Jezičke dileme >

Reci evro da te ceo Balkan razume

Branislav Brborić: "Naziv nove valute u srpskom jeziku treba da glasi evro"

Egon Fekete: "Nema razloga da se ime nove valute ne čita onako kako piše, dakle – euro"

Možda će nedoumice oko naziva nove evropske valute u srpskom jeziku nekome izgledati kao puko zamajavanje u stilu – "daj pare, šta me briga kako se zovu", ali se ta vrsta zadriglog humora polako vraća u svoje prirodno okrućenje beskrajnog čučanja na stepenicama zadruge s pivom u rukama, prstom u uhu i svetom pod nogama. Stoga je i molba Narodne banke Jugoslavije Odboru za standardizaciju srpskog jezika da iznese mišljenje o nazivu nove evropske valute EURO vraćanje na neku staru, učtiviju komunikaciju, koju je tokom prethodne decenije zaglušilo ojkanje. Stručnjaci za jezik izneli su svoje mišljenje, ali ne sasvim jednoglasno, o čemu smo razgovarali s mr Branislavom Brborićem, sekretarom Odbora za standardizaciju srpskog jezika, i dr Egonom Feketeom, naučnim savetnikom Instituta za srpski jezik SANU-a.

Branislav Brborić: Mišljenje je Odbora za standardizaciju srpskog jezika da naziv nove valute u srpskom jeziku treba da glasi evro.

Za nas je najvažniji orijentir bila činjenica da je nova novčana jedinica dobila ime po skraćenom obliku reči Evropa, odnosno evropski. U jezicima gde se kaže Europa on glasi euro, ali budući da mi kažemo Evropa, i skraćeni oblik treba da ima v. Pri tom za nas nije bio održiv argument po kome bi trebalo reći euro, jer je to navodno "izvorni oblik", jer nema izvornog jezika, nego je posredi međunarodni termin koji svaki jezik prilagođava svojim pravilima. Uostalom, svi evropski narodi novu valutu zovu na različite načine. Na primer, Englezi euro zovu jurou, Nemci ojro, dok se u francuskom izgovara s mutnim vokalom koji se u tom jeziku beleži sa eu. Nije od male važnosti činjenica da svi narodi u istočnom kulturnom krugu pišu evro, dakle i Rusi koji to izgovaraju jevro, i nije nimalo verovatno da bi Rusi to mogli izgovarati kao euro.

Pri tom trgovački likovi sa euro koji će se pojavljivati u uvezenim i domaćim proizvodima kao što je eurokrem, eurokomerc, eurosalon i slično ne mogu, i kad bi se htelo, biti zabranjeni.

Ako bismo prihvatili naziv euro, mislim da bi to uvelo još jednu nepotrebnu dubletu u jeziku jer bi se koristila oba naziva – euro i evro. More je dubleta kojih se ne možemo osloboditi ali ne bi trebalo, po mom mišljenju, uvoditi nove niti se zalagati za ona rešenja koja bi dublete proizvodila. Na kraju, nadam se da će i u jezičkoj praksi prevladati ono iza čega je Odbor stao a to je evro kao jedinstveno ime za novu evropsku valutu.

Vi ste, međutim, gospodine Fekete, nedavno izneli niz suprotnih argumenata kada je reč o imenovanju nove evropske valute u našem jeziku.

Egon Fekete: Ovaj se problem može posmatrati na dva načina. Prvi ukazuje na etimološku vezanost naziva nove valute sa rečju Evropa, i drugi po kojem se imenovanje nove valute može smatrati i postupkom autohtonog krštavanja, pri čemu etimološka veza može biti zanemarena. Na novčanicama nove valute piše EURO. Smatram da je ideja bila da za zajedničku monetu više zemalja treba iznaći i zajednički naziv koji će asocirati na odnos prema Evropi, ali koji se ne mora isključivo vezati za to ime koliko za elemenat zajedništva, što se postiglo time da se zajednička valuta u različitim zemljama na isti način ne samo izgovara već, što je još važnije na isti način i piše.

Među našim lingivistima preovladalo je mišljenje da je naziv nove valute prevashodno u vezi sa imenom Evropa, a kako mi, u srpskom jeziku, Evropa izgovaramo sa ev, a ne sa eu, onda i naziv valute treba da bude evro, a ne euro.

Iako mislim da je ovo objašnjenje moguće, čini mi se da se o ovome može razmišljati i drugačije. Naziv valute kao i bilo koji drugi naziv, naime, ne mora biti uslovljen i motivisan analogijom prema eventualnom izvorniku. Euro se može videti i kao hibridni ili sublimirani termin, takav koji je prihvatljiv za sve zemlje koje će koristiti ovu valutu.

U sklopu problema pominje se i izgovor te reči. Zagovornici etimološke veze smatraju da izgovor mora biti u skladu sa nazivom kontinenta Evropa. Ja, naprotiv, mislim da to uopšte nije neophodno, kao što za nas nije važno kako se ispis na novčanici EURO izgovara u nemačkom, engleskom ili drugim jezicima, niti je to argument za odlučivanje o izgovaranju istog ispisa u našem jeziku. Svaki jezik ima svoja određena pravila izgovora, čitanja određenih slovnih sekvenci. Nemci će, možda, euro izgovarati kao ojro, jer se po nemačkom pravopisu sekvenca eu čita kao oj. Ta sekvenca se, recimo, nalazi i u samom imenu države Deutschland. Međutim, to što se u nemačkom normalno čita kao "oj" ne piše se kao oj, već kao eu. Mi, u našem jeziku, međutim, nemamo nikakvog razloga da eu u ispisu EURO na novčanici pretvaramo u ev, a pogotovo nemamo nikakav razlog da eu u originalnom nazivu novčanice pretvaramo u ev, jer bi to bio zapravo "falsifikat", nedopustivo preimenovanje izvornika. Ovo tim pre što je inicijalna sekvenca ev izgovorljiva u nas i nalazi se u mnogim, mada mahom stranim rečima, takvima kao: eutanazija, euforija, eurek, eukaliptus i dr. Uostalom, naš pravopisni uzus, još od Vuka, pretpostavlja načelo da se reči čitaju onako kako je napisano, dakle u ovom slučaju kao euro. Nikome ne smetaju u nas već sasvim uhodane reči sa sekvencom eu u nazivima kao eurosalon, eurohrast, eurokomerc, pa ne vidim zašto bi eu u nazivu novčanice nekome trebalo da smeta, tim pre što mislim da će sve zemlje koje se budu služile tom novčanicom ne samo u pisanoj formi koristiti oblik euro već taj termin i izgovarati onako kako se on piše, a ne kako bi se po domaćim pravopisnim uzusima očekivalo.

Ako, dakle, imamo novu novčanicu koja je zvanično "krštena" kao euro, u našem jeziku nema kakvih smetnji da se to tako i izgovara, da se, dakle, ime nove valute čita onako kako to na njoj piše.

Gospodine Brboriću, ako se ostavi po strani etimologija naziva nove evropske valute, koji je razlog da se njeno ime čita različito od zvaničnog naziva?

B.B.: Naše stanoviše je da nema izvornog jezika i da ne postoji izvorni naziv valute. To što će na toj valuti pisati samo euro, i to latinicom, naprosto je zato što se među osnivačima Evropske unije i njenim sadašnjim članovima ne nalazi nijedna istočnoevropska zemlja. Kada bi se nalazila Rusija, ona bi sigurno tražila da se ime nove valute na samoj novčanici piše i ćirilicom, i to kao evro.

Naš izgovor evro bliži je izvornom euro od nemačkog izgovora ojro ili engleskog jurou. Dakle, nema izgleda da mi odustanemo od Vukovog načela "piši kako izgovaraš" niti ima načina da zapadnoevropski jezici odustanu od toga da izgovor i ispis nisu podudarni.

Da smo se mi u Odboru za standardizaciju opredelili za euro siguran sam da bi se u javnom jeziku učvrstio izgovor evro, što bi neminovno vodilo u dubletizam. Ovako, ja se nadam da do toga neće doći. Uostalom, odluke Odbora nisu Sveto pismo. Jezička norma je već toliko puta promenjena, pa neka se i izgovor nove valute promeni ako to vreme bude iziskivalo.

E.F.: Vi ste pomenuli jedan argumenat – da u imenovanju ove valute nema izvornog jezika. To takođe govori u prilog tome da ime nove valute ne treba tretirati etimološki, prema nazivu evropskog kontinenta. Naprotiv, ime valute treba pre razumeti kao smišljeni, formalni naziv i, budući da nije, kako velite, vezan za neki izvorni jezik, onda ga ni ne treba etimološki vezati za neki jezik u primeni toga imena u praksi.

B.B.: Taj naziv je snažno motivisan ujedinjavanjem Evrope.

E.F.: Pa, razume se. Ali to što nema izvornog jezika, ime valute se može razumeti i kao univerzalna forma koja, kao takva, može biti prihvatljiva za sve zemlje koje se tom valutom služe, pa i za druge, tim pre što je izgovorna kratka forma euro odista prihvatljiva u svakoj jezičkoj sredini, pod uslovom da se ne veže za ime kontinenta.

B.B.: Mi pišemo arapske brojke 1, 2, 3... i, hvala Bogu, lepo je što ih svi tako pišemo, ali nema sile na zemlji koja će različite narode naterati da te brojeve izgovaraju na identičan način.

E.F.: Ja ne govorim o onome što je ustaljeno. Jezički je princip da se ne menja ono što je u jeziku već ustaljeno i uhodano. Pogotovo kada su u pitanju imena. Ali, mi ovde imamo posla s jednim novostvorenim imenom, koje tek treba da se ustali, a pošto, po jezičkom načelu, ime ne mora da podleže nijednom jezičkom zakonu, sudbina ovog novog imena zavisi samo od toga kako će se u praksi uhodavati, odnosno kako će se ime novostvorene valute razumeti.

B.B.: Ja se s tim slažem ali mislim da je potpuno isključeno da će svi ljudi izgovarati jednako to ime. Ako već neće izgovarati jednako, koja je onda vrednost da se piše na isti način?

E.F.: Vi ste malopre rekli da će Rusi, verovatno, tražiti da se na budućoj novčanici stavi i njihov izgovor. To bi bilo neobično. Ne može jedna novčanica da se zvanično zove na dva ili više načina. Ona je ili euro ili nešto drugo.

B.B.: Toliko je stvari za koje nema razloga i potrebe, a postoje.

E.F.: Dolar je dolar u celom svetu i niko ne pokušava da ga zove na neki drugi način. Zašto bi jedan euro trebalo da ima dve ili tri verzije? Zašto bi neko moje ime pisao drukčije?

B.B.: Englezi bi ga sigurno izgovarali kao Ign, a ne kao Egon.

E.F.: Verovatno, ali to je onda falsifikat.

B.B.: Englezi pišu na primer David a izgovaraju Dejvid, i nema boga da se to promeni.

E.F.: To, međutim, nije identičan slučaj, ovde je reč o nazivu nove valute, koja tek ulazi u jezički opticaj i koja tek treba da se svojim imenom ustali.

B.B.: Ne vidim nikakav razlog da se samo zbog imena jedne valute ruše naše jezičke navike i običaji.

E.F.: Ali, ponavljam, ovde nema ni navike ni običaja jer ime nove valute tek treba da uđe u jezik.

B.B.: Dobro, ali mi odgovorite na jedno pitanje. Verujete li vi da će se Englezi i Francuzi složiti da na isti način izgovaraju ime nove valute?

E.F.: Mene ne interesuju ni Englezi ni Francuzi, oni mogu da rade šta hoće. To nas ni u čemu ne obavezuje niti usmerava.

B.B.: Mene interesuje. Ako je naziv valute od njih potekao, onda nas mora zanimati šta će oni uraditi.

E.F.: Mi ipak govorimo o našem jeziku. A u našem jeziku nema pravila da se izgovara drugačije u odnosu na ono što piše. A nema ni potrebe. Ima li potrebe da se euro izgovori kao evro? Po mom mišljenju nema.

B.B.: A po mom mišljenju nema nikakve potrebe da zbog zajedničke evropske valute razbijamo jezičke sisteme i menjamo naše jezičke navike.

E.F.: Tu nema jezičke navike.

B.B.: Nema razloga da kažemo Evropa, a da novu valutu nazivamo euro.

E.F.: Ne govorimo o Evropi. Govorimo o imenu novčanice koja se zove "euro", i po mom mišljenju najbolje bi bilo da smo prihvatili samo taj lik koji će, bez sumnje, u duhu univerzalnosti biti opšteprihvaćen i drugde, pa će se dogoditi da mi pravimo neke svoje likove.

B.B.: Šta znači drugde. Ja sam otvarao ruske rečnike i nikome ne pada na pamet da piše euro.

E.F.: Oni mogu da rade onako kako hoće. Ja polazim od toga da u našem jeziku nema potrebe da se taj lik menja samo zato što mi govorimo Evropa. Ne vidim zašto bismo to radili.

B.B.: Ne mogu zauzimati stav – "ne vidim zašto".

E.F.: Zato što ćemo dobiti ono što ste vi rekli – neko će govoriti euro a neko evro.

B.B.: Ja sam siguran da bismo imali dva načina izgovora da smo preporučili evro.

E.F.: Možda i bismo.

B.B.: Ovako, nadam se da nećemo, mada ne bih prognozirao jer je javašluk poznata osobina našeg naroda.

Ko uopšte treba da presudi u toj stvari? Da li je to stvar nečijeg pojedinačnog mišljenja, struke ili nekakve posebne komisije koja bi trebalo da odluči o svemu tome?

B.B.: Ovo nije samo pitanje normativa u jeziku već naziv nove valute otvara i sociolingvističku problematiku. To je u zdravom smislu čak i političko pitanje. Ali ne i dnevnopolitičko. Ne verujem u ujedinjavanje jezikâ niti u esperantizaciju sveta makar se esperantizacija nazivala anglikanizacijom. Poštujem englesku kulturu, ali ne smatram da se iz bilo kog razloga srpskim jezikom može odlučivati u bilo kojem drugom centru osim u Beogradu.

Naziv nove valute nije pitanje dnevne normativistike već pitanje da li se svet može ravnati pod konac. Mislim da ne može, i da ne treba. Ako bude sve pod konac svet će se pretvoriti u mračnu Orvelovu viziju. Ja sam protiv orvelizacije sveta. Jedna valuta nije orvelizacija, ali nagonjenje ljudi da valutu isto pišu i izgovaraju nije moguće i to neće poštovati ni oni koji su toj valuti dali ime.

E.F.: Naša je nevolja u tome što mi time prema izgovoru podešavamo i ispis imena valute.

B.B.: To je tačno.

E.F.: Ali to je ono što ne valja. Znači, mi prekrštavamo ime. Evo, na bilbordima već svuda piše "Nova evropska valuta evro", dakle po naški "prekršteno" ime valute, što smatram neopravdanim.

B.B.: Prekrštavanje je opšta pojava u svetu.

E.F.: Ama, nije tačno. Čak i da jeste, nemamo razloga da prekrštavamo jednu sasvim normalnu četvoroslovnu reč.

B.B.: Ako bi sutra dolar bio svetska valuta, da li biste vi preporučili da se ime te valute piše sa dva "ll" kako se piše u originalu.

E.F.: Ako pišemo latinicom, bih. Zna se kako pravopisno stvari stoje. Mi ćirilicom nećemo i ne možemo pisati sa dva "ll". Ja sada ipak govorim samo o terminu EURO i o tome da je naša adaptacija u EVRO nepotrebno u suprotnosti sa izvornom formom imena.

B.B.:Te suprotnosti, po mom mišljenju, uopšte nema.

E.F.: Mi menjamo zvaničan ispis euro u evro, a to nije u redu.

B.B.: Zvaničan engleski ispis za njihovu zemlju jeste England, a mi govorimo Engleska.

E.F.: Ali, to nisu iste stvari.

B.B.: Pa kako nisu? Važnija je zemlja nego valuta. Mi njihov glavni grad izgovaramo kako ga oni pišu, a ne kako ga izgovaraju.

E.F.: Zato što mi ne možemo da kažemo Landn, za London, jer te glasove ne možemo izgovoriti kao oni. Euro možemo da kažemo jer se to glasovno ničemu ne protivi.

B.B.: Mogli smo reći i England.

E.F.: Mogli smo, ali nismo. To je ušlo u jezik i tu više promene nema.

Pominje se politički, istorijski, kulturološki kontekst. Koliko je imenovanje nove valute ipak čisto praktično pitanje?

E.F.: Ja u čitavoj stvari gledam pre svega pragmatičnu stranu stvari.

B.B.: Nijedna stvar nema samo pragmatično lice, niti je kultura tehničko pitanje.

E.F.: Pa ima, jer je ovde reč o valuti koja mora da se zove na određeni način. Reč je o praktičnom manipulisanju jednim imenom, jednim terminom, jednim nazivom, a moglo bi biti da se cela stvar nepotrebno ne komplikuje.

B.B.: Ali vi unosite nekakav red važnosti. Zašto bi zajednička valuta bila razlog da se odstupa od žive jezičke prakse?

E.F.: Ne odstupa, naprotiv. Pravilo je da imena, termini i nazivi mogu da budu formirani i mimo jezičkih zakonitosti.

B.B.: Ne verujem u kulturnoistorijsko, lingvističko i sociolingvističko ujedinjavanje. Ja sam zato da se svet ujedinjava tehnički i tehnološki, a ne jezički i običajno. Moje osnovno stanovište jeste da ne pada na pamet nikome, ni u Americi ni u Engleskoj, niti u Nemačkoj, a ni u Francuskoj da novu valutu izgovaraju identično. Ako je svi oni budu izgovarali euro, kako pišu, založiću se da naš Odbor promeni odluku i da se ta valuta zove euro. Ali tvrdim da se to neće dogoditi.

E.F.: Ja ne govorim o izgovoru. Može se izgovarati kako god hoćete ali je veća nevolja što mi hoćemo i da se piše onako kako izgovaramo.

B.B.: Zašto se sada uzima samo primer valute? Zašto se ne uzme i nešto drugo? Ima li šanse da se Nemačka kod nas nazove Dojčland?

E.F.: Ko o tome govori?

B.B.: Zašto bismo pitanje valute izvlačili iz konteksta svih drugih jezičkih nedoumica?

E.F.: Zato što je ovo novo ime.

B.B.: Šta je tu novo. Nova je i država Obala Slonovače, a ko zna kako je njeni stanovnici zovu.

E.F.: To nije ni slično ovom o čemu govorimo. Euro će se zvati u svim zemljama na isti način.

B.B.: To se neće dogoditi.

E.F.: Ja se ne bih bavio nagađanjima.

B.B.: Već sam imao prilike da čujem u stranim zemljama da svako tu valutu naziva drugačije.

A kako je ti narodi pišu?

B.B.: Pišu je euro.

E.F.: Ja ponavljam da mi pišemo onako kako govorimo, a kod nas nije pravilo da se eu izgovara kao ev.

B.B.: Kod nas je pravilno da se eu u načelu pretvara u ev, što je očigledno u slučaju imena Zeusa, koji se kod nas naziva Zevs. Međutim, pošto Srbi ne poštuju pravila, u naš jezik se uvukla i serija reči koja je trebalo da bude tom pravilu podvrgnuta.

E.F.: Ne treba tražiti paralele sa imenima drugog jezičkog tipa. Ograničimo se na ovo o čemu govorimo.

B.B.: Ja nisam kadar da se ograničim na evro i da tu tačku ne sagledam u mozaiku drugih tačaka svakog jezika.

E.F.: To je sad neka opšta perspektiva a mi sada ovde govorimo o jednoj vrlo jednostavnoj stvari – da li ćemo novu valutu zvati euro ili evro. Znam da ima razloga i za jedno i za drugo, ali je pitanje za šta mi treba da se opredelimo. Kojim argumentima ćemo se rukovoditi. Za mene su najznačajniji praktični argumenti.

B.B.: Najgore je da ljudi pomisle da od našeg izbora euro ili evro zavisi naša opšta orijentacija. Slažem se sa parolom Srbija na Zapadu, ali ne verujem da će sunce izlaziti na zapadu a zalaziti na istoku i da je na jednoj jedinoj jezičkoj sitnici moguće ujedinjavati svet.

E.F.: Ona se na tome neće ni isprobavati. Ovde govorimo o imenu jedne valute koje treba da bude jedinstveno za sve zemlje.

B.B.: Ja tvrdim da je to nemoguće na nivou izgovora. Na nivou ispisa je moguće, ali samo naredbom.

E.F.: Zašto naredbom?

B.B.: Da mi je ko naredio da uvedem evro, ja bih bio protiv. Međutim, nije ni meni niti kome drugom. Jednostavno, mi smo se vodili kulturološkim i jezičkim razlozima.

E.F.: Po mom mišljenju, tu lingvistika nije ni trebalo mnogo da se meša. Bankari su mogli da to i sami odluče.

B.B.: To znači da bi onda trebalo da sportisti odluče kako će zvati kopačke, a bokseri rukavice?

E.F.: A nismo mi to odlučili. Svaka nauka i disciplina prave sebi termine. Da li vi mislite da je dobro za našu jezičku praksu da pišemo jedno, a da izgovaramo nešto drugo?

B.B.: Ako me ko pita da li je dobro da mi imamo i ćiriličko i latiničko pismo, rekao bih da nije. Da je to dobro, toga bi bilo i drugde, a ne samo u nas.

E.F.: Nije tu reč o dva pisma, već o dva načina pisanja jedne iste valute.

B.B.: To je sitna stvar, a dva pisma u istom jeziku – krupna su stvar.

E.F.: Ali mi o sitnoj stvari i govorimo.

B.B.: Ovaj narod je podeljen na ćiriličare i latiničare, ne bih ga delio na euriste i evriste.

E.F.: Mi sad govorimo o nečemu sasvim drugom.

B.B.: Ne želim služiti novim podelama. Kada bih verovao da bi euro moglo biti primljeno lakše nego evro, založio bih se za to. Ali u to ne verujem.

E.F.: Mi ne možemo ni znati šta će biti primljeno. Već su sada u opticaju oba izgovora, a lingvistika će se, kao i do sada, povinovati onome što je odnelo prednost u samom jeziku.

B.B.: Pošto smo obojica članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika, nema nam druge nego da poštujemo ovu kao i druge odluke Odbora.


 

Carstvo nepismenih

U svetlu rešavanja raznih jezičkih nedoumica, gotovo frapantno zvuči činjenica da preko tri miliona građana ove zemlje spada u kategoriju nepismenih i polupismenih. Na ovu, kao i na druge porazne činjenice o mentalnoj slici nacije, po ko zna koji put upozorili su stručnjaci koji se bave istraživanjem obrazovne strukture stanovništva, ovog puta povodom Festivala obrazovanja koji je nedavno održan u Beogradu.

Prema pokazateljima istraživanja Instituta za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 7 odsto stanovništva je apsolutno nepismeno, a 10 odsto je bez ikakve školske spreme. To zapravo znači da svaki deseti stanovnik ove zemlje ni jedan jedini dan nije proveo u školskoj klupi. Po rečima Miomira Despotovića, upravnika Instituta koji je obavio ova istraživanja, pri svemu tome treba uzeti u obzir i da se ovaj procenat odnosi samo na one koji su pred popisivačem Zavoda za statistiku "priznali" da su nepismeni. "U andragogiji je poznato da se veliki broj odraslih ljudi stidi da prizna činjenicu da je nekim čudom ostao nepismen i pored postojanja velikog broja škola. Osim toga, veliki broj ljudi poznavanje pismenosti razume kao veštinu da se potpišu svojim imenom i prezimenom. Tako podatak da svaki deseti stanovnik Jugoslavije ne zna čak ni da se potpiše dodatno osvetljava činjenica da čak jedna trećina od ukupne populacije zapravo nije pismena, već je, kako se to kaže 'nepismena i polupismena'. Četrdeset odsto onih koji za sebe tvrde da su pismeni ne mogu da prođu test čitanja, a čak šezdeset odsto pada na testu pismenosti". Kakvu vrstu neznanja otkrivaju ovi testovi Miomir Despotović objašnjava na primeru: "Jedan od zadataka na testu provere pismenosti sastoji se od rečenice 'Iza brda je potok'. Da bismo proverili da li je ispitanik razumeo ovu rečenicu pošto ju je prethodno pročitao, na pitanje 'Gde se nalazi potok?' dobijali smo odgovor 'U našem selu nema potoka'. On je, dakle, u stanju da pročita rečenicu, ali ne i da je razume. A da ne govorimo o složenijim stvarima. Ispostavilo se da čak 60 odsto ispitanika nije u stanju da razume uputstvo ispisano na poleđini obične poštanske uplatnice za novac."

Kada se sve to zna, sasvim je izvesno da će naš put u svet visokih tehnologija, Evropu i civilizaciju biti dug i mukotrpan. Prethodno treba savladati strmu i visoku planinu od čak trideset slova.

N. Grujičić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net