Intervju - Božidar Đelić, ministar finansija i reformski lider >

Socijalni nemiri neće zaustaviti reforme

"Predstoji nam vruća politička jesen, ali Vlada neće podleći zahtevima svih onih koji bi da žive evropski a da rade na stari način. Vlada neće sprovoditi ni šok terapiju u vidu stihijskog zatvaranja fabrika i slanja na ulicu na hiljade radnika. Ljudi bez posla, bez nade i budućnosti znače kraj reformama. Uvek postoji mogućnost da naša zemlja primeni rumunski ili ukrajinski scenario, ali valjda ima dovoljno pameti da se to ovde izbegne"

Ono za čim su građani Srbije vapili do 5. oktobra prošle godine i što je konačno posle decembarskih izbora dovelo na vlast demokratske snage – "promene, promene" – počelo je da se ostvaruje. Korenite ekonomske reforme nisu lake ni za one koji ih sprovode, a ni za one koji ih "trpe". Nestrpljivi prigovaraju da radikalni raskid sa socijalizmom ide sporo, građani gunđaju da im je uvođenje kapitalizma skupo, a međunarodni posmatrači s divljenjem hvale brzinu ekonomske tranzicije. Jedan od beogradskih reformskih lidera Božidar Đelić ne silazi sa stranica relevantne svetske štampe. Moglo bi se reći da je Đelić trenutno najbolja "robna" marka koja Srbiju promoviše u međunarodnim krugovima. Po stilu reformskog delovanja smeštaju ga između Ante Markovića i Dragoslava Avramovića, a po piroćanskom načinu rukovanja državnim finansijama mogao bi da stekne imidž novog Laze Pačua. "Nije mi stalo da budem popularan, ali bih jako želeo da mi naši ljudi veruju", tako je Đelić završio ovaj intervju.

"VREME": Vlada je suočena sa serijom štrajkovanezadovoljnih seljaka, taksista, zdravstvenih radnika, zaposlenih u pravosuđu, metalaca... Koliko je to "zdravo" za započete reforme?

BOŽIDAR ĐELIĆ: To se moglo očekivati. Očigledno je da u našoj državi nema nijedne socijalne grupe koja ima dovoljno. Nema jedne socijalne grupe čije želje nisu legitimne a nezadovoljene. I tu je taj ključni raskorak o kome često pričam. Veoma je važno da budemo svesni toga. S jedne strane, imamo svest naših ljudi koji sebe doživljavaju kao građane jedne srednje razvijene zemlje Evrope, što podrazumeva i dobro školstvo, i zdravstvo, i sudstvo, i kulturu, i platu koja omogućuje ne samo preživljavanje nego i godišnji odmor, obnavljanje bele tehnike... U isto vreme ne vidimo, ili vidimo ali je teško pomiriti se s činjenicom da je naša faktička situacija strašno oronula, da smo mi za deset godina izgubili 60 odsto nacionalnog dohotka, da smo propali. Jedno je, dakle, šta mi želimo, a drugo šta mi proizvodimo kao novo bogatstvo. Način na koji se sad iskazuje ta dihotomija jedna je od velikih opasnosti za naše reforme u slučaju da pokleknemo i ne uspemo da zadržimo kurs reformi. Ova država nema snagu niti mogućnost da isplati zarade svima. Od ukupno 1,5 milion radnika, 400.000 ljudi zaposleno je u državnom i paradržavnom sektoru, pa se vidi da je težina državnog sektora prevelika prema obimu naše ekonomije. Dalje prebacivanje ljudi, kao radnika, na državne jasle jednostavno nije matematički moguće. To ne znači da u budućnosti, i to bliskoj, ne treba razviti socijalnu funkciju države da bi je ona preuzela od preduzeća, ali to je neka druga priča.

Najčešća primedba je da ste reforme počeli kako biste prvo namirili državu i oglobili građane. Usledila je zatim nepopularna mera drastičnog povećanja cene studiranja. A zatim ste povećali cenu električne energije, što su pratile nestašice struje. Baš neugodno za popularnost reformi?

Tačno. S jedne strane ste u pravu. Naša strategija bila je da uvedemo red u sistem, uskladimo cene i u startu ukinemo disparitete. Bilo kakvi pomaci u toj oblasti su izuzetno teški i bolni. Ali, mi smo to veoma svesno uradili. Ako pogledate jednačine i visine onoga o čemu govorimo, onda se vidi da mi ne sprovodimo šok terapiju. Jer, ako se priča o porezima, ni jedan jedini nov porez nije uveden, zahvatanje od stanovništva nije povećano u nekoj značajnijoj meri. Naprotiv, u junu smo smanjili stope doprinosa za deset odsto, što će dovesti do značajnog smanjenja troška radne snage u mnogim preduzećima, pa i mogućnost da se podignu plate. A što se tiče uklanjanja dispariteta cena, oni jesu bolni, ali kod nas je recimo cena struje mnogo niža od nekih zemalja u okruženju koje nemaju mnogo viši standard od nas. Jeste, u pravu ste, to su nepopularne mere i s takvima je bolje krenuti odmah i zaleći iza njih svojski, ali sa druge strane, one nisu dovele naše stanovništvo u beznadežnu situaciju kao što neki pokušavaju da kažu.

Zakon o privatizaciji je u skupštinskoj proceduri. Počelo je sređivanje bankarskog sistema. Očigledno su to dva stuba reformi. Gde sad očekujete otpore?

Otpori uglavnom dolaze iz tri pravca. Iz nekih sredina gde su nesređeni i mutni svojinski i ekonomski odnosi omogućavali brzu zaradu. To se ne tiče samo akciznih proizvoda nego i mnogih burazerskih odnosa u društvenim preduzećima, a da ne govorim o odnosima između banaka, preduzeća i države. Čišćenje svih tih sektora, uvođenje pravih gazda i vlasnika ne može goditi onima kojima nedorečeno i mutno poslovanje i te kako odgovara. To je prvi lobi koji se svojski trudi da se ova država ne dovede u red. Drugi dolazi iz srednjeg nivoa administracije, gde su veoma ukorenjene neke navike, način ophođenja i vođenja poslova. I tu ima nekih interesa, i tu se i dalje žele zadržati burazerski odnosi, da se zadovolji lični a ne državni interes. Naravno, na državi je da obezbedi normalnu materijalnu egzistenciju za te ljude, ali od sada u administraciju mogu da uđu oni koji žele da administriraju zemljom, a ne da nađu interes za sebe. Treći izvor otpora reformama nalazi se u mnogim preduzećima, ali i nekim gradovima koji su u teškoj situaciji.

Takvih preduzeća je mnogo...

Jeste, ima ih dosta. I kod njih promene izazivaju strah. Situacija je teška i manji problemi mogu izazvati socijalni bunt i nerede. Za sve te tri grupe koje strahuju od reformi moramo imati adekvatne odgovore, kako bi se dobila njihova neutralnost da bi reforme mogle da se sprovode. U Srbiji kakva jeste nema niti raspoloženja, niti volje, niti raspoložive sile da se reforma nametne.

Da li to znači da reformisti u upravljačkoj eliti moraju "odozgo" da unose reforme u široke narodne mase?

Kao neko ko se pre sedam meseci vratio u Srbiju, svakog dana se iznenađujem do koje mere su međuljudski i međuinstitucionalni odnosi zapušteni i loši. Neverovatno je koliko su ljudi malo razgovarali jedni sa drugima, koliko se nerazumevanja nagomilalo svih ovih godina. I neznanja. Jedna od ključnih uloga elita koje vode ovu zemlju jeste da se uspostavi što kvalitetniji dijalog. I onda ćemo videti da deo koji mora ići na poverenje, a ne nasilnički, i nije toliko veliki. Jer, ono što mene ohrabruje jeste da po mnogim anketama, i to je velika šansa Srbije, ogromna većina građana jeste spremna za reforme. Oni znaju da se više ne može ići ovako. Posle tog načelnog prihvatanja, čim uđete u pojedinosti koje se tiču svakog pojedinačno, stepen prihvatanja reformi je nešto manji. Uvek kažem da je veoma važno koliki je procenat naših ljudi koji će biti aktivni u ovim procesima i želeti da se obogate na pošten način. Tu su klice preduzetničke klase koja treba da povuče ekonomiju i da za pet godina imamo 100.000–200.000 ljudi koji vuku posao i privredu, i samim tim svojski pomažu čitavu državu, stvarajući srednju klasu koja treba da bude stabilizator demokratije.

Da li ćete biti u situaciji da pravite kompromise sa delom preduzetničke klase koja se obogatila u prethodnom režimu neregularnih uslova?

Ha, ha. Tu moramo biti pametni. Bilo bi posve nepravično i amoralno krenuti u XXI vek u Srbiji a da ne priznamo da je bivši režim bio neprirodan blud između kriptokomunizma i najgore latinoameričke kamarile koji je proizveo klasu ratnih i drugih profitera. I zato je jednokratan porez, po meni, primeren i nužan i uliće dodatno poverenje našim ljudima i širokim narodnim masama da se u ovaj novi period ne ulazi tako što je utakmica završena pre nego što je sudija označio početak meča. Ali, isto tako, s druge strane, ovo ni u čemu ne sme da se pretvori u novu formu uravnilovke, jer je i to jedna od ključnih boljki Srbije. A postoji taj rizik. Nema za Srbiju izlaza bez snažne preduzetničke klase i mada nekima, a i meni, neće biti milo, posle ovog jednokratnog poreza pojedinci će otplatiti svoje grehe i dug državi i nastaviti da igraju u biznisu. Posle tog nužnog vanrednog šišanja (ha, ha, ha) moramo stvoriti i održati ravnopravne tržišne uslove za sve. Ne treba se gaditi toga što će među novim preduzetnicima biti i onih koji su bili ljubimci stare vlasti, ako su se odužili državi i narodu. Onda svi zajednički možemo da idemo dalje sa jednom dubokom poukom – da se više ne sme raditi kao u Miloševićevo vreme.

S druge strane, moramo se borti da razmere korupcije budu svedene na minimum, da Srbija bude jedna anomalija na Balkanu, jer naše okruženje veoma pati od te pojave. Mi moramo da sledimo primer Singapura koji je okružen morem korupcije, ali je odlučio da to kod njega neće proći. Zašto se moramo boriti protiv korupcije? Korumpirano bogato društvo je oksimoron, to ne postoji. Korumpirano društvo može biti samo siromašno. I važno je da to svi dobro shvatimo. I drugo što je važno – kad kažemo korupcija, ne mislimo samo na veliku državnu u krupnim poslovima, već i na onu kad se novac daje lekarima, carinicima, državnim službenicima na šalteru, finansijskom policajcu... Ta zver se mora kompletno uništiti, ne mogu se počupati samo pipci.

Vlast se na visokom nivou trudi da ubedi javnost da nema više korupcije. Ali, građani se svakodnevno i dalje suočavaju sa tom pojavom na srednjim nivoima vlasti...

Prva dobra stvar je da se građani žale, jer nije bilo davno kad su u mojoj familiji morali da šapuću jer ih je bio strah da javno pričaju o korupciji. Dnevno dobijam na desetine dopisa u kojima ljudi navode i te kakve primere. Veoma široko socijalno neprihvatanje te pojave je prvi korak prema ozdravljenju. Pošto su siromašna društva korumpirana, ne možemo očekivati da ćemo tu pojavu brzo sanirati. Ima, međutim, mnogo načina na koje to može da se uradi. Pre svega, kao što riba počinje da smrdi od glave, važno je u borbi protiv korupcije krenuti sa vrha vlasti.

Hoćete da kažete da među vašim kolegama ministrima nema korupcije?

U svim odlukama koje sam video u poslednja četiri meseca nisam primetio trag ili naznaku korupcije. U slučaju da se dokaže da je jedan od mojih kolega bio korumpiran, tog trenutka istupam iz Vlade. Verujte mi, neću biti jedini. Znate, bezbroj ministara, direktora fondova i agencija sada mi se javlja i pita: "dragi kolega, da li ja smem ovo da uradim, da li je zakonito tako postupiti, da li za tu nabavku moram da sprovedem javni tender". Sve to pokazuje da su stvari mnogo bolje što se tiče vrha administracije. Naravno, znam da na nižim nivoima imamo problema sa korupcijom. To se leči kroz vreme, ali i sankcionisanjem onih koji podlegnu korupciji.

Da li ste kao jedan od reformskih lidera zadovoljni tempom reformi? Ima mnogo dobronamernih stručnjaka i radikalnih reformista koji smatraju da Vlada radi presporo...

Znam za to. Kritika je s jedne strane veoma poželjna i dobra. Kad pročitam javnu kritiku zapitam se da li smo skrenuli s reformskog puta, da li smo dosledni u nameri da stvorimo modernu, evropsku Srbiju. Ali, ako pogledamo ono što je urađeno za prva četiri meseca, mislim da kritika trenutno nije na mestu. Pogledajmo neutralne ocene Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske unije, vodećih svetskih ekonomskih časopisa. Naš reformski zahvat je već postao poznat, urađeno je zaista puno u domenu poreske reforme, budžeta, uklanjanja dispariteta cena, liberalizacije spoljne trgovine, carinskog zakona... Za koji dan u parlamentarnu proceduru ulazi Zakon o privatizaciji sa dva propratna zakona. Sve to govori da je ovo impesivna brzina imajući u vidu s kakvom administracijom radimo.

Učestvovali ste u reformama zemalja centralne i istočne Evrope. Mogu li se praviti poređenja?

Mi idemo veoma brzo. Idemo brže nego kad sam bio u Poljskoj početkom devedesetih. Tada je Balcerovič devet i po meseci spremao svoj reformski paket. Mi smo krenuli s paketom onog momenta kad smo ušli u kabinet. Poljskoj je trebalo godinu i po dana da dostigne ono što smo mi uradili za četiri meseca.

Mislim da ne stoji kritika sporosti reformi u Srbiji. Imamo, međutim, neke objektivne kočnice. Vi možete reformisati monetarnu i fiskalnu oblast, ali teško se menja mentalitet devet hiljada zaposlenih u Republičkoj upravi javnih prihoda, osam hiljada carinika, 40.000 službenika u centralnoj administraciji, 160.000 radnika u zdravstvu i 130.000 u prosveti. Tu se stvari ne mogu prelomiti preko noći.

A kao krucijalnu odrednicu našim reformama vidim količinu, kvalitet i brzinu međunarodne podrške.

Šta mi nudimo Zapadu da bi nam pomogao?

Tu imamo dva nivoa ponude – geopolitički i ekonomski. Prvi je demokratska stabilna Srbija kao garant stabilnosti ove regije. Jer svi vide kad Srbija krene u lošem pravcu, cela Evropa ima velike probleme. Stabilna Srbija za Zapad znači manje ilegalne imigracije, manje šverca droge, cigareta, ljudi i drugih vidova nelegalnog biznisa. U svim kontaktima sa međunarodnim zvaničnicima uverili smo se da je za njih demokratska Srbija najbolja i najjeftinija investiciona destinacija.

Što se tiče ekonomskog nivoa, budimo realni. Nismo mi ni Rusija ni Poljska da izazovemo toliki interes stranih investitora. Ali, imamo i mi adute. Prvi je što smo trenutno jedina zemlja koja se otvara i sprovodi tako veliki program reformi i privatizaciju. Pre deset godina otvaralo se više zemalja istočne i centralne Evrope, sada je obrnuto i ima mnogo međunarodnih institucija koje su stekle iskustvo i znaju kako pomoći zemljama u tranziciji. Delikatnija je stvar i globalno je lošije za nas to što se naše otvaranje poklopilo sa činjenicom da Zapad pada u recesiju. Teže će nam biti da izvozimo, a njima da nam daju novac. Ako smo pametni, možemo biti jedna od regija u Evropi gde će privredni rast biti dovoljno visok da ih privuče. Danas, kad o tome pričamo, izgleda malo nestvarno, ali ja vam garantujem da je to moguće ako uspemo da prebrodimo sledećih šest do osam meseci.

A što još niko nije došao?

Pa dolaze. I vi ste kao drugi nestrpljivi, ogromna očekivanja za veoma malo vremena. Imali smo za protekla četiri meseca nekoliko velikih skupova u Beogradu, imali smo sijaset privrednih delegacija, mi smo bili na 60 tačaka ove zemaljske kugle gde smo razgovarali samo sa ljudima iz ekonomije i biznisa. Ali, ne možete očekivati da zemlja koja je tek izašla iz evropskog zapećka odjednom postane stecište svih velikih svetskih kompanija.

Ali, Vlada nije stvorila sistemske uslove koji omogućavaju stranim investitorima da normalno posluju?

Vlada je posle dva meseca spremila Zakon o privatizaciji, to je ključni zakon. Poreze smo sredili i oni su najniži u regionu i atraktivni za strane investitore, imamo dozu poreskog šarma za strane rezidente jer bismo hteli da budemo London jugoistočne Evrope.

Gde su zakoni o zaštiti privatne svojine, o slobodnom transferu dobiti u inostranstvo...

Evo ga, spremili smo ga, sad ću da vam ga pokažem. Srbija toliko kasni da tu nema puno dileme. Naši zakoni moraju biti konkurentni i atraktivni da bi neko došao da investira. Čak moramo da im damo i "kusur" (ha, ha). Ne zaboravimo da startujemo sa dna lestvice i da smo do sada bili poznati po neatraktivnosti, korumpiranosti tako da i te kako moramo da se dokazujemo nekoliko narednih godina.

Šta kažu brokerske kuće?

Statički gledano, kad nas neko posmatra, situacija je strašna. Ali, oni kao dobri biznismeni vide neku dinamiku i zato brokerski analitičari kažu da je naša reforma krenula punom parom, da Srbija iznenađuje svojom brzinom, ali i da imamo još puno problema koji stvaraju visok politički rizik. Ma koliko nama izgledalo bezazleno to sa Crnom Gorom, velike kompanije neće doći dok se taj problem ne reši. Ili, problem sa bezbednošću na ulicama. Niko neće doći dok se ne uspostavi elementarna bezbednost i dok ne prestanu otmice poput one Miškovića iz Delte. Sigurnost profita jeste važna, ali nijedan biznismen neće dovesti svoju familiju u "Kolumbiju na Balkanu". Često se na tu temu šalim sa kolegom Dušanom Mihajlovićem, ali on zaista drži mnoge od ključeva ekonomske reforme u Srbiji.

Za reformski imidž Srbije epizoda sa beočinskom Cementarom prilično je neugodna, naročito posle konferencije za štampu koju su održali njeni menadžeri ovde u Beogradu?

Pa ja sam tu konferenciju doživeo na drugi način. Kao čin velike kompanije koja i dalje izražava interesovanje za naše tržište i za dalju saradnju. Ohrabren sam tom reakcijom. Lično mislim da smo kao država mogli bolje da provedemo te prve korake sa Beočinom i nadam se da će se to razrešiti na obostrano zadovoljstvo. Ali, slažem se sa vama, apsolutno nam nije trebala ta kontroverza u ovom momentu.

Imate li utisak da je u ovoj zemlji još veoma jaka samoupravljačka svest. U većini fabrika koje su zrele za privatizaciju radnici kažu "nema prodaje, ovo sam ja pravio"...

Te fabrike građene su stranim kreditima koje sad treba da vraćaju svi građani ove države. Posle 5. oktobra aktivirana je neka vrsta samoupravljanja. Veći problem je što je ne mali broj direktora uplašen jer se nalazi između osnaženih sindikata, nešto snažnije lokalne samouprave i aktivne republičke vlade koja gura sistemske reforme. U mnogim kontaktima sa direktorima kad ih pitam "pa dobro, šta čekate", oni kad se malo raskrave kažu "pa nisam lud da preuzmem na sebe takav rizik i pravim veće rezove". Mislim da situacija nije tako loša, imamo blago poboljšanje situacije u šestomesečnom trendu.

Nemojte samo da se hvalite rastom proizvodnje u propaloj privredi. Pa to je doskora radio Milošević...

Ne, kad čujem slogan "pokretanje kapaciteta", ja se naježim. Jer kapacitet ne znači ništa bez profita. Ali, istina je da ipak imamo klasu preduzeća koja bi mogla dobro da posluju ako radnici i menadžment svojski zapnu. Valjda je svima jasno da država niti želi niti može da preuzme odgovornost za pokretanje svih preduzeća, i ako se ništa ne učini da bi se došlo do vlasnika koji imaju sredstva i moć da se nešto pozitivno desi u tim preduzećima, njima nema spasa.

Postoje kritičari koji tvrde da Vlada nije učinila ništa da pokrene privredu...

Tu kritiku doživljavam kao ostatak starog razmišljanja. Često mi se desi da čujem neke interesantne predloge za oživljavanje proizvodnje u nekim branšama, a kad se dođe do finansiranja, naravno, oni su okrenuti prema primarnoj emisiji. Imamo i dalje strašno ukorenjene navike kako organizovati odnose između banaka, preduzeća i države. Jedan od velikih izazova ove vlade jeste da dan i noć ponavlja da ona nije generalni direktor Srbije.

Ali, događalo se da članovi Vlade odu u Kragujevac ili Bor i obećavaju džakove para za oživljavanje proizvodnje...

Nije bilo baš tako. Bio sam u Kragujevcu i mogu vam reći da nije tako. Vlada nije tu da deli novac, niti plate. Stvar je u tome što je u Srbiji kakva je danas teško promeniti svest za delić sekunde. Morate priznati da u ovom momentu Vlada mora da igra aktivnu ulogu više nego što je to primereno kanonima lepote liberalnog uređenja države. Eto, u slučaju Zastave, država može da pomogne da se sagleda istina i kaže u oči. A što se tiče te fabrike automobila, istina je da ona može da zaposli tri do tri i po hiljade radnika, i prvi put su svi sindikati potpisali sporazum gde je to priznato. Drugo, priznato je da treba raditi na dekompoziciji Grupe Zastava i da se mora spremiti za dolazak onog najvažnijeg a to je nalaženje strateškog partnera, jer valjda je svima jasno da država nema te pare niti snagu da unedogled plaća proizvodnju automobila i obnavlja zastarelu opremu. Danas se Pežo i Fiat sa dva miliona proizvedenih automobila godišnje pitaju da li su dovoljno veliki da bi bili konkurentni na svetskom tržištu. Sama Srbija danas to može teško da uradi.

Plašite li se da Zastava može biti srpski Ursus, poljska fabrika traktora, čiji su se radnici svojevremeno žestoko suprotstavili Balcerovičevim reformama?

U Poljskoj se na pitanju Ursusa videlo da li je zemlja odlučna da krene u reforme ili ne. I ona je na to pozitivno odgovorila. I Vlada Srbije će u svakom slučaju isto tako pozitivno odgovoriti i ako treba na primeru Zastave dokazaće našu odlučnost da uvedemo reforme.

Spomenuli ste da će se u narednih šest meseci odlučiti sudbina reformi. Šta još treba da se dogodi u tom periodu?

Do kraja juna izaći ćemo s jasnim konceptom gde i čemu idemo. Do kraja godine zaokružićemo uređenje sistema i privući značajan inostrani kapital. Posle toga se otvara period od tri do pet godina kada će država morati u temelju da poboljša svoju infrastrukturu, promeni svoju privrednu sliku i na kraju tog perioda da se oslobodi međunarodne finansijske podrške. Do kraja ove decenije moramo dokazati da smo spremni da postanemo članica Evropske unije. To je izuzetno ambiciozan program koji ima šansu da uspe. Iza ovog projekta stoji nekoliko teških stvari, duboka reforma i školstva i zdravstva, i policije i vojske, nužnost promene radnih mesta za nekoliko stotina hiljada ljudi i promena duboko ukorenjenih loših navika. To je nova kolektivna ambicija za Srbiju.

Kratkoročnije gledano, u sledećih šest meseci imamo kao prvi zadatak da očuvamo makroekonomsku stabilnost. Trenutno, ova zemlja je pod ekonomskom kontrolom. Nema više kvazifiskalnih deficita niti ima loših iznenađenja sa monetom, tako da naši građani i preduzetnici imaju okvir u kome mogu da privređuju. To je prva stvar, koja izgleda mala a u stvari je velika.

Budite li se noću sa košmarom kao ministar finansija da vam neko ne potroši pare?

Jedne noći sam sanjao Dragoslava Avramovića i probudio se sav užasnut. je Godine 1994. njegov program je počeo da popušta kada je odobrio kredit za remont EPS-a i krenuo u otkup pšenice. To sad mene čeka.

Pa kako sada stoji srpski budžet?

Prvi put imamo suficit u budžetu zato što smo izuzetno odgovorno izvršavali obaveze znajući da nam predstoje remont i žetva. Izuzetno sam ponosan na još jednu činjenicu – do 30. juna budžet Srbije neće pozajmiti ni jedan jedini dinar od Narodne banke Jugoslavije, iako nam je u okviru stend baj aranžmana odobreno da pozajmimo četiri milijarde dinara.

Neće nam biti lako, prolazimo kroz iglene uši, javne finansije su i dalje veoma slabašne. Ali, ni u kom slučaju nećemo podleći pritisku za bruto dizanje plata u državnom sektoru. Nadam se da je to svima veoma jasno. Popuštanje u ovom momentu nije moguće.

Ni u slučaju većih socijalnih nemira?

Ni u kom slučaju. Ali to ne znači da će razne socijalne grupe, uključujući i one koje žive od budžeta, doživeti pad realnog standarda. Naprotiv, očekujemo da će realan standard tih grupa blago porasti do kraja godine. Ma koliko sledeći kvartal bio težak, on će biti još teži za javne finansije, mislim da imamo dobru šansu da izađemo sa stabilnom Srbijom do kraja godine.

Postoji realan rizik da na jesen, ah, tradicionalno vruća jesen, bude socijalnih nemira, ali mi smo spremni za to. Mislim da postoji sloga u DOS-u da u tom ključnom momentu i dalje sprovode reforme. Pri tom, uvek postoji mogućnost da naša zemlja primeni rumunski ili ukrajinski scenario, ali valjda ima dovoljno pameti da se to ovde zbegne.

Postoji li rizik od zaustavljanja reformi?

Taj rizik postoji. Meki trbuh svake reforme je prolazno vreme od šest meseci sprovođenja. Mi tu negde stižemo septembra, oktobra. Da li ima nekih pametnjakovića koji to znaju i pokušaće da zloupotebe? Apsolutno. Da li je na nama da im to ne dozvolimo? I te kako!

Koliko je otežavajuća okolnost za reforme u Srbiji to što Svetska banka decidirano traži od Vlade da beskompromisno krene u zatvaranje državnih preduzeća koja prave gubitke.

Svima mora da bude jasno da mi nećemo dopustiti šok terapiju u vidu stihijskog zatvaranja fabrika i slanja na ulicu na hiljade radnika. Prvo zato što to nije moralno, a zatim zbog toga što nemamo socijalni amortizer i zato što može da nam se vrati kao bumerang i zakoči sve reforme. Ljudi bez posla, bez nade i budućnosti znače kraj reformi. Nismo dovoljno glupi i naivni da krenemo tim putem, iako neki iz opozicije to priželjkuju.

Ali, s druge strane, nećemo zakočiti reformu jer ova vlast radi punom parom na izradi propratnih socijalnih i drugih mera koje treba da omoguće prekvalifikaciju radne snage i otvaranje novih radnih mesta. Svetska banka svesrdno podržava takav koncept naših reformi.


 

Nismo lepa udavača

Možete li iz današnje perspektive da procenite koja će kompanija prva doći u Srbiju kao investitor?

Najvažnije za nas su one ugledne industrijske kompanije koje još nisu pokrile jugoistočnu Evropu. I tu moramo biti ne dobri, nego genijalci. Mi ne čekamo da oni dođu jer nismo lepa udavača. Mi nismo lepi i zato moramo biti aktivniji i naći onog koji nam najviše odgovara.

Da li je u tom kontekstu dobar potez sa Majkrosoftom?

Briljantan. Niko nije dobio monopol na ovom tržištu, pa ni Majkrosoft, ali je to fantastično odjeknulo među drugim velikim kompanijama. Pa nam se sada javljaju i Kompak i Orakl, koji vide da je Majkrosoft ovde napravio neki pomak. Molim lepo, i to se zove primerena agresivnost naše zemlje. Interes Majkrosofta je da osvoji što veće tržište, to je u njegovim genima, a na nama je da budemo pametni i da iskoristimo snagu te kompanije za svoje interese.

Nismo, međutim, uspeli da privučemo Folksvagen, Pežo...

Pa, neće biti lako. Iz raznih razloga. Kao prvo, Zapad ulazi u recesiju, Reno je najavio da će 20 do30 odsto radne snage otpustiti, Dajmler-Krajsler isto značajno smanjuje broj zaposlenih, Valeo koji proizvodi automobilske delove najavio je otpuštanje 25 odsto radnika. Drugi razlog je činjenica da je Zastava turbulentna kompanija koja još nije ušla u restrukturisanje. Na tom primeru vidi se sav smisao našeg programa za tu firmu. Realnost je sledeća: mi ćemo sami morati da uložimo napor da profilišemo Zastavu automobile da bi dva-tri buduća kupca (a nema ih više u svetu) videli industrijski i komercijalni interes da rade sa Zastavom.

Nacionalno dostojanstvo

Neki kritičari kažu da Srbija živi od stranih donacija...

To nije tačno. Strane donacije prošle godine bile su oko 400 miliona dolara, a za prva dva kvartala ove godine negde oko 450 miliona dolara. Sve u svemu, i posle Donatorske konferencije mi očekujemo oko milijardu dolara. Ta pomoć jeste važna, naša zemlja bi preživela i bez te pomoći, ali reforme ne bismo mogli da sprovedemo. Tako je bilo i u drugim zemljama u tranziciji, u Poljskoj, na primer, ali i u Francuskoj i Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Srbija liči i na Poljsku i na Francusku pošto smo i tranziciona i posleratna zemlja.

Kad govorimo o našem nacionalnom dostojanstvu važno je da nastavimo sa ovim ritmom reformi koji namećemo da bismo za tri do četiri godine bili posve nezavisni i slobodni da prihvatimo ili ne neku pomoć. U ovom momentu mi nismo slobodni da biramo pomoć, ona je nama nužna. To je realnost i s tim moramo da se suočimo.

Najvažniji meč

Koliko je Hag kamen oko vrata reformistima u Srbiji?

Pa naravno da je veliki teret. To pitanje je u nekoj meri uspelo da zatruje naše odnose sa važnim činiocima međunarodne politike. Nažalost, zbog njega smo ponovo dospeli u situaciju "štapa i šargarepe", koja nije bila nužna, i do izvesne mere smo otupeli entuzijazam koji je i te kako postojao posle 5. oktobra. Ne možemo ponovo biti jedina zemlja koja ne prihvata međunarodne standarde. Na pitanju Haga ne radi se samo o donatorskim konferencijama koje treba da nam donesu tri do četiri milijarde dolara. Za naše ljude je to apstraktna tema, ali moram da kažem da saradnja s Hagom otvara i neugodna pitanja naših dugova. Nije svejedno da li ćemo dobiti napuljske ili hjustonske uslove, jer razlike su ogromne. Na tom ključnom pitanju koje treba da se razreši između jula i septembra ove godine igra se najvažniji meč za nas.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net