Kriza >

Haška i slavska partija

Predlaganje pa povlačenje haškog zakona, kriza savezne vlade, potresi u DOS-u. Hoćemo li gladovati sve dok se ne pričestimo i ne ispovedimo

PREDSEDNIK I PREMIJER: Sahrana episkopa šumadijskog Save, Kragujevac, 19. jun

Između haške obaveze i dužničkog ropstva, s nasleđem kontroverzne istorije u kojoj smo bili i dželati i žrtve, ulazimo u političku krizu na saveznom nivou u kojoj se tresu i DOS i Jugoslavija. Ni Milošu nije bilo lako, ni Vujici Vulićeviću, ali ovi naši se prevrću k'o dva raka na žaru.

Nažalost, opet se desilo da se važne odluke donose u cajtnotu. Savezna vlada je u prošli četvrtak, posle dvočasovne rasprave, tajnim glasanjem sa devet prema sedam, usvojila predlog Zakona o saradnji sa sudom u Hagu. Usvojena je sedma radna verzija zakona, u kojoj se izašlo u susret zahtevu SNP-a da o izručenju optuženih odlučuju republičke vlade, na osnovu saveznog zakona. SNP je tražio da bude donet jedan savezni zakon koji načelno definiše saradnju s Hagom, a da se potom donesu dva republička zakona... Kasnije su tražili da u saveznom zakonu o saradnji sa sudom u Hagu ne bude nikakve mogućnosti izručenja naših državljana.

Tim tajnim glasanjem (što verovatno nije bilo u skladu s vladinim poslovnikom, koji predviđa samo javno izjašnjavanje) te noći je glasovima DOS-ovih ministara i glasovima dvojice ministara iz G17 proguran predlog Zakona baziranog na odredbama iz članova 16 i člana 77 Ustava SRJ, u kojima se kaže da je Jugoslavija obavezna da sarađuje sa međunarodnim institucijama.

Odmah po završenoj sednici vlade, predlog Zakona zvanično je upućen u skupštinsku proceduru. Zakazane su odvojene sednice oba veća savezne skupštine za četvrtak 21. jun, ali je jasno da zakon ne može proći, ako SNP ne bude sarađivao. Da je SNP najavio uzdržanost, to je moglo da znači da je u Veću građana DOS sa 58 poslanika uz SVM sa jednim poslanikom protiv SPS-a (44) i SRS-a (5), bez SNP-a sa 28, mogao da ostvari samo "utešnu pobedu" u Veću građana. Ako SNP ne glasa u Veću republika – nema odluke i počinjalo bi usaglašavanje, što bi, s obzirom na politički cajtnot izgledalo kao razvlačenje. SNP je, međutim sve određenije ponavljao da će glasati protiv ovog zakona.

Da bi taj zakon bio donet, Koštunica, odnosno legalistička frakcija DOS-a, trebalo je, inače, da savlada dve teške prepreke. Na saveznom nivou prepreka je bila skupštinska većina koju čini zbir poslanika SPS-a, SRS-a i SNP-a, kao i snažna pozicija SNP-a u Veću republika. Na republičkom nivou to je socijalistički predsednik Milutinović, koji može da odbije da potpiše zakon, ako bude guran u Skupštinu Srbije.

NAMERE, OBAVEZE I OBEĆANJA: Načelna odluka da se brzo pristupi donošenju zakona doneta je 9. februara, kada je u Palati federacije održan sastanak kome su prisustvali čelnici DOS-a, a od lidera SNP-a Bulatović, Božović i Žižić. Celo proleće je proteklo u ubeđivanju, s tim što je DOS činio dobru uslugu SNP-u ne dramatizujući to pitanje tokom predizborne kampanje u Crnoj Gori, u kojoj je Predrag Bulatović ponavljao da za taj zakon oni glasati neće. Savezni premijer Žižić izjavljivao je da Slobodan Milošević neće biti isporučen Hagu dok je on predsednik savezne vlade.

Krajem marta, predsednik Koštunica se kritički osvrnuo na "tehnologiju predaje" optuženog bosanskog Srbina Stakića ponavljajući da ta materija mora biti regulisana zakonom. On lično prevalio je dug put – od predizbornog obećanja da Miloševića neće isporučiti Hagu, preko pokušaja da izručenje Slobodana Miloševića stavi malo niže na listu političkih prioriteta, ispod održanja zajedničke države i ispod kosovskog problema, preko principijelnih primedbi na račun suda koje je saopštio Karli del Ponte, do ličnog javnog obavezivanja da će svoj politički autoritet založiti da taj zakon bude usvojen u saveznoj vladi.

Međunarodne i domaće "haške partije" Koštunicu označavaju kao protivnika Tribunala i stalno ga bombarduju pitanjima o Hagu, a njegova ukazivanja na riskantnost takve odluke i insistiranje da pravda važi za sve u sličnim slučajevima nisu nailazila na razumevanje kritičara.

Jedna od nusposledica onog nezgrapnog hapšenja Slobodana Miloševića obavljenog 1. aprila, dok se Koštunica nalazio van zemlje bila je tenzija između vojske i policije, koju je on otklonio rekavši na jednom od važnih sastanaka DOS-a da zakon važi za sve. Jedne od tih kritičnih noći, Čeda Jovanović je na Dedinje odneo pismenu izjavu Koštunice, Đinđića i Milutinovića da Slobodan Milošević nije lišen slobode radi izručenja Hagu.

U prošli četvrtak, na redovnom mesečnom razgovoru s novinarima, predsednik Koštunica je na kraju prilično određeno rekao da će "opsesivno" pitanje saradnje naše zemlje sa Haškim sudom konačno biti rešeno budući da je savezna vlada usvojila Predlog zakona o saradnji sa međunarodnim sudom i da će zakon sada ući u skupštinsku proceduru. Odbio je da govori i o mogućnosti da zakon ne prođe u Skupštini, zamolio da se ne špekuliše oko toga ko je na sednici vlade kako glasao, a apelovao je, kao i 1. aprila, da se ne razgoreva spor između vojske i policije – čelnici MUP-a i VJ-a treba da prestanu sa medijskim prepucavanjem jer zemlja ima mnogo važnijih problema. Rekao je da "slučaj hladnjače" treba da se istraži u ozbiljnom istražnom postupku, a ne da se dokazi iznose u medijima i da se funkcioneri međusobno obračunavaju preko novina. Nisu ga poslušali, što je bio odraz rastuće tenzije u DOS-u koji se pod treretom ovog problema tresao kao i SRJ.

U tom trenutku Koštunica je založio svoj autoritet za donošenje tog zakona, uz jetku primedbu da je neistina i obična medijska manipulacija da će nam, ukoliko sarađujemo sa Haškim sudom i isporučimo bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, poteći "med i mleko". Nije međutim vrludao, sasvim određeno je naglasio da od tog zakona zavisi sudbina države i da je saradnja s Haškim tribunalom neminovnost.

"Nadam se da će dugi razgovori između DOS-a i SNP-a rezultirati usvajanjem zakona u skupštinskoj proceduri. Uostalom, taj zakon ne rešava samo pitanje saradnje sa Haškim tribunalom nego i pitanje opstanka zajedničke države. Veoma je važno da smo tokom razgovora o zakonu nastavili rad na pregovorima oko preuređenja odnosa dve republike." SNP nije poslušao tu sugestiju i koalicija pomoću koje se održava savezna država zapala je u ozbiljnu krizu. Izbori ne bi rešili tu krizu, jer bi na njih izašao deo DOS-a (verovatno DSS) i SNP-a, i stvar se ne bi suštinski rešila, a pritisak ne bi bio otklonjen.

MITING SOCIJALISTA: Beograd, 16. jun

PAD I OSTAVKE: Signali iz SNP-a koji je pre sednice vlade držao sednicu Glavnog odbora, Izvršnog odbora i opštinskih odbora bili su kontroverzni, uz pominjanje različitih izlaza – pad vlade, manjinsku vladu, izbore... DOS-ovi funkcioneri najavljivali su da će podneti ostavke. Miroljub Labus, koji je najdirektnije umešan u pregovore s međunarodnim finansijskim institucijama, upozoravao je da smo što se tiče donatorske konferencije zakazane za 29. jun zakasnili da pružimo dokaze pristajanja na saradnju sa Hagom, da je najkasniji datum da zakon prođe kroz vladu bio 31. maj, a da je do 9. juna parlament trebalo taj zakon da usvoji, drugim rečima da je sve trebalo da bude čisto pre nego što je počeo evropsko-američki samit. Njega pre svega brine kako ćemo proći u predstojećim pregovorima s Londonskim i Pariskim klubom poverilaca.

Ekonomisti to pravničko pitanje pretvaraju ne u "trgovinu s Hagom" već u pitanje budućnosi. Njih čini nervoznim osećaj da medeni mesec brzo prolazi, a da se naše dužničko ropstvo povećava – jugoslovenski dug inostranim poveriocima 1991. godine iznosio je oko sedam milijardi dolara, a u međuvremenu je, zbog pripisa kamata, narastao na 11,4 milijarde dolara. Najveći deo (4,4 milijarde dolara) Jugoslavija duguje Pariskom klubu 17 država poverilaca, dok Londonskom klubu 600 komercijalnih banaka duguje 2,8 milijardi dolara. Pregovori s tim institucijama predstoje, i šansa za znatan otpis duga još postoji.

Tokom Putinove posete Beogradu Haški sud naglašeno nije pominjan, ali je bilo nečeg podrazumevajućeg u tome što je akcenat stavljen na to da bi međunarodna zajednica trebalo da pomogne demokratski sistem u Jugoslaviji i da su ruska preduzeća zainteresovana da učestvuju u rekonstrukciji Jugoslavije.

Posle brzog vraćanja Jugoslavije u međunarodne institucije, posle odluka Svetske banke i MMF-a, posle Čovićevog "saniranja" tampon zone, posle Koštuničine posete Americi, Đinđićeve Nemačkoj i Mićunovićeve Francuskoj, stvorio se utisak da jugoslovenske vlasti počinju da budu tretirane kao partner koga treba razumeti i pomoći mu. Neke je takav razvoj događaja uznemiravao i pojavile su se dve grupe lobista: jedni su zagovarali da jedemo korenje dok se svet ne umori ili ne prizna poraz; drugi su pisali i saopštavali da bi trebalo da gladujemo sve dok se ne ispovedimo, ne pokajemo i ne pričestimo.

Hjuman rajt voč traži od Amerikanaca i evropske zajednice da odlože donatorsku konferenciju. Međunarodna krizna grupa, NVO sa veoma jakim uticajem na bivšu američku administraciju, u poslednje vreme i neka vrsta albanskog lobija, u svom saopštenju od 14. juna ubeđuje donatore da prema Jugoslaviji ponovo primene politiku uslovljavanja i "novu jasnoću" u odnosima s Beogradom. Konstatuju da SAD najeksplicitnije uslovljavaju pomoć, ali s uznemirenjem primećuju da postoje neke indicije da se Vašington možda sprema da "supstancijalno suzi" uslove, ako ne i da ih odbaci. Taj NVO pokušava da ubedi donatore kako opasnost po demokratiju u Srbiji ne predstavlja slaba ekonomija već snažno zaveštanje ekstremizma, ratnih zločina i "pokušani teritorijalni zahtevi" ("powerful legacy of extremism, war crimes and attempted territorial conquest"), bez čijeg iskorenjivanja neće biti regionalne stabilnosti. Hapšenje Slobodana Miloševića 1. aprila 2001. po toj "kriznoj grupi", pokazalo je validnost politike uslovljavanja. Slično stanovište ovde je u intervjuu "Blicu" zastupala Sonja Biserko i još neki krugovi koji tvrde da se Vojislav K. preziva Milošević. Taj primer govori kako je tanka pozlata na našoj novoj slici i kako zaveštanje, neplaćeni računi i predrasude opterećuju ovu zemlju.

Kao nesumnjivo najuticajniji srpski političar, Koštunica se u svojoj političkoj tehnologiji drži Pašićeve maksime: "Bolje je ići sigurnim putem, pa makar i sporije..." On nije kockar kao Slobodan Milošević, koji igra va bank. Nije ni pregovarač koji ne da ništa pa izgubi sve. Teško bi ga se moglo zamisliti i kako lako prelazi preko žaoke "A gde ti je pečeni vo!", kao Đinđić onomad u Sarajevu. Razlika između njega i Đinđića, viđena kao razlika u brzini, pokazuje da se DOS iznutra borio s jednom teškom dilemom i da je dugo odavao utisak da nije jedinstven. Koštunica je, što se haške problematike tiče, nešto pre cajtnota pobedio svoj pravnički ego i prešao kritičnu crtu. Lično je pred međunarodnim faktorima prihvatio da iz državnog razloga za uspostavljanje te saradnje založi svoj politički autoritet. Kriza sa zakonom je njegov možda prvi politički neuspeh. U igri je kredibilitet državnika, i nije verovatno da će se sada "igrati žmurke". On je jasnije od drugih opstanak države i kosovski problem stavljao ispred haške optužnice, ali nije za to dobio dovoljnu podršku. Naprotiv, iznuđivanje brzog donošenja tog zakona ozbiljno je uzdrmalo "jugoslovensku koaliciju", možda i samu federaciju. Zapadnim prijateljima Jugoslavija je bila ipak manje važna od "Miloševića". Nekima je to možda izgledalo i ovako: raspad Jugoslavije, zašto da ne! Zapravo, naši političari nailazili su na simpatije i podršku, a i na pomoć, ali sve je podsećalo na sliku iz humorističkog stripa u kome vam neko jednom rukom daje poklon, a drugom vam zavrće jaja.

Baš zbog toga što je više od drugih uzimao u obzir rizike brze demontaže prethodnog sistema, što je jako pazio da u prelaznom periodu ništa ne talasa u vojsci, što "razume i drugu stranu", širilo se uverenje da Koštunica ipak može ključno da utiče na SNP, kako bi se izbegla državna kriza i novo pogoršanje položaja Jugoslavije u svetu. Početkom nedelje se očekivalo da se on u četvrtak obrati poslanicima oba veća i javnosti da bi još jednom istakao značaj usvajanja ovog zakona za položaj Jugoslavije u međunarodnom okruženju, pa i za opstanak zajedničke države.

Klubovi Socijalističke narodne partije u Veću republika i Veću građana savezne skupštine, međutim, saopštavaju da su poslanici Socijalističke narodne partije obavezni da glasaju protiv Predloga zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Saopštavaju da će oni ispoštovati odluke opštinskih odbora i Glavnog odbora SNP-a da se u saveznom parlamentu ne prihvati izručenje naših državljana, te da, zarad izbegavanja špekulacija, glasanje bude javno i da se obezbedi direktan televizijski prenos sednice parlamenta. Saopštili su da neće podnositi amandmane, niti Predlog novog zakona. Posle toga DOS-u je preostalo da povuče zakon koji je uz mnogo pregovora pripreman nekoliko meseci.

DEMARŠ: Savezni ministar Rasim Ljajić u ponedeljak uveče nagovestio je povlačenje zakona, a u utorak je potpredsednik vlade Miroljub Labus najavio mogućnost da se zakon povuče. Pre toga on je alarmantno upozoravao da posle ove krize možda neće biti savezne vlade i savezne države. Moglo se razumeti da on i Goran Svilanović, kao i savezni ministar pravde Momčilo Grubač, najavljuju izlazak iz vlade. Iz G17 nagoveštavaju da bi možda mogao demisionirati i Mlađan Dinkić. Čuje se mnogo prognoza da se koalicija na saveznom nivou ne može održati. Očito je da traju beskrajne rasprave i međusobna iscrpljujuća ubeđivanja. Savezni ministar Zoran Šami dobija infarkt i završava u bolnici, ako ne zbog direktnog, ono izvesno zbog indirektnog uticaja ove krize. Ministar pravde u vladi Srbije Vladan Batić ratuje s ustavom države čiji je ministar, i kao partijski tribun u Beču, kao na nekom partijskom mitingu, preti da bi, kao pre 120 godina na Berlinskom kongresu, Srbija mogla da proglasi nezavisnost. Nenad Čanak je najavio da će internacionalizovati pitanje Vojvodine, pošto u Skupštini nisu prošli amandmani o tome da polovina ekstraporeza ubranih na tlu Vojvodine bude predato na raspolaganje vojvođanskim vlastima. Vesela braća, žalosna im majka.

Počinje licitiranje šta bi se moglo učiniti – šef poslaničke grupe DOS-a Čeda Jovanović u nekoj izjavi pominje mogućnost da se donese republički zakon, ali ta opcija ima dva rizika – da rasprava u zakonu bude dočekana beskrajnom opstrukcijom i da aktuelni predsednik Srbije Milan Milutinović, koji se i sam nalazi na haškoj optužnici, odbije da potpiše zakon.

Na konferenciji za novinare u Palati federacije, Koštunica je u prošli četvrtak, međutim, primetio da statut Haškog tribunala može da se primeni i bez zakona na saveznom nivou, mada on misli da bi to bila "divlja" saradnja sa ovim sudom i da bi ona za posledicu imala "lov na ljudske glave", budući da su za neke od optuženih raspisane novčane nagrade. "U jednoj pravnoj državi to ne može da bude ideal. Zato je potreban zakon kojim država jamči pravnu sigurnost svojih građana", rekao je Koštunica. Pošto taj pristup nije urodio plodom, pošto i nagovešteno donošenje zakona u republici ne može da prođe bez problema (zbog potencijalnog odbijanja predsednika Milutinovićevog da potpiše zakon), možda se neželjeno automatsko izručenje ipak nameće kao izlaz iz krize.

Pravnici su podeljeni oko toga da li je zakon neophodan, ima ozbiljnih pravnika (kao Kosta Čavoški) koji isključuju svaku ustavnu mogućnost izručenja i saradnje sa Haškim sudom, a ima i ozbiljnih pravnika (Vodinelićka, Despot) koji zaključuju da zakon uopšte nije potreban. S obzirom na to da je i sam Koštunica prošle nedelje dopustio mogućnost da se saradnja sa Hagom ostvari i bez zakona, ne bi trebalo odbaciti ni tu mogućnost. Saradnja bez zakona je srednje rešenje, dobro, jer brzo razrešava situaciju i skida teško haško breme; loše, jer oživljava tehnologiju iznuđivanja i potcenjuje vrednost domaćih sudskih institucija. Naš spoljnopolitički neuspeh možda je u tome što nismo izborili dovoljno vremena za normalno rešavanje ovog problema, naš unutrašnjo-politički neuspeh je što smo kratko vreme koje nam je ostalo na raspolaganju potrošili na razvlačenje i sad se mora odlučivati u iznudici. S druge strane, takva pitanja se i najčešće rešavaju u iznudici.

U utorak kasno uveče u Palati federacije čelnici DOS-a su se sakupili na važno većanje. Agencije javljaju da je Karla del Ponte odložila posetu Beogradu. Tog kišnog dana oko podne, na sahrani vladike šumadijskog Save u Kragujevcu Koštunica i Đinđić stoje jedan pored drugog sa svećama u rukama. Mada se očito konfrontiraju, mada se njihove vojske ogovaraju, mada njihovi saputnici rovare i istrčavaju se, ova dva ključna političara nisu do sada propustila da se u ključnim stvarima saglase, pa bi trebalo da to bude slučaj i ovih nedelja kada se "lome ključne reformske odluke u zemlji". Očekivana je važna odluka. Ona je glasila: povlači se zakon iz procedure, održaćemo još jedan sastanak DOS-a i neće biti saopštenja. To znači da će do podne svaka piljarica u Beogradu prepričavati šta je ko kome tamo rekao, ali mi nemamo vremena da se raspitujemo jer se pridržavamo tri važna pravila: mora se umreti, mora se platiti porez i novine moraju u štampu. Neki smatraju da se mora i u Hag.


 

Mrtvorođenče

Mada sadrži malo gimnastike (republika sprovodi federalna ovlašćenja) to u osnovi nije bio loš zakon. Taj mrtvorođeni zakon ima 38 članova u kojima je bila propisana procedura saradnje naših sudova sa Haškim sudom u istražnim radnjama i prikupljanju dokaza o krivičnim delima, o ustupanju krivičnog postupka, o predaji okrivljenih i o načinu odlučivanja o predaji sudu u Hagu, pa i o mogućnosti da jugoslovenski pravosudni organi izvršavaju presude Haškog suda. Zakon je govorio i o mogućnosti da se izrečene pravosnažne presude suda u Hagu izvršavaju u našoj zemlji, odnosno o mogućnosti da osuđenici robijaju ovde. Haški sud je trebalo da u dogovoru s nadležnim državnim i pravosudnim organima dobije mogućnost prikupljanja obaveštenja, saslušavanje osumnjičenih i optuženih, svedoka i veštaka, prikupljanje dokaza i razgledanje spisa.

Postojao je mehanizam za zaštitu nacionalne bezbednosti. Savezno ministarstvo pravde, preko koga je trebalo da se odvija komunikacija s Haškim sudom, bilo je obavezano da u slučaju sumnje da bi određeni oblik saradnje mogao da ugrozi suverenost ili interes državne bezbednosti o tome odmah obavesti republičku vladu, koja preko Saveznog ministarstva pravde ulaže prigovor sudu u Hagu. Zahtev za predaju, zajedno sa potvrđenom optužnicom i nalogom za hapšenje, sud u Hagu dostavljao je Saveznom ministarstvu pravde, koje ga prosleđuje okružnom ili višem sudu u republici. Okrivljeni, inače, ima pravo na branioca, pritvor određuje istražni sudija. Hapšenje obavljaju pripadnici organa unutrašnjih poslova, koji okrivljenog odmah sprovode istražnom sudiji, koji određuje pritvor ili osumnjičenog pušta da se brani sa slobode.

Saslušanje optuženog obavljao bi istražni sudija, koji od tog trenutka ima pravo da se žali Vrhovnom sudu. Rešenje o ustupanju krivičnog postupka po tom rešenju donosio bi državni tužilac, a okrivljeni ima pravo žalbe republičkom Vrhovnom sudu. Posle pravosnažne odluke Vrhovnog suda, ceo spis je trebalo da se dostavi republičkom Ministarstvu pravde koje predmet iznosi pred republičku vladu. Ta vlada bi donosila odluku, i krivični predmet može biti dostavljen Međunarodnom krivičnom tribunalu.

SNP je, i posle usvajanja Zakona na sednici savezne vlade, zvanično izjavio da neće promeniti svoj stav i da će, bilo tajno bilo javno, glasati protiv ovakvog zakona.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net