Ekskluzivno - ispovest vozača hladnjače >

Mrtvi putuju...

Grobnice su kopavane i zatrpavane u tajnosti, sve u nadi da se nikada neće otkriti. Nekoga je bilo sramota – ili strah; neki, pak, nisu hteli da ćute jer im je stid bio jači od straha. Nikola, čovek iz ove priče, nije hteo da ćuti

Čovek ima svoje ime i prezime, ali ćemo ga zvati Nikola; to ime je sam odabrao u maju 1999, u strahu za život; dugačka je bila puška Miloševića te godine. Čovek ima oko četrdeset godina i potiče iz Istočne Srbije. Njegova je priča jednostavna i suva; on se drži onoga što je video i čuo sâm, iz prve ruke. Svestan je da je u jednom kratkom trenutku odluke promenio ostatak svog života. Postoje, naime, stvari sa kojima se ne može dalje živeti.

Nikola je bio mobilisan početkom februara 1999. kao rezervista. Kao ratni raspored dobio je kasarnu u Boru, dakle nedaleko od mesta gde je inače živeo.

NOVA-STARA LOKACIJA: Petrovo selo

UVEK NOĆU: "Pošto sam u vojsci bio vozač, odmah po dolasku dobio sam kamion hladnjaču, prazan, sa naređenjem da ga odvezem na Kosovo, u jedan vojni logor istočno od Prištine. Čim sam stigao, jedan general me je odveo na stranu i počeo da me ispituje. Skoro pun sat pitao me je o mojoj prošlosti, političkim opredeljenjima, jesam li putovao u inostranstvo i već celu tu priču – jesam li patriota, želim li da branim zemlju i te stvari. Pošto sam odslužio vojni rok, znao sam odgovore na ta pitanja od ranije. Dok smo mi tako razgovarali, hladnjača je bila natovarena i zapečaćena negde – ne znam gde, nikada me nisu puštali blizu – i dovezena natrag. Moje je bilo da ne pitam, nego da vozim. Napravio sam desetak tih tura Kosovo–Bor; bilo mi je čudno što se veliki kamion šeta tamo-amo dok borbe traju na Kosovu; nedostajalo je i ljudi, i vozila, i zaliha, a ja vozim praznu hladnjaču natrag... Ubrzo sam shvatio da nešto tu nije u redu. Dovezem prazan kamion iz Bora; u logoru punom vojske, policije i raznih paravojnih jedinica za koje ne znam ko su i čiji su, policajac sedne u kamion i odveze ga. Onda ga vrati punog i zapečaćenog, a na putnom nalogu, protiv svih pravila, piše samo Poverljivo! i ništa više. Uvek sam vozio sa Kosova za Bor noću; kamion sam predavao policajcima na ulazu u topionicu bakra u kompleksu Rudarsko-topioničarskog bazena Bor. Čekao sam na porti da mi vrate prazan kamion. Ubrzo sam shvatio da vozim leševe; nije tu trebala velika pamet... Bilo mi je jasno odakle ti leševi potiču; nije mi bilo jasno gde su završavali kad se hladnjača u Boru istovari. Pretpostavljao sam da su bili spaljivani u pećima za topljenje bakarne rude; možda i nisu... Možda su bili zakopavani negde na teritoriji rudnika; ima tamo mnogo površinskih kopova, mnogo deponija jalovine, mnogo mesta gde se može iskopati masovna grobnica... Ne znam šta je posle bilo sa leševima. Znam samo da nisam mogao više to da trpim. Počeo sam da dobijam strahove i noćne more: kao, vozim kamion, a neko iznutra ko nije mrtav ustaje i dolazi sa puškom u ruci da me ubije. Nisam mogao više; osim toga, bilo me je i strah da će me ubiti kad se taj posao završi; kao svedoka, pre ili kasnije; šta je to njima – ubiti čoveka...

Kad sam se odlučio, zatražio sam pomoć dvojice prijatelja iz mog mesta kojima sam verovao. Dogovorili smo se da me sačekaju na skrovitom mestu pre Bora; vozio sam brže, jer sam imao tačno određeno vreme kada moram da se javim policiji na ulazu u topionicu, a hteo sam da ništa ne bude sumnjivo; uštedeo sam pola sata za ceo posao. Prijatelji su me čekali po dogovoru i dok sam se presvlačio u civilno odelo, oni su otvorili hladnjaču. Bila je puna leševa, do pola metra od plafona... Moji prijatelji fotografisali su unutrašnjost hladnjače, a ja sam tada pobegao dalje. Oni su onda odvezli hladnjaču na skrivenije mesto i prebrojali leševe. Bilo ih je 78: uglavnom civili, među kojima i jedna žena, ali i tri vojnika Vojske Jugoslavije. Jednog od njih prepoznali su – bio je to dečko iz našeg mesta."

BEG IZ SRBIJE: Nikola je pre te večeri rekao svojoj ženi šta će učiniti i zatražio od nje da ode u Republiku Srpsku: kakav god ishod otvaranja hladnjače bio, on je smatrao da će se oboje naći u opasnosti. Tako je i bilo: Nikola se takođe prebacio u Republiku Srpsku. On ne želi da otkriva detalje tog putovanja, ali daje da se nasluti kako je tamo dobavio lažna bosanska dokumenta za sebe i ženu. Šta je dalje bilo sa hladnjačom, Nikola ili ne zna, ili ne želi da kaže, čuvajući svoje prijatelje. Ne kaže ni koliko je fotografija napravljeno te noći, ali pokazuje dve, tehnički dobro uspele: na njima se vide noge i cipele leševa natrpanih skoro do vrha hladnjače, ali i vojne registarske tablice na hladnjači. Nije hteo da kaže koliko je ukupno fotografija sa sobom poneo.

Iz Republike Srpske Nikola i njegova žena prebacili su se u Hrvatsku početkom maja 1999, dakle skoro tri meseca posle odluke da kamion otvori. Gde su bili i šta su radili u ta tri meseca, Nikola ne želi da kaže. Od dolaska u Hrvatsku, međutim, njegov trag može se pratiti pouzdanije: obratio se izvesnoj humanitarnoj organizaciji reformisanih hrišćana, koja ga je dovela u kontakt sa izvesnim zagrebačkim advokatom, poznatim po moralnom integritetu i zalaganju za ljudska prava. Advokat je postupio veoma oprezno, kontaktirajući sa izvesnim diplomatskim predstavništvima za koja je pretpostavljao – ili znao – da su bliska Haškom tribunalu. Zbog operativne bezbednosti i opravdanog nepoverenja u hrvatsku vlast i njena osećanja kad je Hag u pitanju, uspostavljanje kontakata uzelo je nekoliko dana opreznog rada.

Oko 20. maja 1999. Nikola ulazi u ambasadu jedne velike sile u centru Zagreba. Razgovor koji je usledio odigrao se u posebno zaštićenoj "gluvoj sobi" ambasade, uz prisustvo jakog naoružanog i uniformisanog obezbeđenja. Nikola je ispričao svoju priču i pokazao svoje fotografije, ali "iz njegove ruke", kako deca kažu, bez ustupanja; sagovornici su tražili nekoliko dana da provere autentičnost fotografija pre nego što Nikoli daju garancije za ličnu bezbednost i izvuku ga iz Hrvatske u neku treću zemlju. Nikola je tražio da njega i ženu prvo izvuku iz Hrvatske, pa će im tek onda dati sve detalje i slike i odgovoriti na sva dopunska pitanja kojih je bilo mnogo. Natezanje je trajalo neko vreme, da bi na kraju predstavnici te velike sile pristali na Nikoline uslove; izgleda da su fotografije bile suviše uverljive. Tiho i diskretno Nikola i njegova žena izvučeni su u jednu zemlju Evropske unije i tamo žive pod zaštitom inače veoma efikasne tajne službe te zemlje.

Idući Nikolinim tragom, "Vreme" je u Zagrebu i na još nekim mestima došlo do potvrda cele priče, ali i do dopunskih informacija, koje su u gornjem tekstu ispričane van znakova navoda. Na ponovljeno insistiranje vašeg novinara, izvori iz istražnih organa Haškog tribunala – dva istražitelja, od kojih je jedan direktno umešan u slučaj – donekle preko volje potvrdili su da raspolažu dotičnim svedokom i da je njegova priča istinita. U više razgovora sa funkcionerima starih i novih vlasti u Jugoslaviji i Srbiji, "Vreme" je došlo do dobro utemeljenog utiska da ni Miloševićeva ni nova vlast nisu bile svesne niti Nikolinog postojanja, a kamoli cele priče. To je samo još jedna ilustracija aljkave, površne i musave taktike Miloševićevog režima u takvim stvarima: od 1991. do 5. oktobra 2000. nisu bili u stanju da ratni zločin obave kako treba; ovamo im pobegnu sa streljanja (Ovčara 1991), tamo ostave gomilu svedoka (Hrvatska, Bosna, Kosovo; sve vreme ratova), onamo im izvršioci propevaju sami (slučaj Erdemović) ili svedoci zaključe da im je pametnije da se prijave sami i zatraže zaštitu; neki su izgubili živce i – protivno naređenjima – sručili hladnjaču sa leševima u Dunav i zbrisali ko zna gde. Na stranu nagli porast nervoze kod nekih ključnih ljudi, umešanih u prljavu istoriju našeg slavnog vojevanja u ovih deset godina; nije to bez neke što se odjednom naglo otkrivaju masovne grobnice za koje se mislilo da su zakopane zauvek ili što neki sve češće prave incidente u javnosti, kao da traže da ih se uhapsi dok su još na životu...

TEMPERATURA TOPLJENJA: Nikolina priča takva je kako je ovde prenesena na osnovu njegove lične ispovesti i dopunskih iskaza "časnih ljudi i pouzdanih svedoka" (Danilo Kiš u "Grobnici za Borisa Davidoviča"). Da li je i u kolikoj meri ta priča kriminalistički istinita, "Vreme" nije bilo u stanju da proveri do kraja iz više razloga, od kojih su dva dovoljna: Nikole se Haški tribunal dokopao pre nas; strah kod ljudi koji bi mogli da razjasne detalje još je dovoljno velik. To nas, međutim, ne oslobađa obaveze da analiziramo ovo što imamo. Pre svega postoje fotografije koje su Nikola i njegovi prijatelji snimili i koje su prošle sve provere, inače bi ga Haški tribunal oterao s praga (setite se samo falsifikatora Čede Mihajlovića i njegovih "tajnih dokumenata SDB" koje je 1995. pokušao da uvali Hagu). Treba zatim pretpostaviti i da je Nikolina priča proverena i poređenjem sa obaveštajnim podacima svih vrsta; teritorija Srbije bila je u kritičnom periodu pod pojačanim nadzorom špijunskih satelita, elektronskih mera i operativnih radnika na terenu... Drugim rečima, ta se priča uzima kao pouzdana.

E, sad: gde sve to ostavlja našu stranu? Kao prvo, Nikolina priča svedoči da je zakopavanje leševa sa Kosova krišom započelo pre početka neprijateljstava SR Jugoslavije i NATO, 24. marta 1999. To potvrđuje i slučaj hladnjače iz Dunava ("Dubina 2"). U utorak, 19. juna 2001, ministar Dušan Mihajlović najavio je postojanje još jedne masovne grobnice "u sasvim drugom delu Srbije", osim postojećih na lokacijama "13. maj" u Batajnici i u Petrovom Selu kod Kladova. Koliko ćemo još sakrivenih masovnih grobnica otkriti?

Nije, naime, problem tih grobnica samo u tome što su masovne, nego u tome što su sakrivane. Uveden je u javni jezik i inače bezazlen vojno-stručni termin "asanacija terena"; izostavljen je, međutim, jedan detalj: leševi skupljeni tokom akcija asanacije terena popisuju se, identifikuju ukoliko je to razumno moguće ili se detaljno opisuju za naknadnu identifikaciju, sahranjuju se na poznatim mestima u jasno obeležene ili numerisane grobove. Dakle, ne krcaju se krišom, noću, u hladnjače koje se potom voze negde daleko, u policijske baze ili topionice bakra, da bi se tamo ti leševi potajno sahranili ili spalili (temperatura topljenja bakra je 1083 stepena celzijusa...). Nikola kaže da je prevezao desetine kamiona pre bekstva; urednik "Timočke krimi revije" Dragan Vitomirović kaže za "Glas javnosti" (utorak, 19. jun) da je samo jedan vozač iz tog kraja, penzionisani policajac, od aprila do juna 1999. prevezao hiljadu leševa sa Kosova u različite masovne grobnice širom Srbije. Osnovno pitanje toliko je jasno i vapijuće da ga srbijansko javno mnjenje, po običaju, nije ni primetilo – zašto su ti leševi noću, kradom, voženi širom Srbije i sahranjivani krišom, u potaji, u policijskim dvorištima gde nezvani gosti ne zalaze? Zašto su potpisivane izjave o čuvanju službene tajne kad je o tim leševima reč? Zašto su svi tako uplašeni kad se ti leševi pomenu? Vojska i policija prepucavaju se ovih dana oko toga, sve prebacujući komandnu odgovornost za kosovske poslove jedni na druge; odjednom se više ne zna ko je kome "prepotčinjen" bio dok su ti leševi bili proizvođeni, sakupljani i transportovani; leševi, naime, ne rastu na drveću, kao što je poznato; neko treba da usmrti žive muškarce, žene i decu da bi se dobili leševi. Leš je ljudsko biće koje je život izgubilo na način prirodan ili nasilan; ako su leševi o kojima je u Srbiji od potopljene hladnjače u Tekiji do danas reč živote izgubili na način prirodan (infarkt, rak, starost) ili nesrećnim slučajem (saobraćajna nesreća, elementarna nepogoda, opšta opasnost i slično) – to je jedno: ono što se zove Božja ruka. Ako su lišeni života nasilnim putem (ubijeni, to jest) – e, onda je to nešto drugo. Ili su bili ubijeni u opravdanoj oružanoj akciji, u ratnim dejstvima, sa oružjem u ruci – ili su bili ubijeni kao nenaoružani civili, što je onda ratni zločin. Ako su bili ubijeni u borbi i sa oružjem u ruci, vojnička čast i dobri običaji nalažu da se sahrane na licu mesta, ili na vojničkom groblju kakvih u Srbiji od 1912. imamo onoliko, posle identifikacije, javno i bez ikakvog zazora; to su, ipak, protivnici, časno ubijeni u borbi i nema razloga za stid. Ako su, međutim, to bili nenaoružani civili, žene i deca – e, onda je to druga stvar. Uostalom, naredbe generala VJ Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa, nedavno objavljene u štampi, a o postupku "asanacije bojišta" tokom rata 1999. jasno određuju istragu vojnih sudova u slučajevima kada postoji osnovana sumnja da je počinjeno krivično delo. Tim naredbama obavezani su i organi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (Štab MUP za Kosovo i Metohiju), teorijski prepotčinjeni Vojsci Jugoslavije.

Stvar je, dakle, jasna: ovde postoji osnovana sumnja da su počinjena teška krivična dela višestrukog ubistva (ako ne i genocida), ometanja istražnih radnji, skrivanja dokaza, zloupotrebe službenog položaja radi prikrivanja sebe ili drugog počinioca krivičnog dela ubistva, primoravanja drugog na izvršenje krivičnog dela; o kršenjima komunalnih i sanitarnih propisa o prevozu i sahranjivanju preminulih lica, skrivanju podataka o preminulim licima itd. sada nećemo; u odnosu na sve ostalo, to je sitnež. Polako na videlo izlaze podaci o najstrašnijim zločinima i o prikrivanju najstrašnijih zločina; problem sa mrtvima i jeste u tome što oni umeju jako glasno da viču i da traže pravdu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net