Koliko su nam uspešne reforme >

Stanje jeste dramatično

Da li je moguće da naši političari nisu svesni situacije u kojoj se nalazimo, da racionalno vođenje ekonomije i socijalne politike mora imati prioritet nad svim drugim.Kada gledate političke događaje u poslednje vreme, niste sigurni da je većina naših političara svesna na kakvoj bombi sede

NOVO U TRANZICIJI: Stigao je narodni hleb

Nestaško majmun, magarac, jarac i trapavi Miška rešili da sviraju kvartet... (početak Krilovljeve basne "Kvartet"; poenta je da su razlog neuspešnog muziciranja čitav dan tražili u pogrešnom rasporedu u kome sede)

Taman je onomad narodu objašnjeno da je novo povećanje cena komunalnih usluga u Beogradu neizbežno ako želimo da komunalni sistemi uopšte funkcionišu (i sam premijer je vrlo ubedljivo govorio o toj temi), a ono u petak bude stopirano.Vlada Srbije kaže da je ona morala da bude pitana o tome; posle dva dana čitamo izjavu predsednika gradske vlade, koji kaže: "...nismo znali da je procedura takva da se traži saglasnost Republičke vlade". Aferim! Ne treba sumnjati da će se pitanje nadležnosti u ovom slučaju brzo razjasniti. Ali izgleda da se pitanje ko šta treba da radi, za šta je ko nadležan i odgovoran i šta je čije isuviše često raspravlja u javnosti da bi se radilo o pukoj neobaveštenosti nekog pojedinca u strukturi vlasti o tome za šta je nadležan.

U suštini, ovim se provociraju dva krupna pitanja: prvo, dokle smo stigli sa reformama u tranziciji u otvorenu, tržišnu privredu, koliko smo u tome uspešni i, drugo, koliko su sinhronizovana nastojanja svih u strukturi vlasti da se na tom putu zadržimo (shodno onome sa čime su ušli u izbore), uprkos stravičnoj materijalnoj i socijalnoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi?

Odgovori na prvo pitanje su različiti, i zavise od toga da li dolaze iz zemlje, ili iz inostranstva. Da bi se odgovorilo na drugo pitanje mora se poći od nekoliko elementarnih činjenica. Pre toga, ono se može postaviti i drugačije: zašto su, posle one euforije sa kraja prošle godine, izneverena očekivanja u pogledu priliva sredstava iz inostranstva – donacija, kredita, investicija?

PONEKI "AUTOGOL": Deo odgovora leži u međunarodnoj zajednici. Svi su procesi i odluke prolongirani iz političkih razloga (saradnja sa Hagom, pre svega), sredstva sa Donatorske konferencije, ako stignu, većim delom će stići u idućoj, umesto u ovoj godini. Na to utiču i birokratske procedure u zemljama porekla tih sredstava, itd. Ali treba nešto reći i o našem sopstvenom doprinosu ovim kašnjenjima i problemima u koje zbog toga upadamo.

Najpre, nismo verovali da oni to sa Hagom misle ozbiljno. Našem novoizabranom predsedniku to je jesenas bila poslednja briga, imali smo veće prioritete. Zatim je došla opstrukcija formiranja srpskog parlamenta, pa republičke vlade, pa opstrukcija opozicije u Skupštini Srbije prilikom donošenja reformskih zakona. Zakon o privatizaciji smo dobili u julu, umesto u aprilu, hoće li biti efekata u ovoj godini ostaje da se vidi. MMF ga je afirmativno ocenio, ali su osporavanja u zemlji sve glasnija. Ne bih sada o tome, ali bih ukazao na jednu stvar koju je izgleda i Fond ispustio iz vida. Tenderska privatizacija je predviđena kao da se radi o državnoj svojini. Ali, društvena svojina je nešto drugo, i već su se javili problemi sa pitanjem čije je to što se privatizuje (čovek reče otprilike: "Pazite! To što Vi danas kupujete od Đinđića nije njegovo, nego je moje, i kada ja dođem na vlast, ja ne priznajem Vaše vlasništvo, ja ću to poništiti!"). Ostaje da se vidi šta će s tim biti do kraja ove godine. Tek usput – imamo li mi neku suicidnu crtu u svom karakteru (nebeski narod?), pa uvek imamo nešto što niko u svetu nema i što nam se na kraju obije o glavu? Onomad je to bila društvena svojina, juče vođa koji će zaratiti sa celim svetom, bez ijednog saveznika, danas – Zakon o porezu na ekstra dohodak.

Posao sa privrednim sistemom (monetarni, devizni, spoljnotrgovinski, fiskalni) obavljen je po meni dobro, sav posao u vezi sa međunarodnom zajednicom i međunarodnim finansijskim organizacijama besprekorno. Ali se uz to provuklo nekoliko "autogolova", od kojih je najefektniji Zakon o porezu na ekstra dohodak. Koliko će on prihoda doneti budžetu ostaje da se tek vidi, onu milijardu maraka neće isterati ni blizu. Izostaviću sada principijelne primedbe koje se tiču uslova u kojima su korišćene "posebne pogodnosti" (savezni ministar finansija je tu u pravu). Jedan efekat je već sasvim vidljiv: Evropska banka za obnovu i razvoj zaustavlja kredite našim firmama koje su na spisku "profitaša", jer je princip njenog poslovanja da ne kreditira budžete, pa neće da rizikuje da njen kredit po ovom zakonu završi upravo tamo. Za ulaganje stranih investitora postoje dva nezaobilazna uslova – pravni red po zapadnim standardima i stabilnost uslova privređivanja. A ovaj Zakon narušava i jedno i drugo. Džaba i objašnjenje da je to zakon za jednokratnu primenu. Ako ovde postoji sklonost da se stvari retroaktivno rešavaju, i neka buduća vlada, kroz 5 ili 10 godina, može zaključiti, na primer, da monopol koji je sadašnja republička Vlada priuštila NIS-u svojom uredbom ili dotacija Zastavine proizvodnje kakva ne važi za druge – predstavljaju posebne pogodnosti i da je "mačku mnogo goveđa glava", pa da kupcima tih firmi nekim drugim zakonom za jednokratnu upotrebu zahvati deo profita. Izgleda da bi najelegantniji izlaz iz ovog ćorsokaka bio da Ustavni sud suspenduje ovaj zakon i da onda lepo svi zaborave na njega.

SA ČIM PRED BLAGAJNU: Plata odlazi na ishranu

KO KOGA HRANI: Da li je moguće da naši političari, čelnici i dočelnici partija u DOS-u nisu svesni situacije u kojoj se nalazimo, da racionalno vođenje ekonomije i socijalne politike mora imati prioritet nad svim drugim. Predsednik Skupštine Srbije kaže da reforme nisu ni krenule, sem sa fiskalnim sistemom, važnija su mu druga područja, portparol njegove stranke preti rekonstrukcijom Vlade, pa se pitam da li je bolje da imamo vladu od 40-50 članova sa platom od 10-12 hiljada dinara, ili od deset kompetentnih članova sa platom od pedeset hiljada. U stvari, cela ova buka oko preraspodele vlasti asocira me na sveto pravilo posle Drugog svetskog rata: Svi prvoborci na funkcije! Jedan drugi portparol (porparoli su dragulji naše politike) kaže da Zakon o ekstraprofitu treba "razumno primenjivati". Baš tako reče na televiziji, i ne znam zašto me to asociralo na jednu rečenicu Najvećeg Sina: "Pa, bogamu, nemojte se držati zakona kao pijan plota!" Lider one ne-znam-kako-se-zvaše stranke, koja, po svoj prilici, samostalno ne bi ni prešla cenzus za ulazak u parlament, sada hoće da internacionalizuje pitanje autonomije Vojvodine, taman kada je buka oko Crne Gore počela malo da jenjava (ima li to neke veze sa njenim budžetskim problemima?). On bi trebalo da pogleda ne zasniva li svoj pristup na juče tačnoj, ali pri današnjim paritetima cena pogrešnoj pretpostavci da Vojvodina hrani užu Srbiju (uprošćeno – kada ne bismo imali domaću pšenicu po 25 pfeniga, kupovali bismo je po 20 ili 22). Taman je onaj iz Haga preduzeo korake da sasvim rasturi svoju stranku, mnogi drugi lideri već su počeli da se pozicioniraju za neke nove izbore. Kao da žele da uvere svet da će ovo za duže vreme biti vruće područje, na kome bi njihove investicije mogle da izgore. Umesto da brinu o tome kako da stvore i stabilizuju uslove za ekonomski napredak i izlazak iz očajnog socijalnog stanja, oni zamajavaju narod osnivanjem novih poslaničkih klubova, prepucavanjem oko toga da li treba smeniti ministra zdravlja, ili direktora Zavoda za zdravstveno osiguranje (u međuvremenu neko je udesio da su mnogi naši lekovi skuplji nego u najrazvijenijim zemljama) ili – raspravama oko ekspresnog uvođenja veronauke u škole. Odgovor na prvo pitanje postavljeno na početku takođe se oslanja na nekoliko suvih činjenica.

Nakon redovnog julskog razmatranja odvijanja našeg programa tranzicije, odraženog u junskom Stand-By aranžmanu, stručnjaci MMF -a dali su u celini vrlo afirmativnu ocenu (izuzetak su teškoće sa budžetom u koje je zapala Crna Gora, ne uspevajući da potrošnju prilagodi donacijama smanjenim u odnosu na one iz prošle godine). Ispoštovali smo do sada sve kriterijume izvršenja, što je uslov za odobravanje druge tranše Fondovog kredita; ispoštovali smo i takozvane indikativne kriterijume. Fond ocenjuje da ćemo uspeti i da budžetsku potrošnju prilagodimo očigledno manjem prilivu eksternih sredstava za finansiranje predviđenog budžetskog deficita i da nećemo posegnuti za kreditima NBJ iznad predviđene granice...

MUDAR POTEZ: I u tom grmu leži zec! Sada se računa da će od privatizacije u budžet doći, možda, 130 miliona maraka, umesto isto toliko dolara – dakle, manje od polovine, ništa u, za budžet kritičnom, trećem tromesečju. Premijer je nedavno uputio dramatično pismo nemačkom kancelaru, sa upozorenjem da će kolaps Vlade Srbije moći da se izbegne samo ako obećani zajam od 100 miliona maraka stigne pre kraja avgusta. Mislim da je ovde u pravu, uprkos nekim umirujućim izjavama drugih funkcionera. Budući da Fond ne bi gledao blagonaklono na nova kašnjenja plata i penzija, stezanje budžeta u trećem tromesečju moralo bi da pogodi socijalne namene i intervencije u privredi.

U tom svetlu treba gledati i ovo zaustavljanje cena u komunalnoj infrastrukturi. Uz dodatnu opasku: realnih cena, cena koje pokrivaju troškove grejanja ili snabdevanja vodom, na primer, ne može biti dokle god se ne obezbedi individualno merenje potrošnje (krug je opet zatvoren, to nisu male investicije). Mi ćemo još neko vreme biti osuđeni na socijalizaciju u ovoj sferi, na relativno obilno subvencionisanje komunalnih sistema.

Kako se, sem toga, poskupljenje struje (i ono predstojeće, u novembru) ne može izbeći, jer je upisano u Stand-By aranžman kao strukturni kriterijum izvršenja, zaustavljanje poskupljenja komunalija je – s obzirom na sve – bio mudar potez, jer je pretio da izazove nove, ozbiljne socijalne napetosti. Drugo je pitanje koliko je stvarno prosečno poskupljenje električne energije s obzirom na novouvedeni tarifni sistem koji ne samo da nije smirio postojeće nego je izazvao nove socijalne tenzije. On ne može uzeti u obzir novu, nepoznatu strukturu potrošnje determinisanu novim cenama, niti neplaćenu a utrošenu struju. Posebna priča je pokušaj retroaktivnog kažnjavanja za visoku potrošnju prošle zime putem nerealno utvrđenog doprinosa za angažovanu snagu. Smisao ovog sistema je "naplati koliko i od koga možeš" i u tom pogledu on se svodi na socijalnu demagogiju.

Je li socijalno stanje zaista očajno i kakve su perspektive?

Početak vrtoglavog pada proizvodnje u današnjoj SRJ koincidira sa sankcijama koje je Srbija uvela Sloveniji 1989. godine putem famoznog bojkota slovenačke robe. Ukupan rezultat političkog projekta čija je to bila jedna od početnih manifestacija stravičan je. Bruto domaći proizvod koji očekujemo u ovoj godini, izražen u nemačkim markama (koje su postale jedina mera vrednosti u našoj ekonomiji), po tekućem kursu, iznosiće tek nekih 19 milijardi maraka – to je približno trećina vrednosti iz 1989. Čitavu deceniju – ako je verovati statistici – u našu privredu je u proseku investirano tek 43 odsto amortizacije – dakle, obnavljalo se manje od polovine potrošnje osnovnih sredstava. Industrijska oprema je amortizovana, u konkurentsku utakmicu jedva da se može uključiti više od njenog desetog dela! Njena struktura je primerena tržištu od pre dve ili tri decenije. Pokretanje privrednog rasta zahteva nove, obilne investicije. Ako sam sebi dozvolio da pre nekoliko godina kritikujem Marjanovićevu vladu zato što u Zastavi dotira proizvodnju svakog vozila sa oko 2000 maraka, ne vidim zašto to ne bih učinio i sada. Na ovaj način se tek zakratko kupuje socijalni mir a oskudna sredstva se nepovratno gube, problem narasta.

LINIJA GLADI: Najstrašnija posledica ovakvog razvoja stvari jeste to što na 1,9 miliona registrovanih zaposlenih u zemlji ima skoro 840 hiljada registrovanih nezaposlenih a njima se slobodno može priključiti još 500 hiljada onih "zaposlenih" koji ne rade i za njih nema posla, niti će ga biti bez oživljavanja privrede, bez obilnih investicija. Jedan stvarno zaposleni u privredi treba da obezbedi dohodak za sebe i još tri nezaposlena, penzionera, ili onih koji ga leče ili mu uče decu... Sa privatizacijom ova činjenica će bivati sve očiglednija. Štaviše, ako bi se u narednih desetak godina naš privredni rast zadržao u zoni od oko 5 odsto godišnje – što je u domenu projekcija međunarodnih finansijskih organizacija o našim mogućnostima – negde na kraju tog perioda stvorio bi se prostor za aktiviranje ovih sada prikrivenih nezaposlenih, ali bi stopa nezaposlenosti ostala približno na današnjem nivou. Nama je neophodan brži razvoj, a to znači i strane investicije u obimu od dve – tri milijarde dolara godišnje, već od iduće godine. Prosečna realna plata je sredinom ove godine bila za 2,3 odsto veća nego pre godinu dana. Ali proseci mogu biti varljiva stvar. Iza ovog proseka krije se šest grana sa oko 250 hiljada radnika u kojima je prosečna zarada lane iznosila 60 odsto opšteg proseka, ove godine tek polovinu. Ako se pretpostavi (možda grešim?) da se te zarade troše na osnovne prehrambene proizvode i, tu i tamo, na gradski prevoz, možda nešto na struju pod pretnjom "seče", i ako se zna da je kupovna moć prosečne plate kada su u pitanju hleb, mleko, šećer, ... smanjena između 30 i 50 odsto – sledi da je kupovna moć zarade ovih ljudi smanjena najmanje za trećinu. Naš problem više nije kako da se suočimo sa velikim delom (60 odsto?) populacije koja je ispod linije siromaštva, nego kako da izbegnemo njihovo padanje ispod linije gladi.

Nedavno sam bio u prilici da jednoj delegaciji EU izložim stanje naše ekonomije; na ovu činjenicu oko zaposlenosti i izgledima do kraja decenije usledila je glasna reakcija: "That’s terrible!" Spremnost da nam se dugovi otpišu po napuljskim uslovima sama za sebe govori da se svrstavamo u red ekstremno siromašnih zemalja. Polazeći od ove činjenice, jednostavne za poimanje, treba tražiti odgovor na drugo od pitanja postavljenih na početku. Kada gledate političke događaje u poslednje vreme, niste sigurni da je većina naših političara svesna koliko je ovo terrible, na kakvoj bombi sede.

Vodeći političari u DOS-u trebalo bi da se malo osvrnu oko sebe. Videće da je popularnost vođa efemerna stvar; primeri SPS-a i SPO-a vrlo su poučni u tom pogledu, a zapostavljanje krucijalnih problema zarad većeg kolača vlasti može brzo da ih zbriše sa političke scene. Samo neko krajnje naivan mogao bi da veruje da će se toliki broj stranaka različite programske orijentacije, okupljenih oko programa od samo dveju tačaka – smena Miloševićeve vlasti i izlazak iz međunarodne izolacije – večno održati u koaliciji. Ali su naivni i oni koji misle da je upravo sada pravi momenat da se ta koalicija rasturi ne bi li se ugrabio veći komad vlasti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net