Intervju: Martin Bel, ratni izveštač >

Rat u Mančesteru

"Ratno novinarstvo privlači čudne ljude, a postoji opasnost i da steknete nostalgiju prema ratovima u kojima ste bili"

Po rečima Martina Bela, jednog od najiskusnijih ratnih izveštača na svetu, za taj posao neophodno je imati staru glavu na mladom telu. No, kako je te dve stvari nemoguće spojiti, neophodno je praviti kompromise i znati kada je pravi trenutak da se povučeš. On je to uradio 1997. godine nakon 32 godine rada za BBC i izveštavanja iz 11 ratova među kojima su oni u Vijetnamu, Bliskom istoku, Alžiru, Rodeziji, Salvadoru, Nikaragvi, Iraku i Bosni. Iako za sve ratove kaže da su bili televizijski, u smislu da su tamo bile prisutne kamere, rat u Bosni posebno izdvaja jer je napredak tehnologije omogućio gotovo direktno praćenje događaja. I sam je bio akter jednog od dramatičnijih televizijskih momenata u Sarajevu. Avgusta 1992. godine bio je ranjen gelerom minobacačke granate dok se uživo javljao u program BBC-ja.

Jedna od njegovih bitnih karakteristika je i belo odelo, koje je u ratovima nosio kako bi se što više razlikovao od vojnika koji ga okružuju, verujući da to umanjuje šanse da postane meta snajperista sa druge strane. Odelo je postalo deo njegovog imidža i nastavio je da ga nosi i kada je 1997. godine napustio novinarstvo i kandidovao se na parlamentarnim izborima u okrugu Taton u Engleskoj kao nezavisni kandidat. Pobedio je i naredne četiri godine proveo u britanskom parlamentu da bi na ovogodišnjim izborima tesno izgubio kao nezavisni kandidat na drugom mestu. Napisao je dve knjige o novinarstvu, a u drugoj koja se zove "Smrt vesti" bavi se krizom današnjeg novinarstva u kojem je tehnologija važnija od profesionalnih kvaliteta samih izveštača. "Srećan sam što sam ovaj posao prestao da radim pre dolaska mobilnih telefona. Ne mogu ni da zamislim sebe kako stojim sa telefonom na nekom brdu na Kosovu, dok mi urednik iz Londona govori šta se zapravo događa tu gde se ja nalazim."

Martin Bel je rođen 1939. godine u Kembridžu gde je i diplomirao na Kraljevom koledžu. Novinar BBC-ja postao je 1965. godine. Sa njim smo pričali u Sarajevu gde je bio angažovan kao moderator diskusije na seminaru Crvenog krsta o novinarskom poslu u ratnim područjima. Pričajući o Sarajevu kaže da je to grad u kome se uvek teško kretao. Tokom rata zbog blokada puteva, a u miru zbog saobraćajne gužve. "Ja glasam za saobraćajnu gužvu", kaže gospodin Bel.

"VREME": Da nismo znali da ste ovde na seminaru Crvenog krsta, pomislili bismo da u vestima o pogibiji deset pripadnika SAS-a u Bosni mora da ima neke istine, čim je Martin Bel u Sarajevu.

MARTIN BEL: Kad god ulazim u avion ljudi imaju običaj da mi kažu "znali smo da je loše, ali nismo znali da je toliko loše". Putnici ne vole da me vide na svom letu. Misle da sam ja loša vest, imam takvu reputaciju. Jednom prilikom sam leteo iz Dablina za Mančester i jedan od putnika mi se uspaničeno obratio rečima: "Nisam znao da je u Mančesteru rat!".

Ja nisam počeo kao ratni izveštač, ali sam to slučajno postao. U poslednjih dvadeset godina slabo sam šta drugo radio, tako da me ljudi identifikuju sa ratom.

Što se tiče pripadnika SAS-a, nijednog trenutka nisam poverovao da je tako nešto moguće. Britanci su vrlo precizni kada je u pitanju objavljivanje gubitaka. U pravoj demokratiji takve se stvari ne mogu sakriti. Tako da ne verujem da se tako nešto desilo, mada verujem da je u toku vrlo ozbiljna potera i mislim da smo konačno došli do tačke kada su vlasti u Republici Srpskoj odlučile da ne ometaju hapšenje. Lično verujem da je veća šansa da Karadžić bude uhapšen, nego da ostane u bekstvu. Mladić je druga priča. On je veoma dobro čuvan od ljudi koji su spremni da za njega daju svoj život.

Da li ste tokom karijere ikada pomišljali da dobra priča može da vam padne u krilo, da se sasvim slučajno nađete na licu mesta?

Apsolutno! Postoji elemenat sreće u novinarstvu. Ali, kao što reče jedan poznati igrač golfa "što više vežbam, to mi je i sreća više naklonjena". No, ima ljudi koje je pratila neverovatna sreća tokom cele njihove karijere.

A šta biste uradili ako bi vam se takva stvar dogodila sada kada više niste aktivno u novinarstvu?

Ja trenutno ne radim ni za koga, tako da bih rekao "vidi, ovo je baš zanimljivo". Mislim da bih sada samo stajao sa strane i posmatrao.

Neke novine bi me verovatno zamolile da napišem komentar na tu temu. Ali, ne bavim se više udarnim vestima, napustio sam politiku, slobodan sam čovek, i od pre pet nedelja prvi put u životu sam nezaposlen.

Zašto ste se opredelili za političku karijeru nakon novinarstva?

To je bila prava slučajnost. Rat u Bosni je ostavio mnogo traga u meni i otkrio sam da me stvari ne dotiču više na isti način. Vesti koje sam nakon Bosne pokrivao bile su mi nekako nebitne, to je za mene bio neki postratni sindrom. A i nisam više bio u trendu, izašao sam iz mode, bio sam suviše star. Imao sam 56 godina i jednostavno su prestali da me šalju na zadatke. Počeo sam da tražim drugi posao i desilo se da sam u januaru '97. bio u Beogradu i da neke poruke nisu stigle do mene. Kao, na primer, ponuda da budem portparol generalnog sekretara UN-a, što bih sa zadovoljstvom prihvatio. No, posao je na kraju dobio Fred (Ekard) i to je dobro. To je bila jedna propuštena prilika. Sledeća ponuda bila je da budem nezavisni kandidat protiv jednog korumpiranog političara. I prihvatio sam.

Da li vam je to što ste bili popularan novinar pomoglo na izborima?

Svakako. Bez toga mi ne bi ni nudili da se kandidujem niti bih imao neke šanse. Neophodno je da ste poznata ličnost. Da ljudi na neki način imaju poverenja u vas. Možete da probate i sami.

Nadam se da neću, ali mnoge kolege su se u tome okušale. Mnogi popularni nezavisni novinari u Jugoslaviji okrenuli su se politici i među kolegama vlada uverenje da su "izdali profesiju".

Ah, da. I meni su to govorili. Da sam prešao liniju. Zato što sam baš ja uvek insistirao na poštenju. Tako da su moje kolege detaljno prečešljale sve podatke o meni, intervjuisali su obe moje bivše žene. Nisam imao ni najmanje popusta kod svojih bivših kolega, naprotiv. Smatrali su da imaju razloga da prema meni budu specijalno agresivni. No, to je trajalo otprilike mesec dana.

I jeste li pomislili tada "da ako neko može da izađe na kraj sa novinarima to sam onda ja"?

Prvo sam pomislio "koji sam ja idiot, pa meni ovo uopšte ne treba". Sva ova agresija od strane bivših kolega. Ali, svakako, bio sam i u izvesnoj prednosti. Bio sam novinar, tako da sam znao kome mogu, a kome ne mogu da verujem. Koji mediji su bitni, a koji nisu. Ko su mi zaista neprijatelji. A znao sam i dosta o britanskoj štampi, što je vrlo bitno. Mi imamo jednog veoma poznatog novinara na radiju koji svakog jutra poziva političare u svoju emisiju i onda ih stavlja na prave muke. E, pa, ja recimo znam da je on u svoje vreme umeo da uvećava putne troškove i to u priličnom iznosu, a i on je znao da ja to znam. Mogao sam, znači, da se okrenem protiv njega. Tako da je sa mnom uvek bio fin.

Vi ste jedan od retkih novinara koji je svedočio pred Haškim tribunalom. O čemu ste svedočili?

Svedočio sam, odnosno odgovarao sam na pitanja advokata, o dva slučaja. Jedan je bio pad Vukovara, a drugi je bio slučaj generala Tihomira Blaškića. U Blaškićevom slučaju dao sam izjave i tužiocu i advokatima, a bio sam pozvan kao svedok odbrane. U vreme kada sam pristao da svedočim još sam bio novinar, ali u vreme kada se svedočenje dogodilo već sam bio u parlamentu.

Mnogi novinari su mi rekli da to ne bi uradili jer bi to ugrozilo njihov položaj na terenu. Neki borac može da pomisli "evo ga neki novinar, hoće li on svedočiti protiv mene ako odem u Hag". Recimo da sam ja reagovao više kao građanin nego kao novinar.

Budući da su novinari neposredni svedoci događaja u ratu, mislite li da bi trebalo da svedoče i pred sudom za ratne zločine?

Mislim da je to vrlo lična odluka za svakog ponaosob. Ja nisam imao problema da tu odluku donesem, kao i još dvojica kolega, jedan iz ITN-a, drugi iz "Gardijana". Ali moram da napomenem da je jedan od mojih poslednjih govora u parlametnu bio o pravima onih koji su u Hagu optuženi za ratne zločine.

Kada je pred nas (poslanike) stigao zakon o uspostavljanju međunarodnog suda za ratne zločine, neka vrsta Haškog tribunala, ali na globalnom nivou, ja sam rekao da znam nešto o toj temi. U redu, pomislio sam, to nam je potrebno, ne sme biti mesta gde ratni zločinci mogu da se sklone i ovo je nešto sasvim novo po tom pitanju, uzgred i dosta skupo. Ali ako pogledate šta se događa u Hagu, shvatićete da nešto nije u redu sa njihovom procedurom i da je krajnje vreme da se prvo to ispravi pa tek onda da se priča o nekom novom sudu koji će, inače, naslediti i sve greške Haškog tribunala. Pre svega izuzetnu sporost postupka i disbalans pravde na štetu optuženog.

Milošević je ekstreman slučaj i mislim da nikada nismo imali takav sudski slučaj gde se čoveku sudi na osnovu javnog mnjenja. Mislim da u njegovom slučaju mora strahovito da se pazi. Mora se dokazati, ako na primer uzmemo istočnu Bosnu, kakvi su bili naređenja i lanac komande. Tužilac će morati sve to da dokaže.

Mislite li da će Milošević imati fer suđenje?

Da budem pošten, ukoliko se postupak ne reformiše i revidira, ja ne verujem da će on imati fer suđenje. To ne znači da ja mislim da on nije kriv. Samo mislim da neće imati fer suđenje. To su dve potpuno različite stvari. On ima pravo na fer suđenje.

Ponovo ste u Sarajevu. Kako vam grad izgleda danas?

Uvek sam voleo ovaj grad. Svi smo mi zatočenici svog rodnog mesta, ali da nisam građanin Velike Britanije mislim da bih bio građanin Bosne i Hercegovine. Bez obzira na sve ono što su ovde ljudi radili jedni drugima, mislim da se osećaju jedna velika toplina i gostoprimstvo.

Jeste li optimista kada je budućnost Bosne i Hercegovine u pitanju?

Umereni. I to zato što ne mogu sebi da dopustim da budem pesimista. Ne možemo se vratiti tamo gde smo bili i zapadne demokratije to neće dozvoliti. Ali, dragi Bože, napredak je tako spor i ponekad pomislim da je ključna industrijska grana ovde kriminal.

Tokom bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a, bilo je dosta zamerki na izveštavanje zapadnih medija? Vi ste tada već bili u parlamentu, ali interesantno je čuti kako ste ocenjivali rad bivših kolega?

Mislio sam da smo suviše lako prihvatali ono što je NATO saopštavao na brifinzima. U izveštajima je bila i jedna velika crna rupa, a to je ono što se dešavalo na Kosovu. Ali, nije na meni da kritikujem bivše kolege. Aliste Kempbel, savetnik za štampu britanskog premijera, optuživao je novinare da su kukavice jer nisu bili spremni da hodaju kroz minska polja. Ja bih voleo da vidim njega kako hoda kroz minsko polje.

Tako da ne kritikujem kolege što nisu rizikovali živote, to potpuno razumem. Mislim da to nije bio poraz novinarstva koliko je to, zapravo, bio poraz politike. Prihvatili smo bombardovanje mostova kao vojnih ciljeva. Po mom mišljenju bombardovanje beogradske televizije bilo je ratni zločin.

Ako se okrenete svojoj dugoj novinarskoj i kratkoj političkoj karijeri, mislite li da ste opravdali sopstvena očekivanja?

Voleo sam oba posla i mislim da sam imao mnogo sreće. Radio sam u zlatno doba novinarstva i mislim da sam tu pogotovu imao sreće. To je vreme pre nego što su sredstva za komunikaciju postala suviše dobra. U ratu poput ovog u Bosni imali smo zadovoljavajući pristup događajima i priliku da sretnemo ključne igrače. Bilo nas je malo koji smo radili odavde (iz Sarajeva) i to mi je odgovaralo.

Što se politike tiče, nikada nisam očekivao da ću biti član parlamenta, to je bilo fascinantno iskustvo. Prvi put u životu imao sam propusnicu prave boje. A da li sam radio dobro, ne znam.

No, imali ste prilike da budete i sa druge strane vrata, gde kao novinar niste mogli da uđete. Kakvi su vam bili utisci?

Ponekad bih pomislio "šta ja uopšte tražim ovde, ovo je potpuno traćenje vremena". Onda bih sebi rekao "polako, ovo je majka svih parlamenata i retka je privilegija sedeti tu". Ali, mogao sam da insistiram na nekim pitanjima. Ljudi koje sam predstavljao želeli su da se ponovo kandidujem, no ja sam im rekao da sam pristao samo na jedan mandat i da sam održao obećanje, tako da sam se kandidovao u drugoj oblasti i tamo sam tesno izgubio. Ali, ne žalim.


 

Novinari i konvencije

U organizaciji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Sarajevu je 16. i 17. jula ove godine održan seminar o Ženevskim konvencijama koji su pohađali novinari ratni izveštači iz jugoistočne Evrope – iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Kosova, Albanije i Mađarske. Moderator diskusije bio je Martin Bel, dugogodišnji ratni reporter BBC-ja.

Prema rečima ljudi iz Crvenog krsta, ovakvi seminari se organizuju zbog vrlo slabe informisanosti novinara o sadržaju Ženevskih konvencija, u šta su službenici MKCK-a imali priliku da se uvere kontaktirajući sa predstavnicima štampe kako u ratu tako i u mirnodopskim uslovima. Ženevske konvencije, inače, precizno definišu položaj novinara u zoni ratnog dejstva, tretirajući ih u slučaju zarobljavanja kao civile sa pravima ratnih zarobljenika.

Zamerke prisutnih novinara bile su delimično upućene na račun izvesne zastarelosti konvencija prema kojima novinari prate aktivnosti vojske, te su u skladu s tim dužni da se kod vojske i akredituju kako bi ozvaničili svoj status. Današnje moderno novinarstvo pokazuje mnogo veće interesovanje za sam konflikt nego za vojsku te nije retkost da novinari često prelaze liniju fronta gde se pitanje akreditacija relativizuje. Tako se u Bosni dešavalo da novinari u toku jednoga dana dođu u kontakt sa više različitih armija (Martin Bel naveo je sopstveni slučaj kada je u srednjoj Bosni u jednom danu kontaktirao sa pripadnicima sedam različitih armija i grupa koje su operisale na tom prostoru). U takvim slučajevima najznačajnije je odabrati propusnicu prave strane, dok mahanje Ženevskom konvencijom daje slabije rezultate.

Budući da su prisutni novinari mahom bili predstavnici lokalnih medija koji su radili u zonama ratnih dejstava, jedna od pomenutih ideja bila je da upravo lokalni mediji u takvim situacijama učine više na promovisanju Ženevskih konvencija kod lokalnog stanovništva, civila i naoružanih građana (smatra se da profesionalni vojnici poznaju Ženevske konvencije), s obzirom na to da se većina ratnih zločina i definiše kao kršenje ratnog prava i konvencija.

S druge strane, iako se novinari smatraju civilima (sem ako ne uzmu oružje u ruke ili se ne približe suviše vojnom cilju), a njihove redakcije civilnim objektima koji se ne smeju napadati izuzev ukoliko se iz njih ne otvara vatra, postoji odgovornost i medija i novinara ako u svojim izveštajima pozivaju na mržnju i zločine. Kao primer takvog delovanja naveden je Radio De Mil Koline (Radio de Milles Collines) u Ruandi čiji su urednici i novinari pozivali na istrebljenje pripadnika plemena Tutsi. Ratna propaganda, opet, nešto je sasvim drugo i nije zabranjena nikakvim konvencijama ili zakonima, ali ostaje otvoreno pitanje procene kada je neki medij prešao granicu između propagande i pozivanja na zločin, što njegove urednike i novinare može odvesti pred sud za ratne zločine (kao što se desilo u Ruandi) ili ga pretvoriti u vojni cilj.

U sukobima u bivšoj Jugoslaviji život je izgubilo više od sto novinara, lokalnih i stranih, i mada se ubistvo novinara (civila) tretira kao ratni zločin, za te zločine do sada niko nije odgovarao.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net