništa nisu dobili osim ispravljanja nekih sitnih nelogičnosti. Drugi element bio je dijalog sa 600 sindikalaca u PTT-u, i jedan kaže: "mi smo zaradili taj novac, on je znači naš". A ja mu kažem da je njihov gazda Republika Srbija, dakle novac nije njihov nego državni, a oni samo upravljaju državnim resursima.

Posle ovakvih iskustava, imam utisak da je u širokim slojevima našeg društva dosta rasprostranjeno uverenje da "posle Slobe dolazi Tito". U tom diskusrsu je sadržano verovanje da se može živeti na kredit i iznad produktivnosti rada. Eto vam titoizam, to su ogromni dugovi, to su neefikasne fabrike napravljene na pogrešnom mestu , to je kontrola svih društvenih tokova od strane jedne partije... Pa ljudi, valjda nećemo to da vraćamo.

Šta su sada prioriteti?

U sledećih šest meseci do godinu dana moramo da povučemo nekoliko poteza da bismo i dalje uspešno plovili. U Srbiju je počeo da pristiže kapital, ali je zanimljivo razmišljanje stanovništva o njegovom dolasku. Pre neki dan potpisana su dva kreditna aranžmana, 220 miliona maraka za EPS i 130 miliona maraka za ŽTP; to su velike sume, to je prvi novac koji ta preduzeća dobijaju posle 13 godina, i to je bilo zabeleženo u novinama kao mala vest. Isto tako, dobili smo još 100 miliona maraka za EPS od nemačkog KMV-a, pre dva dana američka firma 3M bez ikakve državne garancije dala je kredit Direkciji za puteve, a Evropska banka za razvoj svoj prvi zajam, 60 miliona eura, dala je Beogradu bez suverene garancije, što je znak velikog poverenja u ovo područje. Uz to dolazi, nadam se do kraja godine, 72 miliona dolara od prvog zajma Svetske banke, a već su nam dali 30 miliona dolara iz njihovog kapitala. Za šest do osam nedelja Evropska investiciona banka počeće da ubrizgava novac za saobraćajnu infrastrukturu, uključujući i Aerodrom Beograd. Spremaju se i inostrane banke da počnu s odobravanjem kratkoročnih kredita. Dakle, ono što smo najavljivali pre pet-šest meseci sada se konkretizuje.

Počinje da se pravi projekcija o tome kakve će biti garancije za investicije. Bio sam u Cavtatu na skupu gde je bilo 500 svetskih investitora, i zamislite Eksim banka kaže da je njen prioritet Jugoslavija! Nedavno su u Beogradu bila tri čelna čoveka iz tri agencije za osiguranje investicija – Kontrol banka Austrija, italijanski Sače i nemački Hermes – oni žele zajednički da nastupe. Evo nas pred pregovorima sa Pariskim klubom, počeli su razgovori sa Londonskim klubom, sve bi to trebalo da se reguliše do kraja godine, i dobićemo onda dodatni zamajac za nove investicije. Kreću i prve privatizacije naših preduzeća, i sada možemo reći da posle 13 godina inostrani kapital na pravi način počinje da ulazi u Srbiju. Naravno, nema ga dovoljno. Postajemo interesantni za strane ulagače, mnoge kompanije premeštaju svoja predstavništva iz okolnih zemalja u Beograd, imamo najavu da će to uraditi City bank. Mnogi stranci kažu "idemo u Beograd, em je jeftino, em se nešto dešava". Skoro je izbio veliki skandal kad je Turska svoje komercijalno predstavništvo pre tri meseca iz Sarajeva premestila u Beograd.

To se sve u ovdašnjoj javnosti doživljava kao nešto nevažno, a do pre samo godinu dana u Srbiju niko nije želeo da uloži ni cent. Zbog toga je veoma važno da uz te prve projekte nastavimo da gradimo, nazvao bih ga, imidž pozitivne agresivnosti i iznenađujuće profesionalnosti u Srbiji, pošto se to od nas ne očekuje. Imaćemo vrlo brzo hiljadu spremljenih projekata koji dolaze iz lokalne samouprave, i moći ćemo da ih nudimo stranim investitorima.

To je lepo što ćemo imati projekte, ali imamo li sistemsku infrastrukturu na koju strani kapital bez straha može da dođe i da se osloni?

Tačno, ima još nekih sistemskih stvari koje nisu završene. Moramo, na primer, imati mnogo efikasnije sudstvo. Nisam od onih koji lako upadaju u jeftini populizam, i neću da kažem da su sudije krive za sve, ali šokantno je da oni koje njihove kolege zovu "primarijusi" jer su primali mito odjednom otkrivaju plemenitost primene zakona. Vreme je da se neke sudije povuku na ovaj ili onaj način i neminovan je neki model lustracije.

Dalje, što se tiče stranog investiranja, moramo još pedantnije da popravimo neke zakone, ali je komplikovano to što su skoro svi oni na saveznom nivou.

Kako strani investitori gledaju na oporezivanje ekstraprofitera u Srbiji?

Tu i tamo se neki od naših poreskih obveznika dosetio da traži od svojih inostranih partnera da nam pišu i izraze svoju zabrinutost. Mi im se zahvaljujemo zbog toga, ali smo ih i kontaktirali i ustanovili da nisu bili dovoljno dobro informisan. Bodo Hombah, šef Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, snažno je podržao našu akciju jednokratnog oporezivanja ekstraprofitera. Mi smo to lako objasnili strancima. Uostalom, takve zakone imale su Francuska, Holandija i, relativno skoro, Velika Britanija.

Koliko međunarodnom kredibilitetu srpskih reformista može da doprinese novi paket antikorupcijskih zakona?

Negde do avgusta međunarodna reakcija na naše reforme bila je, kako bi rekli moji Crnogorci iz Pipera, "čudo od đeteta". Onda smo zbog razmirica u DOS-u imali dva-tri teža meseca, kada se otvorilo pitanje da li Srbija odstupa od kursa reformi. Mislim da je u poslednjih mesec dana bilo ključno to kako smo radili sa sindikatima u javnim preduzećima i što nismo podlegli tom veoma jakom pritisku, što smo predložili antikorupcijski paket, uspeli da povratimo štednju u banke, da pozatvaramo loše banke, da se efikasno pripremimo za pregovore sa Pariskim i Londonskim klubom, da istrajemo na jednokratnom oporezivanju, i da održimo makroekonomsku stabilnost. Sve to vratilo nam je međunarodni ugled koji smo imali pre avgusta.

E, sad da otvorim dušu pa da vam kažem da mi je mnogo lepo bilo u Cavtatu pred 500 svetskih investitora čiju sam pažnju držao 45 minuta pričom o tome šta smo do sada uradili i kakve teškoće imamo. Naterali smo "Slobodnu Dalmaciju" da napiše kako su Srbija i Hrvatska ekonomski i tržišni lideri regiona. Naredne godine moramo da gajimo ono što od nas niko ne očekuje – profesionalnost i brzinu. I dobro je što insistiramo, a strani donatori i investitori prihvataju partnerski, a ne podanički odnos.

Kod većine ljudi još nema te pozitivne agresivnosti da se vlastita sudbina uzme u svoje ruke. Niko se ne pita "šta sam ja uradio za sebe da mi bude bolje", nego se svi pitaju "šta je država uradila da meni bude bolje". Mogu li se ti ljudi ohrabriti da "skoče u reku iako ne znaju da plivaju"?

Jeste, Tito je još tu među nama. Nekim ljudima moramo da damo podstrek. To su oni koji imaju energiju i ideju, a možda bi trebalo da budu samo malo ohrabreni. Osećam kao jedan od prioriteta naše vlade u sledeća dva kvartala da nađemo razne mehanizme da kažemo onima koji su uzeli sudbinu u svoje ruke da stojimo iza njih i da ćemo da im pomognemo. Imam ideju da napravim "Klub 40", to sam video u Francuskoj, u kome ću neformalno da okupim krug ljudi koji više nisu klinci jer su nešto postigli, ali još nisu lideri. Oni su potencijalni lideri za sutra, a danas ne dolaze dovoljno do izražaja. Imam već nekoliko imena, uslov je, naravno, da su čestiti i da plaćaju poreze (ha, ha, ha). Hteo bih tu ideju da pokrenem i sprovedem u praksu oko Nove godine.

Rizikujete da vas neko optuži da ste vlada koja podržava samo elitu?

Kad pogledate malo duže, problem Srbije je što nikad nije imala elitu koja je kao takva prihvaćena u širokim narodnim masama. Ko danas ima autoritet u Srbiji? Mislim, imamo li osobu od koje se očekuje da nešto kaže o nečemu i kad se izjasni da onda obični ljudi zastanu i kažu "čekaj, ako ne mislim tako, daj da razmislim još malo". Skoro da nemamo takve osobe. A kad smo imali, šta je sledilo posle? Seča knezova ili danak u krvi, a posle svega komunizam.

Na neke duge staze mislim da je ovo pogodan momenat da Srbija uđe u XXI vek s elitom za koju ćemo reći da je na toj poziciji zato što više radi i vrednija je, a ja bih hteo da moja deca budu kao ta elita. Možda to zvuči staromodno, ali je to bolje nego da našoj deci uzor bude neki Knele. Moji uzori su bili Džefri Saks, An Gomez, menadžer kompanije Tomson, otac Evrope Žan Mone i De Gol.

Da li je slučajnost da vlada izlazi sa paketom antikorupcijskih zakona nekoliko dana pošto je u istraživanju o korupciji koje je sproveo čačanski Otpor premijer Đinđić zauzeo prvo mesto?

Već sam rekao da garantujem za sebe, garantujem za moju ekipu, a ako se ispostavi da je neki član Vlade korumpiran, tog momenta dajem ostavku jer ona više neće imati mandat. Jer, u teškim okolnostima kakve mi imamo mandat nije samo birački glas, nego članovi vlade moraju imati i moralni autoritet. U ovih devet meseci uz intenzivno praćenjekolega ministara i premijera, nisam ustanovio da je neko od njih korumpiran. A mi smo kao narod skloni izmišljanju afera.

Šta Vlada hoće sa paketom antikorupcijskih zakona?

Da i dalje sistemski rešava ovu oblast. Kao što se, na primer, kad imate samo jedan kurs marke a dinar je konvertibilan, sistemski rešava jedan veliki deo korupcije. Isto tako rešavate se velikog dela korupcije kad carinskim zakonom eliminišete kvote, ili kad poreskim sistemom otklonite mogućnost da neko dođe u moj kabinet i traži da ga oslobodim plaćanja poreza. A da ne govorim o modelu privatizacije koji u centar stavlja tender i otvaranje koverti pred javnošću. Videli ste kakva je reakcija bila na onu uredbu o nafti, ali ona ima pun efekat.

Ostale su nam cigarete, kontroverza par ekselans, i igre na sreću. Što se tiče cigareta i duvana, za mene je prava strategija da se sve stavi na sto i da vidimo koji je to mehanizam zaštite s kojim ćemo imati što manje šverca i što manje mogućnosti korupcije. Inače, ta industrija je svuda u svetu po prirodi proizvoda problematična i švercom može da donese visoku zaradu. Cilj nam je da posao oko duvana dignemo na nivo da celokupna javnost zna šta se tu radi, da Skupština može lakše da kontroliše tu oblast i da ima što manje diskrecije u rukama izvršne vlasti.

Što se tiče igara na sreću, tu ima nekoliko stvari. Prva je da bi trebalo da postoji jedna lutrija, jedina smo zemlja koja nema jednu lutriju. Ideja je jednostavna: da bi država ubrala veliki prihod za socijalne i humanitarne potrebe i amaterski sport, mora da ima mnogo igrača, a njih će biti ako su veliki dobici. Imao sam interesantnu diskusiju sa kolegama iz Vojvodine koji nam zameraju da hoćemo da stavimo šapu na njihovu lutriju jer je to stabilan fiskalni prihod koji ne treba centralizovati. Odgovor je da moramo odvojiti dve stvari: jedna je da napravimo novac, a on se pravi samo ukrupnjavanjem, a druga je kako ćemo podeliti taj novac.

Videćete, oko ova dva zakona biće mnogo otpora raznih lobija.

Čini se da će Zakon o javnim nabavkama ostaviti mnogo jači utisak u inostranstvu?

Nedostatak tog zakona bio je razlog što su se stranci do sada u nekim slučajevima libili da nam daju donacije za budžet. Naš zakon dosta liči na slovenački, a kompatibilan je sa zakonodavstvom Evropske unije. Taj zakon će najzad staviti državu na mesto koje bi trebalo da bude njeno, država kao najveći kupac u jednoj zemlji mora da bude pravi, malo birokratski, cepidlaka. Dobavljači će stalno da kukaju da država nudi malo novca za njihovu robu i da je procedura previše birokratska, ali, gle čuda, uvek su tu jer država kupuje najveće količine. Očekujem da ćemo primenom ovog zakona ne samo izbeći zloupotrebe nego se kao Piroćanac nadam da će država uvek trgovati tako da je manje košta.

Čujem da ste naročito ponosni na Zakon o budžetskom sistemu?

Da, tako je. Srbija prvi put dobija takav zakon, ali je Srbija bila jedina zemlja koja ga nije imala. Tu se veoma precizno utvrđuje način protoka državnog novca, kako se upravlja gotovinom, kako se daju garancije, proces donošenja budžeta, kakva je kontrola. Zakon predviđa uvođenje Trezora kao centralne institucije zadužene za budžet i jačanje institucije budžetske inspekcije. S ovim zakonom ne centralizujemo, nego uređujemo sistem. Predviđeno je formiranje trezora Srbije, ali i Vojvodine, i trezora Kikinde, dakle svake opštine.

Sa paketom antikorupcijskih zakona predviđeno je i stvaranje nezavisne antikorupcijske civilne kontrole.

Ja sam predložio stvaranje Saveta za antikorupcijsku kontrolu, i to nije nikakav naš izum. On je zamišljen kao forum ljudi koji dele našu želju da se stvari poboljšaju u toj oblasti, i u Savetu su već prihvatili da budu Zagorka Golubović, Vojin Dimitrijević, Slobodan Beljanski, jedan predstavnik etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, Predrag Jovanović, direktor Transparensi internešenela, Mirjana Vasović iz Centra za liberalno-demokratske studije, pa predstavnik Otpora, novinar "Vremena" Miša Brkić... Taj Savet ni u kom slučaju neće biti šminka, jer mi hoćemo da se konsultujemo sa ljudima koji drže do sebe.

Već se čuje komentar da su ti ljudi "glineni golubovi" i pokriće Vladi da iza leđa Saveta radi šta hoće?

To je loša stvar u našem javnom životu, što uvek ima pojedinaca koji traže šta se iza toga krije. U svim zemljama postoje takvi forumi. Da razjasnimo tu stvar. Pitanje odgovornosti pada na vlast jer samo ona odlučuje, članovi Saveta nemaju tu vrstu odgovornosti. Članovi Saveta, tela koje predstavlja civilno društvo, biće imenovani sledeće nedelje i imaće uvid u sve podatke koji ih interesuju iz domena rada državne uprave, moći će da zatraže analize i međunarodne ekspertize, da razmotre strategiju Vlade i njene zakonske projekte i daju sugestije i ocene. Savet će moći i da pozove na saslušanje nekog javnog funkcionera, da traži objašnjenja i izjašnjavanja. O nekom važnom pitanju od interesa za državu. Ugledne ličnosti od integriteta koji su članovi Saveta neće nikad pristati da budu šminka Vladi ili, kako vi kažete, glineni golubovi, ali nadam se da neće biti ni nadobudni nihilisti koji zagovaraju tezu "sve je isto, samo njega nema". Bolje je da probamo da nešto promenimo, nego da sedimo i posmatramo entropiju.


 

Lopovi i žandari

"Šta to radite, zašto provaljujete, uaa, drž'te lopove", vikao je u šali na Goranku Matići autora ovog intervjua savesni građanin Stojan Cerović ispred zgrade ministarstava Vlade Srbije u petak pola sata iza ponoći.

Baš kad rekosmo "čekamo Đelića", ulazna vrata otključao je izlazeći iz mračnog hola razbarušeni bunovni policajac cedeći kroz zube "vi sigurno kod Đelića".

"Aha", promumlamo mi cvokoćući, a on kaže: "Od njega ne možemo da trenemo, taj s posla ide u četiri ujutru. 'Fala bogu naspavaćemo se pet dana dok je ministar Boža u Americi."

Ovaj intervju završen je nešto posle 3.15 časova ujutru. Tri sata kasnije ministar Božidar Đelić je sa premijerom Đinđićem bio u avionu za Ameriku.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net