Previranja u SPS-u >

Maketa opozicije

U samom DOS-u teško je pronaći stranku koja toliko priželjkuje da ova široka koalicija opstane koliko to istinski žele u samom SPS-u. Opstanak DOS-a značio bi da izbori ne slede tako brzo, a raspad ove široke koalicije socijalisti priželjkuju jedino u slučaju neke velike prljave afere koja bi eventualno mogla da im vrati deo biračke podrške

Sve jasniji nagoveštaji da bi jednoga dana "raspadnuti DOS" mogao možda da pokrije i premreži čitavu političku scenu Srbije, i u narednim godinama delom ostane vlast a delom se pretvori u opoziciju učinili su da i ono malo interesa koji je ovdašnja javnost pokazivala za zvanično najjaču opozicionu stranku – Socijalističku partiju Srbije – gotovo u potpunosti iščezne. Koga, uostalom, još zanima opozicija u čijem programu, i godinu dana posle gubitka vlasti, i dalje stoji da će graditi škole i bolnice i otvarati nova radna mesta i perspektive radnim ljudima, i to u trenutku kad mnogi građani ostaju bez posla.

Daleko od vlasti, daleko od ambicije da se bave važnim socijalnim pitanjima u vremenu tranzicije i budu konstruktivna opozicija, usamljeni, bez ikakvih ideoloških ili "prirodnih" saveznika, pretvoreni u "zatočenike" najpoznatijeg haškog pritvorenika – takvi kakvi su, socijalisti danas zaista malo koga zanimaju. Osim ako se ne dogodi da neki od njih (makar i bivši) ne zaigraju u policijskom filmu o lepljivim prstima – "okom mignem, tabakeru dignem". Da oni iz DOS-a nisu prošle nedelje ponešto spustili ton u međusobnim sporenjima, verovatno da niko ne bi ni primetio da je u Socijalističkoj partiji Srbije borba između onih koji imaju ambiciju da naslede Slobodana Miloševića na čelu ove stranke ušla u fazu kada je tako nešto više nemoguće prikrivati.

ŠEGRT PROTIV MAJSTORA: U novinama se prvo pojavila vest da je opštinski odbor SPS-a Gornjeg Milanovca navodno zatražio reformu stranke i izbor novog predsednika, poručivši članstvu: "Slobodan Milošević ne može rukovoditi partijom iz Haga, preko posrednika. Nama je potreban predsednik stranke u zemlji, a to znači i novi kongres na kome će biti izabran."

Neposredno zatim, rukovodstvo stranke napustio je Dmitar Šegrt, jedan od devet članova Sekretarijata SPS-a (neka vrsta kolektivnog rukovodstva), koji se javno oglasio i saopštio kako ne želi više da bude član rukovodstva nesposobnog da vodi, reformiše i rehabilituje SPS. Za članove najvišeg rukovodstva, Živadina Jovanovića i Živorada Igića Šegrt je rekao da ne mogu biti reformisti jer su nosioci okoštalih ideja davno prevaziđenog komunizma, dok je generalnog sekretara stranke Zorana Anđelkovića Bakija optužio za nestatutarnu smenu rukovodstva i formiranje tela kao što je Sekretarijat, što je bila "velika i neviđena podvala". Sekretarijat SPS- a odmah je reagovao i izdao saopštenje u kome se kaže da je "dojučerašnji" član ovog tela Dmitar Šegrt izneo neargumentovane i proizvoljne diskvalifikacije ostalih članova najužeg partijskog rukovodstva. Najužem rukovodstvu zasmetalo je i to što je Šegrt svoju neopozivu ostavku odmah udario na sva zvona i saopštio je medijima, umesto da o svemu tome prvo razgovara unutar SPS-a. Prilično jedinstven stav Sekretarijata u ovom slučaju prikrio je očiglednu istinu da su među socijalistima odavno počele frakcijske borbe i da Šegrt nije bio jedini koji smatra kako Jovanović i Igić eventualno mogu da vode neko udruženje građana za odbranu Slobodana Miloševića, ali ne i stranku koja za sebe tvrdi da je najveća opoziciona stranka u Srbiji.

Agilni gensek Baki skoknuo je u međuvremenu do Gornjeg Milanovca, odakle je kasnije stigla vest da je mnogo toga što su tamošnji socijalisti zahtevali sasvim opravdano i prihvatljivo za vrh SPS-a, jedino što neće biti prihvaćeno. Milanovčani su, između ostalog, tražili da se što pre održi novi partijski kongres, da se Slobodan Milošević proglasi za počasnog predsednika stranke, da se izabere predsednik "u zemlji", kao i da se u SPS vrate "kreativni članovi" (Mihajlo Marković, Petar Škundrić, Ratko Marković, Aleksandar Berček, Miloš Macura...), koje je "kadrovska politika Mirjane Marković udaljila" od stranke. Posle Anđelkovićevog boravka u Gornjem Milanovcu ispostavilo se da se odustalo od zahteva za održavanje vanrednog kongresa, da Milošević neće biti proglašen za "počasnog predsednika" i da nije vreme za izbor predsednika u zemlji. Ispalo je da su neki tamošnji socijalisti ovakvim zahtevima (i to preko novina) navodno tražili prostor za ličnu promociju. Zvanično, u Milanovcu niko nije tražio smenu predsednika partije dok je on u zatvoru, "jer bi to bilo neukusno i nehumano", već se samo razmišljalo kako da se "efikasno prevaziđe njegovo odsustvo".

STARA ŠKOLA: Način na koji je inicijativa iz Milanovca brže-bolje zatrpana spada inače u manire pokupljene još u školi starog SK-a u kome je jedno od važnih pravila unutarstranačkog funkcionisanja nalagalo da se partijska previranja nikako ne propuštaju do samog vrha. Konflikti, koncepcijski ili oni svakodnevni, zaustavljani su po pravilu na nižem nivou. Neki Baki bi uvek skoknuo do nekog Milanovca, pohvalio tamošnje rukovodstvo za inicijativu, i rekao da od svega toga nema ništa jer vrh stranke "upravo rešava nagomilane probleme" i traži još malo strpljenja i razumevanja sopstvenog članstva.

Jedna od partijskih frakcija sumnja, međutim, da je ovoga puta posredi nešto sasvim drugo – da je zapravo neko iz samog vrha stranke bio u "dilu" sa pojedinicima iz opštinskog odbora Gornjeg Milanovca, pokušavajući da preko njih nametne priču o kongresu i traženju novog predsednika partije u zemlji, pošto onaj iz Haga trenutno ima preča posla. Generalni sekretar stranke Zoran Anđelković odmah je presekao ovakvu inicijativu, što je u svojoj javno obrazloženoj ostavci pomenuo i Dmitar Šegrt, koji tvrdi da sa ovakvim načinom rukovođenja, nereformisan i konzervativan, SPS nema nikakvu budućnost već samo produžava sopstvenu agoniju.

Poslednja ozbiljnija istraživanja javnog mnjenja pokazala su da su socijalisti pali na ispod deset odsto podrške biračkog tela (tačnije mizernih 7,3 odsto), i da se sve čvršće drže onoga što je na poslednjem vanrednom stranačkom kongresu poručio Slobodan Milošević kada je rezignirano tvrdio da za SPS više i nije važno kolika je, već kakva je partija. Što se veličine tiče, SPS nikada nije bio manji. "Kakvoću" mu određuje i činjenica da bar nekoliko desetina čelnika ove stranke iščekuje sudske pozivare, policajce ili haške izaslanike da im zazvone na vrata ili interfon; da se članstvo i dalje osipa i sve više svodi na "tvrdo jezgro"; da je među socijalistima sve manje ljudi sa nekim društvenim uticajem; da ova stranka, kako to primećuje sociolog Slobodan Antonić, ne može da računa na "svežu krv" među pripadnicima strateških elita koje su, ogorčene sećanjem na višegodišnju bezobzirnost miloševićevaca, i dalje veoma neprijateljski nastrojene prema SPS-u. Od koga god došla, "milanovačka inicijativa" bila je zato najverovatnije motivisana i prilično rasprostranjenim uverenjem mnogih socijalista da stranka, ovakva kakva je, razapeta dilemom šta uraditi sa Miloševićevim nasleđem, nema šta da traži na narednim izborima koji se sve češće pominju. Takav SPS, po oceni mnogih ovdašnjih analitičara, "ljubičice ugledati neće", i lako bi mogao da doživi sudbinu nekada moćne opozicione stranke – Srpskog pokreta obnove.

FRAKCIJSKA BORBA: Među frakcijama koje trenutno unutar SPS-a odmeravaju snage, na prvi pogled najprepoznatljivija je ona koja ne ide dalje od parole "sloboda za Slobu" i koja bi da sačeka malo da se predsednik vrati iz Haga, malo da se DOS do kraja kompromituje, pa da socijalisti ponovo prezumu vlast kao nekada. Tu struju personifikuju Živadin Jovanović i Živorad Igić, verni čuvari imena i dela čoveka iz haške apsane, koji smatraju da sa SPS-a nipošto ne bi trebalo skidati rđu miloševićevog vremena.

Nasuprot njima stoji frakcija koju nezvanično predvodi Branislav Ivković. Njemu bi, kako tvrde upućeni, verovatno najviše odgovarao vanredni partijski kongres na kome bi u suočavanju nekoliko kandidata za Miloševićevog naslednika imao možda i najveće šanse. Posle burne avgustovske sednice Glavnog odbora SPS-a, na kojoj je preživeo Miloševićeve pokušaje da ga iz vrha stranke odstrani preko telefona i direktiva, Ivkovićeva pozicija među socijalistima (pogotovo onim iz unutrašnjosti) delimično je ojačala. U isto vreme, Ivković je ostao bez poslaničkog imuniteta i suočava se s istragom koja se protiv njega vodi zbog navodnih grešaka počinjenih dok je sedeo u Vladi Srbije, što u slučaju nepovoljnog raspleta može bitno uticati i na njegovu partijsku karijeru i planove.

Treću struju u SPS-u nije baš sasvim lako personalno definisati jer nije toliko transparentna. Nju čine oni kojima je jasno da Milošević ne može da upravlja partijom iz Haga i da je Živadin Jovanović zreo za muzej partijskih i političkih starina, ali im se istovremeno izgleda ne sviđa previše ni ambicioznost Branislava Ivkovića, za koga misle da namerava da uskoči u (za njega) prevelike papuče partijskog šefa. Ova struja se trenutno protivi održavanju vanrednog partijskog kongresa i zagovara oprezno i učtivo distanciranje od Miloševića i skidanje pohabanog partijskog odela. Iako lično nikada nije pokazao (javno) ambiciju da bude vođa jedne od partijskih struja, već uporno zagovara tezu "ja sam mlad, za mene ima vremena", Ivica Dačić je često unutar SPS-a pominjan kao jedan od mogućih kandidata za "malog Slobu".

U samom DOS-u teško je inače u ovom trenutku pronaći stranku koja toliko priželjkuje da ova široka koalicija opstane koliko to istinski žele u samom SPS-u. Opstanak DOS-a značio bi da izbori ne slede tako brzo, a raspad ove široke koalicije socijalisti priželjkuju jedino u slučaju neke velike prljave afere koja bi eventualno mogla da im vrati deo biračke podrške. Socijalisti takođe ne bi želeli da vide ni jasnije izmeštanje DSS-a na poziciju dosovske opozicije jer bi to, po njihovoj proceni, dodatno moglo da utiče na postojanost članstva u samom SPS-u.

Godišnjicu gubitka vlasti SPS dočekuje više nalik na maketu opozicije, kao stranka koja nema snage da ustane protiv svojih višegodišnjih zabluda. Taman kad neko među socijalistima i pomisli kako je ovo pravi čas da se reše Miloševićevog nasleđa i kulta ličnosti, iz Haga stigne vest da ga u tamošnjem zatvoru svi sa uvažavanjem oslovljavju sa "gospodine predsedniče", a da mu zatvorenici (srpskog porekla), odlazeći na fiskulturu, pod prozorom skandiraju "Slobo, Slobo". I za socijaliste se sve opet vrati na staro. Na maketu.


 

Ime

Iako je gensek SPS-a Zoran Anđelković ovih dana izjavio da nema ništa protiv novih reformskih incijativa, ali pod uslovom da o njima ne saznaje iz štampe, izgleda da će tako nešto ipak, postati praksa među socijalistima. U rubrici "lični stav" početkom ove nedelje Nedeljko Babić, član SPS-a od osnivanja i delegat poslednjeg vanrednog kongresa, zalagao se za ozbiljnu transformaciju ove stranke i napuštanje liderskog koncepta. Babić smatra da bi trebalo zamoliti profesora Mihajla Markovića da, još jednom, pomogne u nalaženju najboljih načina za vraćanje ugleda partiji, uz obavezu da se ovoga puta Markovićevo mišljenje uvaži. Ovaj partijski aktivista predlaže i promenu imena stranke u Savez slobodnih socijalista Srbije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net