Poker

U ovoj je rubrici već objavljeno dosta tekstova o kartaškim igrama. Mislim da je čak nekoliko njih bilo posvećeno preferansu. Godinama sam uporno pokušavao da to naučim, kibicujući po vasceli letnji dan Mihiza i društvo na rovinjskoj Katarini. Nije išlo. Nešto zbog komplikovane terminologije (bule, šeširi...), no najviše otud jer je moralo da se piše. To mi i inače teško pada. Nisam valjda zapucao čak u Rovinj da se tamo bavim knjigovodstvom!

O mojoj upućenosti (što bi se danas reklo involviranosti) u neke još komplikovanije kartaške discipline – bridž i tako to – ne može biti ni govora. Davno sam, dakle, odlučio da ostanem veran jedino tabliću, ajncu i pokeru. Tabliće igram sa seljacima, zimi. Nikada nisam dobio partiju. Niti će to nekome poći za rukom, zimi koliko i leti, ako je sa seljacima. Ajnc je, pak, najhazarderskija kartaška igra, čista kocka: mož' da dođe desetka na kec, ali mož' da bude i kec na jedanaest! Nema laži, nema prevare.

Poker je, sa druge strane, prava kraljica svih igara. Odmah da priznam – prosečan sam igrač. Stručni termin za takve je – poluigrač. Verovatno je to u vezi sa strukturom moje ličnosti. Kasnije će se videti zašto je to od odlučujućeg značaja. Mada postoje razne vrste pokera (otvoreni, američki...), u osnovi je to uvek jednostavna igra čija se prosta pravila mogu naučiti za manje od pola sata: igra se isključivo francuskim kartama, i to sa špilom u kome su slike uokvirene. Gradacija vrednosti je jednostavna: raspar, par, dva para, triling... kraljevski fleš. Učestvuju četiri igrača; u igri su 32 karte, a broj mogućih kombinacija je 201.376. U nas ista pravila važe i za otvoreni poker (stad), ali se u Americi, njegovoj postojbini, igra sa 52 karte.

Odvikavanje od pokera traje nešto duže negoli učenje, minimum šesnaest godina.

Prosta pravila ove igre nikako se ne menjaju. Među pokerašima nikada nije bilo rasprave o tome da se izmenom nekih pravila unapredi igra. Nije to košarka! Naš znameniti kartaški teoretičar Cucić pokušao je da uvede pravilo lari fari, po kome bi – ali samo jednom u toku čitave partije – pet različitih karata (dasaka) bilo jače od kraljevskog fleša (desetka, žandar, dama, kralj i kec u istoj boji). Nije prošlo. Ali je, mada danas predmet sprdnje, Cucićeva namera bila u duhu osnovnih pravila. Jer, jedno od njih kaže da je, ukoliko dođe do takve situacije, kare (four of a kind) sedmica jači od kraljevskog, ali, razume se, ne i od nekog drugog fleša. Sve mora biti relativno. Uvek mora biti da steže gaće. Stalno radi andrenalin.

Nije samo po tome, po prostim pravilima koja se nikako ne menjaju, poker nalik fudbalu. Među vatrenim fudbalskim navijačima, uostalom, najviše je znamenitih, pasioniranih pokeraša. Vreme partije striktno je ograničeno (obično ona traje četiri sata), ali uz mogućnost produžetaka. Ako do produžetaka dođe, a nije bilo da ne dođe, obavezan je tour de grace (znan i kao "ko deli ne deli"), po svemu nalik prokletom "zlatnom golu". To je, bre, smrtonosno!

Poker se, jasno, igra u novac. Mnogi misle da je to njegova sporedna karakteristika. Onda sednu da igraju sitan poker. Radi se o najvećoj blasfemičnoj budalaštini pod kapom nebeskom: ako je čip (osnovni ulog) pet ili deset para, odnosno zrno kikirikija, palidrvce šibice, bilo šta bezvredno, svi idu na sve, licitirajući do besvesti sa parom sedmica u ruci. Tada to više liči na zasedanje (srpske) narodne skupštine negoli na igru. Cena uloga (čip) mora biti razumno visoka. U ovoj su definiciji, preuzetoj iz Mišlenovog vodiča, obe njene strane podjednako važne. Kao i sitan poker, tako je i velika igra – osim u slučaju profesionalaca, u Las Vegasu – negacija smisla pokera kao sportskog takmičenja među džentlmenima, jer je, u tom slučaju, novac koji imate u džepu važniji od karata koje držite u ruci. Svakoga možete oterati sa dva miliona dolara. Osim ukoliko je taj seo za sto sa četiri miliona.

Tada vam jedino preostaje da blefirate. Ali, i pri drugačijim okolnostima, u običnoj partiji, blefiranje je suština igre. Poker je engleski način izgovaranja francuskog naziva poque, što, kako su mi jednom objasnili, i bukvalno znači – obmana. Takozvani ziheraši, oni koji uvek idu na sigurno, nisu nimalo omiljeni među pokerašima. Kada takav vikne pot (sve što je na stolu, puta tri), bacaj se u špil! Čemu onda igra?

Igra, koja se odvija u krugovima, omogućava ipak svakome da u svakom trenutku odustane od dalje licitacije: sa pet letvi se nikad ne stiže daleko, ali u prvom krugu licitacije vredi pokušati. Onda ideš na tri pa jednu. Pa ideš kući, peške. S druge strane, opet, dugotrajna pokeraška tradicija uslovila je da se i kod blefiranja uspostave neka (nepisana) pravila: običaj je, recimo, da onaj ko iz ruke dobije četiri keca menja obavezno petu kartu (koja mu ničemu ne služi), kako bi kod protivnika stvorio pogrešan utisak da sa dva mala para juri sitan ful, no u praksi to danas malo koga impresionira. Onda se događa blef na blef: onaj sa četiri dame se pravi da zbilja veruje kako je protivnik napravio ful, pa ne menja ništa, ima kao kentu, ali igra oštro, jer – u tome je poenta – otkuda taj sa četiri keca, koji tobože ima samo ful, može znati da ovaj gazi sa samo četiri dame ili ga folira sa kentom bedinerkom (kec, 7, 8, 9, 10), čiji je običaj da se preobrati u fleš. Grdna zapetljancija! Najsigurnije je dobiti četiri desetke ili žandara, uz pregled dame, kralja i keca.

Tako i četiri keca, ako su dobijena iz ruke, bez tzv. pregleda, malo vrede. Iskusni pokeraši sa četiri keca nikada ne idu do samog kraja. Početnici, po pravilu, tu izginu. Jer, nema lepšeg prizora – kakve švajcarske planine, kakvi bakrači! – od četiri keca u ruci. Svaki priručnik o pokeru počinje tom lekcijom, lekcijom o pogibeljnoj zavodljivosti četiri keca. Ko tu lekciju propusti, izgubiće imanje, pa će Đoka da ga stavi u novu verziju pesme o Gedi. Ima već jedna pesma Jakova Grobarova o znamenitom boemu, multimedijalnom umetniku i pokerašu Žiki Stripu, gde se tužnim rimama opeva kako je taj, igrajući sa nekim advokatima sa Uba, sa četiri keca naleteo na mali fleš do puba.

Poker je efikasniji od specijalističkog psihijatrijskog pregleda: pa, ako su već pristali na takav pregled, onda bi nosioce (nove) vlasti trebalo podvrći još većem iskušenju – partiji pokera. Maske bi tada konačno spale.

Posle partije pokera obavezno se ide na burek.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net