Na licu mesta - pritvorska jedinica zatvora u Ševeningenu >

Iza brave

U Hagu stalno ponavljaju da pritvor nije hotel sa pet zvezdica kao što se priča, ali da je sasvim sigurno bolji od jugoslovenskih zatvora – u to, međutim, mogu da se uvere jedino sami optuženici pošto ulazak u sobe i zajedničke prostorije nije dozvoljen čak ni advokatima

UZNIČKA SVAKODNEVICA: Zatvor,...

"Sutra odlazim na petonedeljni godišnji odmor koji sam već dugo planirao i ništa, pa ni dolazak gospodina Miloševića, neće me sprečiti u tome", ovim rečima je u utorak 26. juna Tim Mekfejden, upravnik pritvorske jedinice zatvora u Ševeningenu, odgovorio na pitanje da li će lično dočekati bivšeg predsednika Jugoslavije i sprovesti ga do njegove ćelije. Još nije poznato da li je Mekfejden realizovao svoje planove, ali ova i sve druge prošlonedeljne izjave haških zvaničnika upućivale su na to da se Milošević smatra ravnopravnim optuženikom i da nikakvih posebnih priprema za njegov dolazak nije bilo (istina, u hodnicima Tribunala postavljano je novo osvetljenje ali, kako nam je rečeno, "to je redovna stvar, kod nas se stalno renovira"). U međuvremenu, bivši predsednik ostao je pri stavu da "ne priznaje takozvani Tribunal", a za sada sve upućuje na to da će i Hag ostati pri stavu da je on samo još jedan među jednakima. Šta ga, dakle, kao takvog čeka?

...hodnik,...

PROCEDURA: Posle prvog izlaska pred sudije, odnosno (ne)izjašnjavanja o krivici, počinje pretpretresna faza procesa koja obično traje oko godinu dana. U tom periodu tužilaštvo i odbrana dopunjavaju već postojeći materijal, obavljaju se preliminarna saslušavanja svedoka, a obe strane dužne su da jedna drugoj daju na uvid sve dokaze do kojih su došle. Ovaj deo procesa jeste i najduži – razlog za to između ostalog leži i u prilično obimnom materijalu koji moraju da pregledaju svi učesnici u procesu i koji mora da bude preveden na engleski, francuski ili na tzv. BCS jezike (bosansko-hrvatsko-srpski, kako se u Tribunalu nazivaju jezici bivše SFRJ). Ističući problem obimnosti materijala, jedan od advokata navodi primer svog klijenta koji se brani sa slobode i koji ne važi za "viđenijeg haškog gosta", a čiji je slučaj "težak" čak 40.000 stranica pisanog teksta. Prema njegovim rečima, predmet Biljane Plavšić za sada ima neverovatnih dva miliona stranica!

...ćelija

Samo suđenje takođe traje duže nego što je slučaj u "običnim" sudovima: najkraće do sada bilo je desetodnevno suđenje Anti Furundžiji, a najduže (239 dana) Dariju Kordiću i Mariju Čerkezu. U Hagu najavljuju da će od septembra suđenja (pa i sami procesi) ipak trajati kraće nego do sada jer se planira angažovanje novih sudija koji će biti zaduženi samo za pojedinačne slučajeve. Pored toga, planira se da umesto dosadašnja dva, dnevno budu obavljena tri suđenja/saslušanja, kao i da radno vreme Tribunala umesto do 18 bude do 19 časova. Posle suđenja, Pretresno veće nekoliko meseci odlučuje o oslobađajućoj ili optužujućoj presudi i odmerava dužinu eventualne zatvorske kazne. Sledi saopštavanje presude, na koju obe strane mogu da se žale Žalbenom veću; u zavisnosti od odluke tog veća, ponovo se odmerava kazna, a teorijski je moguće čak i ponavljanje suđenja. Zbog obimnosti materijala i ovaj deo procesa traje od osam meseci do više od godinu dana. Ukoliko je krivica optuženog konačno utvrđena, on se upućuje u zatvor u neku od zemalja članica Ujedinjenih nacija čiji zatvori ispunjavaju propisane uslove. Jedino što pravila Tribunala jasno predviđaju jeste da se kazna ne može izdržavati ni u jednoj od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije. Za sada, u nemačkim, finskim i norveškim zatvorima nalaze se četvorica osuđenika, a troškove njihovog boravka plaćaju UN.

PRITVOR: Sve vreme trajanja procesa, optuženi borave u pritvorskoj jedinici zatvora u Ševeningenu – elitnom predgrađu Haga na obali Severnog mora, udaljenom nekoliko kilometara od zgrade Tribunala. U Hagu stalno ponavljaju da pritvor nije hotel sa pet zvezdica kao što se priča, ali da je sasvim sigurno bolji od jugoslovenskih zatvora – u to, međutim, mogu da se uvere jedino sami optuženici pošto ulazak u sobe i zajedničke prostorije nije dozvoljen čak ni advokatima. Pritvorenici su smešteni na tri sprata sa po 12 soba od kojih svaka ima ležaj, toalet, tuš, sto, televizor i ormar. Pored soba, na svakom spratu postoje i zajedničke prostorije za stoni tenis, bilijar, šah, bavljenje grnčarstvom, čitanje ili kurseve stranih jezika (kurs engleskog je najpopularniji). U prizemlju su smeštene fitnes sala, sale za molitve optuženika svih veroispovesti, biblioteka, sale za medicinske preglede ili razgovore s psihijatrom. Pritvorenici se bude u 7.30, ćelije im se otvaraju u 8.00, posle čega mogu slobodno da se kreću po svom spratu i da se druže sa "komšijama". Od 12 do 13 časova pritvorenici su u ćelijama, posle čega mogu opet da se druže sve do 18 časova. Vreme od 18 do 20 časova predviđeno je za bavljenje sportom čemu se u pritvoru posvećuje posebna pažnja zbog toga što je "celodnevni boravak u zatvorenom prostoru veoma štetan za zdravlje". Pored klasičnih sportskih aktivnosti, pritvorenici imaju pravo i na dve šetnje po zatvorskom krugu, s tim što je i u ovom slučaju nemoguće da se sretnu pritvoreni sa različitih spratova. Ćelije se zatvaraju u 20.30, posle čega privremeni žitelji Ševeningena mogu jedino da gledaju TV, što podrazumeva čak i programe državnih televizija sa prostora bivše SFRJ (HRT, bosanska televizija, RTS). Ukoliko žele, pritvorenici mogu da imaju i kompjuter, ali ne i priključak na internet.

Posete su dozvoljene svakog dana od 9 do 17 časova, a pravo na posetu imaju članovi porodice, advokati, sveštenici i pojedinci "koji dokažu da su prijatelji optuženog". Uprava Ševeningena ima pravo da posmatra ali ne i da sluša razgovor za vreme posete, dok je jedini izuzetak poseta supruge, sa kojom pritvorenik može da se sretne u "odvojenoj prostoriji, bez prisustva treće osobe". Jedno od garantovanih prava pritvorenika jeste i neograničeno telefoniranje – zvanje advokata je besplatno, dok za ostale pozive mesečno dobijaju dve kartice. Posle nekoliko poziva u domovinu koje pokrivaju kartice, telefoniranje plaćaju sami. Inače, dnevni džeparac pritvorenika je pet guldena (oko 4 nemačke marke) – prosta računica pokazuje da ljudi optuženi za ratne zločine imaju veću platu od dobrog dela "običnih" građana Srbije, ali (ako je to uopšte neka uteha) trebalo bi ipak navesti da su holandske cene znatno više od ovdašnjih. Primera radi, za svoju dnevnicu oni bi uz zanemarljiv kusur mogli da kupe jednu tramvajsku kartu, kesicu kikirikija, ili da popiju kapućino u prosečnom haškom kafiću.

Osim za telefoniranje, dnevnice mogu da se iskoriste i za naručivanje hrane iz zatvorske kantine. Naime, iako hranu pripremaju stručnjaci, to je, kako reče Tim Mekfejden, "ipak holandska hrana" (u prevodu za neupućene: prilično loša, bezukusna i jednolična). Pritvorenici zbog toga vrlo često koriste kuhinju koja postoji na svakom spratu i u kojoj mogu sami da spremaju hranu: "Iako sam čuo da muškarci na Balkanu kuvaju samo kad moraju, ovi vaši to rade odlično. Više puta uživao sam u njihovim specijalitetima, ali mislim da je najbolji kuvar ipak Anto Furundžija, koji je trenutno u finskom zatvoru", tvrdi Mekfejden. Inače, posetiocima je zabranjeno unošenje hrane, dok pritvorenici imaju pravo da gostima skuvaju kafu i to u sobi za posete.

Jedini donekle povlašćeni žitelj Ševeningena jeste Biljana Plavšić, i to samo zbog toga što je jedina dama među pritvorenicima – pored svoje sobe ona na raspolaganju ima još jednu prostoriju, a osim toga povlasticom se smatra i to što joj kosu ne uređuje zatvorski berber već poseban frizer. Što se tiče Slobodana Miloševića, za njega nisu predviđene nikakve adaptacije i povlastice pošto je, kako nam je rečeno, "on slične visine i težine kao i ostali, pa će moći da se navikne na ćelije". Na sve što mu se eventualno ne bude svidelo moći će da se žali preko svojih advokata (ako ih na kraju ipak bude imao) ili lično upravniku, koji svakodnevno razgovara sa pritvorenicima.

PROBLEMI: Najveći problem koji se javlja tokom sudskih procesa u vezi je s anglosaksonskim pravnim sistemom koji se primenjuje u Hagu: advokati s ovih prostora nemaju iskustva u procesima u kojima nema istražnog sudije (njegov posao obavljaju i tužilac i advokati odbrane) i u kojima se vrlo velik značaj pridaje unakrsnom ispitivanju. Rešenje tog problema Tribunal vidi u kursevima za obuku branilaca, koje redovno organizuje, dok advokati smatraju da će branilačke timove pored advokata sa prostora bivše Jugoslavije ubuduće morati da čine i američki ili evropski advokati verzirani za anglosaksonski pravni sistem. Čak i ukoliko se snađu u zanatskom smislu, advokatima se događa da zahvaljujući željama samih optuženih ne mogu da budu dovoljno efikasni. Na primer, tokom prošlonedeljnog suđenja upravniku logora u Foči Miloradu Krnojelcu, advokat odbrane je tokom sat i po vremena svom branjeniku postavljao pitanja o ranom detinjstvu, dubini snega kroz koji se probijao do škole, udaljenosti škole od kuće i sl. Krnojelac je nekoliko puta detaljno opisao "brdsko-planinske predele" iz kojih potiče i uporno pričao o tome kako je čuvao krave i s mukom se borio za opstanak. Sudija je pokazao zavidno strpljenje, ali su po ocenama i haških zvaničnika i samih advokata slične predstave (koje se često ponavljaju) kontraproduktivne za samog optuženog. Advokati, međutim, tvrde da se to događa zbog toga što sami optuženi insistiraju da pošto-poto ispričaju svoju životnu priču i da nikakve stručne sugestije u tom slučaju ne pomažu.

Pored pravnih problema, optuženi za ratne zločine suočeni su i s problemom jezika. Naime, iako su prevodioci izuzetno efikasni i precizni, za neke tzv. BCS reči nema adekvatnog prevoda u engleskom ili francuskom jeziku (zvanični jezici Tribunala), dok neke reči na tim jezicima imaju mnogo jače značenje. Primera radi, Radislav Krstić, optuženi u slučaju Srebrenica, tokom svedočenja stalno je ponavljao reč "deportacija" misleći na evakuaciju muslimanskog stanovništva, da bi tek naknadna intervencija branilaca razrešila nedoumice i sprečila da Krstićevo svedočenje bude samooptužujuće.

Problema naravno ima još mnogo, ali ako se u obzir uzme broj što javnih što tajnih optužnica koje bi tek trebalo da se realizuju, podrazumeva se da će se mnogi od njih rešavati "u hodu", poput onog stalnog renoviranja hola u zgradi Tribunala. Osim, naravno, ako bivši predsednik SRJ ne iskoristi svoje pravničko znanje i tokom pretpretresnog, sudskog i žalbenog dela procesa ne ubedi zvaničnike da su sve ovo vreme samo "džaba krečili".


 

Tačna adresa

Kad usred Haga kažete taksisti "Scheveningen prison, please", a on vas sav veseo poveze ka plaži u Ševeningenu, jasno je da ste naleteli na jedinog taksistu na svetu koji ne zna engleski...

- No, no... Scheveningen prison...

- Yes, Scheveningen... ponavlja on a plaža sve bliža.

Na pomen Tribunala, ratnih zločina, Jugoslavije.... opet isti odgovor. Pokazuje mapu grada i traži da se precizira tačna destinacija na obali. Sledi prisećanje na vreme kad je pominjanje Titovog imena otvaralo sva vrata i poslednji očajnički potez:

- Slobodan Milošević!!!

- Ah! – s olakšanjem reče čovek konačno shvatajući u čemu je stvar i pođe u suprotnom pravcu. Daleko od plaže, tačno ispred zatvora.

Cifre

Ukoliko optuženi dokažu da nema dovoljno novca za plaćanje advokata, dodeljuje im se besplatna pravna pomoć. S unapred pripremljenog spiska oni biraju svoje branioce čije honorare isplaćuje Tribunal. Pored plaćenih putnih troškova i smeštaja, advokati dobijaju između 80 i 110 dolara na sat – pošto su u početku advokati navodili da su na predmetu provodili stotine i stotine radnih sati, Tribunal je odredio vremenski limit, odnosno predvideo da mesečno može da se plati najviše 175 sati (precizno dokumentovanih). Prosečni mesečni budžet za odbranu optuženih iznosi oko 700.000 dolara.

Godine 1993, kad je Tribunal i osnovan, osnovni budžet iznosio je 276.000 dolara, već iduće godine skočio je na preko deset miliona, 1998. dostigao je 64,8 miliona, a tokom prošle godine skoro 96 miliona dolara. U periodu od 1993. do prošle godine, za potrebe osnovnog budžeta Tribunala UN je izdvojio preko 375 milona dolara.

Sudnica

Tribunal u Hagu raspolaže sa tri sudnice koje se razlikuju jedino po veličini i broju mesta za publiku (F). U svima se s leve strane nalaze mesta za optuženog i advokate odbrane (A), sa desne mesta za advokate optužbe (E), dok su u centralnom delu sudije (B), sekretari suda (C) i mesto za svedoka (D). Iza advokata optužbe, u specijalnoj kabini, nalaze se prevodioci (G). Svaki učesnik u procesu ima mikrofon, slušalice za simultani prevod i monitor na kome se tokom rasprave pojavljuje pisana verzija simultanog prevoda. Svedocima je na raspolaganju mikrofon zahvaljujući kome glas može biti premodulisan (samim tim i neprepoznatljiv), a kamera koja snima sve što se u sudnici dešava po želji može "sakriti" lice svedoka.

Mere obezbeđenja su prilično stroge: u sudnicu se ne može uneti nikakva kamera, diktafon ili mobilni telefon, a između publike i sale za suđenja nalazi se neprobojno staklo. Temperatura u sudnici je oko 19 stepeni.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net