Intervju - Nenad Čanak, predsednik Skupšine Vojvodine >

Tražimo oteto

"Svi potezi Đinđića i Koštunice u Vojvodini, naizgled međusobno suprotni, imali su zajednički imenitelj – da se spreči autohtono odlučivanje o kadrovskim pitanjima u Vojvodini. Postavljen je aksiom – u Vojvodini ne sme da se odlučuje ni o čemu"

Sa Nenadom Čankom, predsednikom Skupštine Vojvodine i liderom LSV-a, razgovaramo desetak dana posle još uvek neuspešnih konsultacija o tome kako da se razreši pat pozicija u vojvođanskom predstavničkom domu, nastala posle poznatog glasanja o poverenju u kome je tesnom većinom Čanak zadržao svoju funkciju. Razgovaramo na kraju dana (5. novembra) u kome su Čanak i Jožef Kasa, predsednik SVM-a, u Senti svečano otkrili spomen-bistu na desetogodišnjicu antiratnih (antimiloševićevskih) demonstracija, dok su u Beogradu predstavnici Đinđićevog kabineta sa članovima DS-a u Izvršnom veću Vojvodine a u prisustvu Dragana Veselinova, predsednika Koalicije Vojvodina, napredovali u pregovorima o "vraćanju nadležnosti" vojvođanskoj administraciji u okviru Ustava Srbije ("Dobili smo više nego što smo tražili", izjavio je nakon tih pregovora Đorđe Đukić, predsednik PIV-a.). Na osnovu tih okolnosti nametnulo se i prvo pitanje: da li je unutar DOS-a nešto dogovoreno u pogledu smirivanja napetosti između vojvođanskih političkih stranaka i njihovih vodećih koalicionih partnera u Beogradu?

NENAD ČANAK: DOS ne postoji, zaklinjanje u DOS je zaklinjanje u nepostojeće. Osuda da ste izneverili DOS podseća me na ona etiketiranja iz prethodne Jugoslavije o izneveravanju Titovog puta. DOS je praktično odmah posle izbora uništila Demokratska stranka Srbije, kada je Koštunica odbio da smeni generala Pavkovića, a taj posao je nastavila Demokratska stranka, koja je na neki način asimilirala niz stranaka iz te koalicije u zasebnu "političku strukturu" (DOS u DOS-u) koja ima firmu Vlade Srbije – pa su unutar DOS-a nastala dva tabora. Svako ko je odbio da se svrsta u ta dva tabora i ko je podsećao na izborna obećanja DOS-a okvalifikovan je kao enfant teribl i postao je nepoželjan u strukturi vlasti. Pojednostavljeno, na jednoj strani imate Koštunicu koga "ne zanima šta zaključuje DOS", a na drugoj Đinđića, koji je od Vlade sačinio svoju zasebnu "političku mašinu" – a mi ostali smo se našli u procepu. Ne biti ni na jednoj strani, imalo je za posledicu da smetate obema stranama. To je suština te inicijative protiv Čanka u Skupštini Vojvodine 26. oktobra.

To je jedini mogući zaključak, pošto bi inače delovalo suludo da se traži moja smena zbog navodno neprimerenog ponašanja u RTV-u NS, kad je u Beogradu još pre godinu dana bilo primereno zapaliti zgradu RTS-a da bi se iz nje isterali "zli duhovi". Ili, kad sam ja psovao mater toj ratnohuškačkoj televiziji to je bilo nepristojno, a kada se Đinđiću na Terazijama nekada skandiralo "Zorane, mogu da ti popuše", on nije govorio da je narod nevaspitan.

Prema tome, to nije bio ni razlog ni povod za harangu protiv mene. Povod je bilo to što sam se usudio da primetim da u tenderu za prodaju beočinske cementare samo što nije naslikana francuska firma Lafarž, jer je u kriterijume za konkurs ubačena klauzula da može konkurisati samo firma koja ima godišnju proizvodnju cementa od 7,5 miliona tona...

"VREME": Vratićemo se na to pitanje, ali da se još malo zadržimo na čisto političkom terenu. Is spomenute inicijative za vašu smenu moglo se zaključiti kako je cilj da se pokaže da se iz jednog političkog centra može imenovati ne samo direktor novosadske televizije nego i predsednik Skupštine Vojvodine. Da li smo posle te inicijative sasvim ogoljeno dobili i podelu na vojvođanske i nevojvođanske stranke, mada se ranije DS deklarisao kao "i vojvođanska stranka"?

To je bio propagandni predizborni trik, da bi se otkinulo nešto od autonomaškog biračkog tela i da bi se na jedan pristojniji i civilizovaniji način amortizovali zahtevi iz Vojvodine da se Pokrajini priznaju njena autonomna prava. Moje je uverenje da ni u DS-u, a naravno ni u DSS-u, ne postoji nikakva iskrena namera da se pusti ijedno zrnce vlasti iz sopstvenih ruku, da im sasvim odgovaraju Miloševićevi alati vlasti koji su im pali u ruke. Te stranke beskonačno uživaju u centralizmu, u centralističkoj svevlasti – i nije im za tu opsesiju bila dovoljna jedna vlada, pa imaju dve, Vladu Srbije i vladu nadsrbije. Pošto je Đinđiću pripala Vlada Srbije, sada se insistira na opstanku Vlade Jugoslavije, da bi i Koštunica imao neku vladu. Jedan drži unutrašnju politiku i policiju, drugi spoljnu politiku i vojsku. Dakle, posle monocentralizma, sada imamo dvogubi centralizam.

Posle sukoba DS-a i DSS-a stiče se utisak da je došla faza njihovog sporazumevanja, mislim na sporazum o sudskim zakonima i na neke druge dogovore. Da li je otvaranje takozvane vojvođanske krize samo koincidiralo sa početkom sporazumevanja ove dve vodeće stranke DOS-a?

Saglasnost tih stranaka na terenu Vojvodine traje već duže vreme – a to se videlo još kada je počelo imenovanje novih šefova policije u vojvođanskim gradovima. Tada je u stvari poslata poruka da samo "poslušnici Beograda" mogu računati na položaje u Vojvodini. Svi potezi Đinđića i Koštunice u Vojvodini, naizgled međusobno suprotni, imali su zajednički imenitelj – da se spreči autohtono odlučivanje o kadrovskim pitanjima u Vojvodini. Postavljen je aksiom – u Vojvodini ne sme da se odlučuje ni o čemu.

Zato deluju otužno i mučno priče o sastancima dve vlade, republičke i pokrajinske, gde srpski ministri arbitriraju šta se može, a šta ne može raditi autonomno u Vojvodini. Da ovde upotrebim jednu figurativnu paralelu. U tim razgovorima dešava se isto ono kao kad se žalite da vam je neko ukrao novčanik, pa policija nađe lopova, zatvori ga, ali vam ne vraća novčanik, pod izgovorom da ne zna da li ćete racionalno trošiti svoje pare. Vojvođansku autonomiju je brutalno zgazio na protivustavan, protivzakonit način nacionalsocijalistički režim Slobodana Miloševića, mi smo se borili protiv njega, a onda su ti koji su bili sa nama, kada su uzeli vlast, počeli da se premišljaju da li da vrate ono što je Milošević oteo. Ako partijske kolege u DS-u, republički premijer dr Đinđić i pokrajinski premijer Đukić, ne mogu da se dogovore o nadležnostima Vojvodine, kako će se tek dogovoriti oni koji nisu u istoj stranci. A šta je predmet ovog dogovaranja – samo ono što je već dogovoreno u predizbornoj platformi DOS-a i što već piše čak i u Miloševičevom ustavu Srbije.

Znači, imamo situaciju u kojoj Skupština Vojvodine i Izvršno veće te skupštine mole Vladu Republike Srbije da se ona drži svog ustava, i ta se molba onda tumači kao separatizam. A reč je, inače, o "protivustavnom ustavu" koji je Milošević doneo da bi kako-tako legalizovao centralizam koji mu je bio potreban za efikasnije funkcionisanje ratne mašinerije Srbije početkom jugoslovenskih ratova.

Ako hoćete raskid sa tom pravnom i političkom nebulozom, morate početi od najrealnijih stvari, pa smo mi predložili da se krene sa povraćajem imovine koja je oduzeta Vojvodini, to jest "centralizovana" po zakonu iz 1996. godine koji se odnosi na formiranje imovine Republike Srbije. Taj Miloševićev zakon je, kao što se sećate, donet za slučaj da opozicija pobedi na lokalnim izborima (što se, uostalom, i dogodilo), da bi joj se oduzela imovina kako ona ne bi imala oslonac za svoju vlast. I šta se napokon danas događa? Kada je ta ista opozicija uzela centralnu vlast u Beogradu, njeni vodeći ljudi ne ukidaju taj zakon jer opet ne veruju lokalnoj vlasti. Setite se da je osnovna razlika između građanina i roba još u Starom Rimu bila u tome što rob nije mogao da ima svojinu. Posle, Arijevci su oduzeli pravo svojine Jevrejima. Milošević je oduzeo Vojvodini pravo na imovinu, a sada to održavaju Đinđić i Koštunica. Dakle, onaj ko ne pristaje na ropski položaj Vojvodine, ko traži da se oteto vrati, taj navodno izaziva vojvođansku krizu.

Ipak, imamo različite odgovore na pitanje kome treba autonomija Vojvodine. Neki kažu da treba samo vojvođanskoj političkoj superstrukturi, koja je navodno slaba, te je poverenje naroda dobila na leđima DOS-a. Da li su po Vašem mišljenju poslednji sukobi u Skupštini Vojvodine više radili u korist autonomističkih snaga ili onih koji te snage smatraju "papirnim tigrovima"?

Na to pitanje nemoguće je odgovarati filozofski. Treba pogledati koliko građana Vojvodine podržava ili ne podržava neki konkretan potez. Pri tom treba imati u vidu da nijedna stranka u Vojvodini nema dominantnu većinu pa da se za nju može kazati da tumači interese većine ljudi u Vojvodini. Uzmimo, na primer, naš zahtev da se Vojvodini vrate osnivačka prava nad javnim preduzećima u Pokrajini, u RTV-u NS, u NIS-u itd. Taj zahtev podržava preko 80 odsto građana Vojvodine. Dakle, na konkretnim stvarima se može prepoznati istinska volja građana Vojvodine. Da li će to vraćanje osnivačkih prava nad firmama koje su stvorili svojim radom ti građani obezbediti autonomaši ili centralisti, to je za građane manje bitno, bitno je da se ta oduzeta prava vrate i ko to uspe da obezbedi, taj će imati podršku. Možda to, uostalom, neće biti ni političke stranke, ili bar ne ove koje sada vidimo, već možda sindikat ili neko drugi. Ali, onaj ko bude poštovao interese građana Vojvodine, taj će jačati.

Čujemo da su u spomenutim pregovorima republičke i pokrajinske vlade ovih dana učinjeni izvesni pomaci i da će, navodno, doći do fragmentacije Srbijašuma i Srbijavoda, ali se ne spominju NIS ili EPS, gde se ipak vrti najveći novac. Taktika "autonomija korak po korak" izgleda da je počela onim najsitnijim koracima. Kako komentarišete taj redosled koraka i da li se do autonomije uopšte može stići tim sitnim koracima?

Do autonomije Vojvodine se tako uopšte ne može doći, tim pre što smatram da sada u Beogradu među najmoćnijima nema ljudi u koje, što se toga tiče, možete imati poverenje. A poverenje je i te kako bitno za svaki politički projekat koji ide modelom "korak po korak". Vi ne možete ići korak po korak sa nekim ko ne može da održi datu reč 15 minuta.

Ponavljam ono što sam već javno rekao: ja premijeru Đinđiću ne verujem kada obećava da će nešto uraditi za Vojvodinu. Evo samo mog ličnog primera. Još je u martu s njim dogovoreno da će u takozvanoj "raspodeli odgovornosti" LSV imati nosioca funkcije predsednika upravnog odbora NIS-a i za to mesto sam ja predložen. Meni, uzgred, do tog mesta nije stalo, ali mi ne vredi da to govorim jer mnogi misle da se ja tu borim za neki svoj interes. No, bitno je da mi je Đinđić još u martu rekao da će to pitanje biti rešeno za nekoliko dana, a nije rešeno do dana današnjeg. Čak se sada, u ovoj krizi proteklih dana, pojavila ponuda da na to mesto budem imenovan prošlog četvrtka. To znači da nema prepreke da se to mesto popuni, ali bi se tom imenovanju pristupilo ne zbog toga da bi napokon i NIS mogao da se okrene svojim ogromnim problemima i da bi u njemu počelo nešto efikasno da se radi nego zbog neke političke trgovine. A ja na političku trgovinu neću da pristanem.

Ja već godinu dana slušam priču da mi je Demokratska stranka "podarila poverenje" da budem predsednik Skupštine Vojvodine, pri čemu se previđaju odnosi u toj skupštini i zaboravlja se da su LSV i DS prethodne četiri godine bili u političkoj koaliciji i da su prema svim istraživanjima javnog mnjenja tom koalicijom izgradile poziciju najjačih političkih stranaka u Skupštini Vojvodine. Dodajem i jedan važan detalj, DS je u toj skupštini dobio najviše mandata jer je tvrdio da tada predstavlja ceo Savez za promene (koji je bio prethodnica DOS-a), a taj savez, procenjeno je, ima u Vojvodini više pristalica nego LSV.

Kad pogledate trendove, ako je neko profitirao od DOS-a, to je DSS na prvom mestu (koji postaje preduvan balon), pa DS, a mi svi ostali smo manje profitirali, pri čemu ne zaboravljam da je on i nama koristio.

Govorili ste o konkretnim vojvođanskim zahtevima, a posebno o decentralizaciji takozvanih velikih privrednih sistema. Da li je ovaj štrajk sindikata u NIS-u ipak i politički podstaknut, mada njegove vođe kažu da on nema veze sa politikom?

Apsolutno ne. Na taj utisak možda navodi okolnost da su razlozi njihovog lošeg ekonomskog položaja, zbog koga štrajkuju, u suštini politički. Uslove njihovog poslovanja ne određuju tržišne, nego političke koordinate. Prvo, to su javna preduzeća, a ne privatna. Za njih su političke okolnosti ono što je za privatne firme tržište. Zbog toga njihovi ekonomski zahtevi deluju kao politički, pa i obrnuto. Oni su navezani za državu – da su upućeni na tržište, oni bi se drugačije opredeljivali.

Stalno čujemo da je NIS stovarište gubitaka. Zašto ga Vlada onda tako čvrsto drži u svojim rukama?

Pa, kada bi se to stovarište počistilo i osvetlilo, videlo bi se ko je najveći dužnik tom NIS-u, a u stvari vojvođanskom Naftagasu (u najvećoj meri) i videlo bi se kako je nad tim preduzećem izvršena jedna besomučna eksploatacija u okviru decenijskog raubovanja Vojvodine i njenih resursa. Imam utisak da se vojvođanskim preduzećima gotovo ne dozvoljava da izađu iz gubitaka iz dva razloga. Prvo, jer je reč o preduzećima sa čijim resursima se najlakše utiče na socijalni mir. Drugo, da se ona do momenta privatizacije dovoljno obezvrede da bi se njima moglo lakše trgovati.

Da se sada vratimo na privatizaciju. Zašto ste tako ogorčeno protiv prodaje beočinske cementare Lafaržu?

Mi smo bili protiv Marjanovićeve pogodbe o toj prodaji sa Lafaržom, pa smo i protiv renovirane Đinđićeve pogodbe sa istom firmom. Ne smeta nam zapravo Lafarž kao takav, već to što čitava srpska privatizacija kreće s jednim tenderom koji nije ni častan ni pošten jer u njemu zapravo nema konkurencije, pošto su kriterijumi za učešće na konkursu postavljeni tako da se može javiti samo Lafarž – a kad se javi samo jedan, sve može da ide i po slobodnoj pogodbi, pa nećemo dobiti ono što se može dobiti.

Agencija za privatizaciju je demantovala vašu tvrdnju i navela da u Evropi ima čak sedam firmi koje mogu da preskoče taj kriterijum.

Oni su rekli da ima sedam firmi koje imaju godišnju proizvodnju od tri do sedam miliona tona, a ovde se traži 7,5 miliona tona. Taj demanti, to je isto kao kada sam pre deset godina rekao da su sva vozila PTT-a u Novom Sadu registrovana u Beogradu, a onda su me "demantovali" tvrdnjom da nijedno vozilo Elektrovojvodine nije registrovano u Beogradu.

Ima posmatrača koji u vašem otporu privatizaciji beočinske cementare vide i natruhe arhaičnog, komunističkog otpora privatizaciji uopšte, a ne centralističkim manipulacijama oko privatizacije. Šta kažete na tu sumnju?

Znate, za razliku od Zorana Đinđića, ja sam ekonomista, a ne filozof. Ja sam za efikasniju privredu i tamo gde je privatizacija put da se dođe do efikasnosti ja sam za privatizaciju. Ako nije, onda nisam za privatizaciju. Iskustva iz drugih zemalja govore da ako se proda efikasan deo privrede, a veći, neefikasni ne, onda nema brzog napretka. Prodaja efikasnih u takvom slučaju znači samo prelivanje dohotka i punjenje nadležnih džepova. Prvo bi trebalo privatizovati propale fabrike.

Ali njih niko neće da kupi.

Onda samo znači da za njih tražimo suviše visoku cenu. O propalim firmama Agencija za privatizaciju i ne razmišlja. Zašto nismo videli tendere, na primer, za novosadski Jugoalat ili Jugodent, već samo tendere u kojima najbrže mogu da se "okrenu" pare, da se stave u državni budžet i da tamo netragom nestanu. Uopšte uzev, čini mi se da je na delu poslovica "ne lipši Zorane do zelene grane". Sad smo na vlasti, sad da uzmemo pare – da se održimo na vlasti do trenutka kada privreda možda profunkcioniše.

Naravno, i ovde je jedno od najbitnijih pitanja zašto se o tim parama koje se dobiju od prodaje vojvođanskih preduzeća ne bi odlučivalo ovde u Vojvodini. Društvena svojina u Vojvodini ima u suštini titulara i ne može se poistovećivati sa državnom svojinom. Uostalom, ona je i dalje ustavna kategorija, pa bi čitava nužnost privatizacije te svojine po novom zakonu mogla pasti na ustavnom sudu. A zašto ipak ne pada na tom sudu? Zato što Srbija nema ustavni sud, a zašto ga nema pitajte Zorana Đinđića.

Čini mi se da vi u privatizaciji vidite samo prodaju puke imovine, a previđate prodaju tržišta. Kad se uvede u igru prodaja tržišta, ispada da je Vlada Srbije ovlašćena da prodaje državno tržište. Uostalom, ljudi iz Vlade kažu da oni moraju doći do novca da bi pokrili teške deficite javne potrošnje.

Spominjete državu, na koju državu mislite?

Pa mislim na državu Srbiju.

Srbija je samo federalna jedinica u SRJ. Druga je stvar što se Đinđić predstavlja kao državni kancelar, kancelar Srbije. Jednostavno – kad treba, Srbija je država, a kad to nekom ne odgovara, onda nije i Koštunica je šef države. Dakle, Srbija je država i ona pregovara s Crnom Gorom o saveznoj državi, a Vojvodina, koja je nekada bila federalna jedinica, sada nema pravo ni da sedi u istoj prostoriji gde se razgovara o sudbini Jugoslavije, samo da bi čula šta će biti sa tom državom. A ne može, jer bi to navodno već bio "element njene državnosti". Kao da je Vojvodina neka međuopštinska zajednica čiji je domet da pravi zajedničku kanalizaciju.

Vi kažete da Vlada Srbije po nekima ima pravo da prodaje državno tržište, a ja ostajem kod stava da onaj ko kupi imovinu u Vojvodini bez saglasnosti vojvođanskih predstavničkih organa kupuje kradenu robu ili tržište koje je neko nasilno podjarmio. Možda vojvođanski organi nisu spremni da na tržištu Vojvodine prodaju određene privilegije kupcu tržišta, a koje neovlašćeno prodaje neko van Vojvodine.

Sve se vrti oko ustavnog položaja Vojvodine na početku trećeg milenijuma. Hoće li na nekim narednim izborima to biti glavna tema, jer do sada se u Vojvodini stalno glasalo oko nekih drugih stvariratova, nacionalnih teritorijalnih aspiracija i situacija ili protiv nečega, protiv Miloševića, na primer?

Mislim da Vojvodina neće glasati za obrenovićevski batinaški model disciplinovanja protivnika bahate (po definiciji) centralne vlasti. No, ni na sledećim izborima ne verujem da će se glasati samo o ustavnom pitanju jer u politici uvek sve ide pomešano i zamagljeno. No, kad nešto, navodno, rešite "zamagljeno", ništa zapravo niste rešili i imate permanentnu krizu ustrojstva. Zato Srbija i ne može nikad da se smiri i zato se u Vojvodini stalno rađaju nove autonomističke generacije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net