Vojnici manji od puške >

Oteto detinjstvo

Građanski rat u Sijera Leoneu spada u najbrutalnije sukobe vođene u svetu poslednjih godina. Njegova užasna specifičnost je primoravanje dece, čak i one sasvim male, da čine ratne zločine u ime revolucionarnih interesa. Psiholog Dragan Marković proveo je devet meseci u ovoj zemlji radeći upravo na vraćanju dece-ratnika njihovim domovima i roditeljima, i o tom iskustvu piše za "Vreme"

UČE DA CRTAJU: Dragan Marković sa demobilisanom decom

Bobo Dž. je šesnaestogodišnji mladić iz mesta Mongere u južnoj provinciji Sijera Leonea. Mongere se nalazi nekih sedamdeset kilometara severno od glavnog grada ove provincije koji se zove Bo. Bobo je u svom rodnom mestu živeo kao i sva ostala deca, išao u školu, družio se sa svojim vršnjacima – sve dok nije napunio deset godina. Tada je prisilno otišao iz Mongerea. Sada se, posle šest godina, vraća.

U selu je tog dana bilo izuzetno i nesvakidašnje raspoloženje. Skoro svi meštani, predvođeni poglavicama i tradicionalnim starešinama okupili su se u centru sela gde smo organizovali ceremoniju ponovnog spajanja Boboa sa njegovom porodicom. U Mongereu su nas dočekali fantastičnim tradicionalnim pesmama i igrama koje slave povratak mladića i veličaju duhove predaka i bogove koji su se smilovali nad sudbinom Boboa Dž. i omogućili da se posle šest godina vrati svojoj porodici. Majka i Boboova braća i sestre su posebno uzbuđeni. Kada se Bobo konačno pojavi pred svojima, majka mu trči u susret i u neopisivom uzbuđenju pokušava da ga podigne uvis, baš kao što je to nekad činila kada su bili zajedno. Mlađi brat, dečak od svojih jedanaest godina, pripija se uz svog starijeg brata i ne odvaja se od njega tokom čitave ceremonije koja je počela molitvom. U savršenoj tišini verske vođe Mongerea, hrišćani i muslimani, govore svoje molitve Bogu – sav okupljeni narod sledi molitvu. Potom poglavica sela izvodi tradicionalni obred očišćenja – Bobo se nalazi ispred njega i svoje majke i za kraj obreda prilazi im i ceremonijalno dodiruje stopala, simbolično se tako vraćajući nazad u okrilje svoje sredine iz koje je bio prisilno otrgnut.

BRUTALNI POKRET: Bobo je jedan od oko 6000 dečaka i devojčica koji su oteti tokom građanskog rata u Sijera Leoneu i koji su bili prisiljeni da kao vojnici učestvuju u ratu u redovima pobunjeničkih formacija. Trupe pobunjenika, takozvanog Revolucionarnog unitarnog fronta (RUF), napale su 1994. Mongere i još nekoliko sela u okolini. Napad je bio iznenadan, brz i brutalan. Meštani, znajući da su trupe RUF-a neko kome ne želite da se nađete na putu zbog njihove brutalnosti, razbežali su se u obližnji gustiš koji opasuje Mongere. U tom paničnom bežanju šansu da se spasu imaju oni koji su najbrži i najspretniji. Bobo nije bio te sreće – bežeći zajedno sa svojim ujakom, našao se ispred reke. Nijedan od njih nije znao da pliva i pali su u ruke pripadnika RUF-a. Ono što se potom desilo, nažalost, tipičan je početak užasa sa kojima je Bobo morao da živi narednih šest godina. Pobunjenici su, pod pretnjom smrti, naterali Boboa da ubije svog ujaka. Potom, kada je taj krvavi i sumanuti čin inicijacije Boboa Dž. u redove pobunjenika bio gotov, pobunjenici su poveli dečaka u svoja skrovišta odakle je ubrzo prebačen daleko od mesta gde je bio otet – u svoju buduću jedinicu.

Sudbina Boboa Dž. tipična je priča za otetu decu tokom građanskog rata u Sijera Leoneu. Tokom svoje šestogodišnje "karijere" vojnika u redovima RUF-a, Bobo je prošao kroz seriju užasnih iskustava dece-vojnika u građanskom ratu u ovoj zemlji. Baš kao i stotine njegovih vršnjaka koji su prisilno bili mobilisani u različite vojne formacije, Bobo je prošao obuku tokom koje je naučio da rukuje oružjem, da ubija, sakati i da postane strah i trepet za sve koji bi mu se našli na putu. Posle obuke ova deca su "promovisana" u vojnike kojima su poveravani najteži zadaci i koji su učestvovali u najgorim bitkama tokom rata. Takođe, prisiljavana su da čine zločine i zverstva nad civilima koje su pobunjenici iz redova RUF-a zarobljavali tokom svojih pohoda. Među tim zločinima i brutalnim iživljavanjima nad zarobljenim civilima najstrašnije je bilo odsecanje udova – neretko su tu sudbinu doživela i mnoga deca. Da bi bili sigurni da će deca-vojnici bez pogovora izvršavati užasna naređenja svojih komandanata, pobunjenici su koristili klasične metode slamanja psihe i identiteta otete dece. Sva deca su bila izložena konstantnoj indoktrinaciji o opravdanosti ciljeva borbe RUF-a i o budućnosti Sijera Leonea koju grade i oni ratujući i ubijajući one koji ne žele da budu na njihovoj strani. Oteti dečaci i devojčice bili su izloženi i najgorim vrstama seksualnog zlostavljanja – dečaci su bili prisiljavani da siluju žene i devojke, često i sasvim male devojčice; otete devojčice su pak postajale "žene" odraslih vojnika i komandanata RUF-a gubeći nevinost i sa osam ili devet godina. Kada je o samom ratovanju reč, deca-vojnici su korišćeni kao bespogovorne mašine za ubijanje i juriše, a da bi se pospešila ova njihova "spremnost" komandanti pobunjenika ubrizgavali su im drogu, najčešće kokain, direktno u prethodno nožem napravljene rezove na licu ili grudima.

Građanski rat u Sijera Leoneu traje već jedanaest godina i još nije završen iako je u međuvremenu sklopljeno nekoliko mirovnih sporazuma i dogovora o prekidu vatre i razoružanju svih formacija. Najvažniji sporazum o prekidu rata postignut je avgusta 1999. u Lomeu, glavnom gradu Togoa. Ovaj sporazum je i dalje tehnički na snazi iako nije doneo željeni kraj rata i stabilnost u zemlji. Ovim sporazumom regulisano je i stacioniranje mirovnih snaga UN-a (misija sa skraćenim nazivom UNAMSIL), koje su isprva brojale više od 13.000 vojnika a sada oko 16.500, mahom iz zemalja zapadnoafričkog regiona.

U pružanje pomoći ljudima u Sijera Leoneu uključile su se i brojne međunarodne humanitarne organizacije i agencije Ujedinjenih nacija. Jedan broj ovih organizacija, zajedno sa nekoliko lokalnih, pod pokroviteljstvom UNICEF-a i drugih donatora, posvetio se problemu dece-vojnika otvarajući programe koji su za cilj imali razoružavanje i demobilizaciju maloletnih vojnika i njihov povratak porodicama. Proces razoružanja, demobilizacije i reintegracije dece bivših učesnika rata (skraćeno DDR, od disarmament, demobilization and reintegration) regulisan je mirovnim sporazumom u Lomeu i otpočeo je odmah po njegovom potpisivanju.

DECA VOJNICI: Nažalost, čitav proces, kao uostalom i sam mirovni sporazum, nije opstao i prekinuo se posle nepunih godinu dana. Ipak, tokom njegove primene u nekoliko meseci 1999. i 2000, na slobodu je pušteno nekoliko stotina dece-vojnika. Grupa humanitarnih organizacija koja se posvetila problemima demobilisane dece organizovala je mrežu za njihov prihvat i reintegraciju. U sklopu ove mreže osnovani su centri za privremeni prihvat demobilisane dece i organizovana potraga za njihovim porodicama. Jedna od organizacija koja je učestvovala u uspostavljanju mreže pomoći za decu bivše učesnike rata je i Međunarodni komitet spasa (International Rescue Committee, IRC), i ja sam se u avgustu 2000. pridružio njihovom radu kao menadžer programa za pomoć u reintegraciji dece-vojnika. Sa skoro devet godina iskustva u radu sa izbeglicama i raseljenim ljudima na teritoriji bivše Jugoslavije i kao diplomirani psiholog, dobio sam poziv od svoje koleginice sa kojom sam svojevremeno sarađivao u Srbiji i Bosni da svoja iskustva i znanja udružim sa kolegama iz Sijera Leonea i da vodim ovaj program.

Program pomoći u procesu reintegracije dece bivših učesnika rata koji smo organizovali bio je veoma složen i zahtevan projekat. Njegov najvažniji cilj bio je povratak dece-vojnika svojim kućama, cilj nimalo lak zbog brojnih prepreka pa i nepoverenja lokalnog stanovništva. Moji saradnici i ja pokrivali smo svojim programom decu od njihovog izlaska iz jedinica do konačnog povratka kućama. U prihvatnim centrima, u koje su deca dolazila i ostajala do spajanja sa porodicom, organizovali smo različite aktivnosti koje su imale za cilj da se ona psihološki oporave i ponovo nauče ponašanju karakterističnom za običnu decu. Takođe, u ovim centrima deca su učila i navikavala se na uveliko zaboravljena pravila ponašanja u svakodnevnom životu – počev od osnovnih higijenskih navika do normalnog komuniciranja sa okolinom. Decu koja su bila u centrima učili smo osnovama pismenosti i osnovnim računskim operacijama. Mnogi koji su dolazili u centar nisu imali ni dan škole. Takođe, bilo je važno da ih naučimo ili pak podsetimo na igre koje mnoga od njih nisu znala – fudbal, žmurke... Najmlađe dete koje je prošlo kroz centre za prihvat imalo je samo pet godina a bilo je oteto od porodice sa tri godine. Naravno, trag koji je ostao na dušama ove dece je ogroman i njihov povratak u normalan život je dugotrajan i složen proces. Pored rada se decom-vojnicima u prihvatnim centrima, zajedno sa svojim kolegama učestvovao sam i u uspostavljanju mreže traganja i pronalaženja porodica čija su deca oteta.

Društveno okruženje u kome smo radili na programu, ili da kažem običan svet, nije nam bilo naročito naklonjeno. To ne čudi i to zbog toga što su mnoga deca o kojoj smo brinuli i koju smo želeli da vratimo kućama bila počinioci najstrašnijih zločina koje taj narod pamti. U nekoliko slučajeva dogodilo se čak da su žrtve prepoznale počinioce među decom koja su bila naši štićenici. Treba dodati i to da su ljudi bili nepoverljivi prema našem radu i zbog toga što su, i sami užasno iscrpljeni ratom i pratećom bedom, bolestima i nemaštinom, smatrali da se pomoć upućuje samo demobilisanoj, a ne i njihovoj deci kojoj je pomoć takođe potrebna.

ŽUDNJA ZA DOMOM: S druge strane, deca-vojnici o kojima smo se brinuli bila su isprva jako uplašena i nepoverljiva prema novoj sredini. Istovremeno su svi žarko želeli da se ipak vrate kućama. Rastrzanoj između ova dva jaka sentimenta, mnogoj deci koja su prošla kroz naše centre bilo je potrebno mnogo vremena da se naviknu na činjenicu da ne moraju više da rade ono što su radila, ali i da shvate da mogu da se vrate kućama i računaju da će im ipak biti oprošteno ono što su tokom svog vojevanja učinila. Dobro se sećam mnoge dece koja su čak i lagala o sudbini svojih najbližih ili o svom poreklu – u strahu od moguće osvete i progona.

Kada sad, posle skoro četiri meseca od mog povratka u Srbiju, pogledam unazad, mogu slobodno da kažem da smo uprkos svemu imali dosta uspeha u našem poslu. Tokom mog boravka u Sijera Leoneu, na području koje smo pokrivali svojim programom (oblasti Kenema i Bo), uspeli smo da vratimo kućama preko šezdesetoro dece. Pored toga, njih dvadesetak, čije porodice nismo mogli da pronađemo, prešlo je u porodice koje su bile spremne da se staraju o njima.

Jedan od najvažnijih faktora koji nam je pomogao bila je kultura naroda u Sijera Leoneu. Tradicija i poštovanje drevnih običaja tj. iskupljenje za grehe, obredi očišćenja i opraštanja bili su od neprocenjive koristi u našim naporima da ovu decu ipak vratimo njihovom prirodnom okruženju i porodicama.

Moji saradnici i ja smo imali ogromnu podršku mnogobrojnih lokalnih tradicionalnih i duhovnih vođa u svakom mestu u kome smo tražili roditelje naših štićenika. Ovi ljudi su spremno primili našu poruku da je važno da se deca-vojnici vrate kućama i izlazili su nam u susret ohrabrujući svoje sunarodnike da ih prihvate. A kad bi se dete konačno vratilo svojoj porodici, ovi ljudi su poštujući drevne običaje izvodili rituale kako bi na svoj, autentičan način blagoslovili ovaj čin, izdižući se iznad osvete i prihvatajući one koji su, ne svojom voljom, počinili greh i zločin.

MOĆ TRADICIJE: Prisilno otimanje dece i proizvođenje u vojnike nije problem koji se pojavio prvi put u Sijera Leoneu. Problem postoji odavno, nažalost postoji i danas u mnogim krajevima sveta (Ugandi, Kongu, svojevremeno u Hondurasu, Vijetnamu, Kambodži). Ipak, rešenje nije samo u demobilisanju ove dece. Problem je znatno složeniji i njegovo rešavanje zavisi od spremnosti zajednice da im omogući povratak u njihovo prirodno okruženje. Bogatsvo i moć kulture i tradicije naroda koji su se suočili sa ovim strašnim iskustvom jeste faktor koji može da bude od presudne važnosti za uspeh ovog složenog procesa. Da bi se to postiglo, važno je i to da se toj zajednici pomogne u posleratnoj obnovi. Taj proces još traje u Sijera Leoneu i ja sam imao priliku da učestvujem u njemu.

Boboa Dž. sam posetio ponovo posle skoro dva meseca od kada smo ga vratili porodici. Bobo sad uči zanat krojača i pohađa školu koju je prekinuo pre šest godina. IRC je kroz program na kome sam radio pomogao nabavkom mašina i materijala za ovu školu krojačkog zanata koju pohađaju i ostali dečaci i devojčice iz Mongerea. Bobo želi da uči i, kako kaže njegov majstor, on dobro i brzo uči. Majstor se nada da će Bobo ubrzo postati odličan krojač. Mongere se polako vraća u svoj uobičajeni način života, ljudi počinju da obrađuju zapuštene njive i obnavljaju stada stoke nestala u pogromu pre šest godina. Iako iscrpljeni nemaštinom i ratom, popravljaju svoje kuće. IRC će, sa ostalim organizacijama, pomagati u počecima obnove Mongerea. Bobo Dž. već ima svoju pravu i prirodnu ulogu u tom procesu. Za njega je rat završen i on više nije vojnik. Srećom, to su prihvatili i njegovi meštani što su svojim drevnim ritualima i potvrdili. Žig, međutim, ostaje i trajaće do kraja života. Ipak, kada sam posetio Boboa Dž. video sam iskren i nesputan osmeh na njegovom licu. Dobro se sećam kako je on, kada smo pristizali u Mongere posle njegovog šestogodišnjeg iskustva, bez glasa stavio ruke na lice sa izrazom straha i neizvesnosti jer je prepoznao okoliš neposredno pre ulaska u rodni grad.


 

Sijera Leone: beda i potencijali

Sijera Leone: beda i potencijali

Sijera Leone se nalazi u zapadoj Africi. Ova zemlja izlazi čitavom svojom obalom na Atlantski okean, a susedi su joj Gvineja i Liberija. Glavni grad je Fritaun, osnovan u XVIII veku i to kao mesto u koje su se vraćali oslobođeni robovi iz Engleske i sa Kariba. Područje na kome se nalazi Fritaun, zvano još i Zapadno poluostrvo, uglavnom naseljava narod koji sebe naziva Krio. U ostalim delovim zemlje žive mnogobrojni narodi i plemena – među njima su najbrojniji Mende na jugu i istoku zemlje, Timini koji žive ne severu i kojih ima u velikom broju i u susednoj Gvineji i Liberiji, i Fula na zapadu Sijera Leonea a kojih ima, kao i Timinija, i u drugim zemljama regiona, od Senegala do Nigerije. Ukupno stanovništvo Sijera Leonea pre rata brojalo je nešto manje od pet miliona ljudi.

Sijera Leone je tipična zemlja afričkog ekvatorijalnog pojasa, izuzetno vlažne klime i bogatih kišnih šuma i nižeg gustog rastinja. Zemlja je ispresecana slivovima nekoliko velikih reka koje utiču u Atlantik. Obala Sijera Leonea je prekrasna, pogotovo peščane plaže i lagune u okolini Fritauna i na ostrvu Bonte. Unutrašnjost zemlje je bogata rudama i mineralima. Jedno od najvećih bogatstava Sijera Leonea su prirodna nalazišta dijamanata oko kojih se, nažalost, i danas bore frakcije u građanskom ratu. Pored dijamanata zemlja je bogata i drugim dragocenim mineralima i rudama – zlatom, srebrom i platinom.

Sijera Leone je pre rata bio poljoprivredna zemlja koja je počela da razvija turizam. Mineralna bogatstva su takođe bila važan izvor prihoda, ali u rukama male grupe ljudi koja je sticala ogroman novac na uštrb ostalog dela stanovništva koje je živelo u priličnoj nemaštini. Poljoprivreda, rasparčana i svedena na lokalne okvire, bez velikih državnih sistema, u svoje vreme je ipak mogla da podmiri osnovne prehrambene potrebe. Najvažniji poljoprivredni proizvodi su pirinač i nekoliko tradicionalnih biljnih kultura kao što su kasava, jams i kafa. Takođe, na istoku zemlje glavna poljoprivredna grana su proizvodnja kakaoa i proizvoda od palme. Svi ovi vidovi prilično nerazvijene poljoprivrede pretrpeli su ogromnu štetu tokom rata tako da se u mnogim delovima zemlje proizvodnja hrane svela na puko preživljavanje. Eskploatacija minerala postala je kamen spoticanja između zaraćenih strana i odnedavno su uvedene sankcije UN-a na izvoz dijamanata iz Sijera Leonea pošto najznačajnija nalazišta kontrolišu pobunjenici na severoistoku zemlje, posebno u oblasti Kono (čuvena Tonga nalazišta).

Rastrzana građanskim ratom i nemaštinom s jedne strane i ogromnim potencijalima s druge, ova predivna zapadnoafrička država, nažalost, danas se ubraja u najsiromašnije i najnerazvijenije zemlje sveta. Stopa smrtnosti je među najvećima u svetu, takođe udeo zaraznih bolesti u smrtnosti populacije (malarija i hemoragična groznica), a prosečan životni vek stanovništva je među najkraćim. Desetogodišnji građanski rat samo je doprineo da ovi inače crni podaci budu još gori i svrstao Sijera Leone u red najugroženijih i najnesigurnijih delova naše planete.

Nina Hartli, D. Marković


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net