Milošević protiv Ivkovića >

Niko kao Bane

Numerički izraženo, realan skor onoga što se zbivalo na poslednjoj sednici GO SPS-a glasi da je Milošević poražen sa 3:0, ali to nikako ne znači da se ovaj rezultat može upisati na politički konto Branislava Ivkovića

POKAJNIK ILI REFORMISTA: Branislav Ivković u radu sa masama

Scena je podsećala na vreme kada je početkom pedesetih Radivoje Marković prenosio one sudbonosne fudbalske utakmice sa Rusima, a narod po gradskim trgovima preko zvučnika kolektivno, bez daha gutao svaku reč i opis svega što su na nekom dalekom stadionu činili Rajko Mitić, Bobek, Zebec, Čajkovski i ostali. Slično je, kažu, bilo i prošlog petka kada se iz dalekog zatvora u Ševeningenu (neki socijalisti izgovaraju "Šefeningen") članovima Izvršnog odbora SPS-a javio njihov partijski šef Slobodan Milošević. Usred sednice zazvonio je mobilni Živadina Jovanovića, ovaj je za čas prikopčao telefon na unapred pripremljene i postavljene zvučnike i onda se čulo ono toliko puta izgovoreno – "zdravo, drugovi". Radi uštede na vremenu, ovoga puta na "zdravo, drugovi" jedino nije bilo petominutnog aplauza.

Milošević je zatim preko Živadinovog telefona i partijskog zvučnika, a na osnovu haških impresija, napravio kratku analizu stanja u državi i partiji. Pozvao je svoje da zbiju redove, da siđu u bazu kao "jedina patriotska stranka u zemlji", da sačuvaju jedinstvo, da ne napaduju previše one iz JUL-a, da odole svim iskušenjima koje im postavlja "marionetska vlast"... Sve u svemu, Milošević je zvučao kao šef partije koji je za kraj meseca zakazao novi partijski kongres, nikako kao zatvorenik kome su 30. avgusta zakazali novo viđenje sa haškim sudijama.

ILI JA, ILI BANE: Onima koji su osluškivali šefove poruke kraj zvučnika dah je zastao tek kada se stiglo do Branislava Ivkovića. Milošević je zahtevao da Ivković (koga u SPS-u uglavnom zovu Bane) bude odmah isključen iz partije jer ga smatra najodgovornijim za sopstveno hapšenje i izručenje Hagu i ujedno glavnim igračem preko koga sadašnja vlast pokušava da iznutra rasturi socijaliste. Šef je iz Ševeningena tražio i da glasanje o isključenju Ivkovića bude javno da bi se videlo ko je spreman da stane "iza Baneta u petu kolonu". Na kraju, Milošević je još dodao da će glasanje o Ivkovićevom odstranjivanju iz partije prihvatiti i kao glasanje o sopstvenom poverenju. Treba li podsećati da je u mnogim ranijim sličnim prilikama Milošević kratko saopštavao ko otpada iz patrtijskog vrha (Bora Jović, Mihailo Marković, Milorad Vučelić) i da se sve završavalo za samo nekoliko minuta, bez rasparve, pitanja i objašnjenja. Ali, bilo.

Sutradan, na sednici Glavnog odbora stranke Ivković ne samo da nije isključen iz SPS-a već je uz Živadina Jovanovića, Zorana Anđelkovića, Ivicu Dačića, Dmitra Šegrta, Dušana Bajatovića, Dobrosava Radovića, Bojana Kekića i Živorada Igića postao član najužeg partijskog rukovodstva, novoformiranog Sekretarijata SPS-a. Sekretarijat će ubuduće upravljati ovom partijom umesto petorice dosadašnjih potpredsednika čije su funkcije ukinute. Ovakav sastav najužeg rukovodstva SPS-a pre svega je izraz unutarpartijskog kompromisa i možda jedan od poslednjih pokušaja da se spreči razbijanje ove stranke.

U većini izveštaja sa ovog skupa (pisanih kao i obično kada su socijalisti u pitanju) iz "druge", ponekad čak i "treće ruke", tvrdi se da je GO SPS-a prvi put smogao snage da izgovori "istorijsko ne" donedavno neprikosnovenom Slobodanu Miloševiću. Istovremeno, u Branislavu Ivkoviću se prepoznaje začetnik novih i modernih gledanja unutar ove stranke, neko ko bi mogao da povede SPS putem reformi i otkine bar jedno partijsko krilo. Mereno nekadašnjim modlama, nekima se od Baneta maltene pričinjavao i kakav espeesovski Hruščov. Jedna dnevna novina je ishod nedavne sednice GO SPS-a sažela u naslov "Jedan nula za Baneta", sluteći da će osnovni sukob među socijalistima ubuduće (i to veoma brzo) ići isključivo po liniji Sloba ili Bane.

Numerički izraženo, realan skor onoga što se zbivalo na poslednjoj sednici GO SPS-a glasi da je Milošević poražen sa 3:0, ali to nikako ne znači da se ovaj rezultat može upisati na politički konto Branislava Ivkovića. Vrh stranke odbio, je naime, ne samo da isključi Ivkovića već je posle četvoročasovne rasprave odbio i drugo Miloševićevo naređenje – da Zoran Anđelković "nikako ne sme" da uđe u Koordinacioni centar vlada SRJ i Srbije za Kosovo, jer "SPS ne treba da pomaže dosovskoj vladi, već treba da ih pusti da propadnu". Ogromna većina članova GO-a glasala je, uprkos Miloševićevoj preporuci, da Anđelković ipak otpočne saradnju sa dosovskim vlastima oko Kosova (po nekim mišljenjima, u proteklim događajima Anđelković je možda i najviše učvrstio svoje pozicije u vrhu stranke). Treći Miloševićev poraz proizilazi iz sastava partijske delegacije koja će uskoro otići u Hag da ga poseti. Milošević je poželeo da ga u zatvoru poseti delegacija u kojoj bi uglavnom bili oni koji su kraj njega bili i u noći kada je hapšen – Živorad Igić, Bogoljub Bjelica, Slavica Đukić-Dejanović. Sa liste njegovih želja od putnika je ostao jedino Živadin Jovanović, a put Haga krenuće još i Zoran Anđelković, Dušan Bajatović i Dobrosav Radović. Zid zatvora u Ševeningenu ispao je tako previsok za Igića koji voli da se mota po zidovima. Za one koje je Milošević pozvao u goste, na sednici vrha stranke rečeno je da mogu u Hag samo o svom trošku, ali ne kao zvanična delegacija SPS-a. Ili ako baš insistiraju, mogu i o trošku JUL-a s obzirom na to da gotovo svi sa Miloševićeve liste poželjnih haških posetilaca u SPS-u imaju nezvaničan status "Mirinih miljenika".

UTICAJ JUL-a: Dan posle ove sednice GO SPS-a, jedan od istaknutijih socijalista Dmitar Šegrt objasnio je na BK TV da je "slučaj Ivković najviše iziritirao članstvo zato što se dogodio posle posete Mire Marković Ševeningenu. Šegrt je u emisiji "Nije srpski ćutati" tvrdio kako Miloševićev predlog da se Ivković isključi iz partije "nije valjan" jer je zasnovan na pogrešnim informacijama. "To je uradila jedna grupa koja želi da bude vlada u senci kod socijalista. Ona ima dobru komunikaciju sa JUL-om i otuda joj je zasmetala ne samo popularnost Branislava Ivkovića nego i jedan korektan, pravi partijski stav koji je održan", rekao je Šegrt. Ovaj visoki funkcioner SPS-a saopštio je takođe da partijska delegacija koja odlazi u Hag ima zadatak da Slobodana Miloševića pokuša da uveri kako su optužbe na račun Ivkovića i njegovog navodnog petokolonaštva bile neargumentovane i potpuno neosnovane.

U tako nešto Milošević će teško moći da poveruje. Od nekoliko partijskih funkcionera koji imaju očiglednu ambiciju da jednoga dana stanu na čelo stranke, Ivković je za sada jedini koji je u nekoliko navrata pokušao da pipne "koliko je voda vruća". Želju da nasledi Miloševića pokazao je još u novembru prošle godine neposredno uoči partijskog kongresa. Odustao je u poslednji čas, ali je zato bio prvi koji je u jednom intervjuu ustanovio da je "predsednik u prošlosti pravio greške". Ne tako davno (još dok je Milošević sedeo u zatvoru u Beogradu), Ivković je, i pored izričitog stava Izvršnog odbora stranke koji je zabranjivao članstvu pojavljivanje na BK TV, prekršio zabranu i na ovom TV kanalu čak tvrdio kako je za predsednika i njegovu suprugu možda bolje da se sasvim povuku iz političkog života i odu u političku penziju. Po mišljenju mnogih, Ivković je ovom izjavom i javno iskazivanom ambicijom da zameni šefa (i to u partiji u kojoj se o sopstvenim ambicijama i željama nikada nije preglasno govorilo), prvi započeo posao unutarpartijskog demontiranja lika i dela Slobodana Miloševića.

Glasovi koji stižu iz samog SPS-a kažu da u Ivkovićevom slučaju, kao i u onoj novinskoj reklami, stvari, ipak, nisu baš onakve kao što izgledaju. Ivković svakako spada u najpopularnije i "najperspektivnije" čelnike ove stranke. Među onima koji su prošle nedelje stali na njegovu stranu ima, međutim, i popriličan broj socijalista koji su se spremali da Baneta stave na tapet zbog raznoraznih propusta. Ivkoviću se pre svega zamera da je neposredno uoči Miloševićevog odlaska u Hag otišao u Tursku da održi neko sumnjivo i u tom trenutku potpuno nevažno predavanje. Deo njegovih potencijalnih, unutarstranačkih protivnika i takmaca za preuzimanje partijskog kormila takođe sumnja da je Ivković zbog mogućih brljotina napravljenih u vreme kada je bio predsednik vladine komisije za dodelu stanova i kredita, danas praktično u raljama DOS-a koji ga navodno ucenjuje po principu – kooperativnost za ćutanje ili sklanjanje u odlučnim momentima.

Ali, čak i među onima koji ne vole previše šefa svoje poslaničke grupe u republičkom parlamentu, malo je onih koji poriču da je Ivković vešt političar sa prilično razvijenim osećajem za oluju, odnosno da niko kao Bane nema tako dobre senzore za političko samopreživljavanje. Pre nekoliko godina (1996), kada su socijalisti na lokalnim izborima izgubili vlast u Beogradu, Slobodan Milošević je glavne krivce za ovaj izborni poraz potražio u Nebojši Čoviću i Branislavu Ivkoviću i u tome što su se ova dvojica mrzeli od srca. Čović je zatim isključen iz SPS-a, dok je Ivković prošao sa poslednjom opomenom i odmah vaskrsao, a mnogi danas tvrde da je tada politički preživeo i kasnije napredovao uglavnom jer ga je "JUL voleo". U novom konkretnom slučaju "petokolonaštva", Ivković je, na osnovu pravovremene informacije šta mu se sprema, prvi pustio (u osnovi tačan glas) kako kadrovi JUL-a pokušavaju da ga oteraju iz SPS-a tako što Miloševiću sugerišu da ga isključi iz partije. U štampi se ubrzo pojavila informacija koja je kandidovala dilemu – Mira ili Bane, i to je, kako se ispostavilo, bio Ivkovićev pojas za spasavanje. Za većinu socijalista koji se ionako naježe na svaki pomen JUL-a dileme nije bilo: i oni kojima se Ivković ne sviđa previše nisu mogli da dozvole da JUL ponovo vodi kadrovsku politiku u SPS-u, čak i po cenu da na Ivkovića krene i sam Slobodan Milošević.

BAŠ MI SLOBA REČE: Mnogima koji su u epilogu nedavne sednice vrha SPS-a videli definitivan početak paranja mita o Miloševiću među samim socijalistima, promakla je činjenica da se Bane branio od Slobe u maniru nekadašnjih komunističkih "grešnika" i "otpadnika" – tvrdio je da je dobar i lojalan slobista i uz to branio Miloševića od njega samog, tvrdeći da je (šef) loše informisan zbog boravka unutar ševeningenskih zidina. Nije, naravno, isključeno da se Ivkoviću nešto kasnije dopadne ovaj poludisidentski status posle čega bi, stigavši do kraja table, poželeo možda da se pretvori i u neku neuporedivo jaču partijsku figuru. Osim Ivkovića, ka kraju te table hita trenutno, samo nešto obazrivije, bar još nekoliko ne manje ambicioznih socijalista.

U tekstu napisanom nedavno za analitički servis beogradskog Medija centra, politikolog Slobodan Antonić ističe kako SPS upravo razdire velika muka, a to je nasleđe zvano Slobodan Milošević. Mnogim socijalistima nije baš sasvim jasno da li je za njih bolje da idu i dalje sa Miloševićem ili bez njega. Antonić ne isključuje mogućnost da razvoj događaja narednih godina ne donese iznenada Miloševiću priličnu vrednost na domaćem političkom tržištu. Nekoliko velikih grešaka SAD i NATO-a uljuljkanih u svojoj svetskoj dominaciji, zatim nevolje sa kojima bi Srbija mogla da se dramatično suoči tako što bi one počinjene u vreme Miloševića mogle da budu potisnute, mogućnost da Milošević preko Haga izraste u simbol otpora malog naroda velikoj nepravdi – sve to moglo bi u jednom trenutku da partiji koja se poziva na njega donese možda i znatniju političku korist, ma koliko to sada izgledalo nemoguće ili apsurdno. Ta dilema (šta uraditi sa Miloševićem?), koja se trenutno prelama preko Branislava Ivkovića, verovatno zaokuplja većinu članova GO SPS-a.

Antonić inače ne deli mišljenje većine dosovskih političara, ali i pojedinih analitičara, da je SPS definitivno stranka bez ikakave političke budućnosti. U razgovoru za "Vreme" on podseća da su na prošlim izborima socijalisti dobili oko pola miliona glasova, pod za njih veoma teškim uslovima, što može biti njihovo tvrdo jezgro i realna startna osnova i za neke naredne izbore. "Ovde nikada ne treba isključiti ni mogućnost protestnog glasanja, a socijalisti u tom slučaju mogu da budu sasvim zgodan izbor. Čak bi se reklo da im je partijski background dušu dao za takvo glasanje. Milošević je u Hagu i mnogima se odavde može učiniti kao pravi mučenik. Takođe, svi oni koji su protiv vraćanja imovine Karađorđevićima, kojima smeta veronauka u školama ili se protive privatizaciji, lako se mogu okrenuti SPS-u. Ako reforme krenu loše ili se, na primer, oko Vlade otkrije neka korupcionaška afera, eto začas među apstinentima bar milion ljudi koji su u septembru glasali za DOS. I obratno, eto uz SPS mnogih koji su u septembru bili apstinenti. Naravno, ova stranka više nikada ne može da se vrati na staro, ali je nikako ne bi trebalo prerano otpisivati", kaže za "Vreme" Slobodan Antonić.

Za početak, socijalisti su izgleda pokušali da unutar stranke vrate ponešto od atmosfere u kojoj su živeli punih 13 godina. U tom periodu razni ljudi su napredovali, opstajali ili politički i ekonomski profitirali pozivajući se na ono što su im šef i Mira baš sinoć rekli ili šapnuli. Neki su u međuvremenu saznali "šefov" zatvorski broj i pokušali da rade po starom, poturajući čitavoj partiji kao direktivu ono – "baš mi sinoć Sloba pre povečerja reče...". Ali Sloba je daleko (Englezi kažu da "daleke reke požar ne gase") i neće se uskoro vraćati iz Haga. Socijalisti zato i počinju da se dele na one koji to shvataju i one koji uporno odbijaju da tako nešto prihvate, na one koji su uvek na vezi i one koji su sve češće "nedostupni". Bane je, na primer, postao nedostupan čak i kada mobilni prikače na zvučnik da svi čuju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net