Milorad Petrović – novinar i prolaznik >

RTS nije za trgovinu

Nove vlasti – demokratske po sopstvenom priznanju – već padaju na važnom ispitu odnosa prema medijima. Ovog puta "reformisti", "legalisti" i svi "-isti" složili su se posle godinu dana u tome da nacionalnom televizijom, tj. ruševinama TV-Bastilje, treba da upravljaju naši, odnosno njihovi, odnosno najbolji, odnosno podobni. Milorad Petrović rešio je da se iz te priče povuče

USPELI SMO MNOGO: M. Petrović

Za razliku od huke, buke, dreke i galame koja je pratila prvoaprilsko hapšenje i vidovdansko izručenje Slobodana Miloševića, posao sa Radio-televizijom Srbije (RTS) Demokratska opozicija Srbije (DOS, to je ona koalicija kojoj su građani SRJ septembra, a građani Srbije decembra prošle godine poverili ograničeni mandat) odugovlačila je do poslednjih granica izdržljivosti. Najzad, sedam meseci od srpske oktobarske revolucije, postavljen je Upravni odbor; dva meseca potom, pobednik natječaja za generalnog direktora RTS-a bio je Aleksandar Crkvenjakov, novinar i čovek bespartijnij, što bi se nekad reklo. Konačno, posle deset meseci emitovanja hiljada i hiljada sati vesti, otvorenih studija i programa uopšte, 12. jula ove godine raspisan je konkurs za mesto glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a. Dve nedelje kasnije, 26. jula, jedan od povratnika na RTS Milorad Petrović obavestio je javnost da podnosi ostavku na mesto urednika TV Dnevnika, povlači se sa konkursa i, najverovatnije, ponovo odlazi sa Televizije. Prema agenciji Beta, na taj potez odlučio se "zbog velikog političkog pritiska pojedinih vladajućih stranaka koji vodi političkoj instrumentalizaciji nacionalne televizije.

Od nekih novina proglašena za kandidata sa najozbiljnijim izgledima, Gordana Suša je odmah – posle nekih nejasnih tumačenja i srazmerno njima naraslih glasina o razlozima za nedonošenje odluke o izboru – krenula u razjašnjavanje. "Do poslednjeg trenutka Aleksandar Crkvenjakov me je odgovarao od namere da se kandidujem, govoreći da nemam podršku Demokratske stranke Srbije (DSS)", izjavila je pre tri dana. "Isticanjem priče da su ključne funkcije u RTS-u rezervisane za Demokratsku stranku (DS) i DSS znači da ideja o RTS-u kao javnom servisu u službi građana pada u vodu."

Istog, poslednjeg dana jula, predsednik Upravnog odbora RTS-a Dejan Mijač indirektno optužuje Aleksandra Crkvenjakova za poništavanje konkursa, zato što nije izabrao nijednog od četiri kandidata. "Neću da sumnjam da se politika opet meša... Konkurs će biti ponovljen. Nema razloga za nervozu, do 11. avgusta može se dogoditi da se pojave nove ličnosti, pa i Bojana Lekić", izjavio je Mijač. Ta priča – da se na konkurs nisu javili "poželjni kandidati", pa je poništen preko leđa Milorada Petrovića i Gordane Suše – već je u opticaju, kao i ona koja poništavanje pripisuje odustajanju Ofelije Backović, direktorke RTV Pančevo. Za čudo naivnima, Đinđićeva DS prekjuče je optužila Gordanu Sušu da nema hrabrosti za iznošenje pravih razloga neuspeha konkursa, sad već uobičajeno žestokim i neodmerenim rečnikom ovdašnje javne političke scene. Razlog se ovog puta možda krije u rastumačivanju pozadine Sušine izjave da su je Zoran Đinđić, Žarko Korać i Aleksandar Crkvenjakov lično ubeđivali da odustane, nudeći joj (inače nepostojeće) mesto direktora televizije ili, po istovremeno puštenoj glasini, da je ona sama to mesto tražila.

Milorad Petrović koji je, na neki način "povukao nogu" u još jednoj od ovdašnjih mučnih kadrovsko-konsesualnih i demokratskih priča, kaže da izjavom o opasnosti od klizanja RTS-a u novu političku instrumentalizaciju nije mislio samo na sadašnji sukob DS-a i DSS-a, nego i na činjenicu da RTS već deset meseci "preživljava u situaciji da je vlast tako hladno pušta niz vodu u svakom smislu". Javno pozicioniranje lidera DOS-a posredstvom RTS-a počelo je odmah posle 5. oktobra: "Lično sam ih sve upozoravao još u oktobru da se mora postaviti integralno rukovodstvo kuće koje će odgovarati za poslovanje i program", kaže Petrović. "Iskreno rečeno, sada mi se čini da je od 5. oktobra prošlo nekoliko godina, valjda zbog intenziteta događaja i svega što smo odradili, prvih dana doslovno strahujući da se ne pojavi neki vod sa puškama koji će nas, jednostavno, postreljati kao kontrarevolucionare... U proteklih desetak godina RTS je bila veš-mašina za ispiranje mozga, a ja sam se u nju vratio 5. oktobra kao jedan od onih koji su 'počišćeni' još 1991-1993. godine."

"VREME": Šta je, po vašem mišljenju, uticalo da, javno bar, nove vlasti u Srbiji toliko dugo ne učine ništa za RTS?

MILORAD PETROVIĆ: Kontrola nad medijem je i kad vlast ništa ne čini na bitnoj promeni kuće tog značaja. Predlog da se odmah, još pre kraja oktobra, postavi privremeno rukovodstvo sa ograničenim mandatom – i moj, između ostalih – niko u DOS-u nije prihvatio. To govorim zato što smo, samoinicijativno radeći u proteklih deset meseci bukvalno fizički iscrpljeni do krajnjih granica, da sad ne pominjem zbivanja i medijske događaje, sve ono što je poznato i vašim čitaocima. Za mene je to već bio simptom da vlast nije iskrena prema televiziji. Naravno, greška nije samo u vlasti, nego i u novinarstvu. Onoliko koliko je politika agresivna prema novinarstvu, toliko su i novinari podložni autoritetu, kao da osećaju potrebu da pripadaju nekom, da budu nečiji. Štogod bilo, za deset meseci od 5. oktobra, RTS sedam meseci nije imala upravni odbor, devet meseci generalnog direktora, a ni sada nema glavnog i odgovornog urednika odnosno uređivački tim koji bi trebalo da artikuliše programsku koncepciju kuće. Ipak, uspeli smo, uz puno napora i energije, da gledanost dnevnika podignemo na dva i po miliona. Imajući sve to u vidu, ja nemam – neko drugi možda ima – pravo da pristanem na ono protiv čega sam se borio deset godina i zbog čega sam, kao jedan od mnogih, napustio TVB. Da smo hteli da se prodamo, prodali bismo se valjda još 1991. za stanove, ambasadorska mesta, pare, školovanje dece u Americi ili Engleskoj... Ne kukam, ovo što kažem je moje lično uverenje. Ne želim nikakav konflikt između sebe i Televizije, jer to je moja kuća, koja je meni i mojoj generaciji mnogo dala. Mi smo njoj dali mladost, godine i onoliko znanja i pameti koliko smo mogli. Ona nam je vraćala kroz ugled u javnosti. I, kada danas govorim o pretećoj instrumentalizaciji, mislim na nešto različito od onog pre 12 godina. Sada to ide kao neka vrsta bočnog pritiska, preko partijskih ljudi koji imaju uticaj u Televiziji. Nebojša Čović je 5. oktobra mogao u prolazu kroz hodnik da imenuje Nenada Ristića za v.d. generalnog direktora, ali takvo ponašanje može da traje nedelju dana, ali ne deset meseci.

Šta je propušteno?

Dogodila se i jedna strašna stvar. Nepune dve nedelje posle 5. oktobra u redakciju su došli prvi "izviđači" iz novinarskih struktura bivše garniture, došli su oni iz treće-četvrte lige, tako da kažem. Pa, kada su videli da im niko ništa ne kaže, da nema nikakvih problema, zvali su da dođe "druga liga", a "druga liga" je zovnula da dođe "prva". Tako sada, u okviru novinarske celine RTS-a, govorim prvenstveno za TV Beograd, ima 90 odsto ljudi koji su kreirali program i izvršavali naređenja u proteklih deset godina, onih koji su "radili svoj posao pošteno" i sada meni kao uredniku Dnevnika dolaze po gotov tekst. Situacija je, u ovom trenutku, naprosto takva da ne bi bilo nikakvo čudo ni pojava onih pet-šest udarnih Miloševićevih novinara. Čuo sam, ne znam da li je tačno, da je psihijatar koji prati jednog od njih, naprosto zato što mu se obratio za pomoć posle svih frustracija, rekao: "Vrati se na televiziju, pa se suoči sa realnošću i sukobi sa kolegama, biće to katarza, pročišćenje, itd." Jedva su čoveka spasli od linča. Moj postupak je naprosto protest ne protiv jednog čina, nego protiv serije postupaka vlasti od 5. oktobra do danas. Rešavanje problema RTS-a sada je neuporedivo teže nego da je to bilo urađeno do kraja prošle godine, kako god. Umesto toga opozicija, sadašnja vlast, obeća biračima ukidanje pretplate, ukine pretplatu i RTS u ovom trenutku ima 42 miliona maraka duga i 30-31 milion dinara mesečne kamate na njega. Da ne pominjem 7500-8000 zaposlenih, ogromne neraščišćene zloupotrebe u kojima bi trebalo da rade kriminalistička i finansijska policija, SDK, Narodna banka... Nenormalno je doneti sa službenog putovanja taksi račun od 2000 dolara, jer u Ženevi se za te pare može kupiti polovni auto, dovezeš se njime u Beograd i baciš ga u Dunav – i bilo bi jeftinije nego taj račun. Da ne govorim o strašnoj zloupotrebi sistema, uništavanju baza podataka u računskom centru, krađama i uništavanju dokumentacije. O stanovima, automobilima, tezgama i biznisima stečenim samo zahvaljujući novinarskom zvanju i da ne govorim, bilo je to jedno bezočno čerupanje, beskrupulozna prodaja dnevnika... Zna se šta znači kad neki direktor svoju firmu u Dnevniku "izreklamira" za minut lažne reportaže o poslovnim uspesima. Nema te marketinške agencije koja za minut može odjednom da pošalje poruku na dva i po miliona adresa.

Priča se da je konkurs za glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa "propao" jer ni vi ni Gordana Suša "ne zadovoljavate" očekivanja Upravnog odbora...

Ne bih to svodio na dva kandidata. Problem je u tome što DOS nije uspeo da se dogovori o formiranju jednog normalnog upravnog odbora, nego je posle sedam meseci nađeno solomonsko rešenje sastava od nezavisnih intelektualaca, reditelja, glumaca, slikara, novinara itd. Ali taj upravni odbor niti je, bar za sada, uspeo da se nametne kao faktor odlučivanja i predloga vlastima, niti da zaštiti nacionalnu televiziju koja nije samo informativni program, nego čuva i neguje jezik, kulturu, etičke i estetske vrednosti, sve ono što su tradicija, nasleđe i vrednost naroda, što je neuporedivo šira misija od pukog emitovanja tv-dnevnika, informativnog programa ili nekog političkog stava, čiji god i kakav god on bio. Upravni odbor nije uspeo da se nametne kao takav faktor koordinacije. Došli su u situaciju da se sa političkim partijama nadmudruju ko je za nekog kandidata, ko je za šta... Bio sam protivkandidat Crkvenjakovu za mesto generalnog ditrektora – moj stav je i onda bio i sada je: odaberite bilo koga, među nama nema surevnjivosti, dugogodišnji smo prijatelji, kolege, imamo slična iskustva sa RTS-a i, napokon, istog smo dana, 5. oktobra, bez dogovora, došli u Košutnjak. Ako je on generalni, najmanje što možemo je da mu pomognemo, da budemo saradnici i da ideju programa koja se konstituiše preko generalnog direktora i cele upravne vertikale podržimo sa svih strana, jer – odavno smo sitom zahvatili vodu. Curi na sve strane. Moja ostavka i povlačenje nisu rezultat uvređenosti. Da sam uvređen, povukao bih se onda kad nisam izabran za generalnog direktora. Moj odlazak je protest: kao čovek u ovim godinama i sa ovim novinarskim iskustvom i, da ne budem lažno skroman, određenim ugledom u nekim profesionalnim krugovima i javnosti, ne mogu dozvoliti sebi da sedim tu kao nečiji alibi za one iste stvari zbog kojih je čitava jedna novinarska generacija pre deset godina otišla sa RTS-a.

Verujete li da nekorumpirani deo profesije ima snage da savlada i ovaj politički atak?

Nažalost, poziciju zaista demokratski orijentisanih i sposobnih ljudi u novinarstvu – a to nije problem novinarstva, nego i svih drugih profesija – njihov profesionalni status u smislu pozicije u upravnom sistemu artikulišu političke partije. One se i danas usaglašavaju oko toga da li je neko podoban da bude direktor EPS-a, ovoga, onoga, doma zdravlja, pa i direktor televizije. I sada svako mora da dobije saglasnost određenih političkih partija. Već sama ta činjenica, dugoročno gledano, dovodi u pitanje i poziciju novinarstva u odnosu na vlast. Ni država nema pravo da frizira odnose, pogotovo ne da u smislu činjenica artikuliše program; kompetencije države su u tome da ona brine da javni servis zaista bude javni servis svih građana, partijaca i nepartijaca, pozicionih i opozicionih, vernika i nevernika, da služi javnosti kao celini. I sama država, na kraju krajeva, nije tvorevina samo pozicije ili opozicije, nego i "nesvrstanih". U ovom slučaju se titular vlasništva države u odnosu na jedno tako moćno sredstvo javnog uticaja ne može izjednačavati sa vlasništvom države nad fabrikom alata, poljoprivrednih mašina ili nečega po komadu, što se može za 15 dana na tenderu prodati najboljem ponuđaču. Nacionalna televizija je stvar koja se ne prodaje, između ostalog ona je i medij duhovnog bogatstva naroda, javna savest, javno izrečena reč savesti i ako joj se oduzmu ta mogućnost i funkcija, onda politička instrumentalizacija – sporije ili brže, svejedno – nikada ne donosi dobro.


 

Ping-pong, pendrek i loptice

Sredinom maja 1991. godine nas osmoro novinara Informativne redakcije TVB primio je Slobodan Milošević. Prijem smo zatražili zbog tadašnje podele redakcije na "pravoverne" i "krivoverne", "dobre" i "loše" Srbe, da upitamo ko nas to iznutra razara, pretvarajući informativnu funkciju televizije u propagandni sistem. Ja sam mu postavio samo jedno pitanje: "U TV Beogradu se sve najluđe odluke i ono s čim se zdrava pamet ne može složiti kad su u pitanju program i kadrovi, najvitalnije stvari televizije, pokrivaju rečenicom 'To je naredio Slobodan Milošević'. Došao sam da vas pogledam u oči i pitam da li je to tačno." On je držao cigaretu i cigaršpic onako "preko ruke" kao što je Tito nekada držao; rekao je: "Nikada u svojoj kratkoj političkoj biografiji nisam direktno ni indirektno naredio bilo šta što se tiče programske politike TV Beograda. A vašima u televiziji recite: ako nemaju dovoljno autoriteta kao ličnosti, neka se ne kriju iza autoriteta predsednika republike". Naravno, svi smo znali da to nije tačno, da nije istina: u to doba njegov prvi čovek u TV Beogradu i njegova desna ideološka ruka, komesar za pravovernost, bio je Ratomir Vico. Rekao sam: "Dobro, onda vas molim da to javno, pred kamerom, kažete." Nino Brajović je rekao kako od nas traže "da pravimo novog Josipa Broza Miloševića, to nije normalno", a Branka Mihajlović, ako se dobro sećam: "Bolje da vas inteligentan čovek kritikuje nego da vas budala hvali... On je, jednostavno, gledao kroz sve nas kao kroz staklo, fokus mu je bio negde iza, šest metara iza naših leđa. Imali smo osećaj da ništa rečeno ne pogađa, svaka reč, svaki argument se od njega odbijao kao ping-pong loptica od mermernog zida. I kad smo izašli napolje, rekao sam: "Ljudi, mi smo bivši. Nemoj da neko ima ikakve iluzije. Nego da se izljubimo i oprostimo." Posle smo napravili oproštajno veče u "Sokolcu" na Kaleniću, pojeli, popili, izljubili se i – rasturili. Danas, od ljudi koji su bili na toj "poslednjoj večeri" većina je otišla iz novinarstva ili iz zemlje, neki su pomrli... Od cele te garniture, 5. oktobra prošle godine, osim nas troje-četvoro nije imao ko da se vrati u televiziju.

TV-poternica

Jedino u vezi s čim je Milorad Petrović pokazao izvesnu ljutnju, jeste poklapanje njegove odluke o povlačenju sa emitovanjem spota na temu Zakona o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita i imovine, onim sa likovima novobogataša uvređenih što im se slike – kao i sticanje imovine – preklapa sa prizorima rata, izbeglištva, propadanja i bede naroda. Incident pojačan stranačkim osudama, izjavama i naknadnim izvinjenjima ne samo što nije ni u kakvoj vezi sa njegovom odlukom da povuče kandidaturu nego – kaže – potvrđuje njegovo uverenje da "kontrolisano nerešeno" stanje na RTS-u može proizvesti samo nesporazume. Po rečima našeg sagovornika, spot je proizvod redakcije Beogradskog programa, čiji je glavni i odgovorni urednik po zanimanju reditelj lutkarskog pozorišta, a zamenik doskorašnji dekorater. To je sve.

Šef i minutaža

Čim političar postavi pitanje "zašto me nije bilo u prvih pet, nego sam išao u dvadesetom minutu Dnevnika", čim krene razgovor tipa "šef misli da to treba integralno u dnevniku, sedam minuta" – imaš urednike koji to mogu i one koji to ne mogu da otrpe. Ja nisam mogao, i rekao sam: "Poručite Šefu nek dođe u Beograd i uređuje Dnevnik, a ja ću da radim njegov posao." Ali, takva vrsta odnosa u novinarstvu, kada se svede na lični životni stav jednog čoveka, ne može biti dobra. Ne može se graditi javni servis na činjenici da svi govorimo o javnom servisu a pri tom znamo šta se događa. Cela ova borba između DS-a i DSS-a već je dostigla onaj stepen javnosti kad više ni u jednom segmentu ne može da se krije, prikriva ili frizira.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net