Performans Milice Tomić >

"Ovo je savremena umetnost"

Jedno od pitanja upućenih Dragani Mirković bilo je da li je ona svesna da među njenom publikom ima i homoseksualaca. "Of course, they are my fans", kratko je glasio odgovor na odličnom engleskom jeziku

RADOST: Publika u bečkom Kunstlerhausu

"This is contemporary art!" Ovu rečenicu nije izgovorio ni Džozef Kosjut, ni Raša Todosijević, ni Pol Veler, već zvezda srpske popularne muzike (poznate i kao turbo-folk) Dragana Mirković tokom svog nastupa u bečkom Kunstlerhausu, to jest Domu umetnika. Dakle, ako je konceptualna umetnost definisana šezdesetih Kosjutovim "Umetnost kao ideja kao ideja", a problematizovana pitanjem "Was ist kunst?", kako glasi naslov izuzetno uticajnog (svuda osim u Srbiji) Todosijevićevog performansa iz sedamdesetih, onda je Dragana Mirković upravo usred kreativne krize koju doživljavaju epigoni ovakve prakse, pretvarajući to više u stil a manje u stav, ponudila smelost jasnog i javnog umetnikovog govorenja u vremenu kada dekonstruktivistički cinizam ukida svako samoodređenje. Ali otkud Dragana u Domu hudožestvenika imperijalne prestonice Mittel Europe?

SRPSKI MTV: Nastup popularne pevačice bio je predstavljen kao performans beogradske umetnice Milice Tomić u okviru prestižnog festivala "visoke umetnosti" Viner festvohen, koji uključuje izložbe, performanse i sve druge oblike ispoljavanja savremene kulture. Dragana Mirković nije bila izložena kao reprezentacija, odnosno ikona pop-kulture, kako to obično biva kada se visoka umetnost bavi niskom, već je bila uključena u projekat tako što je izvela deo svog uobičajenog nastupa, čime se iz ugla istorije modernih umetničkih postupaka umetnost performansa najviše približila statusu koncepta ready-madea. Međutim, nije glavni fokus projekta Milice Tomić bio reevaluacija umetničkih postupaka, već upravo otvaranje debate o jednom kulturnom fenomenu koji je u našoj sredini, a sve više i van naših granica, stekao visoko mesto ne samo u kulturološkim već i u političkim pa i ideološkim raspravama kada se govori o novijoj jugoslovenskoj istoriji. Ovaj fenomen nazvan je zbog načina programiranja muzičkog ritma turbo-folkom, i predstavlja srpski lokalni odgovor na globalni fenomen fuzije raznih muzičkih žanrova koji dolaze iz različitih delova sveta. Kao kombinacija starih-novokomponovanih narodnjaka i evropskog-densa, turbo folk je srpska MTV muzika koja je stekla poklonike među svim južno-slovenskim narodima. S druge strane, turbo folk je fenomen identifikovan sa Miloševićevim režimom, ponekad do te mere da neki skoro da misle kako su ga Mira, Sloba i Šain jedne dokone večeri i izmislili. Najpopularnija pevačica ovog žanra udovica je ratnog zločinca, što svakako pomaže ovoj interpretaciji. Ipak, kada su jednog prodavca na sarajevskoj pijaci usred bombardovanja pitali što ispod tezge prodaje njene diskove, odgovor je glasio: "Umetnost nema granica!"

Šta se najčešće misli o turbo-folku? Da predstavlja znak Miloševićeve Srbije, njegov možda najjači simptom. Svakako, ali nije li upravo srpska opozicija najveći simptom miloševićevizma, kao i čitav neuspeh urbanih Srba da ga spreče dok nije bilo prekasno? Za urbane Srbe turbo-folk je primitivizam i poseljačenje visokih kulturnih dometa našeg naroda. Maltene deo nekakve strategije seljaka i lumpen-proletera da ugroze same temelje naše tradicije. I konačno, kvintesencijalni kultur-rasistički argument za kojim poseže šokirana buržuazija jeste da se sa turbo-folkom u našu kulturu ponovo vraćaju Otomani koji preko Marice i Kosova polja na atima jurišaju sve do Beograda, pa i, naravno, do Beča na Viner festvohena.

TULUMBE I SAHER TORTA: Ovoj muzici se ruku na srce najviše zamera što uvodi orijentalne ritmove, preuzima pesme iz arapske i turske pop muzike, otkriva gole trbuhe i sav taj nesrpski eros. Ovakve primedbe su se, uz ilustracije, čule i sa govornice ondašnje skupštine od tada opozicionih poslanika, zatim i od aktivista Otpora koji su se brinuli da Srbija što pre postane zapadna zemlja (možda po uzoru na Frankovu Španiju?), kao i od strane cenjenih kompozitora i teoretičara muzike koji bi na promocijama knjiga o ovom fenomenu držali čitave tirade protiv pustog turskog... Neki put zaista izgleda čudno što baklave i tulumbe nisu prognane iz srpskih poslastičarnica. Valjda zato što bi na njihovo mesto došle saher torte, pa opet ništa nismo uradili – sjaši Murta da uzjaše Jozef. Ipak, zadivljujuće su sličnosti argumenata između onih koji su Miloševića doveli na vlast i onih koji ga sada guraju na smetlište istorije. I jedni i drugi za centralno mesto imaju Srbiju koja brani nezahvalnu Evropu od najezde Otomana. I jedni i drugi su pripadnici srpske slavske buržoazije koji ne smeju da se pogledaju u ogledalo da ne bi ugledali sebe na Gazimestanu 1989, i shvatili da su Miloševića na vlast doveli oni, a ne Ceca i Dragana.

KULTUR-RASIZAM: Naravno, kultur-rasizam je evropskI fenomen. Skoro odlučujući dokaz da Srbija sve više postaje zapad. Beč je zato i bio pravo mesto za predstavljanje projekta Milice Tomić. Mesto u kom veliki broj stranih radnika živi u potpunoj kulturnoj izolaciji, mesto u kom se susreću kulturni globalizam i lokalna ultradesničarska politika na vlasti kao dve strane istog novčića. U vreme kada su mnogi potpuno neosetljivi na suptilni rad ideologije, savremeni umetnici postaju sve osetljiviji na ovo, između ostalog i zbog toga što je koncept kulture postao ključna forma ideoloških hegemonija. Savremeni umetnici, ukoliko umetnost shvate kao način nepristajanja na "samo-po-sebi-razumljivo", mogu doći do mogućnosti otvaranja ključnih ideoloških pitanja a da ne ugroze ono što se nekada i sada zvalo poetikom. U našoj umetnosti, na sličnom projektu (uz različitu poetiku) radio je i Zoran Naskovski, koji je pre dve godine predstavio već zaboravljenu zvezdu proto-turbofolka Mašinku Lukić koja je otpevala svoj hit Apolo ispred beogradskog Mekdonaldsa. Ova dva projekta uokviruju fenomen razvoja popularne muzike u ovoj sredini bez uobičajenog patosa insistiranja na urbanim vrednostima, koji rokenrol pretvara od muzike radničke klase u jedan od stubova normi građanske klase, kako to primećuje teoretičar pop kulture Marina Martić. Uostalom, domaći rokenrol sve je naglašenije sklon kulturnoj desnici što jasno pokazuje novi projekat crkvenog braka nekih bendova sa lyricsom vladike Nikolaja Velimirovića.

I na kraju nešto o samoj Dragani Mirković. Pitanje koje najčešće upućuju zabrinuti konzumenti visoke kulture jeste da li je Dragana Mirković razumela svoju ulogu u projektu Milice Tomić? Polazi se, dakle od pretpostavke da Dragana nije kadra da shvati nešto što može da shvati samo neko ko... šta? Tokom razgovora povodom projekta, Dragana Mirković i Milica Tomić ravnopravno su odgovarale na sva pitanja veoma zainteresovane publike. Primera radi, jedno od pitanja upućenih Dragani bilo je da li je ona svesna da među njenom publikom ima i homoseksualaca. "Of course, they are my fans", kratko je glasio odgovor na odličnom engleskom jeziku. Nisu li otvorenost prema svakoj manifestaciji različitosti, kao i rutinsko vladanje engleskim jezikom karakteristike globalne urbane kulture? Izgovoriti "This is contemporary art" jeste i još mnogo više od toga.


 

Milica Tomić: intervencija u prostoru tabua

Milica Tomić: intervencija u prostoru tabua

"VREME": Pojavljivanje Dragane Mirković u vašem performansu možda će zbuniti čak i one kojima nisu strane najrazličitije "strategije" savremene umetnosti, od Dišanovog pretvaranja pisoara i držača za flaše u umetničke radove, preko Bojsovog pranje nogu na sceni, do Polokovog sipanja boje na platna iz probušene kantice. Pa ipak, otkud pevačica koja peva o "raspuklom srcu" u radu koji preispituje odnos globalnog i lokalnog? MILICA TOMIĆ: Draganu Mirković sam izabrala za svoj rad jer je ona najveća zvezda turbo-folka za koju ne smemo da zaboravimo da je pre, za vreme ratova u ex-Yu ali i sada, najveća u svom žanru, dok je turbo-folk, po mom mišljenju, naš najautentičniji doprinos globalizmu. Odnosno, turbo-folk je otvorio put kojim je globalizam ušao u izolovanu, isključenu Srbiju. Put kojim globalizam ulazi u lokalno uvek je jednosmeran. Moja intervencija dislokacije usmerena je na dva plana: dislokacija lokalnog žanra na internacionalnu scenu, odnosno otvaranje drugog smera ove jednosmerne ulice, i dislokacija pop kulture u medij savremene umetnosti. Sam performans, koji se sastoji od nastupa Dragane Mirković u pratnji igračke grupe New Beet Street, u stvari je nova vrsta Ready Madea, odnosno industrijskog objekta pop kulture. Performans je održan u prostoru gde su bili izloženi radovi centralne izložbe Du bist die Welt. Bina i prostor na kojoj su se pojavili izvođači bila je organizovana kao deo izložbe, kao instalacija, a Dragana Mirković je na početku nastupa izjavila: "Ovo je savremena umetnost."

Koliko je publika u Beču, kako oni koji su ovu pevačicu došli da slušaju bez distance, tako i oni koji nikad nisu čuli za nju, mogla da razume samu promenu izvornog konteksta?

Pre svega, tema izložbe koja se bavi strategijama globalizma već objašnjava moj izbor, ali Draganin nastup u Beču otvara novu dimenziju ovog rada. U Beču živi 150.000 ex-Jugoslovena koji su manjinska populacija u Austriji. Oni su potpuno nevidljivi u odnosu na austrijsku javnost, oni su isključeni, i oni sami sebe isključuju. Nastupom Dragane Mirković, na izložbi savremene umetnosti, u instituciji visoke kulture, učinjen je prodor u dva pravca. Kao prvo, "gastarbajteri" su prvi put bili direktno pozvani i prisutni u austrijskoj javnosti dok je, s druge strane, savremena umetnost napravila prodor u njihov milje.

Vaš rad menja i sam položaj turbo-folk muzike u ovoj sredini; da li je taj omraženi i u "elitnim krugovima" prezreni muzički žanr prošao na ovaj način kroz neku vrstu pročišćenja?

Savremena umetnost je jedini prostor koji me zanima. Nisam intelektualac, za mene je ta pozicija anahrona, ja sam umetnik. Ne bavim se društvenom kritikom, omiljenim žanrom intelektualaca, odnosno kako kažete "elitnih krugova". Ja sam samo intervenisala u prostoru tabua, i to u okviru umetničkog rada. A ono što sam naučila radeći na ovom radu jeste to da je turbo-folk jedno od imena za srpsku traumu.

S. Kostić

Dragana Mirković: doživela sam prave ovacije

Dragana Mirković: doživela sam prave ovacije

"VREME": Muzika kojom se vi inače bavite ne smešta se često u kontekst umetničkih galerija i performansa.

DRAGANA MIRKOVIĆ: Teoretski, to je tako. Ali nije prvi put da naizgled nemoguće stvari praksa učini mogućim. U ovom slučaju ne da je ispalo moguće, nego izuzetno dobro i zanimljivo.

Kakva je bila struktura publike i kakve su bile reakcije na vaš nastup?

Na mom nastupu bilo je i nešto sasvim malo moje standardne publike, ali to i nije bila namera celog projekta. Uglavnom su bili prisutni ljudi koji se bave ili koje interesuje savremena umetnost. I meni lično bilo je mnogo zanimljivije da nastupim pred ljudima koji za mene nikad nisu ni čuli niti su me videli. U tom smislu, pretpostavljala sam da ću im se malo dopasti, jer muzika kojom se ja bavim, dakle moderna narodna muzika, od svega što dolazi iz Jugoslavije ipak najviše može da privuče njihovu pažnju. Za razliku od naše narodne muzike, pop-rok muziku oni već imaju, i to verovatno bolju nego što je imamo mi. Ali, i pored sveg mog očekivanja, takve reakcije i takvi komplimenti od ljudi koji nisu Jugosloveni za mene su bili više nego iznenađujući – doživela sam prave ovacije. Milica je bila prezadovoljna i presrećna. Uopšte, način na koji su me ljudi ovde dočekali i kako su se odnosili prema meni je nešto što u svojoj zemlji verovatno nikada neću doživeti, što je tužna činjenica. Ispoštovali su me kao da im je u najmanju ruku došla Madona ili bilo koja zvezda iz njihovog sveta koja zaslužuje poštovanje. Direktorka festivala me je najavila kao jednu od najvećih zvezda koje je ona upoznala, i rekla da je izuzetno zadovoljna što jedna takva zvezda gostuje na njihovom festivalu.

Da li ste svoje učešće na jednoj takvoj manifestaciji shvatili kao ulazak folk kulture, prema kojoj se u Jugoslaviji neguje negativan odnos, u tzv. visoku umetnost?

Ovde sigurno da. Ali, uopšte ne sumnjam kakve su bile reakcije kod nas. Poznato je da su naši ljudi skeptični i skloni da unapred i pre nego što nešto vide to odbace. U Jugoslaviji su sve vrednosti pomerene, kako u muzici tako i u svim drugim strukturama, i treba da prođe puno vremena da bi stvari došle na svoje mesto, i da bi se uspostavio normalan sistem vrednosti. Odnos prema narodnoj muzici kod nas, iako ne mogu da opravdam, mogu da razumem. Postoji puno ljudi kojima tu nije mesto i koji narodnu muziku spuštaju na najniži mogući nivo. Ali ne možete zbog pojedinaca ceo jedan muzički žanr bacati u korpu. To se tako ne radi. I u narodnoj muzici postoje ljudi koji i te kako zaslužuju sve poštovanje, i čiji rad treba naučiti ceniti.

N. Grujičić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net