Kurs dinara >

Politika i logika

Promena kursa kad god se nekome ćefne ima jednu korist, pojevtinjenje proizvoda u izvozu, i niz negativnih posledica na domaćem terenu, među kojima su inflacija, povećanje spoljnotrgovinskog deficita i pad standarda stanovništva

Pre neki dan u Sava centru su ponovo kritikovali Vladu: te nema dovoljno rezultata, te sporo menja ekonomski i politički sistem, te mnogo se meša u rad preduzeća, te malo pomaže izvoz, te ne daje kredite, a brate, nikako da devalvira i taj dinar. Pogađate da se sve ovo odnosi na republičku, srbijansku ili srpsku vladu. Federalnu vladu retko ko pominje, da li zbog toga što se ona ne meša mnogo u sopstveni posao kada je makroekonomska politika u pitanju, a kako bi i mogla pored odnosa dve federalne jedinice drage nam SRJ, da li zbog toga što drugi deo posla: uključivanje u sistem međunarodnih institucija, kada je o ekonomiji reč, radi isključivo potpredsednik Miroljub Labus, a kada su u pitanju političke integracije sa svetom, tu je presudna aktivnost predsednika SRJ Vojislava Koštunice, koji i nije član savezne vlade.

Bilo kako bilo, ekonomska politika koja se od početka godine vodi u Srbiji čini se, kada se sve kritike sublimiraju, da se stalno kreće vododelnicom između dva osnovna opredeljenja: da li Vlada treba da vlada, tačnije da napravi ekonomski okvir za poslovanje, pa da zatim pusti preduzeća i banke da se koprcaju kako znaju, ili Vlada treba da bude prvo i najbolje preduzeće u zemlji. U tim polemikama, kao najbolji primer nedoumica i kolebanja može da posluži odnos između politike kursa i privrede. Već dva-tri meseca pošto je guverner Mlađan Dinkić objavio da će se u Jugoslaviji, bez Crne Gore i Kosova, voditi politika "rukovođenog fluktuirajućeg kursa", mogle su se čuti primedbe da je dinar prejak za nejaku, finansijski i tehnološki upropašćenu jugoslovensku privredu. Zato, predlažu izvoznici, kurs nacionalne valute treba shvatiti kao ispomoć u realizaciji koncepta "izvoz po svaku cenu". O efektima takve politike na domaći ekonomski sistem i na sopstveno poslovanje više niko ne govori, jer su oni opštepoznati još iz vremena Milke Planinc, čiji je kabinet ovu krilaticu lansirao, još početkom 80-ih godina. Ukratko, promena kursa kad god se nekome ćefne ima jednu korist, pojevtinjenje proizvoda u izvozu, i niz negativnih posledica na domaćem terenu, među kojima su inflacija, povećanje spoljnotrgovinskog deficita i pad standarda stanovništva najupadljivije.

Ove godine se zapravo prvi put u istoriji SRJ desilo da kurs nacionalne valute nema nikakav uticaj na cene domaćih proizvoda. Postavlja se pitanje da li je to dobro ili ne. U "stend baj" aranžmanu potpisanom sa Međunarodnim monetarnim fondom doslovce piše da je jedan od osnovnih uslova za uključivanje u međunarodne finansijske institucije vođenje politike stabilnog kursa nacionalne valute. Takvu orijentaciju, uz čvrsto držanje budžetskih dizgina, privatizaciju, poresku i adekvatnu socijalnu politiku, podržavaju i Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj i sve ostale svetske i evropske finansijske institucije. Sve to i činjenica da je vođenjem ovakve politike kursa dinara omogućeno da domaće devizno tržište uglavnom legalno radi, što je opet omogućilo da devizne rezerve za nepunih godinu dana porastu od tričavih 300-tinak na respektabilnih milijardu, čak 1,4 milijarde dolara, ako se računa i oko 400 miliona dolara na računima poslovnih banaka, uz porast dinarske i devizne štednje na oko 150 miliona nemačkih maraka, nije dovoljan argument kritičarima Vlade i centralne banke, da je ipak bolje voditi čvrstu politiku kursa nego svakog časa menjati vrednost nacionalne valute zbog izvoznih poslova. Njima je, kao uvaženom dr Ljubomiru Madžaru pre neki dan, važnije da npr. Sevojno izveze svoje proizvode, sublimirajući sve svoje nedostatke (skupi inputi, prezaposlenost, neproduktivnost, nekonkurentnost i sl.) u odnosu na svetsko tržište u jednokratnu devalvaciju dinara i nazovi pojevtinjenje izvoza. U tom slučaju nikome ne smeta petljanje države i njene produžene ruke Narodne banke Jugoslavije u poslovanje pojedinih preduzeća. Uostalom, prema oceni potpredsednika savezne vlade Miroljuba Labusa, tzv. aprecijacija, jačanje dinara, još je u okvirima trogodišnjeg proseka od 1996-98. godine. Ako se vrednost dinara poredi sa 1990-91, aprecijacija je još manja – tvrdi profesor Boško Živković.

Osim toga, u planu je da se 19. septembra održi sastanak Odbora izvršnih direktora MMF-a, na kome će se "pročešljavati" ispunjavanje uslova iz "stend baj" aranžmana, a ako dobijemo prolaznu ocenu, guverner Dinkić kaže da će 24. septembra biti uplaćena druga rata kredita MMF-a u iznosu od 70 miliona eura, ili oko 140 miliona maraka.

Ne treba zaboraviti ni to da stabilna politika kursa izvlači na videlo dobar deo deviza iz privatnih budžaka i upućuje ih u legalne bankarske tokove, što direktno utiče na visinu deviznih rezervi i kreditnu sposobnost banaka i države, a može precizno da pokaže koliko se zapravo deviza vrti u zemlji mimo bankarskih računa. Guverner Dinkić je nedavno rekao, govoreći o zameni za euro, da Bundes banka procenjuje da od 160 milijardi nemačkih maraka u opticaju, u Jugoslaviji kruži čak 9 milijardi!

I sam izraz "rukovođeni fluktuirajući kurs" upućuje na to da trenutni kurs nacionalne valute nije apsolutno zakovan na sadašnjem nivou. Međutim, njegova promena treba da bude rezultat pre svega odnosa između ponude i potražnje na deviznom tržištu i to postupno, bez skokova od nekoliko desetina procenata i bez motiva da se dinar obezvredi zbog nekoliko izvoznih poslova.

Uostalom, sve svetske valute imaju padove i uspone. Razlika između svetskih i našeg kursa je u tome što je kod nas praktično moguća samo devalvacija (deprecijacija) kao posledica pritiska izvozničkog lobija, a u slučaju svetskih valuta taj uticaj niti se vidi niti se pominje.

Profesor Labus u zakonskoj regulativi, uostalom, ne vidi bogzna kakve mogućnosti za promenu politike kursa, a da ona bude posledica primene tih istih zakona. Savezna vlada nema nikakve mogućnosti da odlučuje o kursu, a centralna banka, kako kaže, i može i ne može da ga menja. Može preko monetarne politike emitovanjem novca bez pokrića i obaranjem kamatnih stopa, što bi izazvalo masovno bežanje u devize i hiperinflatorno ludilo.

Istovremeno, ove godine NBJ je na deviznom tržištu jedino neto kupac, jer se devize mnogo više nude na prodaju nego što se kupuju, pa nekog prostora za intervencije na tržištu i nema.

Možda bi, kako kaže Labus, uspostavljanje, do sada nedostajuće, ravnoteže između kursa i cena zadovoljilo i jednu i drugu stranu: i izvoznički lobi i branioce sadašnje politike kursa. Ova neravnoteža je, istini za volju, na cenovnoj strani, izazvana zahtevima MMF-a da jedna od obaveza u "stend baj" aranžmanu bude i otklanjanje dispariteta cena u strateškim delatnostima, kao što je elektroprivreda. Otuda potpuno odvajanje kursa i domaćih cena u toku ove godine. Pošto je, po izjavama naših zvaničnika, ispravljanju cenovnih dispariteta kraj, može se očekivati da do pomenutog uravnoteženja cene–kurs i dođe do kraja ove godine, ali kao posledica ekonomske logike, a ne kao rezultat kvazipolitičkih pritisaka, sve sa željom da stvarnost i ekonomske zakone prilagođavamo sebi i svojim trenutnim potrebama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net