Intervju - Milan Milutinović, predsednik Srbije >

Peti oktobar se morao desiti

"Većina ljudi iz ondašnjeg rukovodstva smatrala je da ne bi trebalo ići u drugi krug jer je razlika u broju glasova bila toliko očita i praktično nenadoknadiva. Ta ubeđivanja nisu urodila plodom. U takvim situacijama procene ne zavise samo od nekog kolektivnog mišljenja nego, i pre svega, od samog kandidata u čijim rukama je odluka da li će se ići ili ne u drugi krug"

U svečanoj loži ispred koje su prošle subote defilovali novi oficiri VJ, kraj predsednika SRJ Vojislava Koštunice stajali su načelnik Generalštaba general Nebojša Pavković i predsednik Srbije Milan Milutinović. Ova slika, zapravo Koštuničino neposredno okruženje iz lože, zasmetalo je mnogima koji ionako smatraju da se u proteklih godinu dana malo toga promenilo i da se sa restlovima starog režima ne može brže napred. U proteklih godinu dana, brzina promena u Srbiji nije previše zavisila od njenog predsednika Milana Milutinovića koji se valjda, svestan onog starog slogana njegovih partijskih drugova ("gde ti je baza"), trudio da novoj vlasti ne stoji previše na putu. Prisećajući se ovih dana prošlogodišnjih oktobarskih događaja, srpski premijer Zoran Đinđić primetio je kako je Milutinović u jednom veoma kritičnom trenutku, odlukom da raspiše prevremene izbore za decembar 2000. godine, spasao Srbiju velikih iskušenja. Mnogi socijalisti mu takvu odluku možda nikada neće oprostiti, a danas, dok mnogim dosovcima smeta njegovo prisustvo u jednoj svečanoj loži, espeesovci traže od njega sasvim suprotno – da bude više prisutan u javnom životu.

Milan Milutinović "prisutan" je inače i na haškoj optužnici. Na sajtu Interpola, u koji se SRJ nedavno vratila, uz ime predsednika Srbije stoji čak oznaka "wanted" i napomena da je reč o "opasnom čoveku". Nedavno, uoči dolaska glavne haške tužiteljice Karle del Ponte u Beograd, govorilo se kako ona stiže ne bi li ubrzala odlazak ostalih "sa Miloševićeve liste" u Hag. Ovde joj je izgleda rečeno da tako nešto nije trenutno na dnevnom redu. Istim povodom "Njujork tajms" je nedavno špekulisao kako bi Milutinovićevo eventualno svedočenje protiv Miloševića, bilo zbog savesti, bilo zbog mogućeg otpisivanja onoga za šta ga terete, moglo biti "spasonosno" za Karlu del Ponte. Milan Milutinović nerado govori o Hagu i optužnici koja mu stoji nad glavom. Zato je valjda i haški deo intervjua koji sledi jedini pretrpeo značajnije izmene prilikom naknadne autorizacije.

Razgovor je inače vođen u Milutinovićevom predsedničkom kabinetu na Andrićevom vencu oko koga se ne vrzma previše savetnika i saradnika. Oni koji u kabinet predsednika Srbije dođu bez upaljača mogu da se posluže jednim na kome stoje simbol i ime Socijalističke partije Srbije. Jedan od rariteta ovog kabineta je i crna kožna kutija u kojoj se nalazi poveći mineral iz "Trepče". Poklon Ibrahima Rugove. Razgovor s predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem počeo je podsećanjem na 5. oktobar prošle godine i još nedorečenim odgovorom na pitanje – kako se jedan režim koji je naizgled čvrsto kontrolisao sve poluge moći, tog 5. oktobra srušio za samo nekoliko sati?

"Prošlo je od tada samo godinu dana i za neku konačniju ocenu svega što se tada zbilo još mnogo toga bi moralo da se ‘slegne’", kaže Milan Milutinović. "Jedna crno-bela ocena tih događaja ne bi bila dobra jer, pre svega, ne bi bila do kraja tačna. Suviše bi bilo uprošćeno da se kaže ‘dogodio se puč’, ili ‘dogodio se narod’. Pre bi se moglo govoriti o nekoj vrsti tzv. kumulativnog efekta svega i svačega i moj je utisak da je tako nešto jednostavno moralo da se desi, ranije ili kasnije. Zemlja je bila toliko godina pod blokadom, imali smo ratove u okruženju, pre toga je razbijena ranija država, desila se promena političkog sistema u višepartijski, u obzir bi trebalo uzeti i veliki broj izbeglica, zatim neuvažavanje činjenica života, želju za promenama, raspoloženje naroda i nivo životnog standarda, što je sve zajedno i proizvelo taj kumulativni efekat. Došlo je do eksplozije. I dalje mislim da je ona prva odluka Ustavnog suda Srbije zapalila Srbiju i izazvala gnev naroda. Možda se, doduše, ponešto od onoga što se dogodilo i moglo izbeći da su se neke činjenice života ranije uvažavale i, onda, efikasno ispravljale i da se možda drugačije ponašalo u raznim sferama života. Pre svega u ekonomskoj. To važi i danas. Od toga kako narod živi zavisi sve."

"VREME": Mnogi čelnici bivšeg režima danas često tvrde kako je za njih sudbonosna greška napravljena onda kada je Slobodan Milošević odlučio da sam sebi skrati mandat i odluči se za prevremene izbore. Ostalo je nejasno kako je došlo do te odluke. Gospođa Marković u nekim intervjuima tvrdi da su njenog supruga bliski saradnici ubeđivali da to učini. Iz svega što se zna o Miloševiću, on nije ličio na čoveka koga je bilo baš tako lako nagovoriti na takve, strateške odluke.

MILUTINOVIĆ: Bližili su se lokalni i savezni izbori i prevladalo je uverenje da bi o istom trošku trebalo sve da se uradi. Uz to, postojala je i procena – da su se obnovom i izgradnjom zemlje postigli određeni efekti u svesti naroda i da će to preovladati prilikom izbora. Ta procena je, kao što se pokazalo, ispala potpuno pogrešna. Dobro ste primetili da tu niko nije mogao da do kraja navija za jedno ili drugo. U jednoj tako velikoj partiji bilo je dosta onih koji su uzdržanije razmišljali. Bilo je i onih koji su preoptimistički razmišljali. Vladajuća partija je ta koja uvek procenjuje kada je za nju najpovoljniji trenutak za izbore. Procena je očigledno bila loša i rezultati su takvi kakvi su.

Da li ste se u danima neposredno posle izbora viđali sa Miloševićem? Neki tvrde da ste bili među onima koji su mu savetovali da prizna rezultate izbora?

Jesam, i to veoma jasno i argumentovano. Ne samo ja, većina ljudi iz ondašnjeg rukovodstva smatrala je da ne bi trebalo ići u drugi krug jer je razlika u broju glasova bila toliko očita i praktično nenadoknadiva. Ta ubeđivanja nisu urodila plodom. U takvim situacijama procene ne zavise samo od nekog kolektivnog mišljenja nego, i pre svega, od samog kandidata u čijim rukama je odluka da li će se ići ili ne u drugi krug.

Kakav je vaš sadašnji status u SPS-u. Ovih dana se čulo za inicijativu da budete isključeni iz stranke. Kasnije je ta vest demantovana, ali je objašnjeno da će vrh SPS-a od vas tražiti da se što pre sasvim jasno odredite prema najvažnijim državnim pitanjima.

Moj status je veoma jasan. Generalni sekretar SPS-a Zoran Anđelković je demantovao ono što su neki objavili – da navodno sledi moje isključenje iz stranke. Dakle, takvih razmišljanja nema, već zahteva da "više budem prisutan u javnosti"... i da "svojim većim angažovanjem afirmišem politiku SPS-a". Očigledno se zbog velike dinamike našeg političkog života zaboravlja da sam ove godine dao nekoliko opširnih intervjua na TV-u i u nedeljnicima i odgovarao i iznosio svoja mišljenja na sva aktuelna pitanja. Uostalom, ni ranije (sem dok sam bio u SMIP-u gde, po prirodi posla, susreti i razgovori sa više od 150 MIP-ova i državnika ne mogu da budu "gluvi", i naravno u Rambujeu), moj stil nije bio da svaki dan istupam u javnosti. Pri tom moram da kažem da predsednik Republike, ma ko da ga je kandidovao, ne može da bude vlasništvo samo jedne partije. On je pre svega predsednik svih građana i zato mora da vodi računa da se ponaša u okviru Ustava i zakona i bude u svojim stavovima i procenama nepristrasan u odnosu na sve političke partije i opcije u zemlji. To mu je osnovni zadatak i dužnost. To se još uvek nedovoljno shvata. Što se pre shvati u SPS-u, ali i u drugim političkim grupacijama, da predsednik ne mora da se izjašnjava o svim dnevno-političkim problemima, utoliko bolje.

Jesu li vam vaši partijski drugovi tražili da stopirate neke zakone? Iz SPS-a se često čuje prigovor da po Ustavu imate veliku moć, ali da se uglavnom trudite da ne smetate novim vlastima.

Bilo je takvih zahteva. Takvi zahtevi postavljani su iz namernog ili stvarnog nepoznavanja odredbi Ustava, a većina je bila inspirisana (istina ranije više nego sada) pokušajima pojedinaca da se preko mene napravi neka "zabava", kao da ionako nemamo dovoljno problema. Zato sam ih dosta odlučno i veoma jasno odbijao, jer mislim da nije u redu da imamo situaciju – pojedinac, makar to bio i predsednik Republike, protiv Skupštine. Po Ustavu, predsednik može da odloži donošenje jednog zakona samo za sedam dana. Ako odbije da potpiše neki zakon jer se ne slaže sa nekom njegovom odredbom, ili sa zakonom u celini, to praktično ne znači ništa. Posle sedam dana Skupština će ponovo to staviti na dnevni red i "ispostaviti račun" predsedniku. Druga je stvar kada bi predsednik Republike imao pravo da odloži donošenje nekog zakona na šest meseci ili godina dana. Onda bi taj suspenzivni veto imao nekog značaja i smisla. U mnogim zemljama sveta postoji takva praksa. Odlaganje na sedam dana ne znači ništa. Pritisaka je u tom smislu bilo, i to veoma snažnih. Zato sam i bio prinuđen da podnesem ostavku na funkcije u SPS-u jer sam smatrao da to nije metod rada ni za jednu partiju, a posebno opozicionu, i da se tako ne treba ponašati.

U jednom trenutku je čak izgledalo da ćete zameniti Miloševića na čelu stranke. Jeste li se uplašili da bi Milošević preko daljinskog upravljača i dalje komandovao partijom, pa ste želieli da to izbegnete?

SPS je dobra i velika partija, potrebna Srbiji. To je partija koja je deset godina bila na vlasti, i ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga treba u mnogo čemu da se odlučno menja i prilagođava vremenu. Procenio sam da SPS treba pre svega da pretrpi značajnu unutrašnju reorganizaciju, da preispita svoju ukupnu dosadašnju ulogu, da ta partija mora da ima jednu snažnu, demokratsku orijentaciju iznutra, i da od toga zavisi sve ostalo. Najlakše je napisati jedan dobar, slatkorečiv program i referate, a najteže je to primeniti u atmosferi gde nema unutarpartijske demokratije, gde se stranačka struktura i unutrašnji partijski život svodio na tzv. mrežu. Gde je tu pojedinac, gde su tu opštinski, okružni i pokrajinski odbori, pa i glavni odbor. Uslovi za delovanje SPS-a su se bitno promenili. On je sada opoziciona partija i u skladu sa tim potrebno je pre svega osvrnuti se, pošteno i svestrano preispitati sopstvenu ulogu u svemu što se zbivalo, promeniti delove programa a da sve bude okrenuto građanima i budućnosti na drugačiji način nego do sada. Uz to bila je potrebna i hitna i temeljna kadrovska obnova koja bi podrazumevala i dosta promena, ali i ponovnog privlačenja poznatih ranijih pripadnika SPS-a koji su po meni neopravdano "otišli" i koji imaju velik ugled u javnosti. Međutim, relativno brzo sam shvatio da za tako nešto još nema ni snaga ni raspoloženja. Nadam se da će se i u tom smislu nešto ubrzo promeniti i da će SPS još više oživeti sa novim ljudima, novim kadrovima a posebno mladim.

Mnogi vaši partijski drugovi danas su u zatvoru, ili bi mogli tamo da završe. Da li u tome vidite revanšizam novih vlasti ili je posredi ipak nešto drugo?

Teško je dati odgovor na tako formulisano pitanje. I to takav odgovor koji bi bio sveobuhvatan i tačan istovremeno. Ne može da se kaže da nije bilo nekontrolisanog revanšizma, pre svega na lokalnom nivou. O tome su date brojne ocene, naročito pre i posle 16. oktobra kada je potpisan Sporazum o održavanju izbora 23. decembra prošle godine. Uostalom, prelomni trenutak da se zaustavi mogući dalji revanšizam bila je, po meni, mudra politička odluka (negde oko 11. oktobra) da se ide na prevremeno raspisivanje izbora u Srbiji. To je bio onaj trenutak koji je, u suštini, opredelio dalji miran tok promena u Srbiji. Možda se to još uvek dovoljno ne shvata, ali će vreme pokazati svu celishodnost, hrabre, mudre i državničke odluke SPS-a. Inače, nije revanšizam ako je neko vršio krivična dela za koja postoje zaista valjani dokazi. Uostalom, sudovi će ubrzo dati na osnovu zakona konačnu reč za sve pokrenute slučajeve. Međutim, čini mi se da broj onih koji su osumnjičeni za nešto nije toliko velik koliko se isti slučajevi ponavljaju u sredstvima javnog informisanja po nekoliko puta, pa je onda utisak u javnosti da se radi o neuporedivo većem broju ljudi. Postoji tu jedna konotacija – da je za sve što se sada dešava kriva prethodna vlast. Ne delim to mišljenje. Ima, naravno, mnogo problema koji prate ovu zemlju godinama unazad, a koji se nisu, nažalost, rešavali. Ili su "rešavani" tako što su gurani pod tepih. Sada se odatle vade i stiče se sasvim drugi utisak u javnosti. Ponegde u svemu tome možda i ima revanšizma, ali to nije dominantno. Lično bih se pre priklonio onoj narodnoj i sveobuhvatnoj – "u svakom žitu ima i kukolja".

Vama u mnogim komentarima često prigovaraju da se ne mešate u svoj posao, čak toliko da se postavlja pitanje da li nam je predsednik Republike uopšte potreban...

Nije tu stvar "ne mešati se u svoj posao", već kako ga radite i da li ga radite striktno u okviru Ustava i zakona. Ako ga radite izvan Ustava i zakona, onda se i te kako mešate i uzurpirate tuđi posao. Institucija Predsednika Republike je sa ustavno-pravnog aspekta potreba, ima svoj sadržaj, a sadašnjim ustavom je vrlo omeđena. Kod nas, izgleda, postoji svest da se ranija praksa i navike tumače kao da su ustavne. A to u Ustavu ne piše. Ja se upravo ponašam onako kako je u Ustavu zapisano, i ništa više ili manje od toga. To se onda ne može okarakterisati kao "nemešanje u svoj posao".

Da li vas je iznenadio nedavni poziv da prisustvujete sednici Vrhovnog saveta odbrane u Podgorici?

Nije, zašto? Od 5. oktobra su održane tri takve sednice i ja sam bio prisutan na dve, jednom sam bio bolestan. To je moja ustavna obaveza i dužnost.

Jeste li strahovali da idete u Podgoricu s obzirom na to da je gospodin Đukanović mnogo puta do sada tvrdio da će svakoga sa haške liste, ko kroči u Crnu Goru, odmah proslediti dalje za Hag?

Ne, ni najmanje. Uostalom, gospodin Đukanović je sve to prilično precizno objasnio nedavno u intervjuu na TV Pinku i ja tome nemam šta da dodam.

Nedavno ste, govoreći o Hagu, rekli otprilikešta je tu je, iz ove kože se ne može. Činjenica je da je optužnica protiv vas (bar ono što je javno saopšteno) prilično tanka i da vas trenutno štiti predsednički imunitet, iako to ovde nije baš preterano pouzdana kategorija. Očekujete li da jednoga dana ipak otpujete u Hag?

Teško da tu ima šta da se objašnjava. Lično mislim da je ta haška optužnica, u momentu kada je napravljena, rađena kao preko indigo papira. Jednostavno, u tom momentu, u jeku NATO bombardovanja SRJ, postojala je izgleda neka i nečija politička potreba da se pojavi. Objektivno, ni subjektivno, nisam kriv. Iz prostog razloga što ni po Ustavu, ni faktički, nisam imao apsolutno nikakvu nadležnost ni oko vojske ni oko policije. Naime, Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik SRJ, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane (čl. 135 Ustava SRJ). Međutim, iz zakonskih i drugih akata vidi se da Vrhovni savet odbrane ima samo savetodavni karakter, a da predsednik SRJ samostalno unapređuje i razrešava oficire Vojske Jugoslavije, izdaje odgovarajuća naređenja, uputstva i dr. Za rad policije i prema Ustavu Republike Srbije i prema Zakonu o unutrašnjim poslovima odgovaraju isključivo Vlada Republike Srbije i ministar unutrašnjih poslova. Sve pomoćnike MUP-a (za sve oblasti, pa i za javnu i državnu bezbednost), imenuje i razrešava Vlada. Kao član Vrhovnog saveta odbrane, u periodu od 1. januara 1998. pa do rata (marta 1999) učestvovao sam na sedam sednica VSO-a na kojima se isključivo razgovaralo o materijalnom položaju VJ. Samo jedanput se ozbiljno razgovaralo o aktuelnoj vojnopolitičkoj situaciji (4. oktobra 1998) kada sam se "složio sa ocenom vojnopolitičke situacije koju je izneo general Perišić u pogledu snaga NATO-a, izrazivši nadu da će ipak prevladati razum i da do udara neće doći. Jer, kada se pažljivo pogleda, cela rezolucija UN-a, tačka po tačka – mi smo praktično sve ispunili. Ako treba još nešto da učinimo, onda da učinimo sve da do udara ne dođe". Taj zaključak usvojen je jednoglasno od sva tri člana VSO-a (uključujući i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića). U toku rata, a ni posle rata, nije održana nijedna sednica VSO-a. To se zna, i to vrlo dobro, i u našoj zemlji i van nje. Celu 1998. godinu proveo sam u pregovorima sa nizom američkih diplomata koji su bili posrednici sa predstavnicima albanskih partija, kako bi se došlo do nekakvog političkog sporazuma o pitanju samouprave na Kosovu i Metohiji u okviru Srbije. Takođe, vodio sam i vrlo uspešne pregovore sa Albancima, uz pomoć i posredovanje monsinjora Vićenca Palje oko Sporazuma o obrazovanju na KiM. Iza toga su sledili Rambuje i Pariz, i odmah iza toga bombardovanje. Kao što se vidi, tu je vrlo teško moglo biti reči o nekoj odgovornosti.

U svojim sećanjima na dane rata u SRJ, u knjizi "Misija u Beogradu", finski pregovarač Marti Ahtisari pominje da se u jednom trenutku, u delu međunarodne zajednice razmišljalo da se pregovori oko mirovnog sporazuma vode sa vama, a ne sa tadašnjim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. Ahtisari kaže da je kasnije, podizanjem haške optužnice takva mogućnost propala. Jeste li tada znali za takve kombinacije?

U tom trenutku nisam. Naknadno sam pročitao u Ahtisarijevoj knjizi da su neki značajni činioci međunarodne zajednice, a pre svih predsednik Širak, premijer Šreder, obojica kasnije podržani i od gospodina Talbota, zamenika šefa SD-a, imali takvu ideju. Naravno, to se nije desilo zbog podizanja haške optužnice. Sada je to već istorija.

Da li ste po dolasku u Rambuje na one sudbonosne pregovore imali utisak da je sve već bilo spremno za rat, da izlaza nije bilo? Pretpostavljam da je tamo bilo i mnogo susreta za koje javnost nije znala?

Tih susreta, i formalnih, a još više neformalnih, zaista je bilo veoma mnogo sa svim ministrima inostranih poslova Kontakt grupe koje sam veoma dobro poznavao od ranije, uključujući i one sa gospođom Medlin Olbrajt. Ne mogu da kažem da je do 23. februara i kraja prve runde razgovora već sve bilo "skuvano". Međutim, ono što se događalo posle 23. februara do 20. marta naknadno je delovalo kao svršen čin bez našeg učešća. Iz ove perspektive čini mi se da smo u Rambujeu sve vreme imali prilično konstruktivan prilaz, da smo se držali stavova Kontakt grupe, insistirali na političkom okviru za samoupravu na Kosovu i bili blizu rešenja koje bi i sada, da tako kažem, "držalo vodu". Čak smo razgovore 23. februara završili sa našom izjavom, odnosno izjavom dr Ratka Markovića koja je sve zadovoljila. Naknadno su u dokument ubačene one čuvene glave 2 i 7, koje se odnose na vojsku i policiju, što nismo mogli da prihvatimo. Bili smo na dobrom putu da nađemo dugotrajna politička rešenja i prihvatljive pravne okvire za Kosmet. Kasnije se od svega toga odustalo i za mene je i danas tajna kako i zašto se to dogodilo. Da li je tu unapred postojala namere ili ne, meni je teško da to kažem iako sam bio direktan učesnik u svemu tome.

Imate li danas ponekad utisak da je bivši režim oko Kosova pravio neoprostive greške, da sve nije moralo da ispadne tako kako je ispalo?

Teško je to reći. To je problem koji traje više od 120 godina, još od Prizrenske lige. Sa tim problemom se suočavala kasnije svaka vlast na ovim prostorima. Poslednjih deset godina, zbog ratova u okruženju, zbog sankcija i svega što se događalo, pitanje Kosmeta je stalno bilo u drugom planu i jednostavno problemi su se nagomilavali. Još mnogo ranije je trebalo raditi na nekom političkom sporazumu koji bi sprečio majorizaciju nealbanskog stanovništva takvih razmera. Naravno, i sada ima prostora za delovanje. On je, istina, sada bitno sužen, ali ako bi se dosledno primenila Rezolucija 1244 i ako bi međunarodna zajednica bila nepristrasna i pokušala da ostvari osnovne poruke te Rezolucije, moglo bi se i dalje naći prostora da se govori o suživotu na Kosmetu i bezbednim uslovima za povratak svih izbeglih građana.

Jesu li za vas iznenađenje vesti o potopljenim hladnjačama, preseljenim leševima i masovnim grobnicama po Srbiji?

Ne samo da sam iznenađen već sam i duboko šokiran tim vestima. To je za svaku osudu i treba da se istraži do kraja – do potpune istine.

Razgovori o sudbini savezne države su za sada propali, a nije ni bilo predviđeno da u tome učestvujete. Da li vam se čini da se i Srbija polako približava referendumu?

Pre svega, ne bih se složio s ocenom da su ti razgovori propali. Naći će se već dovoljno mudrosti i strpljenja da se nastave. Čitav taj problem suviše dugo traje da bi mogao i dalje da se preterano odlaže. Inače, nije ni bilo predviđeno da učestvujem u ovoj rundi razgovora i predsednik Koštunica je sasvim dobro to objasnio. Platforme o budućoj državi su pravile savezna i republička vlada i ja u tome nisam učestvovao, čak nemam ni te tekstove, a druga platforma je pravljena u Crnoj Gori. Lično ne bih oko učesnika u tim razgovorima pravio neku veliku feštu. Razgovore bi pre svega trebalo dobro pripremiti i održavati često. Veoma dobro znam šta znači pripremati takve razgovore. Sa nekoliko visokih američkih diplomata učestvovao sam u pripremi Dejtona i to pet meseci pre konferencije u Dejtonu i niko to nije znao. Pet meseci smo "kuvali" jedan papir od dve i po stranice u koji su bili ugrađeni svi ključni principi koje je, kasnije, dosledno sadržavao "odebljali" Dejtonski sporazum. Tek kasnije se pojavio Holbruk. Zato sam pristalica da se te stvari rade postupno iako znam da je izgubljeno već mnogo vremena. Kompromis znači da obe strane odustanu od najultimativnijih zahteva. Ako se od toga odustane, onda je sve između samo "tehnika". Naravno, "tehnika" koja je vrlo značajna. Veliko je pitanje kako bi zaista izgledalo da se Srbija i Crna Gora razdvoje i veliki broj građana crnogorske nacionalnosti, maltene isto onoliko koliko živi u Crnoj Gori, postanu ovde preko noći "stranci". To bi onda svima izgledalo malo drugačije, jer lako je pričati dok se još ništa nije u tom smislu desilo. Po meni, najbolje je ako se zadrži bilo kakav oblik zajedničke države. To je najprihvatljivije rešenje. Ako nije moguće takvo rešenje, onda se možda može razgovarati i o zajednici dve države. Referendum je u svakom slučaju krajnje rešenje i ne treba ni Srbiju ni Crnu Goru gurati na referendum ako to baš nije neophodno. Na kraju, ili na početku, postoji i određen red kako se menja ustav SRJ. Zna se kako se te stvari čine, ali prethodno o svemu treba prvo razgovarati.

Ranije ste umeli da u nekim intervjuima istaknete "državničku mudrost" Slobodana Miloševića oko nekih konkretnih poteza. Da li vam se danas možda čini da u toj politici mnogo toga nije bilo baš previše mudro, da je pre reč o jednom promašenom opštenacionalnom projektu.

Ne bih mogao da se složim sa takvim vašim prikazom jer to nije moj rečnik, a još manje je u mojoj prirodi da takve stvari kažem. Ne znam gde ste to našli, jer se ne sećam da sam ikoga hvalio za "državničku mudrost". Čini mi se da nikada nisam to rekao...

Može se pronaći iz vremena vaše predsedničke kampanje...

U vreme kampanje 1997. godine pre svega sam se bavio osnovnim životnim pitanjima u Republici, uglavnom ekonomskim, tako da nisam imao ni potrebe ni vremena da ulazim u tako nešto. Čak su mi neki iz moje stranke prigovarali da govorim kao da se ne zna da li sam pozicija ili opozicija. Pretpostavljam da se suština vašeg pitanja ne tiče "mudrosti". Bilo je mnogo grešaka i u procenama i u ponašanju. Možda više u ponašanju nego u saznanju problema. Ne želim da zvuči kao opravdanje. Ali ako imate u isto vreme promenu političkog sistema, razbijanje države, rat u okruženju, sankcije, teško je reći da li je nešto moglo da bude bolje ili lošije. Recimo, možda je u ono vreme kad se nudila asimetrična federacija od strane Slovenaca to trebalo prihvatiti. U onoj prespektivi je to bila velika anatema, ali iz današnje perspektive, posle svega što se dogodilo, to izgleda kao nešto što je sasvim dobro. Mi uvek zaboravljamo da se nalazimo na takvom prostoru da su uticaji spolja oduvek bili veoma snažni, da je interes za ovaj prostor bio veliki i u tom vrtlogu se neko snalazio bolje, neko lošije, neko je bio tvrdoglaviji, neko je bio fleksibilniji i mudriji. Bojim se da i sada nismo svesni promena koje su se desile 11. septembra i stravičnog i do sada nezabeležnog terorističkog napada na SAD. To što se desilo Americi veoma mnogo promeniće čitav svet i mi moramo što pre da se odredimo prema onom što sledi i to u jednom širem smislu. Konačno, mi smo se kao država već jasno opredelili da je terorizam uperen protiv svih naroda i država i da više neće biti tzv. "tvog i mog terorizma i terorista". Zato se nadam da će civilizovani svet, SAD i međunarodna zajednica učiniti sve da se ovakav divljački zločin nigde i nikada više ne ponovi.

Nenad Lj. Stefanović

drage mame

"I dalje mislim da je ona prva odluka Ustavnog suda Srbije zapalila Srbiju i izazvala gnev naroda"

"Lično mislim da je ta haška optužnica, u momentu kada je napravljena, rađena kao preko indigo papira. Jednostavno, u tom momentu, u jeku NATO bombardovanja SRJ, postojala je izgleda neka i nečija politička potreba da se pojavi"

"Referendum je u svakom slučaju krajnje rešenje i ne treba ni Srbiju ni Crnu Goru gurati na referendum ako to baš nije neophodno"

Intervju - Milan Milutinović, predsednik Srbije

Peti oktobar se mora

"Većina ljudi iz ondašnjeg rukovodstva smatrala je da ne bi trebalo ići u drugi krug jer je razlika u broju glasova bila toliko očita i praktično nenadoknadiva. Ta ubeđivanja nisu urodila plodom. U takvim situacijama procene ne zavise samo od nekog kolektivnog mišljenja nego, i pre svega, od samog kandidata u čijim rukama je odluka da li će se ići ili ne u drugi krug"

U svečanoj loži ispred koje su prošle subote defilovali novi oficiri VJ, kraj predsednika SRJ Vojislava Koštunice stajali su načelnik Generalštaba general Nebojša Pavković i predsednik Srbije Milan Milutinović. Ova slika, zapravo Koštuničino neposredno okruženje iz lože, zasmetalo je mnogima koji ionako smatraju da se u proteklih godinu dana malo toga promenilo i da se sa restlovima starog režima ne može brže napred. U proteklih godinu dana, brzina promena u Srbiji nije previše zavisila od njenog predsednika Milana Milutinovića koji se valjda, svestan onog starog slogana njegovih partijskih drugova ("gde ti je baza"), trudio da novoj vlasti ne stoji previše na putu. Prisećajući se ovih dana prošlogodišnjih oktobarskih događaja, srpski premijer Zoran Đinđić primetio je kako je Milutinović u jednom veoma kritičnom trenutku, odlukom da raspiše prevremene izbore za decembar 2000. godine, spasao Srbiju velikih iskušenja. Mnogi socijalisti mu takvu odluku možda nikada neće oprostiti, a danas, dok mnogim dosovcima smeta njegovo prisustvo u jednoj svečanoj loži, espeesovci traže od njega sasvim suprotno – da bude više prisutan u javnom životu.

Milan Milutinović "prisutan" je inače i na haškoj optužnici. Na sajtu Interpola, u koji se SRJ nedavno vratila, uz ime predsednika Srbije stoji čak oznaka "wanted" i napomena da je reč o "opasnom čoveku". Nedavno, uoči dolaska glavne haške tužiteljice Karle del Ponte u Beograd, govorilo se kako ona stiže ne bi li ubrzala odlazak ostalih "sa Miloševićeve liste" u Hag. Ovde joj je izgleda rečeno da tako nešto nije trenutno na dnevnom redu. Istim povodom "Njujork tajms" je nedavno špekulisao kako bi Milutinovićevo eventualno svedočenje protiv Miloševića, bilo zbog savesti, bilo zbog mogućeg otpisivanja onoga za šta ga terete, moglo biti "spasonosno" za Karlu del Ponte. Milan Milutinović nerado govori o Hagu i optužnici koja mu stoji nad glavom. Zato je valjda i haški deo intervjua koji sledi jedini pretrpeo značajnije izmene prilikom naknadne autorizacije.

Razgovor je inače vođen u Milutinovićevom predsedničkom kabinetu na Andrićevom vencu oko koga se ne vrzma previše savetnika i saradnika. Oni koji u kabinet predsednika Srbije dođu bez upaljača mogu da se posluže jednim na kome stoje simbol i ime Socijalističke partije Srbije. Jedan od rariteta ovog kabineta je i crna kožna kutija u kojoj se nalazi poveći mineral iz "Trepče". Poklon Ibrahima Rugove. Razgovor s predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem počeo je podsećanjem na 5. oktobar prošle godine i još nedorečenim odgovorom na pitanje – kako se jedan režim koji je naizgled čvrsto kontrolisao sve poluge moći, tog 5. oktobra srušio za samo nekoliko sati?

"Prošlo je od tada samo godinu dana i za neku konačniju ocenu svega što se tada zbilo još mnogo toga bi moralo da se ‘slegne’", kaže Milan Milutinović. "Jedna crno-bela ocena tih događaja ne bi bila dobra jer, pre svega, ne bi bila do kraja tačna. Suviše bi bilo uprošćeno da se kaže ‘dogodio se puč’, ili ‘dogodio se narod’. Pre bi se moglo govoriti o nekoj vrsti tzv. kumulativnog efekta svega i svačega i moj je utisak da je tako nešto jednostavno moralo da se desi, ranije ili kasnije. Zemlja je bila toliko godina pod blokadom, imali smo ratove u okruženju, pre toga je razbijena ranija država, desila se promena političkog sistema u višepartijski, u obzir bi trebalo uzeti i veliki broj izbeglica, zatim neuvažavanje činjenica života, želju za promenama, raspoloženje naroda i nivo životnog standarda, što je sve zajedno i proizvelo taj kumulativni efekat. Došlo je do eksplozije. I dalje mislim da je ona prva odluka Ustavnog suda Srbije zapalila Srbiju i izazvala gnev naroda. Možda se, doduše, ponešto od onoga što se dogodilo i moglo izbeći da su se neke činjenice života ranije uvažavale i, onda, efikasno ispravljale i da se možda drugačije ponašalo u raznim sferama života. Pre svega u ekonomskoj. To važi i danas. Od toga kako narod živi zavisi sve."

"VREME": Mnogi čelnici bivšeg režima danas često tvrde kako je za njih sudbonosna greška napravljena onda kada je Slobodan Milošević odlučio da sam sebi skrati mandat i odluči se za prevremene izbore. Ostalo je nejasno kako je došlo do te odluke. Gospođa Marković u nekim intervjuima tvrdi da su njenog supruga bliski saradnici ubeđivali da to učini. Iz svega što se zna o Miloševiću, on nije ličio na čoveka koga je bilo baš tako lako nagovoriti na takve, strateške odluke.

MILUTINOVIĆ: Bližili su se lokalni i savezni izbori i prevladalo je uverenje da bi o istom trošku trebalo sve da se uradi. Uz to, postojala je i procena – da su se obnovom i izgradnjom zemlje postigli određeni efekti u svesti naroda i da će to preovladati prilikom izbora. Ta procena je, kao što se pokazalo, ispala potpuno pogrešna. Dobro ste primetili da tu niko nije mogao da do kraja navija za jedno ili drugo. U jednoj tako velikoj partiji bilo je dosta onih koji su uzdržanije razmišljali. Bilo je i onih koji su preoptimistički razmišljali. Vladajuća partija je ta koja uvek procenjuje kada je za nju najpovoljniji trenutak za izbore. Procena je očigledno bila loša i rezultati su takvi kakvi su.

Da li ste se u danima neposredno posle izbora viđali sa Miloševićem? Neki tvrde da ste bili među onima koji su mu savetovali da prizna rezultate izbora?

Jesam, i to veoma jasno i argumentovano. Ne samo ja, većina ljudi iz ondašnjeg rukovodstva smatrala je da ne bi trebalo ići u drugi krug jer je razlika u broju glasova bila toliko očita i praktično nenadoknadiva. Ta ubeđivanja nisu urodila plodom. U takvim situacijama procene ne zavise samo od nekog kolektivnog mišljenja nego, i pre svega, od samog kandidata u čijim rukama je odluka da li će se ići ili ne u drugi krug.

Kakav je vaš sadašnji status u SPS-u. Ovih dana se čulo za inicijativu da budete isključeni iz stranke. Kasnije je ta vest demantovana, ali je objašnjeno da će vrh SPS-a od vas tražiti da se što pre sasvim jasno odredite prema najvažnijim državnim pitanjima.

Moj status je veoma jasan. Generalni sekretar SPS-a Zoran Anđelković je demantovao ono što su neki objavili – da navodno sledi moje isključenje iz stranke. Dakle, takvih razmišljanja nema, već zahteva da "više budem prisutan u javnosti"... i da "svojim većim angažovanjem afirmišem politiku SPS-a". Očigledno se zbog velike dinamike našeg političkog života zaboravlja da sam ove godine dao nekoliko opširnih intervjua na TV-u i u nedeljnicima i odgovarao i iznosio svoja mišljenja na sva aktuelna pitanja. Uostalom, ni ranije (sem dok sam bio u SMIP-u gde, po prirodi posla, susreti i razgovori sa više od 150 MIP-ova i državnika ne mogu da budu "gluvi", i naravno u Rambujeu), moj stil nije bio da svaki dan istupam u javnosti. Pri tom moram da kažem da predsednik Republike, ma ko da ga je kandidovao, ne može da bude vlasništvo samo jedne partije. On je pre svega predsednik svih građana i zato mora da vodi računa da se ponaša u okviru Ustava i zakona i bude u svojim stavovima i procenama nepristrasan u odnosu na sve političke partije i opcije u zemlji. To mu je osnovni zadatak i dužnost. To se još uvek nedovoljno shvata. Što se pre shvati u SPS-u, ali i u drugim političkim grupacijama, da predsednik ne mora da se izjašnjava o svim dnevno-političkim problemima, utoliko bolje.

Jesu li vam vaši partijski drugovi tražili da stopirate neke zakone? Iz SPS-a se često čuje prigovor da po Ustavu imate veliku moć, ali da se uglavnom trudite da ne smetate novim vlastima.

Bilo je takvih zahteva. Takvi zahtevi postavljani su iz namernog ili stvarnog nepoznavanja odredbi Ustava, a većina je bila inspirisana (istina ranije više nego sada) pokušajima pojedinaca da se preko mene napravi neka "zabava", kao da ionako nemamo dovoljno problema. Zato sam ih dosta odlučno i veoma jasno odbijao, jer mislim da nije u redu da imamo situaciju – pojedinac, makar to bio i predsednik Republike, protiv Skupštine. Po Ustavu, predsednik može da odloži donošenje jednog zakona samo za sedam dana. Ako odbije da potpiše neki zakon jer se ne slaže sa nekom njegovom odredbom, ili sa zakonom u celini, to praktično ne znači ništa. Posle sedam dana Skupština će ponovo to staviti na dnevni red i "ispostaviti račun" predsedniku. Druga je stvar kada bi predsednik Republike imao pravo da odloži donošenje nekog zakona na šest meseci ili godina dana. Onda bi taj suspenzivni veto imao nekog značaja i smisla. U mnogim zemljama sveta postoji takva praksa. Odlaganje na sedam dana ne znači ništa. Pritisaka je u tom smislu bilo, i to veoma snažnih. Zato sam i bio prinuđen da podnesem ostavku na funkcije u SPS-u jer sam smatrao da to nije metod rada ni za jednu partiju, a posebno opozicionu, i da se tako ne treba ponašati.

U jednom trenutku je čak izgledalo da ćete zameniti Miloševića na čelu stranke. Jeste li se uplašili da bi Milošević preko daljinskog upravljača i dalje komandovao partijom, pa ste želieli da to izbegnete?

SPS je dobra i velika partija, potrebna Srbiji. To je partija koja je deset godina bila na vlasti, i ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga treba u mnogo čemu da se odlučno menja i prilagođava vremenu. Procenio sam da SPS treba pre svega da pretrpi značajnu unutrašnju reorganizaciju, da preispita svoju ukupnu dosadašnju ulogu, da ta partija mora da ima jednu snažnu, demokratsku orijentaciju iznutra, i da od toga zavisi sve ostalo. Najlakše je napisati jedan dobar, slatkorečiv program i referate, a najteže je to primeniti u atmosferi gde nema unutarpartijske demokratije, gde se stranačka struktura i unutrašnji partijski život svodio na tzv. mrežu. Gde je tu pojedinac, gde su tu opštinski, okružni i pokrajinski odbori, pa i glavni odbor. Uslovi za delovanje SPS-a su se bitno promenili. On je sada opoziciona partija i u skladu sa tim potrebno je pre svega osvrnuti se, pošteno i svestrano preispitati sopstvenu ulogu u svemu što se zbivalo, promeniti delove programa a da sve bude okrenuto građanima i budućnosti na drugačiji način nego do sada. Uz to bila je potrebna i hitna i temeljna kadrovska obnova koja bi podrazumevala i dosta promena, ali i ponovnog privlačenja poznatih ranijih pripadnika SPS-a koji su po meni neopravdano "otišli" i koji imaju velik ugled u javnosti. Međutim, relativno brzo sam shvatio da za tako nešto još nema ni snaga ni raspoloženja. Nadam se da će se i u tom smislu nešto ubrzo promeniti i da će SPS još više oživeti sa novim ljudima, novim kadrovima a posebno mladim.

Mnogi vaši partijski drugovi danas su u zatvoru, ili bi mogli tamo da završe. Da li u tome vidite revanšizam novih vlasti ili je posredi ipak nešto drugo?

Teško je dati odgovor na tako formulisano pitanje. I to takav odgovor koji bi bio sveobuhvatan i tačan istovremeno. Ne može da se kaže da nije bilo nekontrolisanog revanšizma, pre svega na lokalnom nivou. O tome su date brojne ocene, naročito pre i posle 16. oktobra kada je potpisan Sporazum o održavanju izbora 23. decembra prošle godine. Uostalom, prelomni trenutak da se zaustavi mogući dalji revanšizam bila je, po meni, mudra politička odluka (negde oko 11. oktobra) da se ide na prevremeno raspisivanje izbora u Srbiji. To je bio onaj trenutak koji je, u suštini, opredelio dalji miran tok promena u Srbiji. Možda se to još uvek dovoljno ne shvata, ali će vreme pokazati svu celishodnost, hrabre, mudre i državničke odluke SPS-a. Inače, nije revanšizam ako je neko vršio krivična dela za koja postoje zaista valjani dokazi. Uostalom, sudovi će ubrzo dati na osnovu zakona konačnu reč za sve pokrenute slučajeve. Međutim, čini mi se da broj onih koji su osumnjičeni za nešto nije toliko velik koliko se isti slučajevi ponavljaju u sredstvima javnog informisanja po nekoliko puta, pa je onda utisak u javnosti da se radi o neuporedivo većem broju ljudi. Postoji tu jedna konotacija – da je za sve što se sada dešava kriva prethodna vlast. Ne delim to mišljenje. Ima, naravno, mnogo problema koji prate ovu zemlju godinama unazad, a koji se nisu, nažalost, rešavali. Ili su "rešavani" tako što su gurani pod tepih. Sada se odatle vade i stiče se sasvim drugi utisak u javnosti. Ponegde u svemu tome možda i ima revanšizma, ali to nije dominantno. Lično bih se pre priklonio onoj narodnoj i sveobuhvatnoj – "u svakom žitu ima i kukolja".

Vama u mnogim komentarima često prigovaraju da se ne mešate u svoj posao, čak toliko da se postavlja pitanje da li nam je predsednik Republike uopšte potreban...

Nije tu stvar "ne mešati se u svoj posao", već kako ga radite i da li ga radite striktno u okviru Ustava i zakona. Ako ga radite izvan Ustava i zakona, onda se i te kako mešate i uzurpirate tuđi posao. Institucija Predsednika Republike je sa ustavno-pravnog aspekta potreba, ima svoj sadržaj, a sadašnjim ustavom je vrlo omeđena. Kod nas, izgleda, postoji svest da se ranija praksa i navike tumače kao da su ustavne. A to u Ustavu ne piše. Ja se upravo ponašam onako kako je u Ustavu zapisano, i ništa više ili manje od toga. To se onda ne može okarakterisati kao "nemešanje u svoj posao".

Da li vas je iznenadio nedavni poziv da prisustvujete sednici Vrhovnog saveta odbrane u Podgorici?

Nije, zašto? Od 5. oktobra su održane tri takve sednice i ja sam bio prisutan na dve, jednom sam bio bolestan. To je moja ustavna obaveza i dužnost.

Jeste li strahovali da idete u Podgoricu s obzirom na to da je gospodin Đukanović mnogo puta do sada tvrdio da će svakoga sa haške liste, ko kroči u Crnu Goru, odmah proslediti dalje za Hag?

Ne, ni najmanje. Uostalom, gospodin Đukanović je sve to prilično precizno objasnio nedavno u intervjuu na TV Pinku i ja tome nemam šta da dodam.

Nedavno ste, govoreći o Hagu, rekli otprilikešta je tu je, iz ove kože se ne može. Činjenica je da je optužnica protiv vas (bar ono što je javno saopšteno) prilično tanka i da vas trenutno štiti predsednički imunitet, iako to ovde nije baš preterano pouzdana kategorija. Očekujete li da jednoga dana ipak otpujete u Hag?

Teško da tu ima šta da se objašnjava. Lično mislim da je ta haška optužnica, u momentu kada je napravljena, rađena kao preko indigo papira. Jednostavno, u tom momentu, u jeku NATO bombardovanja SRJ, postojala je izgleda neka i nečija politička potreba da se pojavi. Objektivno, ni subjektivno, nisam kriv. Iz prostog razloga što ni po Ustavu, ni faktički, nisam imao apsolutno nikakvu nadležnost ni oko vojske ni oko policije. Naime, Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik SRJ, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane (čl. 135 Ustava SRJ). Međutim, iz zakonskih i drugih akata vidi se da Vrhovni savet odbrane ima samo savetodavni karakter, a da predsednik SRJ samostalno unapređuje i razrešava oficire Vojske Jugoslavije, izdaje odgovarajuća naređenja, uputstva i dr. Za rad policije i prema Ustavu Republike Srbije i prema Zakonu o unutrašnjim poslovima odgovaraju isključivo Vlada Republike Srbije i ministar unutrašnjih poslova. Sve pomoćnike MUP-a (za sve oblasti, pa i za javnu i državnu bezbednost), imenuje i razrešava Vlada. Kao član Vrhovnog saveta odbrane, u periodu od 1. januara 1998. pa do rata (marta 1999) učestvovao sam na sedam sednica VSO-a na kojima se isključivo razgovaralo o materijalnom položaju VJ. Samo jedanput se ozbiljno razgovaralo o aktuelnoj vojnopolitičkoj situaciji (4. oktobra 1998) kada sam se "složio sa ocenom vojnopolitičke situacije koju je izneo general Perišić u pogledu snaga NATO-a, izrazivši nadu da će ipak prevladati razum i da do udara neće doći. Jer, kada se pažljivo pogleda, cela rezolucija UN-a, tačka po tačka – mi smo praktično sve ispunili. Ako treba još nešto da učinimo, onda da učinimo sve da do udara ne dođe". Taj zaključak usvojen je jednoglasno od sva tri člana VSO-a (uključujući i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića). U toku rata, a ni posle rata, nije održana nijedna sednica VSO-a. To se zna, i to vrlo dobro, i u našoj zemlji i van nje. Celu 1998. godinu proveo sam u pregovorima sa nizom američkih diplomata koji su bili posrednici sa predstavnicima albanskih partija, kako bi se došlo do nekakvog političkog sporazuma o pitanju samouprave na Kosovu i Metohiji u okviru Srbije. Takođe, vodio sam i vrlo uspešne pregovore sa Albancima, uz pomoć i posredovanje monsinjora Vićenca Palje oko Sporazuma o obrazovanju na KiM. Iza toga su sledili Rambuje i Pariz, i odmah iza toga bombardovanje. Kao što se vidi, tu je vrlo teško moglo biti reči o nekoj odgovornosti.

U svojim sećanjima na dane rata u SRJ, u knjizi "Misija u Beogradu", finski pregovarač Marti Ahtisari pominje da se u jednom trenutku, u delu međunarodne zajednice razmišljalo da se pregovori oko mirovnog sporazuma vode sa vama, a ne sa tadašnjim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. Ahtisari kaže da je kasnije, podizanjem haške optužnice takva mogućnost propala. Jeste li tada znali za takve kombinacije?

U tom trenutku nisam. Naknadno sam pročitao u Ahtisarijevoj knjizi da su neki značajni činioci međunarodne zajednice, a pre svih predsednik Širak, premijer Šreder, obojica kasnije podržani i od gospodina Talbota, zamenika šefa SD-a, imali takvu ideju. Naravno, to se nije desilo zbog podizanja haške optužnice. Sada je to već istorija.

Da li ste po dolasku u Rambuje na one sudbonosne pregovore imali utisak da je sve već bilo spremno za rat, da izlaza nije bilo? Pretpostavljam da je tamo bilo i mnogo susreta za koje javnost nije znala?

Tih susreta, i formalnih, a još više neformalnih, zaista je bilo veoma mnogo sa svim ministrima inostranih poslova Kontakt grupe koje sam veoma dobro poznavao od ranije, uključujući i one sa gospođom Medlin Olbrajt. Ne mogu da kažem da je do 23. februara i kraja prve runde razgovora već sve bilo "skuvano". Međutim, ono što se događalo posle 23. februara do 20. marta naknadno je delovalo kao svršen čin bez našeg učešća. Iz ove perspektive čini mi se da smo u Rambujeu sve vreme imali prilično konstruktivan prilaz, da smo se držali stavova Kontakt grupe, insistirali na političkom okviru za samoupravu na Kosovu i bili blizu rešenja koje bi i sada, da tako kažem, "držalo vodu". Čak smo razgovore 23. februara završili sa našom izjavom, odnosno izjavom dr Ratka Markovića koja je sve zadovoljila. Naknadno su u dokument ubačene one čuvene glave 2 i 7, koje se odnose na vojsku i policiju, što nismo mogli da prihvatimo. Bili smo na dobrom putu da nađemo dugotrajna politička rešenja i prihvatljive pravne okvire za Kosmet. Kasnije se od svega toga odustalo i za mene je i danas tajna kako i zašto se to dogodilo. Da li je tu unapred postojala namere ili ne, meni je teško da to kažem iako sam bio direktan učesnik u svemu tome.

Imate li danas ponekad utisak da je bivši režim oko Kosova pravio neoprostive greške, da sve nije moralo da ispadne tako kako je ispalo?

Teško je to reći. To je problem koji traje više od 120 godina, još od Prizrenske lige. Sa tim problemom se suočavala kasnije svaka vlast na ovim prostorima. Poslednjih deset godina, zbog ratova u okruženju, zbog sankcija i svega što se događalo, pitanje Kosmeta je stalno bilo u drugom planu i jednostavno problemi su se nagomilavali. Još mnogo ranije je trebalo raditi na nekom političkom sporazumu koji bi sprečio majorizaciju nealbanskog stanovništva takvih razmera. Naravno, i sada ima prostora za delovanje. On je, istina, sada bitno sužen, ali ako bi se dosledno primenila Rezolucija 1244 i ako bi međunarodna zajednica bila nepristrasna i pokušala da ostvari osnovne poruke te Rezolucije, moglo bi se i dalje naći prostora da se govori o suživotu na Kosmetu i bezbednim uslovima za povratak svih izbeglih građana.

Jesu li za vas iznenađenje vesti o potopljenim hladnjačama, preseljenim leševima i masovnim grobnicama po Srbiji?

Ne samo da sam iznenađen već sam i duboko šokiran tim vestima. To je za svaku osudu i treba da se istraži do kraja – do potpune istine.

Razgovori o sudbini savezne države su za sada propali, a nije ni bilo predviđeno da u tome učestvujete. Da li vam se čini da se i Srbija polako približava referendumu?

Pre svega, ne bih se složio s ocenom da su ti razgovori propali. Naći će se već dovoljno mudrosti i strpljenja da se nastave. Čitav taj problem suviše dugo traje da bi mogao i dalje da se preterano odlaže. Inače, nije ni bilo predviđeno da učestvujem u ovoj rundi razgovora i predsednik Koštunica je sasvim dobro to objasnio. Platforme o budućoj državi su pravile savezna i republička vlada i ja u tome nisam učestvovao, čak nemam ni te tekstove, a druga platforma je pravljena u Crnoj Gori. Lično ne bih oko učesnika u tim razgovorima pravio neku veliku feštu. Razgovore bi pre svega trebalo dobro pripremiti i održavati često. Veoma dobro znam šta znači pripremati takve razgovore. Sa nekoliko visokih američkih diplomata učestvovao sam u pripremi Dejtona i to pet meseci pre konferencije u Dejtonu i niko to nije znao. Pet meseci smo "kuvali" jedan papir od dve i po stranice u koji su bili ugrađeni svi ključni principi koje je, kasnije, dosledno sadržavao "odebljali" Dejtonski sporazum. Tek kasnije se pojavio Holbruk. Zato sam pristalica da se te stvari rade postupno iako znam da je izgubljeno već mnogo vremena. Kompromis znači da obe strane odustanu od najultimativnijih zahteva. Ako se od toga odustane, onda je sve između samo "tehnika". Naravno, "tehnika" koja je vrlo značajna. Veliko je pitanje kako bi zaista izgledalo da se Srbija i Crna Gora razdvoje i veliki broj građana crnogorske nacionalnosti, maltene isto onoliko koliko živi u Crnoj Gori, postanu ovde preko noći "stranci". To bi onda svima izgledalo malo drugačije, jer lako je pričati dok se još ništa nije u tom smislu desilo. Po meni, najbolje je ako se zadrži bilo kakav oblik zajedničke države. To je najprihvatljivije rešenje. Ako nije moguće takvo rešenje, onda se možda može razgovarati i o zajednici dve države. Referendum je u svakom slučaju krajnje rešenje i ne treba ni Srbiju ni Crnu Goru gurati na referendum ako to baš nije neophodno. Na kraju, ili na početku, postoji i određen red kako se menja ustav SRJ. Zna se kako se te stvari čine, ali prethodno o svemu treba prvo razgovarati.

Ranije ste umeli da u nekim intervjuima istaknete "državničku mudrost" Slobodana Miloševića oko nekih konkretnih poteza. Da li vam se danas možda čini da u toj politici mnogo toga nije bilo baš previše mudro, da je pre reč o jednom promašenom opštenacionalnom projektu.

Ne bih mogao da se složim sa takvim vašim prikazom jer to nije moj rečnik, a još manje je u mojoj prirodi da takve stvari kažem. Ne znam gde ste to našli, jer se ne sećam da sam ikoga hvalio za "državničku mudrost". Čini mi se da nikada nisam to rekao...

Može se pronaći iz vremena vaše predsedničke kampanje...

U vreme kampanje 1997. godine pre svega sam se bavio osnovnim životnim pitanjima u Republici, uglavnom ekonomskim, tako da nisam imao ni potrebe ni vremena da ulazim u tako nešto. Čak su mi neki iz moje stranke prigovarali da govorim kao da se ne zna da li sam pozicija ili opozicija. Pretpostavljam da se suština vašeg pitanja ne tiče "mudrosti". Bilo je mnogo grešaka i u procenama i u ponašanju. Možda više u ponašanju nego u saznanju problema. Ne želim da zvuči kao opravdanje. Ali ako imate u isto vreme promenu političkog sistema, razbijanje države, rat u okruženju, sankcije, teško je reći da li je nešto moglo da bude bolje ili lošije. Recimo, možda je u ono vreme kad se nudila asimetrična federacija od strane Slovenaca to trebalo prihvatiti. U onoj prespektivi je to bila velika anatema, ali iz današnje perspektive, posle svega što se dogodilo, to izgleda kao nešto što je sasvim dobro. Mi uvek zaboravljamo da se nalazimo na takvom prostoru da su uticaji spolja oduvek bili veoma snažni, da je interes za ovaj prostor bio veliki i u tom vrtlogu se neko snalazio bolje, neko lošije, neko je bio tvrdoglaviji, neko je bio fleksibilniji i mudriji. Bojim se da i sada nismo svesni promena koje su se desile 11. septembra i stravičnog i do sada nezabeležnog terorističkog napada na SAD. To što se desilo Americi veoma mnogo promeniće čitav svet i mi moramo što pre da se odredimo prema onom što sledi i to u jednom širem smislu. Konačno, mi smo se kao država već jasno opredelili da je terorizam uperen protiv svih naroda i država i da više neće biti tzv. "tvog i mog terorizma i terorista". Zato se nadam da će civilizovani svet, SAD i međunarodna zajednica učiniti sve da se ovakav divljački zločin nigde i nikada više ne ponovi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net